Atinina teorija Svega

First review/reaction from the scientific community: http://bit.ly/epJJp4

http://www.Athenism.net
Twitter: http://www.twitter.com/Athenist
Facebook: http://www.facebook.com/pages/Athenism/126607000711913
Reese on Twitter: http://www.twitter.com/Reese015

Full HD torrent coming soon.

Linkovi koji mogu pomoću u shvatanju Atinine teorije Svega:

(Neurologija:)
YouTube - Part 4 - Phantoms In The Brain (Episode 1)
http://www.youtube.com/watch?v=_1RPkp7rdnw#t=2m30s
YouTube - Part 5 - Phantoms In The Brain (Episode 1)
http://www.youtube.com/watch?v=F0R0OCurkLM#t=3m36s
Where is consciousness?
http://discovermagazine.com/video/unlocking-secrets-power-of-brain-nsf
Joseph M. Carver, Ph.D. - Norepinephrine: From Arousal to Panic
http://www.enotalone.com/article/4117.html
Dharol Tankersley, C Jill Stowe, and Scott A Huettel - Brain Scan Predicts Difference Between Altruistic And Selfish People
http://www.medicalnewstoday.com/articles/61312.php
New Scientist - Empathetic mirror neurons found in humans at last
http://www.newscientist.com/article/mg20627565.600-empathetic-mirror-neurons-found-in-humans-at-last.html?DCMP=OTC-rss&nsref=online-news
Dr. Christopher Reist - Psychiatry And The Brain
http://www.videojug.com/interview/psychiatry-and-the-brain
John McManamy - Dopamine - Serotonin's Secret Weapon
http://www.mcmanweb.com/dopamine.html
Invalidation
http://eqi.org/invalid.htm
YouTube - The Neuroscience of Emotions
http://www.youtube.com/watch?v=tShDYA3NFVs
How Our Brains Make Memories
http://www.smithsonianmag.com/science-nature/How-Our-Brains-Make-Memories.html?c=y&page=1
Alpha, beta, gamma - The language of brainwaves - life - 12 July 2010 - New Scientist
http://www.newscientist.com/article/mg20727680.200-alpha-beta-gamma-the-language-of-brainwaves.html?DCMP=OTC-rss&nsref=online-news
TSN: Take the Neuron Express for a brief tour of consciousness
http://thesciencenetwork.org/programs/the-science-studio/take-the-neuron-express-for-a-brief-tour-of-consciousness
LeDouxlab Web-AudioFearful_Brains
http://www.cns.nyu.edu/ledoux/slide_show/Audio_show_Fearful_Brains.htm
Joseph LeDoux Can Memories Be Erased
http://www.huffingtonpost.com/joseph-ledoux/can-memories-be-erased_b_303519.html
Zócalo Public Square :: Full Video
http://zocalopublicsquare.org/full_video.php?event_id=163
When in doubt, shout -- why shaking someone's beliefs turns them into stronger advocates | Not Exactly Rocket Science | Discover Magazine
http://blogs.discovermagazine.com/notrocketscience/2010/10/19/when-in-doubt-shout-%E2%80%93-why-shaking-someone%E2%80%99s-beliefs-turns-them-into-stronger-advocates/
The Brain: How The Brain Rewires Itself - TIME
http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,1580438,00.html

(Fizika:)
The Feynman Double Slit
http://www.upscale.utoronto.ca/PVB/Harrison/DoubleSlit/DoubleSlit.html
YouTube - Lecture - 1 Introduction to Quantum Physics;Heisenberg''s uncertainty principle
http://www.youtube.com/watch?v=TcmGYe39XG0&feature=PlayList&p=0F530F3BAF8C6FCC&playnext_from=PL&index=0&playnext=1
The Wave Nature of Matter
http://www.colorado.edu/physics/2000/quantumzone/debroglie.html
The Particle Adventure - What holds it together - The unseen effect
http://www.particleadventure.org/unseen.html
Unsolved problems in physics
http://www.cpepweb.org/images/chart_details/Unsolved.jpg
Press Pass - Press Release - CDF B_s
http://www.fnal.gov/pub/presspass/press_releases/CDF_meson.html
Big Bang Timeline
http://map.gsfc.nasa.gov/media/060915/060915_CMB_Timeline300.jpg
Einstein's time dilation apparent when obeying the speed limit
http://arstechnica.com/science/news/2010/09/einsteins-relativity-measured-in-newtons-domain.ars?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=rss
The Ultimate Field Guide to Subatomic Particles
http://io9.com/5639192/

"Atinina Teorija Svega"

Prateći dokumentarac predstavlja nove razvoje u oblasti neurologije

i rešenje na mnoga do danas nerešena pitanja u fizici.

Dok se drži podalje od metafizičkih korelacija

isključivo fokusiran na naučno proverljivim podacima

takođe ima filozofski odjek koji se odnosi na život, smrt i postanak univerzuma.

Zbog mnogo delova i gustine prezentacije

možda ce biti potreban pregled nekoliko puta da bi razumeli implikacije prezentacije,

čak iako je ulozeno prilično truda,

da bi se pojednostavili kompleksni koncepti o kojima se govori.

U nastavku bih želeo da zahvalim autoru

za dozvolu da pratim izveštaj o njegovom radu

kako je želeo da ostane posvećen svom istraživanju

izbegavajući svoje prisustvo u medijima.

Istraživao i napisao: Atina

menjao i ispričao: Reese015

muzika: Profesor Kliq

Poglavlje 1

"Bog je u neuronima"

Ljudski mozak je mreža otprilike oko stotinu milijardi neurona.

Različita iskustva prave različite neuronske veze

koje tada dovode do različitih emocija.

