Kako odbraniti Zemlju od asteroida | Fil Plajt | TEDxBoulder

Šta je deset kilometara široko i može da uništi civilizaciju u trenu? Asteroid - a ima ih mnogo. Duhovito i slikovito, Fil Plajt je zaiteresovao publiku TEDxBoulder-a destruktivnošću asteroida i onim što moramo da učinimo da bismo ih izbegli.

Hteo bih da vam pričam o nečemu

prilično važnom.

Počnimo odavde.

Pre 65 miliona godina

(Smeh)

dinosaurusi su imali loš dan.

(Smeh)

Kamenčina prečnika deset kilometara

koja se kretala oko 50 puta
brže od brzine metka,

tresnula je u Zemlju.

U jedom trenutku je oslobodila
svu svoju energiju,

bila je to neverovatna eksplozija.

Da uzmete kompletno
nuklearno naoružanje napravljeno

na vrhuncu Hladnog rata,

sakupite ga zajedno
i aktivirate u istom trenutku,

to bi bio jedan milioniti deo

energije koja je tada bila oslobođena.

Bio je to izuzetno loš dan za dinosauruse.

Deset kilometara
širok kamen je veoma veliki.

Svi mi živimo ovde u Bolderu.

Ukoliko pogledate kroz prozor,
videćete planinu Longs Pik,

verovatno je znate.

Sad, iskopajmo Longs Pik
i izdvojmo je u kosmos.

Uzmimo Miker, planinu Miker.

Dodajmo je tamo i stavimo i nju u kosmos,

i Mont Everest, i K2,

I indijske vrhove.

Sada tek počinjete da dobijate predstavu

o koliko kamenja pričamo, razumete?

Znamo da je bio toliko veliki

zbog siline udara
i kratera koji je ostavio.

Udario je u ono
što mi poznajemo kao Jukatan,

u Meksičkom zalivu.

Ovde možete videti,
tamo je poluostrvo Jukatan,

ukoliko prepoznajete Konzumel
tamo na istočnoj obali.

Ovoliko je bio veliki krater.

Evo ga.

Bio je ogroman.

Da biste dobili osećaj veličine, u redu,

osamdeset kilometara na vrhu,
stotinu kilometara pri dnu.

Ovo je bilo 300 kilometara
u prečniku - 200 milja -

neverovatan krater koji je izbacio
ogromnu količinu zemlje

koja se rasprskala unaokolo planete,

a zatim zapalio požare po celoj planeti,

izbacio dovoljno prašine da zamrači Sunce.

Uništio je 75 procenata
svih vrsta na Zemlji.

Ali nisu svi asteroidi toliko veliki.

Neki su manji.

Ovo je jedan koji je prošao

preko Sjedinjenih Država

oktobra 1992.

Pojavio se jednog petka uveče.

Zašto je to važno?

Zato što su tada video kamere

tek postajale popularne

i ljudi bi ih poneli,
roditelji bi ih poneli,

na utakmice svoje dece
da bi ih snimili dok igraju fudbal.

I budući da se pojavio u petak,

bili su u prilici da snime

kako se razlamao dok je preletao

preko zapadne Virdžinije,
Merilenda, Pensilvanije

i Nju Džersija sve dok nije ovo učinio

automobilu u Njujorku.

(Smeh)

Svakako, ovo nije krater
širok 320 kilometara,

ali ipak možete videti kamen

koji stoji pored,

otprilike veličine fudbalske lopte,

koji je pogodio onaj automobil
i pričinio štetu.

Ovo je verovatno bilo veličine

školskog autobusa kada se pojavilo.

Razlomilo se usled atmosferskog pritiska,

razmrvilo i raspalo na komadiće
i učinilo neku štetu.

Svakako, ne biste voleli
da vam je pao na nogu

ili glavu, jer bi vas ozbiljno povredilo.

A, to bi bilo loše.

Na sreću ne bi uništilo
celokupni život na Zemlji,

tako da je u redu.

Ali ipak, nije potrebno nešto
prečnika deset kilometara

da bi učinilo mnogo štete.

Postoji srednja veličina, između kamenčića

i ogromnih stena,

i zapravo, ako je neko od vas
ikada posetio Vinslou u Arizoni,

tamo je krater u pustinji
koji je toliko poznat

da je nazvan Meteor krater.

