"Smelfiji" i drugi eksperimenti iz sintetičke biologije

Šta kada biste mogli da napravite selfi mirisa, "smelfi"? Šta kada biste imali karmin od koga bi biljke rasle tamo gde ih poljubite? Ani Lu istražuje presek tehnologije i percepcije čula i njen rad zaglavljen je negde između nauke, dizajna i umetnosti. U ovom kratkom, domišljatom govoru, ona deli snove, nedoumice i eksperimente, pitajući se: šta se dešava kada naučna fantastika postane naučna činjenica?

Šta kada bi naše biljke

mogle da osete
nivo toksina u zemljištu

i izraze taj nivo putem boje svog lišća?

Šta kada bi te biljke mogle
i da uklone te toksine iz tla?

A šta kada bi one mogle

da proizvedu svoju ambalažu

ili da se naprave tako da se beru

samo patentiranim mašinama
svoga vlasnika?

Šta se desi kada biološki dizajn

pokreće motivacija masovno
proizvedenih dobara?

Kakav bi to čudan svet bio?

Zovem se Ani i ja sam dizajnerka
i istraživač u medijskoj laboratoriji MIT,

gde sam deo nove i jedinstvene grupe
koja se zove Fikcija dizajna,

a tu se bavimo nečim što je
između naučne fantastike i činjenica.

Na MIT-u imam dovoljno sreće
da radim sa naučnicima

koji izučavaju svakakve
najnovije oblasti,

poput sintetičke neurobiologije,

veštačke inteligencije,
veštačkog života

i svega ostalog sličnog tome.

Širom kampusa, tu su
zaista briljantni naučnici

koji postavljaju pitanja poput onoga
kako svet načiniti boljim mestom.

Deo onoga što moja grupa voli da pita
je to: "Šta je bolje?"

Šta je bolje za vas, za mene,

za belkinju, gej muškarca,

veterana, dete sa prostetičkim udom?

Tehnologija nikad nije neutralna.

Ona oblikuje stvarnost

i održava kontekst.

Možete li zamisliti šta bi ovo reklo
o balansu života i posla na vašem poslu

kada bi vam od prvog dana davali ovo?

(Smeh)

Verujem da je uloga umetnika i inženjera

da postavljaju krucijalna pitanja.

Umetnost je ono kako vidite
i osećate budućnost,

a danas je uzbudljivo vreme
da se bude dizajner,

uz sve nove alate koji postaju dostupni.

Na primer, sintetička biologija

pokušava da predstavi biologiju
kao problem dizajna.

Kroz ove razvoje,

u mojoj laboratoriji se pitamo
koje su uloge i odgovornosti

umetnika, dizajnera, naučnika
ili poslovnog čoveka?

Koje su implikacije

sintetičke biologije,
genetskog inženjeringa

i kako oni oblikuju naš pojam toga
šta znači biti čovek?

Koje su implikacije ovoga
na društvo, na evoluciju

i kakvi su sve ulozi u igri?

Moje sopstveno spekulativno
istraživanje o dizajnu trenutno

tiče se sintetičke biologije,

ali za rezultate
koji su više vođeni emocijama.

Opsednuta sam mirisom
kao prostorom za dizajn,

i ovaj proces je započeo idejom,

šta kada biste mogli da napravite
selfi mirisa, smelfi?

(Smeh)

Šta kada biste mogli da snimite
miris sopstvenog tela

i pošaljete ga partneru?

Zanimljivo je da sam otkrila da je ovo
bila tradicija u Austriji u 19. veku

kada su parovi kao deo udvaranja
čuvali komadić jabuke

ispod pazuha tokom plesa,

i na kraju večeri,

devojka bi voćku dala momku
koji joj se najviše dopao,

i ukoliko bi to bilo obostrano,

on bi pojeo tu smrdjivu jabuku.

(Smeh)

Poznato je da je Napoleon napisao
Žozefini mnogo ljubavnih pisama,

ali možda najčuvenija je njegova
kratka i hitna poruka:

"Kući za tri dana. Ne kupaj se."

(Smeh)

I Napoleon i Žozefina
obožavali su ljubičice.

Žozefina je nosila parfem od ljubičica,

na dan svadbe je nosila ljubičice

i Napoleon joj je slao buket ljubičica

svake godine na njihovu godišnjicu.

