Kreativne kuće od recikliranih stvari | Den Filips (Dan Phillips) | TEDxHouston

U ovom duhovitom i pronicljivom govoru, Den Filips nam predstavlja desetak kuća koje je sagradio u Teksasu koristeći, sa neobuzdanom kreativnošću, reciklirane i upotrebljene materijale. Sjajni, tehnološki jednostavni detalji osvežiće vaš sopstveni kreativni nagon.

Imam nekoliko slika onoga što radim

i govoriću o nekima od njih,

a onda ću ih pustiti da idu

dok govorim malo o tome

na koji način uspevam
da radim to što radim.

Sve ove kuće sagrađene su

od 70 do 80 posto recikliranog materijala,

od stvari koje su bile na putu
za uništavanje, deponiju, spaljivanje.

Sve je to već bilo otišlo.

Ovo je prva kuća koju sam sagradio.

Ovo gore su hikori orasi.

Ova dupla ulazna vrata
sa nadvratnikom od tri okna

bila su na putu za deponiju.

Ovde imam jednu malu kulu.

A ovi ukrasi ovde na konzolama -

videćete,

evo ovde -

to su hikori orasi.

A ovi ukrasi ovde,

to su kokošija jaja.

Naravno, prvo doručkujete,

pa onda napunite ljusku
Bondo masom, obojite je i prikucate,

i tako dobijete arhitektonski
ukras za tili čas.

Ovo je pogled unutra.

Ovde se vidi nadvratnik sa tri okna

sa lučnim prozorima -

svakako arhitektonski antikvitet

na putu za deponiju.

Verovatno samo okov vredi 200 dolara.

Sve u kuhinji je od upotrebljenih stvari.

Evo šporeta Okif i Merit iz 1952. godine,

ako volite da kuvate – odličan šporet.

Ovuda se penje ka kuli.

Dobio sam ovo stepenište za 20 dolara,

uključujući tu i dostavu na plac.

(Smeh)

Onda, kada pogledate naviše u kupoli,

vidite da ima izbočina,
rupa i delova koji vise.

Ako bi vam takve stvari upropastile život,

onda ne bi trebalo da živite ovde.

(Smeh)

Ovo služi za odlaganje prljavog veša.

A ovo ovde je kalup za cipele.

A ovo su one stvari od kovanog gvožđa
koje viđate po antikvarnicama.

Tako sam uzeo jednu od njih

i napravio jednu jednostavnu napravu da,

kada stanete na kalup za cipele

vrata se otvaraju i prljav veš pada dole.

Ako ste dovoljno pametni, pada
pravo u korpu koja stoji na veš-mašini.

Ako niste, pada u ve-ce šolju.

(Smeh)

Ovo je kada koju sam napravio

od odbačenih dasaka.

Prvo sam napravio ovu ivicu

a onda lepio i zakucavao do ravnog dela,

podupreo je i okrenuo,

pa napravio profile na ovoj strani.

To je kada za dvoje.

Na kraju krajeva,
nije to samo pitanje higijene,

nego ima mogućnosti i za rekreaciju.

(Smeh)

Onda ova slavina

je od drveta biljke Maclura pomifera.

Izgleda pomalo falusno,

ali, na kraju krajeva,
ipak je to kupatilo.

(Smeh)

Ovo je kuća koja se zasniva
na Badvajzerovoj limenci.

Ne izgleda kao limenka piva,

ali je uticaj u dizajnu nepogrešiv.

Motiv sa ječmom i hmeljom
pojavljuje se na strehama,

zupčasta šara je potekla direktno
od boja na limenci,

crvene, bele, plave i srebrne.

Ove konzolice dole ispod strehe

iste su kao i na crtežu na limenci.

Samo sam ubacio limenku u kopir-mašinu

i nastavio da uvećavam dok nisam dobio
veličinu koja mi odgovara.

Onda, na limenci piše:

"Ovo je čuveno pivo Bajdvajzer,
mi ne znamo za drugo pivo, bla bla bla."

Mi smo to promenili i napisali:
„Ovo je čuvena kuća Badvajzer.

Mi ne znamo za drugu kuću“ i tako dalje.

A ovo je brava.

To je graničnik sa struga iz 1930-ih,

opasne mašine za obradu drveta.

