Možemo li da redigujemo sećanja?

Trauma i PTSP prestrojavaju mozak - naročito sećanje - i mogu da iznedre destruktivne emocionalne reakcije kada se pokrenu. Možemo li da eliminišemo ove okidače, a da ne izbrišemo sama sećanja? Zakoračite u kliničko istraživanje Ejmi Milton o redigovanju sećanja koje će vas raspametiti, a koje je usmereno na ublažavanje štetnog uticaja bolnih upamćenih doživljaja, kao i traženje potencijalnog puta ka boljem mentalnom zdravlju.

Sećanje je toliko svakidašnja stvar
da ga skoro uzimamo zdravo za gotovo.

Svi se sećamo šta smo imali
jutros za doručak

ili šta smo radili prošlog vikenda.

Tek kad nas sećanje počne da izdaje

cenimo koliko je neverovatno

i koliko dozvoljavamo
prošlim iskustvima da nas određuju.

Međutim, sećanje nije uvek dobro.

Kao što je američki pesnik i sveštenik
Džon Lankaster Spalding jednom rekao:

„Sećanje možda jeste raj
iz kog nam nema progona,

ali ono može da bude i pakao
iz kog nam nema bekstva.”

Mnogi od nas u životu dožive poglavlja

koja bismo voleli da se nikad nisu desila.

Procenjuje se da će skoro 90 procenata nas

da doživi neki vid
traumatičnog događaja tokom života.

Mnogi od nas će snažno da pate
nakon ovih događaja i oporave se,

možda čak i da postanu bolji ljudi
zbog tih iskustava.

Međutim, neki događaji
su toliko ekstremni da će kod mnogih -

skoro polovine onih koji prežive
seksualno nasilje, na primer -

da se razvije posttraumatski
stresni poremećaj,

tj. PTSP.

PTSP je iscrpljujuće mentalno stanje

koga karakterišu simptomi
poput snažnog straha i anksioznosti,

kao i flešbekovi traumatičnog događaja.

Ovi simptomi imaju ogroman uticaj
na kvalitet života osobe

i često ih izazivaju određene situacije

ili nadražaji iz okruženja te osobe.

Reakcije na te nadražaje su možda bile
adaptivne kada su prvi put stečene -

strah i beg u zaklon
u ratnoj zoni, na primer -

ali kod PTSP-a,

nastavljaju da upravljaju ponašanjem
i kad više nisu odgovarajuća.

Ukoliko se ratni veteran
vrati kući i beži u zaklon

kada čuje pucanje iz auspuha automobila

ili ne može da napusti kuću
zbog snažnog osećaja anksioznosti,

onda su reakcije
na te nadražaje, ta sećanja

postale nešto što označavamo
kao maladaptacije.

S tim u vezi, možemo da mislimo o PTSP-u
kao poremećaju maladaptivnog sećanja.

Trebalo bi da se zaustavim ovde

jer govorim o sećanju
kao da je jedinstvena stvar.

Nije.

Postoje razni različiti vidovi sećanja,

a oni zavise od različitih mreža
i oblasti unutar mozga.

Kao što vidite, postoje dve značajne
podele naših vidova sećanja.

Postoje sećanja kojih smo svesni,

gde znamo da znamo

i koja možemo da iskažemo rečima.

Ona uključuju sećanja
na činjenice i događaje.

Pošto možemo da iskažemo ova sećanja,

označavamo ih kao deklarativna sećanja.

Drugi vid sećanja je nedeklarativni.

To su sećanja gde često
nemamo svestan pristup

sadržaju tih sećanja

i koja ne možemo da iskažemo rečima.

Klasični primer nedeklarativnog sećanja

je motorna veština vožnje bicikla.

Kako je ovo Kembridž,
verovatno znate da vozite bicikl.

Znate šta radite na dva točka.

Međutim, ukoliko bih vam zatražila
da mi napišete spisak uputstava

koja bi me podučila vožnji bicikla -

moj četvorogodišnji sin
mi je to tražio dobivši bicikl

za prošli rođendan -

mučili biste se da to učinite.

Kako da sedite na biciklu
i održavate ravnotežu?

Koliko brzo treba da okrećete pedale
da biste bili stabilni?

Pri udaru vetra,

koje mišiće morate
da stegnete i koliko jako

kako vas ne bi oborio?

Bila bih zapanjena ukoliko biste
odgovorili na ova pitanja.