Kada je Žozefina preminula,

na njenom grobu posadio je ljubičice,

i tik pre nego što je izgnan,

vratio se na grobno mesto

i ubrao nešto od tog cveća,
zatvorio ga u medaljon

i nosio sa sobom do svoje smrti.

Ovo me je tako dirnulo,

pomislila sam, mogu li da napravim
ljubičicu koja bi mirisala kao Žozefina?

Šta kada bi, do kraja večnosti,

svaki put kada odete na njen grob,

mogli da pomirišete Žozefinu
onakvu kakvu je Napoelon voleo?

Da li bismo mogli da osmislimo
nove načine za žaljenje,

nove rituale prisećanja?

Ipak smo napravili transgenske useve,

koji su osmišljeni zbog veće zarade,

useve koji odolevaju transportu,

useve koji imaju dug životni vek,

useve koji su slatkog ukusa
ali odolevaju štetočinama,

ponekad po cenu hranljive vrednosti.

Možemo li iskoristiti iste tehnologije
za emotivno osetljive rezultate?

Trenutno u mojoj laboratoriji

izučavam pitanja poput tog
zbog čega čovek miriše kao čovek?

Ispostavlja se da je to prilično složeno.

Faktori poput ishrane,
lekova, stila života,

sve utiče na to kako mirišete.

Otkrila sam da je znoj većinom bez mirisa,

ali naše bakterije i mikrobiom

su odgovorni za vaš miris,
raspoloženje, identitet

i mnogo više toga.

Postoje razni molekuli koje ispuštate,

a koje primetimo samo podsvesno.

Beležila sam i skupljala

bakterije sa raznih mesta na svom telu.

Nakon razgovora s naučnikom,
pomislili smo

možda bi savršena mešavina Ani

bila 10% ključne kosti, 30% pazuha,

40% bikini zone i tako dalje,

i ponekad bih dala istraživačima
iz drugih laboratorija

da pomirišu moje uzorke.

Zanimljivo je čuti kako miris tela

ljudi osete van konteksta tela.

Dobila sam odgovore poput:

miriše kao cveće, kao piletina,

kao kornfleks,

kao goveđe meso.

(Smeh)

U isto vreme, uzgajam biljke mesožderke,

zbog njihove sposobnosti da ispuštaju
mirise nalik na meso da bi privukle plen,

kako bi pokušala da stvorim
nešto nalik na simbiozu

između mojih bakterija i ovog organizma.

I tako, na MIT-u sam i u kafiću

i pričam sa naučnikom

koji je slučajno hemičar i botaničar

i pričam mu o svom projektu

a on kaže: "Pa to zvuči kao botanika
za usamljene žene."

(Smeh)

Nezabrinuta, kažem: "U redu."

Izazvala sam ga.

"Možemo li da napravimo biljku
koja će mi uzvratiti ljubav?"

Iz nekog razloga rekao je:
"Naravno, zašto da ne?"

Počeli smo sa tim, da li možemo
da nateramo biljku da raste ka meni

kao da sam ja sunce?

Izučavamo mehanizme u biljkama
poput fototropizma,

koji tera biljke da rastu ka suncu

tako što proizvodi hormone poput auksina

zbog koga ćelije rastu duže
na strani biljke gde je senka.

Trenutno pravim niz karmina

koji su prožeti ovim hemikalijama

koje mi pružaju mogućnost da sa biljkom
komuniciram kroz njene hemijske signale -

karmini od kojih biljke rastu
tamo gde ih ja poljubim,

biljke koje cvetaju
tamo gde poljubim cvet.

Kroz ove projekte,

postavljam pitanja poput toga

kako da definišemo prirodu.

Kako da definišemo prirodu
kada joj promenimo svojstva naukom,

i kada treba to da radimo?

Da li da to radimo zbog zarade,
ili praktične koristi?

Zarad emotivne koristi?

Može li se biotehnologija koristiti
za stvaranje dela dirljivih poput muzike?

Koje su granice između nauke

i njene mogućnosti da oblikuje
naš emotivni pejzaž?

Čuvena je mantra dizajna
da forma prati funkciju.

Sada, uglavljena negde
između nauke, dizajna i umetnosti,

pitam se, šta ako fikcija
informiše činjenice?

Kakva bi to laboratorija bila

i kakva bismo pitanja zajedno postavljali?

Često u tehnologiji tražimo odgovor,

ali kao umetnica i dizajnerka,

volim da se zapitam: ali šta je pitanje?

Hvala vam.

(Aplauz)