Dali su mi graničnik,
ali mi nisu dali i strug,

tako da smo od toga napravili bravu.

To će sprečiti slonove da uđu,
to vam garantujem.

Jasno je, naravno, da u međuvremenu
nismo imali problema sa slonovima.

(Smeh)

Tuš kabina bi trebalo
da izgleda kao čaša piva.

Imamo mehuriće koji se penju gore,
do vrha sa kvrgavim pločicama.

Gde da nađete kvrgave pločice?
Nigde, naravno.

Ali ja dobijam dosta ve-ce šolja;
samo treba da razbijete šolju čekićem,

I eto vam kvrgavih pločica.

A ova slavina je

za točenje piva.

(Smeh)

Ovo staklo

je isto ono staklo

koje ćete naći na svakim ulaznim
vratima srednje klase u Americi.

Dosadilo nam je to staklo;
postalo je kliše.

Tako da, ako ga stavite na
ulazna vrata, kreacija vam je propala.

Zato ga ostavite na neko drugo mesto.

To je lepo staklo.

Ali, ako ga stavite na ulazna vrata,

ljudi će reći: „Aha, pokušavate
da ih imitirate, ali nije vam uspelo.“

Zato ga ne stavljajte tamo.

Još jedno kupatilo na spratu.

Ova svetiljka je ista ona koja stoji

u svakom foajeu srednje klase u Americi.

Ne stavljajte je u foaje.

Stavite je u tuš kabinu ili u plakar.

Ali ne u foaje.

Onda mi je neko poklonio bide,
tako da kupatilo ima i bide.

(Smeh)

Ova kućica ovde,

ove grane su napravljene
od drveta biljke Maclura pomifera,

a ove slike će se vrteti

dok pričam.

Da biste radili ono što ja radim,

morate da razumete

kako nastaje otpad
u građevinskoj industriji.

Naše kuće postale su potrošna roba,

i ja ću malo pričati o tome.

Ali, osnovni uzrok stvaranja otpada
verovatno je deo naše DNK.

Ljudskim bićima potrebna je doslednost

zbog aperceptivne mase.

Šta to znači?

To znači da svaki naš opažaj

mora da se uporedi sa njemu
sličnim opažajem od ranije.

U suprotnom nemamo kontinuitet

i postajemo blago dezorijentisani.

Pokazaću vam nešto
što nikada ranije niste videli.

Ah, to je mobilni telefon.

Ali baš ovaj niste nikada ranije videli.

Ono što radite

jeste poređenje obrasca
strukturnih odlika,

a onda prođete kroz svoju
bazu podataka – drrr, mobilni telefon.

Aha, da, to je mobilni telefon.

Ako bih ga zagrizao,

rekli biste: „Čekaj malo.

Nije to mobilni telefon.

To je onaj novi
čokoladni mobilni telefon.“

(Smeh)

I morali biste da napravite
novu kategoriju,

nešto između mobilnih telefona i čokolade.

Na taj način mi obrađujemo podatke.

Kada to prevedete
na građevinsku industriju,

ako imamo zid od stakla
i jedno od stakala je naprslo,

odmah pomislimo: „Uh, to je polomljeno.
Treba da se popravi.

Bacićemo da niko više
ne može da ga koristi i da ugradimo novo.“

Jer to je ono što se radi
sa naprslim staklima.

Bez obzira na to što to
nema uticaja na naše živote.

To samo protrese taj očekivani obrazac

i jedinstvo strukturalnih karakteristika.

Ali, ako bismo uzeli omanji čekić,

i dodali naprsline na sve ostale prozore,

(Smeh)

imali bismo novi obrazac.

Jer geštalt psihologija naglašava
prepoznavanje obrasca

pre delova koji sačinjavaju celinu.

Onda ćemo pomisliti: „A, baš je to lepo.“

Time se služim svaki dan.

Ponavljanje stvara obrazac.

Ako imam stotinu komada ovoga ili onoga,

uopšte nije važno šta su „ovo“ ili „ono“.

Ako mogu da ponovim bilo šta,
imam mogućnost da stvorim obrazac,

od hikori oraha, kokošijih jaja,
delića slomljenog stakla, granja.

Nevažno je od čega.