Da biste dobili osećaj veličine,
on je širok oko jedan ipo kilometar.

Ukoliko pogledate na vrh, tamo je parking,

a ono tamo su kamp-vozila.

Znači da je oko kilometar ipo širok,
a 180 metara dubok.

Objekat koji ga je stvorio
je verovatno bio prečnika 27 do 45 metara,

grubo veličine ovog "Meki" auditorijuma.

Došao je neverovatnom brzinom,

tresnuo u površinu, razleteo se

i eksplodirao energijom otprilike
nuklearne bombe od 20 megatona -

veoma moćne bombe.

Ovo se desilo pre 50.000 godina,

tako da je verovatno ubilo
nekoliko bufala ili antilopa

ili nečeg sličnog tamo u pustinji,

ali verovatno nije uzrokovao
globalnu pustoš.

Ispostavilo se da oni ne moraju
da udare u zemlju

da bi učinili mnogo štete.

1908. iznad Sibira,
u blizini regiona Tunguska -

za vas koji ste obožavaoci Dena Akrojda
i gledali "Ghoustbusterse"

kada je pričao o najvećem
među-dimenzionalnom prolazu

od eksplozije u Sibiru 1909,
rekao je pogrešan datum, ali nema veze.

Bilo je to 1908. Nije bitno. Izdržaću.

(Smeh)

Drugi kamen je došao u Zemljinu atmosferu,

i ovaj je eksplodirao iznad površine,

nekoliko kilometara iznad Zemljinog tla.

Vrelina eksplozije je zapalila šumu ispod

i razvila talas koji je oborio drveće

na površini od nekoliko stotina
kvadratnih kilometara.

Ovo je učinilo ogromnu štetu.

Ponovo, ovo je bio kamen otprilike

veličine ovog auditorijuma u kojem sedimo.

Meteor je bio sačinjen od metala,

metal je mnogo tvrđi, tako da je uspeo
da stigne do zemlje.

Onaj iznad Tunguske
je verovatno bio sačinjen od kamena,

a on se mnogo lakše mrvi,
tako da se razleteo u vazduhu.

Bilo kako, ovo su ogromne
eksplozije, 20 megatona.

Kada eksplodiraju,

oni neće napraviti
globalnu ekološku katastrofu.

Oni neće učiniti ništa slično
uništenju dinosaurusa.

Oni jednostavno nisu dovoljno krupni.

Ali, učinice globalnu, ekonomsku štetu,

zato što nije neophodno da nas udare

kako bi pričinili ovakvu štetu.

Ne moraju da učine globalno uništenje.

Ukoliko neki od njih igde udari,
proizveo bi paniku.

Ali, ako bi prešao
iznad grada, važnog grada -

nije da su neki gradovi važniji od drugih,

ali od nekih zavisimo više od drugih

na globalnoj, ekonomskoj skali -

to bi nam moglo pričiniti ogromnu štetu,

nama kao civilizaciji.

Dakle, sada kada sam vas nasmrt uplašio...

(Smeh)

šta bismo mogli učiniti?

Ovo je potencijalna pretnja.

Primetićete da nismo imali
katastrofalan udar

kao onaj koji je uništio dinosauruse
u poslednjih 65 miliona godina.

Oni su veoma retki.

Manji se događaju mnogo češće,

ali na milenijumskoj skali,

verovatno svakih nekoliko vekova
ili nekoliko hiljada godina,

ali ipak je to nešto
čega moramo biti svesni.

Šta možemo da učinimo?

Prvo moramo da ih pronađemo.

Ovo je slika asteroida
koji nas je prošao 2009.

Evo ga ovde.

Ovo bi trebalo da je animirano,
ali je u redu i ovako.

Možete primetiti da je poprilično nejasno.

Ne znam da li možete
videti iz poslednjeg reda.

Ovo su samo zvezde.

Ovo je kamen koji je bio
oko 28 metara u prečniku

znači otprilike, veličine onoga
koji se razleteo iznad Tunguske

i koji je pogodio Arizonu
pre 50.000 godina.

Oni su nejasni.

Teško se vide, a nebo je zaista ogromno.

Mi moramo prvo da ih uočimo.

Dobra vest je da ih tražimo.

NASA je namenila novac za ovo.

Nacionalna naučna fondacija i druge zemlje
su veoma zainteresovane za ovo.

Gradimo teleskope
koji će tražiti ovu pretnju.