I u zavisnosti koji neuroni su stimulisani

određene veze postaju jače i efikasnije

dok ostale postaju slabije.

Ovo se naziva neuronska plastičnost.

Neko ko vežba da bude muzičar

će stvarati jače neuronske veze koje povezuju

dve hemisfere mozga da bi muzički bili aktivni.

Virtuelno, bilo koja vrsta talenta ili veštine moze se ostvariti kroz trening.

Rudiger Gram, je bio samopriznati "beznadežni student"

koji nije znao matematiku, pošao je sa treniranjem svojih sposobnosti

i time je postao slavni "ljudski kalkulator",

sposoban za rešavanje ekstremno složenih matematičkih operacija.

Racionalnost i emcionalna elastičnost se ponašaju isto.

Ovo su neuro-veze koje mogu biti pojačane.

Šta god radili, u bilo koje vreme, vi psihički modifikujete vaš mozak da postane bolji u tome što radite.

Otkad je ovo utemeljujući mehanizam mozga,

biti samosvestan moze drastično da obogati naše životno iskustvo.

Prvi deo: Socijalna Neurologija

Sprecifični neuroni i neurotransmiteri, kao na primer norepinefrin,

pokreće odbrambeni mehanizam kada osećamo da naše misli moraju biti zaštićene od uticaja drugih.

Ako smo onda suočeni sa razlikama u mišljenju,

hemikalije koje se luče u mozgu su iste one

koje osiguravaju naše preživljavanje u opasnim situacijama.

U ovom defanzivnom stanju,

onaj primitvniji deo mozga se meša sa racionalnim mišljenjem

i limbički sistem moze da potisne većinu naše radne memorije,

fizički izazivajuci "zatucanost".

Mi ovo vidimo u politici straha, i strategiji igrača pokera

ili jednostavno kada je neko tvrdoglav u diskusiji.

Bez obzira koliko je ideja značajna,

mozak ima problem da je obradi kada je u takvom stanju.

Na nivou neurona, reaguje kao da nam se preti,

čak i ako ova pretnja dolazi od neuvredljivih mišljenja ili činjenica

koje mi u suprotnom smatramo korisnim i sa kojima se možemo racionalno složiti.

Ali kada se izražavamo i kada su naši pogledi poštovani,

te "defazivne hemikalije" se smanjuju u mozgu

i neurotransmisija dopamina aktivira "revardne neurone",

čineći nas snažnijim i povećavajući naše samopoštovanje.

Naša verovanja imaju dubok uticaj na našu telesnu hemiju,

ovo je zbog čega placebi mogu biti efiksasni.

Samopoštovanje ili samoverovanje je usko povezano sa neurotansmiterom seratoninom.

Kada njegov nedostatak poprimi ozblijne razmere,

to često vodi do depresije, samodestruktivnog ponašanja ili čak ubistva.

Socijalna validacija povećava količinu dopamina i seratonina u mozgu,

omogućavajuci nam da se odreknemo emocionalnih fiksacija i lakše postanemo samosvesniji.

2. deo

Drugi deo: "Neuroni-ogledala" i Svest

Socijalna psihologija često gleda na osnovnu ljudsku potrebu da se uklopi,

i naziva ovo normativnim socijalnim uticajem.

Kad odrastemo, naš moralni i etički kompas je skoro u potpunosti izgrađen od naše prirode.

Tako da su naša dela često rezultat potvrđivanja koja zadobijemo od društva.

Ali novi razvoj u neurologiji

nam daje bolje razumevanje kulture i identiteta.

Skorašnje neurološko istraživanje je potvrdilo postojanje empatičkih neurona-ogledala.

Kada doživimo emociju ili vršimo radnju, specifični neuroni se aktiviraju.

Ali kada posmatramo nekog drugog ko vrši ovu radnju, ili kada to zamšljamo,

mnogi isti neuroni će se aktivirati ponovo, kao da smo tu radnju i sami vršili.

Ovi empatički neuroni nas povezuju sa drugim ljudima dozvoljavajući nam da osetimo sta drugi osećaju.

I kako ovi neuroni odgovaraju na našu maštu,

možemo da doživimo povratnu emocionalnu vezu kao da je došla od nekog drugog.

Ovaj sistem je ono što nam omogućava da se samoodržavamo.

Ogledalo-neuron ne poznaje razliku između sebe i drugih

i razlog je zašto smo toliko zavisni od društvenih validacija i zašto želimo da se uklopimo.

Mi smo u konstantnoj dvojnosti između toga kako vidimo sebe i kako nas vide drugi.

Ovo može dovesti do zabune u pogledu identiteta i samopoštovanja.

I snimci mozga pokazuju da mi doživljavamo te negativne emocije

i pre nego što ih postanemo svesni.

Ali kada samosvesni, mi možemo da menjamo zagubljene emocije,

zato što kontrolišemo misli koje ih izazivaju.

Ovo je neurohemijska posledica o tome kako sećanja postaju labilna kada se vrate,

i kako su obnovljena kroz sintezu proteina.

Samoposmatranje duboko menja način kako naš mozak radi.

Ono aktivira samoregulišuće neo-kortikoidne regione

koji nam pružaju neverovatnu kontrolu nad našim osećanjima.

Svaki put kad ovo uradimo, naša racionalnost i emocionalna elastičnost su učvršćeni.

Kada nismo samosvesni, većina naših misli i akcija su impulsivni,

i ideja da mi nasumice reagujemo i ne donosimo odluke, je instiktivno frustrirajuće.