To prouzrokuje gomilu otpada
u građevinskoj industriji.

Drugo, negde oko 1885. Fridrih Niče

napisao je knjigu „Rođenje tragedije“.

I u njoj je rekao

da kulture imaju tendenciju da osciliraju
između dve različite perspektive.

S jedne strane imamo apolonsku perpektivu,

koja je veoma čvrsta, unapred osmišljena,

intelektualizovana i savršena.

Na drugom kraju spektra
imamo dionizijsku perspektivu,

koja je sklonija strastima i intuiciji,

koja toleriše organsku
teksturu ili ljudski gest.

Način na koji bi apolonski
tip ličnosti uzeo sliku

ili okačio sliku

je da uzme teodolit,

laser i vaservagu i mikrometar.

„Važi dušo, pomeri je
hiljaditi deo inča ulevo.

To je mesto gde hoćemo sliku.
Bravo. Savršeno.“

Zasnovana na preciznoj horizontali,
tačnom pravom uglu i centriranju.

Dionizijski tip ličnosti

uzme sliku i kaže…

(Smeh)

U tome je razlika.

Ja ističem nesavršenost.

Ističem organski process -

Džon Djui tačno u centru.

Apolonski način razmišljanja
stvara gomile otpada.

Ako nešto nije savršeno,

ako ne odgovara savršeno unapred
zamišljenom modelu, pravac đubre.

„O ne, ogrebotina, za đubre.

O ne - ovo, o ne - ono.
Deponija, deponija, deponija.“

Treće, moguće je tvrditi -

da je industrijska revolucija
počela još za vreme renesanse

sa usponom humanizma

a onda se zahuktala negde
u vreme francuske revolucije.

Do sredine 19. veka u punom je procvatu.

I tako smo dobili džidža-bidže i stvarčice

i spravice koje mogu da rade sve

što smo, do tog trenutka,

morali da radimo ručno.

Tako sada imamo
standardizovane materijale.

Drveće ne raste u dimenzijama
pet puta 10 centimetara

i 1,6m, 3m i 3,6 metara u visinu.

Mi stvaramo gomile otpada.

A iako se prilično dobro snalaze

u šumama,

trudeći se da iskoriste
sav otpad od proizvodnje -

sa OSB pločama i ivericom i tako dalje -

ne pomaže

da se bude odgovoran u trenutku
kada se drvo seče u šumi

ako potrošači rasipnički upotrebljavaju
drvo u trenutku kada ga koriste,

a to je ono što se događa.

I tako, ako nešto nije standardno:

„O ne, pravac đubre.
O ne, ovo ili ono. O ne, iskrivljeno je.“

Ako kupite dasku od 5x10 i ona nije ravna,

možete da je vratite.

„O, žao mi je, gospodine.
Donećemo vam ravnu.“

Ja upotrebljavam i ističem
sve te iskrivljene stvari,

jer ponavljanje stvara obrazac,

i to je dionizijska perspektiva.

Četvrto,

rad je neproporcionalno
skuplji od materijala.

To je naprosto mit.

Evo jedne priče: o Džimu Tulu,
jednom od momaka koje sam obučavao.

Rekao sam mu: „Džime, vreme je.

Našao sam ti posao nadzornika
za ekipu stolara. Vreme je da odeš.“

„Den, mislim da još nisam spreman.“

„Džime, vreme je. Ovo ti je šansa.“

I tako smo počeli posao.

On je dolazio sa metarskom trakom,

preturao po gomili za otpad,
tražeći materijal za nadvratnik -

to je daska koja se stavlja iznad vrata -

misleći da će oduševiti svog šefa;
tako smo ga mi učili.

Ali poslovođa je prišao
i rekao: „Šta to radiš?“

„Samo tražim nešto za nadvratnik“,

reče, očekujući da bude pohvaljen.

Ali on je rekao: „Ne, ne.

Ne plaćam te da preturaš po đubretu.
Vraćaj se na posao.“

A on je bio dovoljno priseban da kaže:

„Znate, da me plaćate 300 dolara na sat,

razumeo bih kako to možete da kažete,

ali u ovim okolnostima,
ja vam štedim pet dolara svakog minuta.

