Kada radnici poseduju firme, ekonomija je otpornija

Moguća je drugačija ekonomska stvarnost - ona koja ceni zajednicu, održivost i otpornost, nasuprot sticanju profita svim raspoloživim sredstvima. Niki Okuk deli sa nama svoje argumente za kooperativnu ekonomiju, kao i zamisao kako ljudi iz radničke klase mogu da organizuju i poseduju firme za koje rade, donose odluke u svoje ime i uživaju u plodovima svoga rada.

Da li vam je muka od vašeg šefa?

(Smeh)

Da li vam je muka da idete na posao

i zarađujete novac za druge ljude?

I ko su ti ljudi uopšte?

Ti ljudi koji zarađuju novac
od vašeg rada.

Pa, to su kapitalisti.

Imaju kapital,

a koriste vaš rad da steknu još kapitala.

Pa, ako vam je muka od odlaska na posao

i zarađivanja za druge ljude,

onda ste verovatno poput mene -

prosto vam je muka od kapitalizma.

A to je ironija
jer sam ja kapitalistkinja.

(Smeh)

Posedujem malu firmu -

Gume Rko u Komptonu.

Pre nekoliko godina, čitajući Van Džonsa,

a on je napisao: "Stvarajmo
u komšiluku ekološka radna mesta",

krajnje sam ga ozbiljno shvatila.

Pa sam bila saosnivačica, vlasnica
i operativka firme za reciklažu gume,

i zaista sam ponosna
na ono što smo postigli.

Do sad smo reciklirali
45 miliona kilograma gume.

To je oko 80 miliona litara nafte
preusmerene sa deponija

u nove proizvode.

(Klicanje)

Takođe zapošljavamo oko 15 momaka -

uglavnom obojene kože,

većina njih su prestupnici,

i plate su nam iznad minimalnih

i trenutno smo ponosni članovi
Sindikata ujedinjenih čeličana.

(Aplauz)

Sad, Rko trenutno
nije kooperativna firma.

To je privatna firma
sa vlasništvom okrenutim zajednici,

ali bih želela da to postane.

Želela bih da otpuste šefa -

a to sam ja.

(Smeh)

A reći ću vam zašto,

ali prvo, dozvolite da vam
ispričam kako smo počeli.

Dakle, mnogi ljudi pitaju:

"Kako je nastao Rko?"

I moram da budem krajnje iskrena.

Iskoristila sam belačke privilegije.

Dakle, evo kako su belačke privilegije
išle na ruku meni i Rku?

Moja baka belkinja
je rođena na porodičnoj plantaži

u Arkanzasu 1918.

Putovala je sa svojim belim ocem na zapad,

prateći procvat nafte.

A on je držao više poslova
u naftnom sindikatu -

poslova koje nikad ne bi dobio
moj pradeda crnac,

da je živeo ovde u to vreme.

Baka je postala frizerka,

a potom je dobila
zajedno sa suprugom zajam

da bi izgradili dom
u Zapadnom Los Anđelesu -

zajam koji, u to vreme,
nikad ne bi dobila crnačka porodica.

A nakon što mi je deda umro,

moja baka je mogla da zadrži kuću

jer je primala njegovu penziju
i njegovu zdravstvenu negu

zbog državnog posla koji je imao,

što opet, nikad ne bi dobio crnac

pre antidiskriminacionog akta iz 1960-ih.

Dakle, premotajte 30 godina,

i ja sam diplomirala

i želim da započnem sopstveni posao

sa hrpom dugova i kreditnom karticom

i bez iskustva u industriji gume.

Ali sam imala nešto
što većina ljudi nije imala.

Imala sam čisto, bezbedno,
besplatno mesto za život.

Preselila sam se kod bake

i mogla sam da iznajmim
naše prvo skladište,

da kupim prvi kamion,

isplatim prve radnike

jer nisam morala da brinem
za sopstvenu platu

jer nisam morala
da prehranjujem samu sebe

jer sam direktni korisnik
generacija belačkih privilegija.

Sad, pripovedanje
o belačkoj privilegiji je važno

jer suviše često ljudi kažu:

"Oh, želimo više firmi nalik vašoj.

Želimo više Rkova,

želimo više firmi u posedu crnaca,

koje predvode žene,
s trostrukom osnovnom dobiti,

za bivše zatvorenike,

ekološke proizvodne firme", je li tako?

Međutim, moramo da pitamo:
gde je bogatstvo?

Gde je novac?

Gde je kapital u našim zajednicama

da bi se izgradile firme kakve želimo?

A pričajući priču
belačkog dela moje porodice,

trebalo mi je više primera

gde su crnci bili isključeni iz ekonomije,

dok je belačka strana moje porodice
bila u stanju da dobije pristup i potisak

da sagrade bogatstvo...