Mozak ovo rešava stvrajući objašnjenja za naše ponašanje

i fizički prepisujući ih u naša sećanja, iako rekonsolidacija memorije

nas tera da verujemo, da smo kontrolisali naše akcije.

Ovo je takođe nazvano nazadna racionalizacija,

i ona može da ostavi većinu naših negativnih emocija nerešene, i stoga je spremna da bude aktivirana bilo kada.

Emocije postaju stalno gorivo našoj zabuni dok nas će mozak

pokušavati da obrazloži zašto smo se ponašali iracionalno.

Sav ovaj kompleks i skoro šižofreno podsvesno ponašanje

je rezultat ogromno paralelnog i raspodeljenog sistema u našem mozgu.

Ne postoji određeni centar svesti.

Pojava jednistva je zapravo činjenica da su svaka od ovih odvojenih kola omogućena i izražena

u jednom određenom vremenskom trenutku.

Naša iskustva stalno menjaju naše neuronske veze

fizički menjajući paralelni sistem koji je naša svest.

Direktne modifikacije ovoga mogu imati nadrealne posledice koje dovode u pitanje

šta i gde je svest zapravo.

Ako bi vaša leva hemisfera bila odvojena od desne,

kao što je slučaj kod pacijenata s razdvojenim mozgom,

mogli biste još uvek normalno da govorite i mislite iz leve hemisfere,

dok bi vaša desna hemisfera imala ograničene kognitivne sposobnosti.

Vašem levom mozgu neće nedostajati desni deo,

iako ovo duboko menja vaše posmatranje.

Jedna posledica ovoga je da vi više ne možete da opišete nečiju desnu stranu lica.

Ali vi to nikad nećete pomenuti, nećete to smatrati problemom,

ili čak shvatiti da se nešto promenilo.

S obzirom da ovo utiče više nego samo na vaše posmatranje stvarnog sveta,

i takođe primenjuje vašim mentalnim slikama, to nije samo senzorni problem,

već važna promena u vašoj svesti.

3. Deo

"Bog je u Neuronima"

Svaki neuron ima napon

koji može da se menja kada joni teku unutar ili izvan ćelije.

Jednom kada napon neurona dostigne određeni nivo,

ispaliće električni signal do drugih ćelija,

koje će ponoviti taj proces.

Kada mnogo neurona ispuste signal u isto vreme, možemo meriti

ove promene u obliku talasa.

Moždani talasi podupiru skoro sve što se desava u našim mislima,

uključujući memoriju opažanja i čak inteligenciju.

Kako oni osciluju na različitim frekvencijama, oni su svrstani u opsezima kao alfa, beta i gama.

Svaki od njih je povezan sa drugačijim zadatkom.

Moždani talasi dopuštaju moždanim ćelijama da podešavaju odgovarajuću frekvenciju

za njihov poseban zadatak, ignorišući nebitne signale,

slično kao što radio osciluje u razlicitim talasima kako bi uhvatio radio stanice.

Prenos informacija između neurona postaje najpovoljniji

kada su njihove aktivnosti sinhronizovane.

Ovo je isti razlog zasto mi doživljavamo kognitivni nesklad,

frustraciju izazvanu istovremeno držeći se u kontradiktornim idejama.

Volja je jedva "pogon" da se smanji nesklad između svakih od naših aktivnih neuronskih kola.

Evolucija se može gledati kao isti proces,

gde priroda pokušava da se prilagodi ili "odjekuje" sa svojim okruženjem.

Čineci to, evoluira do tačke gde postaje samosvesna

i počinje da razmišlja o sopstvenom postojanju.

Kada se osoba suoči sa paradoksom ili želeći nameru,

dok misli da je ljudska egzistencija beznačajna,

kognitivna disonanca se dešava.

Kros istoriju, ovo je dovelo mnoge da dosegnu za duhovnim i religijskim vođenjem,

izazivajuci nauku, kako ona nije odgovorila na suštinska pitanja kao na primer: "Zašto ili sta šam ja?"

4.deo

"Ja sam Atina"

"Ogledalo neuron ne poznaje razliku između sebe i drugih."

Leva cerebralna hemisfera je uglavnom odgovorna za stvaranje koherentnog sistema verovanja,

u cilju održavanja osećaja kontinuiteta prema nasim životima.

Nova iskustva bivaju isključena u već postojeci sistem verovanja.

Kada se ne uklope, ona su jednostavno odbačena.

Kontra-balans ovome je desna hemisfera, koja ima suprotnu nameru.

S obzirom da leva hemisfera pokušava da sačuva model,

desna hemisfera konstantno izaziva dosadašnje stanje.

Kada protivrečne anomalije postanu prevelike,

desna hemisfera prisiljava reviziju u našem pogledu na svet.

Međutim, kad su naša verovanja prejaka,

desna hemisfera možda neće uspeti u obaranju našeg poricanja.

Ovo može stvoriti duboku zabunu kada ogledamo druge.

Kada neuro-veze, koje fizički definišu naš sistem verovanja,

nisu jako razvijene ili aktivne, onda naša svest, jedinstvo svih razvdvojenih

aktivnih neuronskih kola u tom trenutku, mogu se sastojati većinom od aktivnosti vezanih za naše neurone ogledala.

Kao što osećamo glad,

naša svest se sastoji uglavnom od drugih neuronskih interakcija za konzumiranje hrane.

Ovo nije rezultat nekog jezgrovitog "sebi" davanja komandi razlličitim cerebralnim zonama.

Svi različiti delovi mozga postaju aktivni i neaktivni i uzajamno deluju bez jezgra.

Kao što pikseli na ekranu mogu da se prestave kao jasna slika kada su udruženi,

konvergencija(spajanje) neuronskih interakcija se izražava kao svest.