Izračunajte sami.“

(Smeh)

„Bravo Tul. Od sada,
pretražite prvo ovu gomilu.“

A ironično je da on baš nije imao
mnogo veze sa matematikom.

(Smeh)

Ali ponekad dobijete
pristup kontrolnoj sobi

i onda možete malo
da brljate sa dugmićima.

I to se tamo i dogodilo.

Peto, možda i posle 2 500 godina

Platon i dalje utiče na nas
svojom idejom o idealnim formama.

On je rekao da u svojoj tintari

imamo savršenu ideju onoga što želimo

i da primoravamo prirodne
resurse da se tome prilagode.

Svi u glavi imamo savršenu kuću,

američki san, a to je kuća -

kuća snova.

Problem je što ne možemo da je priuštimo.

I zato imamo nešto
što liči na američki san,

a to je montažna kuća.

Eto načina da se upropasti planeta.

Za njih je hipoteka
kao za pokretnu imovinu

Baš kao i za nameštaj, ili automobil.

Napišete ček i vrednost istog trenutka
pada za 30 procenata.

Posle godinu dana ne možete da dobijete
osiguranje za sve što imate unutra,

već samo za 70 posto.

Električni kablovi su im
tipično veličine 14.

U tome nema ničeg lošeg,

sem ako ih ne opterećujete za veličinu 12,

a upravo se to dešava.

Ispuštaju toliko formaldehida

da je donešen federalni zakon

kojim se kupci montažnih kuća

upozoravaju na to koliko su
formaldehidi opasni po atmosferu.

Zar je moguće da smo do te mere glupi?

Zidovi su ovolicki.

Cela stvar ima statičku
otpornost kukuruza.

(Smeh)

„Mislio sam da je
Palm Harbor Vilidž tamo preko.“

„A, ne, ne. Sinoć je duvao vetar.

Tako da ga više nema.“

(Smeh)

I kada počnu da propadaju,
šta se sa njima radi?

Sve to,

taj apolonski, platonski model,

na tome se zasniva građevinska industrija,

i postoji nekoliko stvari
koje to pogoršavaju.

Jedna je da svi stručnjaci,

sve zanatlije, prodavci,

inspektori, inženjeri, arhitekte

svi oni razmišljaju na taj način.

A onda to povratno utiče i na potrošača

koji zahteva isti model.

To je proročanstvo
koje obistinjava samo sebe.

Ne možemo da ga izbegnemo.

Onda dolaze marketing i reklama.

„Ohoo. Ooohohohoho.“

Kupujemo stvari za koje nismo
ni znali da nam trebaju.

Treba samo da pogledamo

šta je jedna kompanija uradila
sa gaziranim sokom od šljiva.

Odvratno.

(Smeh)

Ali znate šta su oni uradili?

Dodali su metaforu u sve to
i rekli: „Ja pijem 'Dr Pepera'.“

I ne prođe mnogo, a mi ločemo more toga,

milijarde litara.

Čak u njemu nema ni pravih šljiva -
ne pomaže u redovnom pražnjenju.

(Smeh)

To pogoršava stvari.

A uvuku nas u takve stvari
dok si rekao keks.

Onda je čovek po imenu
Žan Pol Sartr napisao knjigu

pod naslovom „Biće i ništavilo“.

Brzo se čita.

Možete da je preletite
za jedno dve godine,

ako čitate osam sati dnevno.

U toj knjizi govorio je
o podeljenom sopstvu.

Rekao je da se ljudska bića drugačije
ponašaju kada znaju da su sama

nego kada znaju da ima još nekog.

Ako jedem špagete, a znam da sam sam,

mogu da jedem kao divljak.

Mogu da brišem usta rukavom
dok je salveta na stolu,

da žvaćem sa otvorenim ustima,

da mljackam, da se češem gde god hoću.

(Smeh)

Ali čim neko uđe,

počinjem sa: „O, tu mi je kapnuo sos.“

Salveta je preko kolena,
jedem u malim zalogajima,

zatvaram usta dok žvaćem i nema češanja.

Ono što radim

jeste da ispunjavam vaša očekivanja

o tome kako bi trebalo
da živim svoj život.

Ja osećam ta očekivanja,

prilagođavam im se

i živim svoj život u skladu
sa onim što očekujete da radim.

To se dešava i u građevinskoj industriji.

