Kako možemo pomoći „zaboravljenom proseku“ da ostvari pun potencijal

Znate „zaboravljeni prosek“. To su učenici, kolege i obični ljudi na koje se često ne obraća pažnja jer se ne smatraju ni izuzetnim ni problematičnim. Kako ih možemo osnažiti da ostvare pun potencijal? Kroz priču o svom radu u kome pruža pomoć mladima da upišu fakultet i završe ga, socijalna aktivistkinja Danijela R. Mos nas izaziva da podrobno razmislimo o tome ko zaslužuje pomoć i pažnju, i pokazuje nam kako da podstaknemo one u sredini da neguju velike snove.

Htela bih da razgovaramo
o zaboravljenom proseku.

To su za mene učenici,
kolege i obični ljudi

na koje se često ne obraća pažnja

jer se ne smatraju
ni izuzetnim ni problematičnim.

To su deca koju mislimo
da možemo da ignorišemo

jer se njihova potreba za podrškom
ne čini naročito hitnom.

To su kolege

koji su pokretačka snaga
naših organizacija,

ali ih ne smatraju inovatorima
koji podstiču izuzetnost.

Na mnoge načine
zaobilazimo ljude u sredini

jer se zbog njih ne mučimo da zaspimo

dok razmišljamo koju ludost
će sledeću da smisle.

(Smeh)

Istina je da je došlo do toga
da se oslanjamo na njihovu uljuljkanost

i osećaj nepovezanosti

jer to olakšava naš posao.

Vidite, ja znam ponešto
o zaboravljenom proseku.

U prvim razredima srednje škole
držala sam se sredine.

Dugo sam bila dobra učenica,

ali sve se promenilo u sedmom razredu.

Provodila sam dane u tračarenju,
dodavanju ceduljica,

i uopšte glupirajući se sa prijateljima.

Vreme kada je trebalo pisati domaći
provodila sam na telefonu,

u raspredanju o svakodnevnim dešavanjima.

Umnogome, iako sam bila
tipična 12-godišnja devojčica,

moja ambivalentnost prema obrazovanju
dovela je do prilično prosečnih ocena.

Srećom po mene, moja majka
je shvatila nešto važno,

da moj trenutni položaj
nije moje konačno odredište.

Kao bivši istraživački
bibliotekar i pedagog,

moja majka je znala da sam sposobna
da postignem mnogo više.

Ali je takođe znala da,

pošto sam mlada crnkinja u Americi,

možda ne bih imala prilike
da izađem iz proseka

ako ih ona ne stvori namerno.

Zato me je prebacila u drugu školu.

Prijavila me je na aktivnosti
u mom naselju vezane za liderstvo.

Počela je i da ozbiljnije
razgovara sa mnom

o fakultetu i mogućnostima za karijere
ka kojima bih mogla da težim.

Formula moje majke da me izvuče
iz sredine bila je prilično jednostavna.

Počela je velikim očekivanjima.

Potrudila se da pronađe način
da me pripremi za uspeh.

Pozivala me je na odgovornost

i usput me je ubedila da imam moć

da stvorim svoju priču.

Ta formula ne samo da je pomogla meni

da se izvučem iz nazadovanja
u sedmom razredu,

već sam je koristila i kasnije u Njujorku,

kada sam radila sa decom
koja su imala mnogo potencijala,

ali ne i mnogo prilika
da idu na fakultet i završe ga.

Vidite, učenici sa odličnim uspehom

obično imaju pristup dodatnim sredstvima,

kao što su letnje aktivnosti za razvoj,

stažiranja

i ekspanzivan nastavni program

koji ih vodi iz učionice u svet

na načine koji odlično izgledaju
na prijavama za fakultete.

Ali, ne pružamo takve mogućnosti svima.

Rezultat nije samo to
da neka deca propuštaju stvari.

Mislim da ih i mi,
kao društvo, propuštamo.

Vidite, imam ludu teoriju
o ljudima u sredini.

Mislim da u sredini ima
nekih neunovčenih dobitnih srećki.

Mislim da se lek za rak
i put do mira u svetu

možda tu kriju.

E, sad, kao bivša nastavnica,

ne kažem da će svi čudesno postati
učenici sa svim peticama.

Ali takođe verujem
da je većina ljudi u sredini

sposobna za mnogo više.

Mislim da ljudi ostaju u sredini
zato što smo ih tamo potisnuli,

a ponekad samo tamo kuliraju

dok ne vide šta će dalje.

Sva naša putovanja

sastoje se od niza odmora,
ubrzanja, gubitaka i pobeda.

Imamo obavezu da se postaramo

da rasni, rodni, kulturološki
i socioekonomski identitet

nikada ne bude razlog
zbog kojeg niste imali kuda iz sredine.

Tako, kao što je i moja majka
radila sa mnom,

počela sam sa velikim očekivanjima
od mladih sa kojima sam radila.

Počela sam pitanjem.

Prestala sam da pitam decu:
„Hej, da li želiš da ideš na fakultet?“

Počela sam da ih pitam:

„Koji fakultet želiš da pohađaš?“

Vidite, prvo pitanje -

(Aplauz)

Prvo pitanje ostavlja
mnoge nejasne mogućnosti otvorenim,

dok drugo pitanje

govori nešto o tome za šta ja mislim
da su moji mladi sposobni.

Na osnovnom nivou,

pretpostavlja da će uspešno
završiti srednju školu.

Takođe pretpostavlja

da će imati takva akademska svedočanstva

koja će im omogućiti prijem
na fakultet i univerzitet.

Sa ponosom mogu reći
da su visoka očekivanja delovala.

