Kako mi je tehnologija omogućila da čitam

Nekoliko meseci nakon rođenja, 1948, Ron Mek Kelum je oslepeo. U ovom šarmantnom, dirljivom govoru, objašnjava na koji način on može da čita i pozdravlja razvoj pametnih alatki i adaptivne kompjuterske tehnologije, koji mu to omogućavaju. Uz njihovu i pomoć darežljivih volontera, postao je pravnik, akademik, i povrh svega, strastveni čitalac. Dobrodošli u revoluciju slepog čitanja. (Snimljeno na TEDxSydney)

Kada sam imao oko tri, četiri godine,

sećam se da je mama
čitala jednu priču meni

i dvojici moje starije braće,

i sećam se kako sam podizao ruke

da osetim stranicu knjige,

da osetim sliku koju su opisivali.

I mama mi je rekla: "Dušo,

znaš da ne možeš da vidiš

i ne možeš da osetiš sliku

i ne možeš da osetiš odštampanu stranicu."

I pomislio sam:

"Ali, to je ono što želim.

Volim priče. Želim da čitam."

Nisam ni slutio

da ću postati deo tehnološke revolucije

koja će omogućiti da se taj san ostvari.

Rođen sam oko 10 nedelja pre vremena,

što je rezultiralo slepilom,
pre neke 64 godine.

Ta bolest je poznata
kao retrolentalna fibroplazija

i sada je veoma retka u razvijenom svetu.

Nisam ni slutio, ležeći sklupčan

u inkubatoru 1948.

da sam rođen na pravom mestu

i u pravo vreme,

da sam rođen u zemlji gde mogu učestvovati

u tehnološkoj revoluciji.

Na svetu ima 37 miliona
potpuno slepih osoba,

ali mi, koji sudelujemo
u tehnološkim promenama,

dolazimo uglavnom
iz Severne Amerike, Evrope,

Japana i drugih razvijenih delova sveta.

Računari su promenili živote
svih nas u ovoj prostoriji

i živote ljudi širom sveta,

ali ja mislim da su promenili živote

nas slepih, više nego
bilo koje druge grupe.

I zato želim da vam pričam o interakciji

između adaptivne računarske tehnologije

i puno volontera
koji su mi godinama pomagali

da postanem osoba kakva jesam danas.

To je interakcija između volontera,

strastvenih inovatora i tehnologije,

i to je priča koju bi mnogi drugi
slepi ljudi mogli da ispričaju.

Ali, hajde da vam ja danas ispričam malo.

Kad sam imao pet godina,
išao sam u školu i učio Brajevu azbuku.

To je genijalan sistem od šest tačaka

koje se utiskuju u papir

i mogu da ih osetim prstima.

Ustvari, mislim da prikazuju
moje ocene iz šestog razreda.

Ne znam gde je Džulijan Morou nabavio to.

(Smeh)

Bio sam prilično dobar u čitanju,

ali trebalo je poraditi
na veronauci i muzičkom.

(Smeh)

Kad budete izlazili iz operske dvorane

videćete Brajeve oznake u liftovima.

Obratite pažnju. Jeste li primetili?

Ja jesam. Stalno ih tražim.

(Smeh)

Kad sam išao u školu

knjige su transkribovali prepisivači,

volonteri, koji su utiskivali
jednu po jednu tačku,

tako da sam imao puno da čitam,

i to se tako radilo, pre svega žene,

od kraja devetnaestog veka
u ovoj zemlji,

ali to je bio jedini način da čitam.

Kad sam bio u srednjoj školi

dobio sam prvi Filips magnetofon,

i magnetofoni su postali
moja vrsta pre-računara,

sredstvo za učenje.

Porodica i prijatelji su mogli
da mi čitaju materijal

i ja sam onda mogao da čitam iznova

koliko god puta je bilo potrebno.

I to me je povezalo

sa volonterima i pomagačima.

Na primer, kad sam studirao na fakultetu

na Kraljičinom univerzitetu u Kanadi,

zatvorenici u Kolins Bej zatvoru
su pristali da mi pomognu.

Dao sam im magnetofon
i oni su čitali i snimali na njega.

Kako mi je jedan od njih rekao,

"Ron, trenutno ne idemo nigde."

(Smeh)

Ali, razmislite o tome.

Ti ljudi koji nisu imali mogućnosti
za obrazovanje koje sam ja imao,

pomogli su mi da završim
postdiplomske studije na pravima,

svojim nesebičnim pomaganjem.

Vratio sam se i postao akademik

na Univerzitetu Monaš u Melburnu,

i za tih 25 godina,

magnetofoni su mi bili sve.

Ustvari, 1990. sam u kancelariji

imao skoro 27km trake.

Studenti, porodica i prijatelji,
svi su mi čitali materijale.

