24/26 HOW TO GROW UP - They Need Family Not Meetings

Isusov poziv

Dobrodošli na ovu 24. lekciju:
"Kako odrasti".

Prošli put smo prili o različitim
duhovnim nivoma koje vidimo u Bibliji.

Govorili smo o - biti beba,
novorođenče,

kako odrastati i postati
dete u veri,

a potom postati roditelji u veri.

Potrebno je da izlazimo i nađemo
osobu mira, kao što Isus govori,

nešto što smo pogledali u ovom
serijalu "Isusov poziv".

Ali kada nađemo tu osobu mira

moramo znati kako da joj objasnimo
evanđelje,

da mogu biti istinski ponovo rođeni.

Ali moramo im pomoći i da odrastu.

Moramo im pomoći da postanu
zreli u Hristu.

Kao u porodici.
Ono što vidimo u porodici je da...

u porodici bi trebalo biti beba.

U prirodnoj porodici.

Ali ne bi trebalo da ostanu bebe.

Trebalo bi da odrastu.

Vremenom bi trebalo da
odrastu

tako da napuste dom, odu
i osnuju vlastitu porodicu.

Mi sada više nismo roditelji,
već baba i deda.

Kao u prirodi, Bog je želeo
da tako bude i u duhovnom.

Kada pogledam današnju crkvu,
samo želim reći:

Tužno je videti koliko smo se
udaljili od onoga

kako bi Bog želeo da bude,

te da samo nekolicina odrasta
i vidi dobar plod

u svom svakodnevnom životu.

Ima toliko mnogo ljudi u crkavama
koji samo,

nažalost, nastavljaju da budu
duhovne bebe do kraja svog života.

Zašto? Zašto je tako?

Da li bi mogli biti tako
jer nam nedostaje učeništvo?

Verujem i zbog toga.

Ali istina je i da...

mnogi ljudi u crkvama
još uvek nisu rođeni ponovo.

Želim da pročitam jedan deo iz moje
knjige "Isusov poziv", iz ovog poglavlja.

"Kada je neka osoba istinski rođena
ponovo, videćete to iz njenog života.

Biće ploda u njenom životu koji će
pokazati da je nova kreacija.

Kada postoji plod u životu
neke osobe,

potrebno im je mleko da mogu
odrasti i sazreti;

međutim, ako nemaju ploda,
to znači da nisu rođeni ponovo,

i da im treba nešto mnogo jače
od mleka."

Kada je neka osoba ponovo rođena,

pogledali smo to prošli put,
toj osobi je potrebno mleko.

Ali ako neka osoba nije
istinski rođena ponovo,

potrebno im je nešto mnogo
jače od mleka.

Šta je to?
Krv.

Isusova krv.
Potrebno je da budu rođeni ponovo.

Jer kada su rođeni ponovo,

njihov život je promenjen,

ne od spolja ka unutra,
već iznutra ka spolja.

1. Jovanova poslanica 3:6-10
kaže sledeće:

"Niko ko živi u Njemu
ne nastavlja da greši.

Niko ko nastavlja da greši
niti Ga je video niti poznao.

Draga deco, ne dajte da vas
iko vara.

Onaj ko čini pravo pravedan je,
kao što je i On pravedan.

Onaj ko čini ono što je grešno
od đavola je,

jer đavo greši od početka.

Razlog zbog kojeg se javi
Sin Božji je da uništi đavolja dela.

Niko ko je rođen od Boga
neće nastaviti u grehu,

jer Božje seme ostaje u njemu;

oni ne mogu nastaviti da greše,
jer su se rodili od Boga.

Tako znamo ko su deca Božja
a ko su deca đavolja;

svako ko ne čini šta je pravo
nije Božje dete,

niti je to onaj ko ne voli
svoju braću i sestre."

Ono što vidimo ovde...
Biblija veoma jasno kaže

da svako ko je istinski rođen ponovo
neće nastaviti da čini greh.

Božje seme je u njima
i oni ne mogu nastaviti da greše.

Čitamo i da oni vole svoju braću,
oni koji su rođeni ponovo.

Ako to nedostaje u životu
jedne osobe,

ako ljudi žive u grehu,

ako ljudi nemaju ljubavi
da budu sa drugim vernicima...

Zašto? Zašto to nedostaje?

Da li bi moglo biti
jer nisu istinski rođeni ponovo?

Znate da drvo možemo poznati
po njegovom plodu.