To je odličan prvi korak,
ali šta je drugi korak?

Drugi korak je da primetimo
onaj koji ide prema nama,

moramo ga zaustaviti.

Šta da uradimo?

Verovatno ste čuli za asteroid Apofiz.

Ukoliko niste, čućete.

Ako ste čuli za kalendar Maja
i apokalipsu 2012, čućete i za Apofiz,

zato što su vezani
za teoriju o sudnjem danu.

(Smeh)

Apofiz je asteroid koji je otkriven 2004.

Otprilike je 230 metara u prečniku,

znači da je prilično krupan, razumete,

veći od fudbalskog stadiona -

i proći će pored Zemlje u aprilu 2029.

Proći će pored nas toliko blizu
da će u stvari proći ispod

naših meteoroloških satelita.

Zemljina gravitacija
će zakriviti njegovu putanju toliko,

da je moguće da, ukoliko
prođe ovaj region u svemiru,

ovaj region u obliku pasulja
poznat kao ključaonica,

Zemljina gravitacija
će ga zakriviti sasvim dovoljno

da sedam godina kasnije,
13. aprila, a to je petak, primetiću,

godine 2036 -

(Smeh)

tako nešto ne možete planirati -

da će nas Apofiz pogoditi.

On je prečnika 250 metara,

znači učinio bi nevrovatnu štetu.

Dobra vest je da verovatnoća
da će proći kroz ključaonicu

i pogoditi nas sledeći put
kada naiđe, je jedan od milion, otprilike,

veoma, veoma slaba,

tako da ja lično nisam budan noćima
zbog brige o ovome.

Ja mislim da Apofiz nije problem.

U stvari, Apofiz je prikriveni blagoslov,

zato što nas je upozorio
na opasnosti od asteroida.

Ovaj je otkriven pre svega nekoliko godina

i mogao bi nas pogoditi
u narednih nekoliko godina.

Neće, ali nam daje šansu
da proučimo ovakve asteroide.

Uistinu mi nismo razumeli ove ključaonice,

ali sada ih razumemo, a to je veoma važno,

jer kako da zaustavimo ovakve asteroide?

I da vas pitam,

šta radite ako stojite na putu

i automobil ide prema vama? Šta radite?

Ovo.

Pomerite se i automobil prođe pored vas.

Ali ne možemo pomeriti Zemlju,
barem ne jednostavno,

ali možemo pomeriti mali asteroid.

U stvari, to smo već radili.

Godine 2005, NASA je lansirala sondu
nazvanu "Deep Impact",

koja se sudarila i zarila
jedan svoj deo u središte komete.

Komete su prilično slične asteroidima.

Svrha nije bila da se ona
skrene sa putanje.

Svrha je bila napraviti krater
i izdvojiti materijal

i videti šta je ispod površine ove komete,

o čemu smo naučili mnogo.

Malo smo pomerili kometu,
ne mnogo, ali to i nije bio cilj.

Međutim, razmislite o ovome.

Ona kruži oko Sunca brzinom
15 ili 20 kilometara u sekundi.

Lansirali smo sondu i pogodili je.

Zamislite koliko je to teško,
ali smo uspeli.

To znači da možemo to učiniti ponovo.

Ukoliko primetimo asteroid
koji dolazi prema nama,

i ide pravo na nas,

i imamo samo dve godine,

tras, pogodak.

Možete pomisliti -
ukoliko gledate filmove,

(Smeh)

možete pomisliti, zašto
ne upotrebimo nuklearno oružje?

Pa, možemo to pokušati,
ali problem je u vremenu.

Ako ispalimo nuklearno
oružje na ovu stvar,

moramo ga aktivirati
u nekoliko milisekundi tolerancije

ili ćemo je promašiti.

A ima tu i mnogo drugih problema sa tim.

To je jako teško uraditi.

Ali samo pogoditi nešto? To je veoma lako.

Verujem da čak i NASA to može,
dokazali su da mogu.

(Smeh)

Problem je, šta ako pogodimo
ovaj asteroid,

promenimo mu putanju,

premerimo orbitu i otkrijemo,

uh, da, upravo smo ga
gurnuli kroz ključaonicu

i sada će nas pogoditi za tri godine.

Pa, po mom mišljenju, to je u redu, OK?

Neće nas pogoditi kroz šest meseci.

I to je dobro.