U svakom momentu smo, zapravo, druga slika.

Različit entitet kada se ogleda, kada smo gladni, kada gledamo ovaj video.

Svake sekunde postajemo druge osobe dok prolazimo kroz raličite faze.

Kada upotrebimo naše neurone ogledala, možemo stvoriti ideju identiteta,

Ali ako uradimo ovo sa naučnim shvatanjima, mi vidimo nešto sasvim drugo.

Neuronska sinergija koja proizvodi našu oscilirajuću svest, proteže se mnogo dalje nego od naših neurona.

Mi smo približno rezultat elektrohemijskih reakcija cerebralnih hemisfera,

kao što smo čula povezana s našim neuronima i drugim neuronima u našem okruženju.

Ništa nije spoljno. Ovo nije hipotetička filozofija,

već je osnovni sastav neurona ogledala,

koji nam omogućavaju da razumemo sebe kroz druge.

Gledajući ove neurološke aktivnosti kao sopstvene, isključujući okruženje,

bi bilo pogrešno shvatanje.

Naše nadprirodne karakteristike se takođe ogledaju u evoluciji,

gde je naše preživljavanje kao primati oslonjeno na naše kolektivne veštine.

Tokom vremena, neokortikoidni regioni su evoluirali da dopuste podešavanje primitivnih instikata

i obaranje hedonističkih impulsa za dobrobit grupe.

Naši sebični geni su došli da unaprede recipročna socijalna ponašanja u nad-organskim strukturama,

efektivno odbacujući pojam "preživljavanje najsposobnijih".

Neuronska aktivnost mozga rezonuje uglavnom koherentno kada ne postoji neslaganje između

ovih novijih unapređenih cerebralnih regiona i starijih koji su primitivniji.

Što mi tradicionalno nazivamo "sebične namere" je samo uska interpretacija

šta samouslužno ponašanje podrazumeva, u čemu su ljudske karakteristike

doživljene kroz pogrešan primer identiteta... umesto kroz naučni pogled na ono šta smo:

momentalna ekspresija stalno promenljivog jednistva bez centra.

Psihološke posledice ovoga kao objekta sistema verovanja dopuštaju

samosvesti bez privrženosti zamišljenom sebi,

prouzrokujući dramatična povećanja u mentalnoj jasnoći, socialnoj savesti,

samoregulaciji i šta je češto opisano kao "biti u trenutku".

Opšte kulturno verovanje je uglavnom bilo takvo da nam je potreban narativni,

dijahroni pogledi na naš život, da bi se uspostavile moralne vrednosti.

Ali sa našim trenutnim shvatanjima empatičke i socijalne prirode mozga,

mi sada znamo da naučni poged, bez ikakve privrženosti našem identitetu ili "priči",

doprinosi daleko tačnijoj, značajnijoj i etičkoj paradigmi nego naše anegdotske vrednosti.

Ovo je logično, otkad je naša tradicionalna težnja da defnišemo sebe

kao nestvarne individualističke konstante nervno povezuje

i dizajnira mozak prema difunkcionalnim kognitivnim procesima,

kao na primer kompulsivno označavanje i psihološka potreba da namećemo iščekivanja.

Praktično označavanje podupire sve oblike interakcija i našim svakodnevnim životima.

Ali pod psihološkim označavanjem nas samih kao unutrašnjeg i okruženja kao spoljašnjeg,

mi ograničavamo naše neurohemijske procese i doživljavamo isključenje u zabludi.

Rast i njegovi evoluciono neželjeni efekti, kao na primer sreća i ispunjenost,

su stimulisani kada nismo označeni u našim interakcijama.

Možemo imati mnoštvo raličitih pogleda i neslaganje jedno drugog u praktičnim uslovima,

ali interakcije koje ipak prihvataju nas za onakve kakvi smo,

bez prosuđivanja, su neurofizički katalizatori koji povezuju

ljudski mozak da spozna druge i prihvati racionalno verifikovani sistem verovanja bez neslaganja.

Stimulišući ovakav tip neuronskih aktivnosti i interakcija olakšava potrebu za distrakcijom

ili zabavom i stvara cikluse konstruktivnog ponašanja u našem okruženju.

Sociolozi su utvrdili da fenomeni kao što su gojaznost i pušenje,

emocije i ideje, proširuju i šume kroz društvo u mnogome na isti način

gde su električni signali neurona prenošeni kada su njihove aktivnosti sinhronizovane.

Mi smo globalna mreža neurohemijskih reakcija.

I samopojačavajući ciklus prihvatljivosti i priznanja,

podržan dnevnim izborima u našim interakcijama,

je lančana reakcija koja će ultimativno odrediti našu kolektivnu veštinu

da nadvladamo zamišljene razlike i da gledamo na život u velikoj šemi stvari.

Vi ste gledali: Bog je u neuronima

Sledeće: Velika Šema Stvari

zasnovano na istraživanju Atine

izmenjeno i ispričano: Resse015

muzika: Profesor Kliq

Kroz Čirenovo istraživanje, napravio sam pojednostavljen

ali obiman pregled njegovih sadašnjih istraživanja.

Ovo je moja prva interpretacija prvih par meseci njegovog rada na ujedinjavanju kvantne fizike i relativiteta.

Ovo u nekim trenutcima može postati teško za praćenje usled složenosti materije subjekta,

takođe ima neke filozofske implikacije, koje su navedene u epilogu.

Tokom prošlog veka, mnoga revolucionarna otkrića su dovela do

naučnih paradigmalnih obrta u našim shvatanjima sveta.