Ako to ne postoji,

ako čežnja da se živi svetim životom,
ako želja da se vole braća,

biti sa drugim ljudima,
ako to nedostaje u životu neke osobe,

tu osobu ne možete podučiti
do njenog sazrevanja. Zašto?

Jer nisu rođeni ponovo.

I zato, kada govorimo o
odgajanju dece,

ono sa čime uvek moramo
početi je evanđelje.

Uvek se moramo vratiti evanđelju
i držati se jednostavnosti.

Govorite evanđelje, čak i onima
koji dolaze u crkvu,

čak i onima koji dolaze
u vaše zajedništvo.

Jer ako vidite da nešto nedostaje
u životu jedne osobe,

ono što nedostaje samo otkriva
dublji problem.

A šta je to?

To je koren.

Znate da drvo poznajemo po
njegovom plodu.

Na primer, ako drvo rađa naradže,

a vi želite da to drvo rađa jabuke,

rešenje nije da se uberu
sve narandže

i da se kaže drvetu:
Moraš prestati da rađaš narandže!

Moraš početi da rađaš jabuke!
Šta je sa tobom, drvo?

Ne, drvo rađa ono što je samo.

Drvo narandže rađa narandže.

Drvo jabuke rađa jabuke.

Drvo rađa ono što jeste.

Isto je i sa čovekom.

Ako imate osobu koja
živi u grehu,

ako imate osobu koja ne čezne
za zajedništvom,

tada želim da vas ohrabrim...

pre nego što odete duboko
kod njih, pokušate da ih podučite,

da ih izvučete:
Hajde! Moraš prestati da činiš greh.

Hajde! Moraš doći u zajedništvo.

Hajde! Moraš da...

jer ćete se tako iscrpeti.

Radije odvojte vreme da podelite
evanđelje sa njima.

Jer kada ljudi istinski dobiju
taj život... Aleluja!

Ne treba im niko da im kaže:

Hajde! Moraš živeti sveto!
Hajde! Moraš imati zajedništvo!

Sećam se toga.

Imao sam 19 godina
kada sam svoj život dao Bogu.

Prvi sam bio u svojoj porodici
koji je dao svoj život Bogu.

Nisam imao nikoga, u porodici,
među mnogim prijateljima.

Imao sam samo jednog prijatelja
koji je bio hrišćanin. Nikoga drugoga.

Istog trenutka, da nikada nisam
bio u crkvi,

kada sam se rodio ponovo,
prvo što se dogodilo bilo je...

Šta je to bilo?

To što smo pročitali.

Prvo što se dogodilo bilo je
da nisam mogao nastaviti da činim greh.

Nisam mogao. Kada sam činio neke stvari
na koje sam bio navikao,

koje su bile greh,
osetio bih to u sebi.

Seme Božje je bilo u meni.

Nisam mogao da nastavim
da činim greh.

Znam za sebe, nije mi trebaloŽ
da neko uperi prst u mene i kaže:

Hej, ne smeš to činiti.
Moraš činiti ovo. Moraš činiti ono.

Ne. Nije mi bilo potrebno. Zašto?
Jer je seme bilo unutar mene.

Bog je bio tamo.

Kao što smo ranije pročitali.

Druga stvar, čeznuo sam za zajedništvom
sa svojim novim porodicama.

Čeznuo sam za zajedništvom.

Momku kao što sam ja, rođenom ponovo,
koji je čeznuo za zajedništvom,

trebalo je više nego samo jedan
dan sedmično...

da ode i da se sretne,
nedelja nije bila dovolja.

Trebalo mi je više.

Želeo sam da živim sveto,
ali u početku sam padao

i činio pogrešne stvari,
osećao osuđenim,

i tada mi je bio potreban neko
u mojoj blizini,

više od jednog dana sedmično.

Bog mi je dao nekoga.

Dao mi je mog tasta

koji je postao moj duhovni otac,
koji je bio tu za mene.

Moj tast mi je pomogao da odrastem.

On nikada nije seo sa mnom i rekao:

Torben, sada ćemo imati učenje.
Ove nedelje pričamo o ovome,

sledeće nedelje pričamo o ovome,
treće nedelje pričamo o ovome...

Ne, moje učenje, učenje
koje je on meni dao, mleko koje mi je dao,

bilo je na kauču, sa njim,
koji je sedeo kraj mene.

Sedeo sam tamo sa Biblijom
i bio sam gladan.