Prvenstveno jer su rasizam
i kapitalizam najbolji drugari, ali -

(Smeh)

ali to znači da kad se zapitamo:

"Zašto su nam zajednice švorc?" -

Znači, nismo prosto švorc jer smo švorc;

švorc smo s razlogom.

Istorijski kontekst je zaista važan.

Ali naša istorija
takođe priča drugu priču.

Postoji neverovatna knjiga,
pod nazivom "Hrabrost kolektiva",

a to je priča o tome
kako je na hiljade Afroamerikanaca

bilo u stanju da izgradi firme i škole,

bolnice, zemljoradničke zadruge,

banke, finansijske institucije -

čitave zajednice i nezavisne ekonomije,

bez mnogo kapitala.

A uspeli su radeći zajedno

i igrajući na kartu zajedničke imovine

i verujući jedni drugima

i dajući prednost solidarnosti -

a ne samo profitu po svaku cenu.

I nisu morali da čekaju
na slavne ljude i sportiste

da donesu novac u komšiluk.

Međutim, ako ste slavni ili sportista,

i slušate ovo,

slobodno donesite vaš novac.

(Smeh)

Ali uspeli su u tome
preko kooperativne ekonomije

jer su znali

da kapitalizam nikad neće
da finansira oslobađanje crnaca.

Dakle, ima toliko sjajnih primera
u ovoj knjizi

i predlažem da je svi pročitate

jer daje odgovor na moje ranije pitanje,

koje glasi gde ćemo da nađemo bogatstvo

da izgradimo tipove firmi koje želimo.

A odgovor će morati da bude
kooperativna ekonomija.

Ima mnogo različitih
verzija kooperativnosti.

Ja danas govorim o radničkom vlasništvu.

Možda niste čuli za radničko vlasništvo,

ali ono je bilo izvanredno oruđe

celovekovnog
crnačkog ekonomskog oslobađanja

a takođe je trenutno
delotvorno širom sveta.

Možda ste čuli za Crnački Vol Strit

ili za Zapatiste,

ali daću vam primer
koji vam je malo bliži.

Baš sad, danas, u Južnom Bronksu,

nalazi se najveća firma
u posedu njenih radnika.

Nazvana je Udruženje
kooperativne kućne nege,

a osnovali su je crni i latino
radnici kućne nege

koji su trenutno u stanju
da sebi zarađuju za život,

rade puno radno vreme,

uplaćuju benefite i penziju,

preko svog članstva
u međunardnom sindikatu.

A ove žene vlasnice sada dobijaju
povrat u dividendama za svoje vlasništvo

svake godine kada je firma profitabilna,

što se uglavnom dešava.

Pa su u stanju da zaista uživaju
u plodovima svoga rada

jer su otpustili svog šefa.

Nemaju nikakve velike investitore.

Nemaju zadrigle izvršne direktore

ili odsutne vlasnike
koji izvlače profit iz firme.

Svi s vremena na vreme
plaćaju oko hiljadu dolara

kako bi ostvarili vlasništvo,

i sada poseduju svoje radno mesto.

Sad, ima još na hiljadu
primera sličnih firmi

koje niču širom države.

I veoma sam inspirisana njihovim radom

jer zaista predstavljaju alternativu

ekonomiji koju trenutno imamo,

koja nas sve izrabljuje.

Takođe predstavlja alternativu

čekanju na velike investitore
da donesu lance radnji

ili megamarkete u naše zajednice

jer, iskreno, taj vid razvoja

krade resurse iz naših zajednica.

Gase naše porodične radnje,

pretvaraju naše preduzetnike u najamnike,

i uzimaju novac iz naših džepova

i šalju ga svojim deoničarima.

Dakle, toliko su me inspirisale ove priče
o otporu i otpornosti

da sam se sastala sa nekoliko ljudi
ovde u Los Anđelesu

i osnovali smo LUCI.

LUCI stoji za Sindikalno-kooperativna
inicijativa Los Anđelesa,

a naš cilj je da stvorimo
više firmi u vlasništvu radnika

ovde u Los Anđelesu.

Do sad, u protekloj godini,
stvorili smo dve:

Pacifik elektrik, električnu firmu

i perionicu auta Vermont Gejdž,

koja je baš ovde u Saut-Centralu,

neki od vas znaju za nju.

Ovu staru perionicu auta sada poseduje
i njome upravlja 20 njenih radnika,

od kojih su svi i članovi sindikata.

(Aplauz)

Dakle, možda se pitate zašto se usmeravamo
ka sindikalno-radničkom vlasništvu,

ali postoji mnogo valjanih razloga

zašto je radnički pokret prirodni saveznik
pokretu radničkog vlasništva.

Da biste izgradili firme
koje želimo u našim zajednicama,

potrebno nam je par stvari.