Ajnštajnova teorija relativiteta je otkrila kako su vreme i prostor istog sastava,

dok je Borovo israživanje poglo da razumemo

gradivne delove materije kroz kvantnu fiziku,

oblast koja postoji jedino kao "apstraktni fizički opis".

Posle je Luj de Brolj otkrio da sva materija,

i ne samo fotoni ili elektroni imaju kvantiziranu čestično/talasnu prirodu.

Ovi prodori su doveli do nove škole mišljenja o prirodi realnosti

i inspirisali su mnoge metafizičke i lažne naučne teorije,

kao npr. da je ljudski um sposoban da kontroliše univerzum kroz pozitivno mišljenje.

Medutim, ove atraktivne teorije nemaju proverljiv dokaz i mogu usporiti naučni napredak.

Ajnštajnovi zakoni specijalne i generalne relativnosti su primenjeni u današnjim modernim tehnologijama,

kao kod GPS satelita, gde bi se preciznost proračuna odskakala oko 11.2 km svaki dan

ako posledice kao dilatacija vremena ne bi bile uzete u obzir.

Dilatacija vremena je najbolje ilustrovana kod satova koji kada se kreću, rade sporije.

Druge implikacije relativiteta su:

kontrakcija dužine, što žnači da se objekat u pokretu smanjuje u dužini i relativitet istovremenosti,

što je nemoguće reći u potpunoj rečenici,

bilo da se događaji dešavaju u isto vreme kada su razdvojeni u prostoru.

Ništa ne može da se kreće brže od svetlosti.

Ovo znači da bi šipka dugačka deset svetlosnih sekundi bila pogurana napred,

bilo bi potrebno 10 sekundi pre nego što akcija može da se desi na drugoj strani.

Bez ovog vremenskog intervala od 10 sekundi, šipka ne postoji u svojoj celini.

Ovo nije usled naših ograničenja kao posmatrača, već usled nerazdvojne posledice relativiteta,

gde su vreme i prostor povezani i ne mogu da postoje jedan bez drugog.

Kvantna fizika obezbeđuje matematički opis od mnogo čestično/dualističke prirode

i interakcija između energije i materije.

Ona polazi od klasične fizike, najpre na nivou atoma i sub-atoma.

Matematičke formulacije su apstraktne i implikacije su često neintuitivne.

Kvant je najmanja jedinica bilo kog fizičkog entiteta umešanog u interakciju.

Elementarne čestice su osnovne gradivni delovi univerzuma.

One su čestice od kojih su sve ostale čestice načinjene.

Dok u klasičnoj fizici mi možemo razdvojiti stvari u manje delove,

za kvant ovo je nemoguće. Kao rezultat, kvantni svet predstavlja mnoge jedinstvene fenomene

koji se ne mogu objasniti kroz klasične zakone,

kao kvantna zamršenost, fotoefekat. Komptonov efekat i mnogi drugi.

Postoje mnoge egzotične interpretacije našeg kvantnog sveta.

Najviše prihvaćene među fizičarima uključuju Kopenhagensku interpretaciju

i interpretaciju "mnogo-svetova".

Sadašnji trendovi pokazuju znatnu konkurenciju od alternativnih interpretacija,

kao na primer, holografski univerzum.

Prvi deo:

De Broljeve jednačine

Dok su oba, kvantna fizika i Ajnštajnovi zakoni relativiteta značajni

našim naučnim shvatanjima univerzuma,

postoje mnogi nerešeni naučni problemi, i , do sada, nema teorije koja sve sjedinjuje.

Neka od aktuelnih pitanja su:

- Zašto postoji više primetljive materije nego anti-materije u svemiru?

- Kakava je priroda "strele vremena"?

- Koje je poreklo mase?

Jedan od najvažnijih ključeva u pronalaženju odgovora na ove probleme jesu De Broljeve jednačine,

za koje je on bio nagrađen Nobelovom Nagradom u fizici.

Formula pokazuje kako sva materija ima talasno-čestični dualitet,

što znači da postoje trenuci u kojima se ponaša kao talas

i drugi u kojima se ponaša kao čestica.

Formula kombinuje slavnu Ajnštajnovu (E=mc^2) jednačinu

sa kvantizovanom prirodom energije.

Eksperimentalni dokazi uključuju interferencioni obrazac

C60 fulrin molekula u dvojnom eksperimentu.

Činjenica da je naša svest sama načinjena od kvantizovanih čestica

je bila predmet mnogih mističnih teorija.

I dok je odnos između kvantne mehanike i svesti neizvestan, kao magičan

kao što skorašnji ezoterični filmovi tvrde, ipak postoji duboka implikacija.

Kako se De Broljeve jednačine primenjuju na svu materiju, možemo fundamentalno uspostaviti da je C=h*f,

gde C označava svest, h - Plankovu konstantu i f - frekvenciju.

C je odgovorno za ono što mi doživljavamo kao sada (u ovom trenutku),

kvantizovani ili minimalni deo interakcije.

Zbir svih momenata C do trenutnog momenta je ono što uobličava koncept života.

Ovo nije filozofska ili teorijska izjava

već inherentna posledica da je sva materija i energija kvantizovana.

Formula pokazuje kako su život i smrt apstraktne konstrukcije C(trenutnog).

Druga posledica De Broljevih jednačina je brzina pri kojoj materija ili energija osciluje

i ponaša se kako čestica ili talas, i u vezi je sa referentnim okvirom frekvencije.

Povećanja frekvencije usled brzine su u vezi sa drugim,

i dovodi do fenomena kao što je dilatacija vremena.

Osnovni razlog je nepromenjeno iskustvo relativiteta vremena do referentnog okvira

gde su prostor i vreme svojstva kvanta i nikako drugačije.