Postavljao sam mnogo pitanja:
Šta je sa ovim? Šta je sa ovim?

Šta je sa ovim? Šta je sa ovim?

Kada sam se borio
on je uvek bio tu.

Kada sam sumnjao i postavljao
pitanja - on je bio tu.

To je ono što je potrebno
nanovo rođenom verniku.

Ne samo da dođu na sastanak.

Potrebna im je porodica.

Treba im 24/7...

neko ko je tu, ko je spreman
da svoj život podeli sa njima.

Tako deca odrastaju
i postaju snažna.

U Prvoj poslanici Korinćanima
4:14-16 Pavle kaže sledeće:

"Ne pišem ovo da bih vas postideo
već da vas opomenem kao dragu decu.

Da imate i deset hiljada
vaspitača u Hristu,

nemate mnogo očeva,

jer u Isusu Hristu ja vam postadoh
otac kroz evanđelje.

Zato vas podstičem da me
oponašate."

Ima mnogo vaspitača, mnogo lidera,
recimo tako, u današnjoj crkvi.

Ali nema mnogo očeva.

Pavle je zaista bio otac
nekima od njih.

Ohrabrujem vas, kada se radi o
odgajanju ljudi u Hristu,

kada je neka osoba nanovo rođena
i kada je iskusila Hrista,

treba im više nego da samo budu
pozvani na sastanak.

Oni čeznu za zajedništvom.
Oni žele da žive sveto.

Treba im neko ko će biti
tu za njih,

neko ko može podeliti
svoj život sa njima,

neko ko ih može voleti.

Njima je potrebno više nego
samo da budu pozvani u crkvu.

Potrebno im je da budu pozvani
na kafu, ili na večeru.

Ohrabrujem vas da to činite.

Kada počnete da radite sa ljudima...

i vidite kako ljudi dolaze Hristu,

otvorite im svoj dom.

Pozovite ih na večeru.

Sedite sa njima.
Pričajte o životu.

Tada im odgovorite na neka njihova
pitanja na koja se često ne odgovara u crkvi.

Kada sam ja bio nanovo rođeni vernik
koji je sedeo u kući svog budućeg tasta,

nije mi davao neko učenje,
kao što sam rekao,

već mi je odgovarao na pitanja
koja su mi se tada postavljala.

Hej, borim se sa ovim.
Šta je sa ovim?

Šta je sa ovim?
Šta je sa ovim?

Dao mi je mnogo više kroz to što sam
imao nekoga

da odgovori na ta pitanja
koja sam imao u tom trenutku,

nego da slušam propoved 45 minuta,

o nečemu što nije bilo deo mog života.

Ali želim reći da nije uvek lako
naći te prave ljude,

zrele ljude,
koji žele da pomognu.

Nije lako ni van ni unutar crkve.

Sećam se, jednom sam bio u
nekom gradu, odveo sam neke ljude Hristu.

Nije bilo crkve u tom gradu,
ali je postojala jedna mala grupa

hrišćana koja se okupljala.
Okupljalo se šest hrišćana.

Pokušao sam da uvedem te
nove vernike u tu grupu,

ali to nije bilo lako, jer je u toj maloj
grupi bilo njih šestoro,

dvoje njih su bili predivni,

voleli su Isusa, divni, gorljivi,
uvek je to izlazilo iz njih.

Dvoje njih bili su nekako neutralni,
kao: ko su oni?

Ni dobri ni loši, ali voleli su
Isusa, tako da je u redu.

Ali dvoje su bili najotrovniji
otrov ikada.

Dvoje veoma religioznih ljudi koji su
izvlačili svaki život iz novih vernika.

Bilo mi je veoma teško, jer kako da
dovedem ljude u tu malu grupu,

a želeo sam da se povežu sa
tih dvoje,

ili možda ono dvoje,
ali ne ono dvoje.

Nije lako.

Pošto sam imao ta iskustva,
prestao sam samo...

da odvodim ljude u crkvu,

jer nikada nisam znao koga će
sresti u crkvi.

Zato, umesto da samo kažem:
dođite u crkvu

i pustim da se povežu sa bilo kime,

jer jedna od prvih osoba koje sam
odveo u crkvu,

povezala se sa pogrešnim ljudima
u crkvi,

ljudima koji su živeli mlako,

završili su tako što su odlazili u grad
i ta devojka je ponovo otpala,

jer su išli da piju.