Mada studenata crne rase
i latinoameričkog porekla

koji na nacionalnom nivou diplomiraju
na fakultetu za šest ili manje godina

ima 38 procenata,

dobili smo priznanje Odbora za fakultete

ne samo za našu sposobnost
da upišemo decu na fakultet,

već i da im pomognemo da ga završe.

(Aplauz)

No, takođe razumem
da su velika očekivanja super,

ali potrebno je malo više od toga.

Ne biste tražili od poslastičara
da ispeče kolač bez rerne.

I ne treba da tražimo
od ljudi u sredini da prosto uskoče,

a da im ne obezbedimo sredstva,
strategije i podršku koju zaslužuju

da bi ostvarili napredak u životu.

Jedna devojka kojoj sam dugo
bila mentor, Nikol,

došla je u moju kancelariju jednog dana,

nakon što je njen savetnik pogledao
njena prilično ubedljiva svedočanstva

i izrazio krajnji šok i čuđenje

što je uopšte zainteresovana
da ide na fakultet.

Ono što savetnik za usmeravanje nije znao
je da je, kroz svoju zajednicu,

Nikol već imala pristup
pripremama za fakultet,

pripremama za prijemni ispit
i međunarodnim programima putovanja.

Ne samo da je fakultet
bio deo njene budućnosti,

već mogu sa ponosom reći
da je Nikol stekla dve master diplome

nakon što je diplomirala
na Univerzitetu Perdu.

(Aplauz)

Takođe smo se potrudili
da pozivamo mlade na odgovornost,

ali i da u njima usadimo
osećanje odgovornosti

prema samima sebi, jednih prema drugima,
prema svojoj porodici i zajednici.

Udvostručili smo napore u cilju razvoja
mladih na osnovu njihovih sposobnosti.

Išli smo na radionice liderstva,

na izazove sa preprekama
u vazduhu i na zemlji,

i zajedno smo se bavili
najvećim životnim pitanjima.

Kao rezultat, deca su zaista
usvojila tu ideju

da su odgovorna
da steknu fakultetsku diplomu.

Bilo je tako prijatno videti decu
kako zovu jedni druge i šalju poruke

da bi pitali: „Hej, zašto kasniš
na pripreme za prijemni?“

I: „Šta ćeš da spakuješ
za obilazak fakulteta sutra?“

Stvarno smo radili na tome
da fakultet postane bitna stvar.

Počeli smo da stvaramo programe
u studentskim domovima

i događaje koji bi omogućili mladima
da zaista zamisle sebe

kao studente i diplomce.

Moji zaposleni i ja nosili smo
svoju odeću sa fakulteta

i nadmetali se na zabavan i zdrav način
oko toga čija je škola bila bolja.

Deca su se zaista primila

i počela su da vide da je nešto više
moguće u njihovim životima.

Ne samo to, već su i mogli da pogledaju
oko sebe, tu zajednicu studenata,

i da vide decu sa istim poreklom

iz istih naselja

koja su imala iste ambicije.

Taj osećaj pripadnosti bio je ključan

i pokazao se na izuzetan,
divan način jednog dana

kada smo bili na aerodromu u Johanesburgu
i čekali da prođemo kroz carinu

da bismo išli u Bocvanu
zbog volontersko-edukativnog putovanja.

Videla sam grupu dece
koja su se skupila u krug.

Obično, kod tinejdžera,
to znači da se nešto dešava.

(Smeh)

Prišla sam iza njih

da bih otkrila o čemu govore.

Upoređivali su pečate u pasošima.

(Smeh)

I maštali su naglas
o svim ostalim zemljama

koje su planirali da posete u budućnosti.

Kada sam videla te mlade ljude iz Njujorka

koji su na putu
ne samo da postanu studenti,

već i da učestvuju u programima
za učenje u inostranstvu,

a zatim i obavljaju poslove širom sveta,

osetila sam neverovatno zadovoljstvo.

Kada razmišljam o svojoj deci

i svim doktorima, advokatima,
nastavnicima, socijalnim radnicima,

novinarima i umetnicima

koji su proizašli
iz našeg kutka u Njujorku,

ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo

da nismo uložili u prosek.

Samo pomislite na sve što bi propustile
njihove zajednice i svet.

Ova formula za prosek
ne deluje samo kod mladih ljudi.

Može preobraziti i naše organizacije.

Možemo biti hrabriji

da osmislimo i formulišemo misiju
koja inspiriše sve.

Možemo da iskreno pozovemo
naše kolege za sto za kojim se odlučuje

da bismo smislili strategiju
da ispunimo misiju.

Možemo usput ljudima davati
značajne povratne informacije

i, što je nekad najvažnije,

postarati se da se pripišu zasluge
za svačiji doprinos.

Kada su moji zaposleni
sami za sebe postavili visoke ciljeve,

bili su u stanju da u radu sa mladima

ostvare velike promene.

Bilo je sjajno vratiti se unazad
i videti sve moje bivše kolege

koji su krenuli na doktorske studije

i preuzeli liderske uloge
u drugim organizacijama.

Imamo ono što je potrebno da inspirišemo
i uzdignemo ljude u sredini.

Možemo pružiti ljubav ljudima u sredini.

Možemo osporiti sopstvene predrasude
o tome ko i kako zaslužuje priliku.

Možemo izgraditi organizacije,
zajednice i institucije

tako da budu inkluzivne
i podržavaju principe jednakosti.

Jer, na kraju krajeva,
ono što se često pogrešno uoči kao tačka

u stvari je samo zarez.

Hvala.

(Aplauz)