Drugi deo:

Antimaterija i Neuznemireno Vreme

Veliki Hadronski Sudarač čestica (Švajcarska)

Antičestice su stvorene svagde u svemiru gde se odigravaju visoko energični sudari čestica.

Ovaj proces je veštački simuliran u akceleratorima čestica.

Kada je materija stvorena, antimaterija se stvara istovremeno,

otuda zašto je nedostatak antimaterije jedan od najvećih nerešenih pitanja u fizici do danas.

Kada zarobimo antičestice kroz elektromagnetna polja, možemo proučavati njihova svojstva.

Kvantno stanje čestica i antičestica može biti izmenjeno primenjivanjem

naboja konjugacije(C), pariteta(P) i operatore vremenskog preokreta(T).

Da razjasnimo:

Ako bi fizičar, čije je telo stvoreno od antimaterije, vršio eksperiment u labaratoriji

koja je takođe stvorena od antimaterije, koristeći hemikalije i supstance napravljene od antimaterije,

on bi dobio skoro iste takve rezultate kao i njegovim materijalnim delom.

Ali kada bi se oni spojili, ogromna energija bi se ispoljila, proporcijalna njihovoj masi.

Veoma nedavno, Fermi labaratorija je otkrila kako se kvant kao mezoni menjaju

3 milijarde puta u sekundi iz materije u antimateriju.

Kada proučavamo svemir od kvantizovanog dela reference C,

moramo uzeti u obzir sve eksperimentalne dokaze koji važe za kvante.

Ovo uključuje kako su materija i antimaterija stvoreni istovremeno u akceleratorima čestica,

i kako se mezoni vraćaju napred-nazad između jednog i drugog.

Ovo ima značajne posledice kada je primenjeno na C.

Iz perspektive kvanta, svaki primer C ima i svoj anti-C.

Ovo objašnjava simetriju koja nedostaje ili antimateriju u univerzumu

i usko je povezano sa proizvoljnim izborom emitera i upijača

u Viler-Fejnmanovoj vremensko-simetričnoj teoriji.

Neuznemireno vreme (t) u principu neizvesnosti, je potrebno vreme ili ciklus da bi kvant postojao.

Slično posmatrano u mezonima, naše lično iskustvo vremena ili inervala trenutnog momenta

dostiže svoj prag kad je C prekinuto od strane svog anti-C.

Interpretacije C ovog jednostavnog samo-uništavajućeg momenta je uokvireno unutar apstraktne strele vremena.

Ako mi onda hoćemo da odredimo interakciju i izgled osnovnih svojstava čestično-talasnog dualizma kvanta,

sve interakcije bi se sastojale od interferencije i rezonancije.

Ali s tim da ovo nije dovoljno da se objasni fundamentalne sile,

mi smo u obavezi da koristimo drugačije modele.

Ovo uključuje standardni model koji posreduje dinamiku poznatih sub-atomskih čestica

kroz nosioce sila i Ajnštajnov generalni relativitet koji opisuje makroskopske fenomene

kao na primer orbite planeta koje prate krivu ili elipsu u prostoru i spiralu u svemiru.

Ali Ajnštajnov model celog svemira se ne zadržava na kvantnom nivou

i standardnom modelu su potrebni dodatni mosioce sile da bi se objasnilo poreklo mase.

Bez uspeha, ujedinjenje oba modela

ili teorija svega je bila predmet velikog istraživanja.

Treći deo:

Teorija svega

Kvantna mehanika su samo matematički opisi

i njihove praktične implikacije su često kontra-intuitivne.

Klasičnim konceptima kao što su dužina, vreme, masa i energija

se može pristupiti sa sličnim karakterisitkama.

Izgradnjom De Broljevih jednačina, mi možemo zameniti ove koncepte sa apstraktnim vektorima.

Ovo je "verovatno"-orijentisani prilaz prema osnovnim i već postojećim konceptima u fizici

koji nam omogućavaju da objedinimo kvantnu mehaniku sa Ajnštajnovim relativitetom.

a) Kvanta fizika

De Broljeve jednačine pokaazuju kako su svi referentni delovi kvantizovani,

uključujući svu materiju i svu energiju.

Akceleratori čestica su demosntrirali kako su materija i antimaterija uvek stvorene istovremeno.

Paradoks kako se realnost može pojaviti iz apstraktnih gradivnih blokova koji uništavaju jedni druge

može biti objašnjeno koristeći ove kvante kao deo refencije.

U pojednostavljenoj analogiji: na stvari moramo da gledamo kroz "oči" fotona.

Referentni okvir je uvek kvantni i definiše kako su vreme i prostor kvantizovani,

kada se on "povećava" ili "smanjuje", vreme i prostor se takođe "povećavaju" ili "smanjuju".

Ovo se ogleda u kvantnoj mehanici kao matematički opis amplitude verovatnoće

talasne funkcije ili u Ajnštajnovoj relatiivnosti kao dilatacija vremena i kontrakcija dužine.

Za kvantizovani referentni okvir, masa i energija mogu samo biti definisani kao apstraktne mogućnosti

ili, ako hoćemo da budemo konkretniji i da utvrdimo matematički poredak,

kao vektore koji mogu da postoje samo onda kad mi predpostavljamo strelu vremena.

Oni mogu biti izvedeni kao rezonancija i interferencija sa referentnim okvirom,

koji definiše minimalni deo ili vremensko-prostornu konstantu c,

koja je ekvivalentna Plankovoj konstanti u qvantnoj mehanici.

Eksperimenti pokazuju kako konverzacija materije u energiju kroz antimateriju

donosi isto što i gama zraci kroz tačno suprotanim impulsom.