I danas vidimo mnogo toga.

Mnogo je bolje, umesto da samo
vodimo ljude u crkvu,

da ih odvedemo do jedne ili dve
osobe koje imaju elana.

Nadam se da ste to vi,
da ste vi puni žara.

Da ćete vi odvojiti vreme
da se sretnete sa ljudima.

Ili, ako vi ne možete, nađite nekoga ko
živi takvim životom, ko je pun elana,

i pokušajte da upoznate te nove
vernike sa njim.

Nekoga ko može pomoći,
nekoga ko se može postarati za njih,

nekoga ko im može pomoći da odrastu.

Verujem da bi tako trebalo biti za sve nas.

Znam da nije uvek lako,
jer - sa kime se povezati,

ali iznova i iznova vidim
da Bog ima kontrolu.

Zato, ako nemate nikoga,

molite se da Bog pošalje prave
osobe tim ljudima.

To je učinio i sa mnom.
Kada pogledam svoj život,

nisam imao nikoga ko bi mi mogao
pomoći, ko bi se starao o meni,

ali onda mi je Bog dao mog tasta.

To nije bila samo slučajnost.
Bog je to uredio.

Bog se za to postarao.

Sećam se, jedne noći bili smo
na proročkom sastanku.

Pozvao ga je prorok i rekao mu:
imaš sina.

Rekao je: Ne, imam tri ćerke.
Imaš sina.

Ne, imam tri ćerke.
Imaš sina.

Ne, imam tri ćerke.
Imaš sina.

On ti je kao sin i tvoj posao je
da budeš tu za svog sina.

Znao je o kome je ovaj pričao.

O meni.

Dakle, Bog je pozvao mog tasta
da bude tu za mene.

Moj tast nije neki veliki služitelj.

On nije neko ko govori po crkvama.

To nije potrebno ni vama
niti je drugim ljudima to potrebno.

Nije nam potreban neki veliki služitelj
koji nema vremena da se pobrine za ljude.

Potrebni su nam ljudi koji imaju vremena.

Potrebni su nam ljudi koji mogu dati
ono što je Bog dao njima.

Mnogo više o tome govorim u
svojoj knjizi "Isusov poziv",

gde govorim o tome kako se možemo
naći drugim ljudima.

Ako nemamo nikoga,
šta možemo učiniti,

kako možemo moliti Boga
da nas odvede nekome.

Želim reći:
kada počnemo da se bavimo učeništvom,

najbolje učeništvo je postati porodica
i prijatelji sa ljudima,

koračati sa ljudima,
podeliti život sa ljudima.

Naročito biti sa novim ljudima
koji su došli u veru.

Da bi ljudi uzrastali, najbolje učenje

je sesti sa njima,

slušati o njihovom životu,
saslušati njihovu priču,

saslušati o tome sa čime se bore
trenutno,

sa čime se rvu,

koja pitanja imaju,

šta su pročitali u Bibliji tokom sedmice,
što ne razumeju,

i tada biti tu za njih i odgovoriti im
na njihova pitanja.

A tada se moliti za njih
i pomoći im.

Tako će ljudi odrasti.

Ne samo da ih pozovete na sastanak
i date im 45 minuta učenja.

Ne. Pozovite ih u svoj dom.
Idite u njihov dom.

Nađite im se.

Uveravam vas,
ako počnete da činite ovo,

ako bi svi počeli ovo da čine,
kada dopremo do ljudi,

kada odvojimo vreme, i opet,
ne treba nam veliki služitelj.

Ne morate biti pastor
koji sve to radi.

To je nešto što svako od nas
može činiti, vi i ja.

Možemo pomoći ljudima.
Možemo se postarati za njih.

Tako je to.

Budite tu. Volite ljude. Investirajte u njih.
Provedite vreme sa njima.

Tako ćemo odgojiti ljude.

A onda ćete videti plod
u njihovim životima.

Sledeći put snimiću video koji će se
zvati "Dragi pastori i lideri",

jer sledeći put želim da popričam
sa svima vama koji ste pastori i lideri.

Ja nisam protiv crkve.

Ali želim da vas izazovem.

Želim da vas izazovem da
zaista prihvatite Isusov poziv

i date ga ljudima u crkvi,

i da vidimo pokret od Boga,
tamo gde ste.

Unapred se radujem što
ćemo se videti sledeći put.

Zdravo!

Isusov poziv