Biće nam potreban novac, ljudi i obuka.

Sindikati imaju sve to.

Američka radnička klasa
već decenijama plaća sindikalne takse

a njima su naši sindikati izgradili

dostojanstvena, pristojna
i demokratska radna mesta za sve nas.

Međutim, sindikalni poslovi
su u strmoglavom opadanju,

i vreme je da počnemo
da prozivamo naše sindikate

da zaista donesu sav svoj
finansijski i politički kapital

kako bi učestvovali u stvarnaju novih,
sindikalnih, isplativih poslova

u našim zajednicama.

Takođe, sindikalne sale
su pune sindikalnih članova

koji razumeju važnost solidarnosti

i moći kolektivnog delanja.

To su oni ljudi koji žele
da postoji više sindikalnog poslovanja,

pa, hjade da ga sa njima izgradimo.

Učenje od naših sindikata,

učenje iz naše prošlosti,

učenje od naših vršnjaka,

sve će to da bude
veoma važno za naš uspeh,

zbog čega bih volela
da vas ostavim s poslednjim primerom

i vizijom budućnosti...

a ta vizija je Mondragon u Španiji.

Mondragon u Španiji je zajednica
u celosti izgrađena oko radničkih zadruga.

Tamo posluje preko 260 firmi,

proizvode sve, od bicikli,
preko mašina za veš, do transformatora.

A ova grupa firmi
trenutno zapošljava 80.000 ljudi

i zarađuju preko 12 milijardi evra
prihoda svake godine.

A tamo sve firme poseduju ljudi
koji rade u njima.

Takođe su izgradili univerzitete
i bolnice i finansijske institucije.

Mislim, zamislite kad bismo sagradili
nešto slično u Saut-Centralu.

Pokojni gradonačelnik Džeksona
je imao sličnu zamisao.

Želeo je da čitav svoj grad preobrati
u kooperativnu ekonomiju nalik Mandragonu,

nasloviviši svoj ambiciozni plan
"Uspon Džeksona".

A kada pogledam Mandragon,

vidim šta zaista ljudi iz radničke klase
mogu da urade za sebe

kada radimo zajedno

i kada donosimo odluke za sebe i druge

i naše zajednice.

A kod Mondragona je zaista neverovatno

to što dok maštamo o njima,

oni maštaju o nama.

Ova zajednica iz Španije je odlučila
da pokrene međunarodnu inicijativu

da se stvori još zajednica
nalik njoj širom sveta,

povezivanjem sa sindikatima,

podržavanjem organizacija poput LUCI

i podučavanjem ljudi modelu
radničkog vlasništva.

Sad, evo šta možete da uradite
da budete deo ovoga.

Ako ste član sindikata,
idite na sindikalne sastanke

i postarajte se da vaš sindikat
ima inicijativu radničkog vlasništva,

i postanite deo nje.

Ako ste preduzetnik,

ako imate malu firmu

ili ste zainteresovani da je osnujete,

onda se povežite sa LUCI
ili sličnom organizacijom

kako biste započeli
sa kooperativnim modelom.

Ako ste političar

ili radite za političara

ili tek volite da razgovarate s njima,

molim vas, neka se izglasa gradsko,
državno, federalno i okružno zakonodavstvo

koje nam je potrebno da bismo finansirali
i podržavali firme u vlasništvu radnika.

A svi ostali,

proučite našu istoriju,
proučite naše modele,

i potražite nas da biste nas podržali,

možete kupovati od nas, ulagati u nas,
pozajmljivati nam i pridružiti nam se

jer smo zaista neophodni svi mi

kako bi se izgradila pravednija
i održivija i otpornija ekonomija

koju želimo sebi i našoj deci.

A s tim u vezi,

želela bih da vas ostavim
sa citatom Arundati Roj,

a ona je napisala:

"Naša strategija ne bi trebalo
da bude puko suprotstavljanje Imperiji,

već opsedanje imperije.

Lišiti je vazduha.

Ismevati je.

Posramiti je.

Našom umetnošću,

našom književnošću,

našom muzikom,

našom briljantnošću,

našom radošću,

našom pukom nemilosrdnošću -

i mogućnošću pripovedanja
sopstvenih priča.

Ne priča u koje verujemo
jer su nam isprali mozak.

Korporativna revolucija će propasti,

ako odbijemo da kupujemo
ono što nam prodaju -

njihove ideje,

njihovu verziju istorije,

njihove ratove,

njihovo oružje,

njihov osećaj neizbežnosti.

Jer znajte sledeće:

njih je nekolicina, a nas je mnoštvo.

Potrebniji smo mi njima nego oni nama.

Drugi svet ne samo da je moguć,

na putu je da se ostvari.

A u smiraj dana,

čujem ga kako diše."

Hvala vam.

(Aplauz)