Ono što izgleda kao pretvaranje, je odnos između suprotnih vektora interpretirano kao rastojanje i vreme,

materija i antimaterija, masa i energija ili interferencija

i rezonanca unutar apstraktne ose vremena C(sada).

Zbir suprotnih vektora je uvek nula,

i ovo je razlog za simetriju ili pretvaranje zakona u fizici

ili zašto, pri brzini C, vreme i prostor su nula, usled kontrakcije dužine i dilatacije vremena.

Posledica Hajzenbergovog principa neodređenosti,

koji pokazuje da izvesni parovi fizičkih svojstava,

kao na primer pozicija i impuls, ne mogu biti poznati istovremeno velikoj preciznosti.

U smislu, svaka pojedinačna čestica je svoje polje.

To ne objašnjava naš osećaj kontinuiteta, gde C poništava samo sebe unutar svoog potrebnog intervala.

Ali kada su ovi vektori eksponencijalno ucećani ili ubrzani

relativni i unutar apstraktne strele vremena,

su osnovni matematički algoritmi, koji takođe opisuju fundamentalne sile,

može biti u skladu sa doslednom realnošću, i može imati apstraktane gradivne delove.

Ovo je zbog čega su jednačine linearnog harmonijskog oscilatora upotrebljene u mnogim poljima fizike

uključujući periodične fenimene, kao kvantna mehanika i elektrodinamika

ili zašto je Ajnštajnov princip relativnosti, upotrebljen da izvede model vremena/prostora

i koji pokazuje da ne pstoji razlika između gravitacije i ubrzanja.

Zato što je gravitacija sila jedino kada je interpretirana u vezi sa oscilirajućim okvirom referencije.

Ovo može biti ilustrovano sa logaritamskom krivom koja je svedena na spiralu okvirom referencije,

primorajući objekte da se vrte i kreću u orbiti.

Vizuelno pojednostavljeno, dve uvećane ili rastuće jabuke će biti prikazane da privlače jedna drugu

kada su posmatrane od strane uvećanog okvira referencije, tako da veličina ostaje netaknuta.

Suprotno se dešava sa interferencijom.

U pojednostavljenoj analogiji, porast ili smanjenje u veličini objekata kako se približavamo ili udaljavamo,

je određeno promenom vektora okvira referencije,

slično tome kako radio šumi na različitim talasima da uhvati radio stanice.

Ovo takođe potvrđuje uticaj gravitacije.

U suštini, nezavisno od bilo kog okvira referencije, ne postoje osnovne sile.

Sve interakcije unutar našeg apstraktnog kontinuiteta mogu se matematički izneti kroz

interferenciju i rezonanciju, dokle god se svemenjajuća

i oscilirajuća minimalna jednica ili deo, koji su okvir referencije, uzeti u obzir.

Ekperimentalni dokazi uključuju neviđene efekte u standardnom modelu,

gde možemo videti efekat-silu ali ne i stvarne nosače sile.

b) Kvantna Superpozicija

Konzistentni kontinuitet relanosti ne zahteva kvant da bi imao neku posebnu sekvencu u vremenu.

Kvant nije predmet ni jednog pojma prostora ili vremena

i može zaokupirati sva moguća kvantna stanja istovremeno.

Ovo se zove kvanta superpozicija i demostrirana je u eksperimentu

sa duplim prorezom ili kvantom teleportacijom,

gde bi svaki elektron u svemiru na primer, mogao biti potpuno isti.

Jedini uslov za sptraktnu strelu vremena i konzistentni kontinuitet vremena ili realnosti

je algoritam koji opisuje šemu ili apstraktnu sekvencu vektora.

S tim da ovaj kontinuitet dovodi do naše sposobnosti da budemo samosvesni,

inherentno čini nas predmetom svojih matematičkih posledica: Osnovni zakoni fizike.

Interakcija je jedva prikaz onoga što je bitno apstraktna šema.

Zbog toga kvantna mehanika može jedino da pruži matematičke deskripcije,

pošto jedino može opisati šeme unutar neograničenih mogućnosti.

Kada je mogućnost izražena kao C,

informacija potrebna da opiše trenutni momenat ili verovatnoću amplitude C

je takođe nešto što otelotvoruje strelu vremena.

Priroda strele vremena je jedna od najvećih nerešenih problema u fizici

i odgovorna je za mnoge nove popularne prikaze.

Na primer holografski princip, svojstvo kvantne gravitacije i teorije struna,

teoretiše kako ceo svemir može biti sagledan kao informaciona struktura sastavljena od samo dve dimenzije.

c) Vreme

Mi tranzicionalno povezujemo pojam strele vremena sa sekvencom događaja

koji se doživljavaju kroz uređenost kratkotrajnih i dugotrajnih memorija.

Mi jedino možemo imati memorije o prošlosti a ne o budućnosti, i uvek smo predpostavljali

da se ovo odražava na tok vremena.

Naučnici su počeli da ispituju logiku kada su otkrića u kvantoj mehanici demonstrirala

da neki fenomeni nisu povezani našim pojmom vremena i da naš koncept vremena je ništa više

nego naše opažanje promene u primetnim vrednostima.

Ovo se takođe odražava u dilataciji vremena i kontakciji dužine,

koji su deo razloga zašto je Ajnštajn uspostavio to da su vreme i prostor isti.

U apsolutnom smislu, pojam vremena se ne razlikuje od pojma rastojanja.

Sekunde su jednake svetlosnim sekundama ali se uzajamno poništavaju.