Zato nam sva naselja izgledaju isto.

Ponekad čak imamo

razna formalizovana očekivanja
što se tiče ponašanja.

Kladim se da vam se sve cipele slažu.

Naravno, svi na to pristajemo,

a kada se radi o naseljima
zatvorenog tipa,

imamo formalizovano očekivanje

od asocijacije investitora.

Ti ljudi su ponekad nacisti,

jao jao.

To pogoršava i produžava ovaj model.

Poslednja stvar je društvenost.

Ljudska bića su društvena vrsta.

Volimo da provodimo vreme u grupama,

baš kao i antilope, kao i lavovi.

Antilope se ne druže sa lavovima

jer lavovi jedu antilope.

I ljudska bića su takva.

Radimo ono što radi grupa

sa kojom pokušavamo da se identifikujemo.

To se dosta primećuje u srednjim školama.

Ta deca rade po celo leto,

ubiju se od posla,

da bi mogli sebi da priušte

farmerke nekog poznatog dizajnera,

tako da otprilike u septembru

mogu da ušetaju i kažu:

„Danas sam važan.

Gle, pogledaj, ne diraj
moje dizajnirane farmerke.

Vidim da ti nemaš dizajnirane farmerke.

Ti nisi jedan od zgodnih ljudi.

Vidiš, ja sam jedan od zgodnih.
Vidiš mi farmerke?“

Samo to je dovoljan razlog
da se uvedu uniforme.

A to se dešava
i u građevinskoj industriji.

Pobrkali smo

Maslovljevu hijerarhiju potreba pomalo.

Na dnu

imamo osnovne potrebe -

zaklon, odeću, hranu, vodu,
parenje i tako dalje.

Drugo, sigurnost. Treće, veze.

Četvrto, status,
samopoštovanje – to je taština.

A mi uzimamo taštinu
i premeštamo je ovde dole.

I tako završimo

sa odlukama donetim iz nadmenosti

i onda ne možemo da platimo ratu kredita,

ne možemo sebi da dozvolimo
ni da jedemo išta osim pasulja.

To znači da je naše stanovanje

postalo roba

i potrebno je imati petlju

da se zaroni u te primalne,

zastrašujuće delove našeg bića,

da se donesu sopstvene odluke

i da se od stanovanja ne pravi roba,

već nešto što vri iz iskonskih izvora.

Za to treba imati petlju

i, dođavola, ponekad i pogrešite.

Ali, to je u redu.

Ako ne podnosite neuspeh,

onda ne možete ovako da postupite.

Ja stalno doživljavam
neuspeh, svakoga dana.

Doživeo sam neke ogromne
neuspehe, verujte mi,

velike, javne, ponižavajuće,

posramljujuće neuspehe.

Svi upiru prstom i smeju se,

i kažu: „Probao je to već peti put
i opet nije uspelo.

Kakav moron.“

U početku, izvođači dođu i kažu:

„Dene, ti si jedan slatki zeka,

ali, znaš, ovo prosto neće moći.

Zašto ne uradiš ovo
i zašto ne uradiš ono?“

A vaš instinkt je da odgovorite:

„A zašto ti malo ne odeš u peršun.“

Ali to ne kažete,

jer su to ljudi koji su vam ciljna grupa.

I tako, ono što smo uradili -

a to se ne odnosi samo na stanovanje,

nego i na odevanje i hranu,

naše saobraćajne potrebe, našu energiju -

mi se pomalo širimo.

I kada povremeno dospem u medije,

javljaju mi se ljudi iz celog sveta.

Možda smo mi izmislili neumerenost,

ali problem sa otpadom

postoji u celom svetu.

U nevolji smo.

Iako ja ne nosim pojas
sa mecima preko ramena

i crvenu maramu oko glave,

jasno je da smo u nevolji.

Ono što treba da uradimo jeste

da se ponovo povežemo

sa onim zaista iskonskim delom sebe

i donesemo neke odluke

i kažemo: „Znaš, mislim da bih voleo

da stavim policu za diskove
preko onog zida tamo.

Šta misliš draga?“

Ako ne valja, skloniš je.

Treba da se iznova povežemo
sa onim što zaista jesmo,

a to je zaista uzbudljivo.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)