Sada imamo tri godine da smislimo nešto.

Možemo ga još jednom pogoditi.

To je pomalo lutrija.

Možemo ga gurnuti u treću ključaonicu
ili slično, pa to nećemo uraditi.

A ovo je deo, deo koji ja prosto volim.

(Smeh)

Nakon velikog mačo, "Grrrrrr TRAS!

Udarićemo ga posred lica",

ipak ćemo doneti plišane rukavice.

(Smeh)

Postoji grupa naučnika
i inženjera i astronauta

koji sebe nazivaju Fondacija B612

Vi koji ste pročitali "Malog princa",
razumećete, nadam se.

Mali princ je živeo na asteroidu
koji se zvao B612.

Ovo su pametni ljudi - muškarci i žene -

astronauti, kao što rekoh, inženjeri.

Rasti Šveikart, koji je bio astronaut
na Apolu 9, i on je ovde.

Den Darda, moj prijatelj
koji je napravio ovu sliku, radi ovde,

u Jugozapadnom istraživačkom
centru u Bolderu, u Ulici Volnat.

On je napravio ovu sliku za ovo

i on je zapravo jedan od astronoma
koji radi za njih.

Ukoliko vidimo asteroid
koji će pogoditi Zemlju

i ukoliko imamo dovoljno vremena,

možemo ga pogoditi
i pomeriti u bolju orbitu.

I onda ćemo lansirati sondu
koja je teška tonu ili dve.

Ne mora da bude ogromna -
par tona, ne prevelika -

i parkiraćemo je u blizini asteroida.

Nećemo sleteti na njega,
jer oni se prevrću i obrću.

Veoma je teško sleteti na njih.

Umesto toga samo ćemo im prići blizu.

Gravitacija asteroida će povući sondu,

a sonda ima masu od par tona.

Ima veoma slabu gravitaciju,

ali i to je dovoljno da povuče asteroid,

a imamo i pripremljene rakete,

tako da - ah, ovde možete jedva videti,
ali ovde su raketni otvori -

i u osnovi, oni su povezani
njihovom sopstvenom gravitacijom,

i ukoliko pomerimo sondu veoma polako,

veoma, veoma nežno,

možemo veoma lako pomeriti
kamen u sigurnu orbitu.

Možemo ga čak i postaviti
u Zemljinu orbitu

gde ga možemo iskopavati,
ali to je potpuno nova tema.

(Smeh)

Ali, obogatili bismo se!

(Smeh)

Mislite o tome.

Ovo džinovsko kamenje leti tamo,

i udara u nas, i čini nam štetu,

ali mi smo naučili kako da uradimo ovo,

a i posedujemo sve
potrebno da bismo to izveli.

Imamo astronome raspoređene
sa teleskopima koji ih traže.

Imamo pametne ljude,

veoma, veoma pametne ljude,

koji su zabrinuti za ovo
i pokušavaju da reše problem,

a imamo tehnologiju da to uradimo.

Zapravo, ova sonda ne može
da koristi hemijske rakete.

One proizvode prejak
potisak, previše snage.

Sonda bi jednostavno
nekontrolisano odletela.

Izumeli smo nešto nazvano jonski pogon,

a to je motor sa veoma,
veoma slabim potiskom.

Stvara silu kao parče papira
na vašoj ruci, izuzetno slabu,

ali može da radi mesecima i godinama,

stvarajući veoma nežan potisak.

Ako je neko ovde ljubitelj
originala "Zvezdanih staza",

oni su naišli na vanzemaljski
brod koji je imao jonski pogon,

a Spok je rekao, "Oni su veoma
tehnički usavršeni.

Sa ovim pogonom, oni su
stotine godina ispred nas."

Da, mi sada imamo jonski pogon.

Nemamo Enterprajz,
ali za sada imamo jon pogon.

(Aplauz)

Spok.

(Smeh)

Dakle...

to je razlika, to je razlika
između nas i dinosaurusa.

Njima se ovo dogodilo.

Ali ne mora da se dogodi nama.

Razlika između dinosaurusa i nas

je da mi imamo svemirski program

i mi možemo da glasamo,

i možemo da promenimo našu budućnost.

(Smeh)

Mi imamo sposobnost
da promenimo budućnost.

Kroz 65 miliona godina

naše kosti ne moraju
da skupljaju prašinu u muzeju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)