Скривени језик калиграфије

Погледајте слова око себе: на уличним знаковима, радњама, јеловницима ресторана, корицама књига. Било да то схватате или не, слова вам се обраћају, причајући вам о нечему ван дословног значења речи - да је шта год они представљају модерно, фино израђено, фантастично или лакрдијашко. Научите да дешифрујете овај скривени језик са дизајнером слова, Мартином Флор, док објашњава како мењање облика, боја и текстура слова мења начин на који их видимо.

Да ли можете да замислите
како би изгледала реч „TED“

да је постојала у Римском царству?

Мислим да би можда изгледала слично овоме.

Мајстор би проводио дане на сунцу
клешући је у камену.

А у средњем веку?

Калуђер закључан у соби

исписивао би T-E-D својим пером.

А без одласка у тако далеку прошлост,

како би ова слова
изгледала у осамдесетима?

Имала би електричне, чудне боје,

какве су нам биле и фризуре.

(Смех)

Да је овај догађај везан за децу,

нацртала бих оваква слова,

као да су коцкице

живих боја.

А да је везан за суперхероје уместо тога?

Овако бих их написала,

а инспирисао би ме,
према мени најбољи од свих -

Супермен.

(Смех)

Облици ових слова говоре.

Говоре нам више од онога што представљају.

Шаљу нас у различите ере,

преносе вредности,

приповедају нам приче.

Ако размислимо о томе,
наши дани су препуни слова.

Видимо их на предњој страни аутобуса,

на фасади пекаре,

на тастатури коју користимо за писање,

на нашим мобилним телефонима;

свуда.

Од самог почетка историје

људи су осећали потребу
да језик претворе у слику.

И с правом,

јер је језик најважније
комуникационо средство које имамо.

Без разумевања шта нека реч значи

можемо видети извесне поруке које преноси.

Нека слова нам говоре да је нешто модерно,

или је макар било модерно у седамдесетима.

Друга слова потврђују значај
и монументалност неког места,

а то чине помоћу великих слова.

Нека слова се исписују да не трају дуго -

као ни могућност коју преносе.

А постоје и слова
исписана неискусном руком

која нас, било да им је то намера или не,

терају да замишљамо
како неко место изгледа изнутра.

Када сам се преселила у Берлин,
из прве руке сам искусила

сав утицај који писана слова
могу имати на наш свакодневни живот.

Стигла сам у нови град,
а то је била узбудљива новина за мене.

Е, сад, бављење непознатим језиком
понекад je било врло фрустрирајуће

и нелагодно.

Неколико пута сам се нашла на журкама,
чврсто држећи чашу вина

и не разумевајући ни реч разговора
који се одвијао око мене.

И, наравно, смешкала сам се
као да сам све разумела.

Осећала сам ограничену способност
да искажем оно што мислим,

оно што осећам,

оно у шта верујем.

Не само да нисам разумела разговоре

већ су и улице биле пуне знакова
и речи које нисам могла да разумем.

Али, облик слова
ме је наводио на закључке;

то би отворило прозорчић

ка разумевању прича
које су пратиле ове облике.

Препознавала сам места
где је традиција била важна.

[Пекара Колачи Кафић Ресторан]

Или бих знала када неко
покушава да ми да знак,

а инстинкт би ми рекао
да је боље да се клоним неког места.

[Забрањен пролаз!]

Могла сам и да погодим
када је нешто направљено да траје заувек.

Облик слова ми је помагао
да боље разумем околину

и да се сналазим у граду.

Скоро сам била у Паризу

и нешто слично ми се десило.

Након неколико дана проведених у граду

пошла сам у потрагу за нечим укусним
што бих понела кући.

Тако сам ходала и ходала
док нисам нашла савршену пекару.

Знак ми је рекао све.

[Пекара]

Погледам га и, чак и данас,
замислим вештог пекара

како посвећује свакој векни хлеба
исту количину времена

коју је занатлија посветио
сваком слову у овој речи.

Видим хлеб са правим састојцима

док га је нежно и пажљиво месио

на исти начин као што је занатлија
нацртао ивице ових слова,

са глатким и прецизним облинама.

Видим вештог пекара док ставља земичке
преко тананог слоја брашна

да им доњи део не изгори.

Размишљам о мајстору док ставља
у пећницу мозаике, један по један,

и пази да се мастило не разлије.

Љубав према детаљима вештог мајстора

уочљива је у брижљивости
која је уложена у стварање тог знака.

Унапред замишљамо да је њихов хлеб
укусан иако га нисмо пробали.

И гарантујем вам - био је укусан.

Бавим се словима; то ми је посао -

цртам слова.

Као и код припреме хлеба,
за то је потребна брижљива припрема,

одговарајућа количина састојака

и љубав према детаљима.