Gospođa Lois Doeri,

koju ću kasnije zvati
mojom surogat majkom,

iščitala je hiljade sati na traci.

Jedan od razloga zašto sam se složio
da održim ovaj govor danas

jeste što sam se nadao
da će Lois biti ovde

kako bih je predstavio
i javno joj se zahvalio.

Ali, nažalost, zdravstveno stanje
ju je sprečilo da dođe danas.

Ali, zahvaljujem ti se ovde,
Lois, sa ove bine.

(Aplauz)

Prvi Epl računar sam video 1984.

i pomislio sam:

"Ova stvar ima stakleni ekran,
i nije mi baš od pomoći."

Koliko sam samo pogrešio.

1987., u mesecu kada je rođen
naš najstariji sin, Džerard,

dobio sam prvi računar za slepe,

i on je zapravo ovde.

Da li ga vidite?

I vidite da nema, kako vi to zovete,
nema monitor.

(Smeh)

To je slepi računar.

(Smeh)

To je Kinout Gold 84k,

i 84k označava 84 kilobajta memorije.

(Smeh)

Nemojte da se smejete, koštao me je
4 000 dolara u to vreme. (Smeh)

Mislim da moj sat ima više memorije.

Napravio ga je Rasel Smit,
strastveni izumitelj

sa Novog Zelanda,
koji je pokušavao da pomogne slepima.

Nažalost, poginuo je
u avionskoj nesreći 2005.,

ali sećanje na njega živi u mom srcu.

To je značilo, po prvi put,

da mogu ponovo da čitam
ono što sam otkucao.

Imao je sintetizator govora.

Moju prvu koautorsku knjigu
iz radnog prava

sam 1979. iskucao, prosto po sećanju.

Ovo mi je sad omogućilo
da ponovo čitam to što sam napisao

i da uđem u svet računara,

iako ima samo 84KB memorije.

1974, veliki Rej Kurcvil,
američki izumitelj,

radio je na pravljenju mašine
koja bi skenirala knjige

i prevodila ih u sintetički govor.

Optički programi za prepoznavanje
znakova su tada

uglavnom obrađivali jedan font,

ali uz upotrebu CCD skenera

i sintetizator govora,

razvio je mašinu koja može
da pročita bilo koji font.

I njegova mašina,
koja je bila velika kao mašina za veš,

pojavila se 13. januara 1976. godine.

Svoj prvi komercijalno dostupan
Kurcvil video sam

u martu 1989. i oduševio me je,

i u septembru 1989,

mesecu kada je najavljena moja docentura

na Univerzitetu Monaš,

pravni fakultet je dobio jednu
i mogao sam da je koristim.

Po prvi put sam mogao
da čitam ono što želim

stavljajući knjigu na skener.

Nisam morao da budem fin prema ljudima!

(Smeh)

Nisam više bio cenzurisan.

Na primer, tada sam bio previše stidljiv,

zapravo sam i sada previše stidljiv
da pitam bilo koga

da mi naglas pročita
seksualno eksplicitan sadržaj.

(Smeh)

Ali, znate, mogu da prebacim knjigu
na njega u sred noći i -

(Smeh) (Aplauz)

Danas, Kurcvil čitač je prosto

program na mom laptopu.

Eto toliko se smanjio.

I sada mogu da skeniram najnoviji roman

i ne moram da čekam
da se pojavi u bibliotekama audio knjiga

Mogu da održim korak sa prijateljima.

Postoji mnogo ljudi
koji su mi pomogli u životu

i mnogo njih koje nisam ni upoznao.

Među njima je još jedan
američki pronalazač, Ted Henter.

Ted je bio moto-trkač,

ali je 1978. doživeo saobraćajnu nesreću
i izgubio vid,

što je poražavajuće
ako pokušavate da vozite motor.

Onda je postao skijaš na vodi

i bio je najbolji skijaš sa invaliditetom.

Ali 1989. se udružio sa Bilom Džojsom

kako bi razvili program koji bi iščitavao

ono što je na kompjuterskom monitoru

sa interneta ili iz računara.

Zove se JAWS, "Job Access With Speech",

i ovako zvuči.

(JAWS govori)

Ron Mek Kelum: Zar to nije sporo?

(Smeh)

Vidite, da ja tako čitam, zaspao bih.

Usporio sam ga zbog vas.

Zamoliću da pustimo brzinom
kojom ja čitam.

Da li možemo da čujemo to?

(JAWS govori)

(Smeh)

Znate, kad ocenjujete radove studenata,

želite da prilično brzo pređete sve.

(Smeh) (Aplauz)

Ova tehnologija,
koja me je fascinirala 1987.,

sada je na mom Ajfonu,
kao i na vašim.