Međutim, ako znate
da vozite bicikl, znate odgovore,

samo što ih niste svesni.

Da se vratimo na PTSP.

Drugi vid nedeklarativnog sećanja

je emocionalno sećanje.

Sad, ono ima naročito
značenje u psihologiji

i odnosi se na našu sposobnost
da učimo o nadražajima iz našeg okruženja

kao i o njihovom emocionalnom
i motivacionom značaju.

Šta podrazumevam pod tim?

Razmislite o nadražaju
kao što je miris ispečenog hleba

ili apstraktnijem nadražaju
poput novčanice od 20 funti.

Zato što za te nadražaje vezujemo
dobre stvari iz prošlosti,

sviđaju nam se i prilazimo im.

Drugi nadražaji, poput zujanja ose,
izazivaju veoma negativne emocije

i kod nekih ljudi prilično
dramatične pokrete izbegavanja.

Sad, ja mrzim ose.

To vam zasigurno mogu reći.

Međutim, ne mogu da vam prenesem
nedeklarativna emocionalna sećanja

o tome kako reagujem
kada je osa u blizini.

Ne mogu da vam prenesem lupanje srca,

znojave dlanove, osećaj nadiruće panike.

Mogu da vam ih opišem,

ali ne mogu da vam ih prenesem.

Što je još značajnije
iz perspektive PTSP-a,

stres ima veoma različit uticaj
na deklarativna i nedeklarativna sećanja,

kao i na mreže u mozgu
i oblasti koje ih podržavaju.

Emocionalno sećanje podržava
malena bademasta struktura

koja se naziva amigdala,

kao i njene veze.

Deklarativno sećanje, naročito šta,
gde i kada događaja iz sećanja

podržava oblast mozga
u obliku morskog konjica

koja se naziva hipokampus.

Ekstremni nivoi stresa
koji se iskuse tokom traume

imaju vrlo različit uticaj
na ove dve strukture.

Kao što možete da vidite,
kako povećavate nivo stresa kod osobe

od nestresnog do blago stresnog,

hipokampus

koji podržava sećanje na događaj

pojačava svoju aktivnost

i postaje efikasniji u pohranjivanju
tog deklarativnog sećanja.

No kako pojačavate do umereno stresnog,
intenzivno stresnog,

a onda ekstremno stresnog,
kao što zatičemo kod traume,

hipokampus se u suštini gasi.

To znači da pri visokim nivoima
hormona stresa

koji se doživljavaju tokom traume,

mi ne pohranjujemo detalje,

naročite detalje šta, gde i kada.

Sad, dok stres to radi hipokampusu,

pogledajte šta radi amigdali,

strukturi koja je važna
za emocionalno, nedeklarativno sećanje.

Njena aktivnost postaje sve jača.

Stoga nam kod PTSP-a ostaje

preterano snažno emocionalno sećanje -
u ovom slučaju na strah -

koje nije vezano
za određeno vreme ili mesto

jer hipokampus ne pohranjuje
šta, gde i kada.

Na taj način, ovi nadražaji
mogu da kontrolišu ponašanje

kada ono više nije prikladno,

i na taj način nastaju
maladaptivna sećanja.

Ako znamo da je PTSP
posledica maladaptivnih sećanja,

možemo li da koristimo to znanje
da unapredimo ishode lečenja

kod pacijenata sa PTSP-om?

Radikalno novi pristup koji se razvija za
lečenje posttraumatskog stresnog promećaja

cilja da uništi ta maladaptivna
emocionalna sećanja

koja su u srži poremećaja.

Ovaj pristup se jedino
razmatra kao mogućnost

zbog suštinskih promena
u našem razumevanju sećanja

u proteklim godinama.

Tradicionalno se smatralo da su sećanja

poput ispisivanja nalivperom po svesci:

jednom kad se mastilo osuši,
ne možete da izmenite informaciju.

Smatrano je da su sve strukturalne promene

koje se dešavaju u mozgu
tokom pohranjivanja sećanja

završene otpilike u roku od šest sati,

a nakon toga, trajno ostaju.

Ovo je poznato kao stanovište
o konsolidaciji.

Međutim, skorašnja istraživanja
nagoveštavaju da su sećanja

zapravo više nalik pisanju
u programu za obradu teksta.

Prvobitno steknemo sećanje
i potom ga sačuvamo ili pohranimo.