Наше писмо је истовремено
моја сировина и моје ограничење.

Основна структура слова
за мене је поље за играње,

при чему је једино правило
да читалац, када све буде завршено,

успе да разуме поруку.

Дозволите да вам покажем како радим,

како „месим свој хлеб“.

Пре неког времена унајмили су ме
да дизајнирам корице класичне књиге,

„Алиса у земљи чуда“.

Алиса упада у рупу

и започиње апсурдно путовање
кроз свет фантазије, сећате се?

У оваквој ситуацији,
наслов приче је моја сировина.

На први поглед постоје елементи
који нису много важни

и могу да одлучим да их умањим.

На пример, написаћу реч „у“ мањим словима.

Онда ћу испробати друге идеје.

Шта ако, да бих пренела идеју „чуда“,

искористим свој најлепши рукопис,

уз пуно завијутака ту и тамо?

Или шта ако се више усредсредим
на чињеницу да је ова књига класик

и искористим конвенционалнији облик слова,

чинећи да све делује
мало строже и озбиљније,

као у некој енциклопедији
или старим књигама?

Или како би изгледало да,

ако узмемо у обзир то да књига
садржи много бесмислених речи,

укомбинујем оба универзума
у једну структуру -

заједнички живот крутих
и углађених слова у истој композицији.

Свиђа ми се ова идеја
и порадићу на њеним детаљима.

Користим још један лист папира
да бих могла опуштеније да радим на томе.

Обележавам неке одреднице,

раздвајајући оквирни део
у ком ће бити речи.

Ето, могу да почнем
да обликујем свако слово.

Радим пажљиво.

Посвећујем време сваком слову
не губећи из вида целину.

Методично исцртавам ивице слова.

Да ли су четвртасте или обле?

Да ли су зашиљене
или дебељушкасте и глатке?

Увек направим пар скица

на којима испробам различите идеје
или променим елементе.

А онда се јави тренутак када се цртеж
претвори у прецизне облике

са бојама, обимом
и декоративним елементима.

Алиса, главна личност у овој причи,
смештена је испред,

а њена слова су волуминозна.

Пуно тачкица и линија
које се играју у позадини

помажу ми да пренесем поруку
да се у овој причи дешава пуно ствари.

А помажу ми и да представим
осећања која изазива,

као да вам је глава у облацима.

И, наравно, ту је Алиса
како гледа у своју земљу чуда.

Исцртавањем слова која чине наслов
изнова помало стварам атмосферу из текста.

Допуштам да читалац провири у причу
кроз шпијунку на вратима.

Да бих то урадила,
дала сам облик концептима и идејама

који већ постоје у нашој машти:

идеји снова,

хаоса,

концепту чуда.

Типографија и облик слова
функционишу помало налик гестовима

и тону гласа.

Није исто рећи:

(Неизражајним тоном гласа) „Публика
на догађају TEDxRíodelaPlata је огромна“

или рећи: (Изражајним тоном) „Публика
на догађају TEDxRíodelaPlata је огромна!“

Гестови и тон су делови поруке.

Док обликујем слова

могу прецизније да одлучим
шта и како желим да кажем

изван дословног значења речи.

Могу да кажем своју омиљену псовку
на изузетно цветни начин

и да делујем отрцано када причам о љубави.

Могу да говорим гласно
и на величанствен начин

или да користим нежан и поетичан глас.

И могу да пренесем разлику
између Буенос Ајреса

и Берлина,

два града која врло добро познајем.

Баш у Берлину је мој рад постао шаренији,

изражајнији,

прецизнији код приповедања прича.

Све ствари које нисам могла
да изговорим на оним журкама,

док сам стајала тамо
и држала своју чашу вина,

експлодирале су на папиру у облике и боје.

Нисам ни схватала
да је ограничење које језик има

постало мотор

који ме је покретао да усавршим средства
којима сам могла да се изразим.

Ако нисам могла да их изразим говором,

ово је био мој начин изражавања

и причања ствари свету.

Отада је моја велика потрага
проналажење сопственог гласа

и приповедање прича баш онаквим
тоном и гестом какве желим.

Ни више, ни мање.

Због тога комбинујем боје,

текстуре

и, наравно, слова,

која су у средишту свега.

Због тога желим да увек имају облике
који су истински лепи

и посебни.

Приповедање приче исцртавањем слова -

то је мој посао.

Тиме желим да потражим реакцију читалаца,

да их некако пробудим,

да их подстакнем да сањају,

да буду ганути.

Верујем да, ако је порука важна,

она захтева рад и умешност.

А ако су читаоци важни,

онда заслужују лепоту
и маштовитост, такође.

(Аплауз)