Ali, znate, mislim da je čitanje
pomoću mašina

veoma samotan proces.

Rastao sam tako što su mi čitali
porodica, prijatelji,

i voleo sam toplinu i dah

i bliskost ljudi dok čitaju.

Da li i vi volite da vam čitaju?

Jedno od mojih najsnažnijih sećanja

je iz 1999., Meri čita meni i deci,

dole blizu plaže Menli,

"Hari Poter i kamen mudrosti".

Zar to nije sjajna knjiga?

I dalje volim da budem blizak
onome ko mi čita.

Ali, ne bih se odrekao tehnologije,

jer mi omogućava da vodim sjajan život.

Naravno, audio knjige za slepe

su postojale pre sve ove tehnologije.

Na kraju, ploče su se pojavile

ranih tridesetih,

a sada sve audio knjige
stavljamo na CD-ove

koristeći elektronski format
poznat kao DAISY.

Ali, kada čitam sintetičke glasove,

volim da dođem kući i čitam žestok roman

pravim glasom.

I sada ima prepreka

pred nama, ljudima sa invaliditetom.

Mnoge sajtove ne možemo
da čitamo koristeći JAWS

i druge tehnologije.

Veb-sajtovi su često veoma vizuelni,

imaju sve te razne grafike

i dugmiće koji nisu obeleženi,

i zbog toga je WWW Konzorcijum 3,

poznat kao W3C, razvio svetske standarde

za internet.

I mi želimo da svi internet korisnici
ili vlasnici sajtova

prilagode svoje sajtove, tako da

mi, osobe bez vida, imamo svoje šanse.

Postoje i druge prepreke
definisane našim zakonima.

Na primer, Australija,

kao i otprilike trećina zemalja u svetu,

ima izuzetke autorkih prava,
koji dozvoljavaju Brajev prevod knjiga

ili čitanje za nas slepe.

Ali, te knjige ne mogu da putuju
preko granica.

Na primer, u Španiji ima oko 100 000

dostupnih knjiga na španskom.

U Argentini oko 50 000.

Ni u jednoj drugoj zemlji Latinske Amerike

nema više od nekoliko hiljada.

Ali, nije legalno prenositi knjige

iz Španije u Latinsku Ameriku.

Postoje stotine hiljada dostupnih knjiga

u Sjedinjenim Državama,
Britaniji, Kanadi, Australiji itd.

ali se ne mogu prenositi
u 60 zemalja sveta,

gde je engleski prvi i drugi jezik.

Sećate se da sam pričao o Hariju Poteru.

Pa, pošto ne možemo da prenosimo
knjige preko granica,

moraju da postoje snimljene
posebne verzije

u svakoj od zemalja
u kojima se govori engleski:

Britanija, Sjedinjene Države,
Kanada, Australija

i Novi Zeland, sve moraju da imaju

zasebno čitanje Harija Potera.

I upravo zbog toga,
sledećeg meseca u Maroku

se održava sastanak svih zemalja.

To je nešto što grupa zemalja

i Svetska Unija Slepih zagovaraju,

prekogranični sporazum,

tako da, ako su knjige dostupne,
pod izuzetkom autorskih prava,

i ako druga zemlja
ima izuzetak autorskih prava,

možemo da prenosimo knjige preko granica

i dajemo život ljudima,
posebno u zemljama u razvoju,

slepim ljudima koji nemaju
knjige za čitanje.

Ja želim da se to ostvari.

(Aplauz)

Moj život je izvanredno blagosloven

brakom i decom

i sigurno zanimljivim poslom,

bilo na pravnom fakultetu
Univerziteta u Sidneju,

gde sam radio kao dekan,

ili sada, kad sam
u Komitetu Ujedinjenih nacija

na Pravima ljudi sa posebnim potrebama,
u Ženevi.

Ja sam zaista veoma srećno ljudsko biće.

Pitam se šta će budućnost doneti.

Tehnologija će još više napredovati,

ali, još uvek se sećam šta je
moja mama rekla pre 60 godina:

"Zapamti, dragi,

ti nikad nećes moći da čitaš
štampu svojim prstima."

Tako mi je drago što je interakcija
između Brajevih transkribera,

čitača volontera i strastvenih izumitelja,

omogućila da se ovaj san
o čitanju ostvari meni

i slepim ljudima širom sveta.

Voleo bih da se zahvalim
mom istraživaču, Hani Martin,

koja mi pomaže sa slajdovima,
koja menja slajdove,

i moja žena, profesor Meri Krok,
koja je svetlost mog života,

dolazi da me odvede.

I njoj takođe želim da zahvalim.

Mislim da sad moram da se oprostim.

Budite blagosloveni.
Hvala vam puno.

(Aplauz)

Jej! (Aplauz)

Okej. Okej. Okej.
(Aplauz)