Međutim, pod odgovarajućim uslovima,
možemo da redigujemo to sećanje.

Stanovište rekonsolidacije nagoveštava
da strukturalne promene

koje se dešavaju u mozgu
kao podrška sećanju

mogu da se izbrišu,

čak i kod starih sećanja.

Sad, ovaj proces redigovanja
se ne dešava uvek.

Dešava se samo pod naročitim uslovima

vraćanja sećanja.

Zato razmotrimo vraćanje sećanja
kao opozivanje sećanja

ili kao otvaranje fajla.

Počesto, mi prosto vraćamo sećanja.

Otvaramo fajl kao neizmenjiv.

Međutim, pod odgovarajućim uslovima,

možemo da otvorimo fajl
u režimu za redigovanja,

i potom izmenimo informaciju.

U teoriji, možemo
da izbrišemo sadržaj fajla

i kada pritisnemo opciju za čuvanje,

na taj način fajl - sećanje -

opstaje.

Ne samo da nam ovo
rekonsolidacijsko stanovište

dozvoljava da objasnimo
neke od začkoljica sećanja,

poput toga da svi ponekad
pogrešno upamtimo prošlost,

već nam i pruža način da uništimo
maladaptivna sećanja na strah

koja su u srži PTSP-a.

Potrebne bi nam bile samo dve stvari:

način da sećanje ućinimo nestabilnim -
otvaranje fajla u režimu za redigovanje -

i način da izbrišemo informaciju.

Najviše smo napredovali

u otkrivanju kako da
izbrišemo informaciju.

Prilično rano je otkriveno

da bi naširoko prepisivani lek
koji kontroliše krvni pritisak kod ljudi -

betabloker pod nazivom propranolol -

mogao da se koristi
u sprečavanju rekonsolidacije

sećanja na strah kod pacova.

Ukoliko dobiju propranolol
dok su im sećanja u režimu za redigovanje,

pacovi se ponašaju kao da se više ne plaše
zastrašujućeg okidajućeg nadražaja.

Činilo se kao da nikad nisu naučili
da se plaše tog nadražaja.

A ovo je bilo u slučaju leka
koji je bezbedan za ljudsku upotrebu.

Sad, nedugo potom,

pokazano je da propranolol može
i kod ljudi da uništi sećanja na strah,

ali isključivo deluje
ako su sećanja u režimu za redigovanja.

Istraživanje je obavljeno
na zdravim ljudskim volonterima,

ali je važno jer pokazuje
da ono što je otkriveno za pacove

može da se primeni na ljude
i, naposletku, na ljudske pacijente.

A kod ljudi

možete da testirate da li uništavanje
nedeklarativnog emocionalnog sećanja

bilo kako utiče na deklaratvino
sećanje na događaj.

A ovo je uistinu zanimljivo.

Iako se ljudi kojima je dat propranolol

dok im je sećanje
bilo u izmenljivom režimu

više nisu plašili
tog zastrašujućeg nadražaja,

i dalje su mogli da objasne vezu

između nadražaja i zastrašujućeg ishoda.

Kao da su znali da bi trebalo da se plaše,

ali se ipak nisu plašili.

Ovo nam nagoveštava da propranolol
može selektivno da cilja

nedeklarativna emocionalna sećanja,

ali da deklarativna sećanja
na događaj ostanu netaknuta.

Međutim, najvažnije je da propranolol
može da utiče na sećanja

samo kada su u režimu za redigovanje.

Dakle, kako da destabilizujemo sećanja?

Kako da dođemo do režima za redigovanje?

Moja laboratorija se bavila mnogo ovime.

Znamo da zavisi od uvođenja nekoliko,
ali ne previše novih informacija

koje treba ugraditi u sećanje.

Znamo za različite hemikalije
koje mozak koristi

da signalizuje da bi sećanje
trebalo ažurirati

i redigovati fajl.

Mi uglavnom radimo sa pacovima,

ali druge laboratorije su otkrile

da isti faktori omogućuju
izmenu sećanja kod ljudi,

čak i maladaptivnih sećanja
poput onih koja su u srži PTSP-a.

Zapravo, nekoliko laboratorija
u nekoliko različitih država je započelo

klinička istraživanja manjeg obima
ovih tretmana uništavanja sećanja

kod PTSP-a

i otkrili su uistinu
obećavajuće rezultate.