Da razjasnimo: Kako su vreme i rastojanje jedno drugom suprotnost,

proticanje vremena se može prikazati kao rastojanje koje prelaze kazaljke na satu

krećući se u smeru suprotno od vremena.

Dok se kreću napred u daljini, oni se efektivno pomeraju unatraške u ono što bismo mogli nazvati vreme.

Ovo je takođe razlog zašto je svaki pojedinačni minimalni deo iskustva

uvek trenutno uništen unutar vanvremenskog sada.

Razumevanje postavlja zapis ravno između kolapsa talasne funkcije i kvantne dekoherencija.

Koncepti kao što su život i smrt su puke intelektualne konstrukcije.

I bilo koja spekulativna duhovna ideja života posle smrti koja uzima mesto u domenu

gde kruti matematički temelji ove realnosti dolaze do kraja, su jednako izmišljeni.

Bitna kosmološka posledica da je teorija velikog praska,

gde je svemir propraćen nazad do jedne tačke gledajući u prošlost, pogrešno shvatanje.

Tradicionalna predpostavka vremena i prostora, gde je prostor trodimezionalan

i da vreme igra ulogu četvrte dimenzije, je netačna.

Ako bismo želeli da proučavamo postanak svemira, mi bismo zapravo morali da gledamo "napred",

s tim da pravac vremenskog vektora od C je suprotan streli vremena,

od kog sagledamo svemir koji se širi.

Iako će se ovo temporalno mapiranje svemira pokoriti apstraktnim konceptima

bez veze sa svojim kvantnim temeljima.

Eksperimentalni dokazi uključuju i svemir koji se ubrzano širi,

sledeći ono što je poznato kao inverzija ili vremenski obrnuta crna rupa

kao i mnoge probleme u vezi teorije Velikog praska, kao na primer - problem horizonta.

d) Neurološke implikacije

Ove derivacije mogu dovesti do pitanja o slobodnoj volji,

otkako svesnost zauzima mesto samo posle akcije unutar naše percepcije vremena.

Većina neuroloških istraživanja koja su rasvetlila ovo pitanje pokazuju

da se akcija zaista desila pre nego što smo toga postali svesni.

Ali deterministički pogled je baziran na pogrešnoj koncepciji vremena, što je ilustrovano

matematičkim verovatnoćama u kvantnoj mehanici.

Ova shvatanja će postati bitna u budućim neurološkim istraživanjima,

s obzirom da pokazuju kako je bilo koje neuronsko kolo vektor sa smerom,

podupirući kognitivnu disharmoniju i mešanje ili rezonanciju unutar C.

Sposobnost da razumemo i svesno menjamo ova uputstva,

stečena kroz milijarde godina evolucije,

potvrđuje koliko su važni naši sistemi verovanja u proširenju naše svesti

i kako oni utiču na našu radnu memoriju

pri čemu su odgovorna za obim do kojeg možemo stvarati veze

i za neuronske procese koju stvaraju značenje.

To takođe objašnjava kako će veštačka svest zahtevati mrežu zavisnih procesora

umesto linearnog niza kompleksnih algoritama.

e) Ograničena interpretacija

Atinino veliko sjedinjavanje je jedno od rešenja koje spaja kvantnu fiziku i Ajnštajnovu teoriju relativnosti.

Dok odgovara na mnoge probleme iz fizike, kao na ona koja su ovde navedena,

to je moja ograničena interpretacija njegovih prvih meseci naučnog istraživanja.

Bez obzira na ishod, jasno je da smo ušli u eru gde je nauka svima dostupna.

I ako možemo da sačuvamo nefiltriran pristup neutralnom internetu, time možemo da testiramo vrednost naših ideja,

možemo da poboljšamo našu maštu stvarajući nove korelacije,

i možemo biti deo evolucije naših shvatanja o univerzumu i umu.

Epilog

U kvantnoj mehanici smo naučili da drugačije priđemo realnosti,

i da vidimo sve kao verovatnoće umesto izvesnosti.

U matematičkom smislu sve je moguće.

Kako u nauci tako i u našim životima, obim do možemo da računamo

ili da shvatimo verovatnoće, je određeno našom intelektualnom sposobnošću da spoznamo šablone.

Što smo manje pristrasni, jasnije možemo da identifikujemo ove šablone

i da baziramo naša dela na razumnim verovatnoćama.

Otkad je u samoj prirodi naše leve moždane hemisfere da odbijemo ideje

koje se ne uklapaju u naš trenutni primer, što smo više privrženi našem sistemu verovanja,

manje smo sposobni da donosimo svesne odluke za sebe.

Ali posmatrajući ovaj proces, mi proširujemo našu svest i poboljšavamo našu volju.

Rečeno je da mudrost dolazi s godinama, ali otvorenošću i skepticizmom,

ključni principi naučne metode,

nisu nam potrebne decenije suđenja i grešaka da bi utvrdili koje su od naših ubeđenja možda neverovatna.

Nije pitanje to da li su naša verovanja ispravna ili pogrešna,

već biti ili ne biti emocionalno privržen njima, što će nam manje-više koristiti.

Ne postoji takva stvar kao što je slobodan izbor prilikom emocionalne privrženosti sistemu verovanja.

U momentu kad smo dovoljno samosvesni da shvatimo ovo,

možemo zaista da radimo zajedno da shavtimo realne šanse onoga što će nam najviše koristiti.

" Evolucija kvantne mehanike je bila jedna od jednistvenih skeptičnih nadzora prema našim klasičnim naučnim primerima. Samosvest i voljnost da promenimo naše hipoteze, koje su konstatno izazvane u nauci i čovečanstvu, će odrediti obim do kog možemo da steknemo dublja saznanja u um i univerzum."