Ova istraživanja zahtevaju
replikaciju na većem nivou,

ali deluju obećavajuće
za tretmane uništavanja sećanja

kod PTSP-a.

Možda traumatična sećanja ne moraju
da budu pakao iz kog nam nema bekstva.

Iako pristup uništavanja sećanja
deluje veoma obećavajuće,

ne znači da je jednostavan
i lišen kontroverze.

Da li je etički uništavati sećanja?

Šta je sa stvarima
poput svedočenja očevica?

Šta ako nekome
ne možete da date propranolol

zbog uticaja na drugi lek
koji ta osoba uzima?

U slučaju etike kod svedočenja očevica,

rekla bih da je ključno zapamtiti

otkriće iz istraživanja na ljudima.

Zato što propranolol jedino utiče
na nedeklarativna emocionalna sećanja,

ne čini se verovatnim da bi uticao
na svedočenje očevica,

koje je zasnovano
na deklarativnom sećanju.

U suštini, ovi tretmani
uništavanja sećanja ciljaju

da umanje emocionalno sećanje,

a ne na sveukupno brisanje
traumatičnog sećanja.

Zbog ovoga bi reakcije osoba sa PTSP-om

više ličile reakcijama
onih koji su preživeli traumu

i nisu razvili PTSP,

nego reakcijama ljudi
koji nikad nisu ni doživeli traumu.

Mislim da će se mnogima ovo
učiniti etički prihvatljivije

od tretmana koji bi ciljao
na stvaranje nekakvog besprekornog uma.

Šta je sa propranololom?

Ne možete svakome da date propranolol,

i ne želi svako da uzima lekove
za lečenje mentalnih stanja.

Pa, tu bi tetris mogao da pomogne.

Da, tetris.

Radeći sa kliničkim saradnicima,

posmatrali smo da li
bihejvioralne intervencije

mogu da posreduju i u slučaju
ponovnog integrisanja sećanja.

Kako bi to delovalo?

Dakle, znamo da je praktično nemoguće

raditi dva zadatka istovremeno,

ukoliko se oba obrađuju
u istoj oblasti u mozgu.

Zamislite da pevušite uz radio

dok pokušavate da sastavite imejl.

Obrada jednog se meša sa obradom drugog.

Isto je i kada vraćate sećanje,
naročito u izmenjivom režimu.

Ukoliko uzmete krajnje vizuelan simptom,
poput flešbekova kod PTSP-a,

i navedete ljude da se prisete
sećanja u izmenjivom režimu,

a potom ih navedete da obave
krajnje angažovan vizuelni zadatak

poput igranja tetrisa,

trebalo bi da je moguće uvesti
taman toliko ometajućih informacija

u to sećanje

da ono u suštini postane besmisleno.

To je u teoriji

i potkrepljeno je podacima
od zdravih ljudskih volontera.

Naši volonteri su gledali
krajnje neprijatne filmove -

dakle, poput operacije na oku,
reklama za sigurnost na putu,

Skorsezeovo „Veliko brijanje”.

Ovi traumatični filmovi uzrokuju
nešto nalik flešbekovima

kod zdravih volontera
otprilike nedelju dana nakon gledanja.

Otkrili smo da je navođenje ljudi
da se prisete tih sećanja,

najgorih trenutaka
iz tih neprijatnih filmova,

uz istovremeno igranje tetrisa,

uveliko umanjilo učestalost flešbekova.

Ponavljam, sećanje mora da bude
u izmenjivom režimu da bi to delovalo.

Moji saradnici su u međuvremenu
ovo preneli na kliničku populaciju.

Testirali su ovo kod osoba
koje su preživele saobraćajne nesreće

i kod majki koje su imale
hitni carski rez,

što su dva vida traume
koja često vode do PTSP-a,

a otkrili su uistinu obećavajuća
ublažavanja simptoma

u oba ova klinička slučaja.

Iako ima još mnogo da se nauči
i procedure moraju da se usavrše,

ovi tretmani uništavanja sećanja
deluju obećavajuće

u lečenju mentalnih poremećaja

poput PTSP-a.

Možda traumatična sećanja ne moraju
da budu pakao iz kog nam nema bekstva.

Verujem da bi ovaj pristup

trebalo da omogući osobama koje to žele

da u životu okrenu novi list u poglavljima

za koja bi voleli
da ih nikad nisu iskusili

i da ćemo time unaprediti
naše mentalno zdravlje.

Hvala vam.

(Aplauz)