Da biste podigli hrabre devojke, ohrabrujte avanturu

Odvažne devojke voze skejtbord, penju se na drveće, pentraju se okolo, padaju, gule kolena, hitro se ustaju - i odrastaju da budu hrabre žene. Naučite kako da pokrenete iskru nešto produktivnijeg rizikovanja i kako da podignete samopouzdane devojke uz priče i savete vatrogaske, paraglajderke i uopšteno avanturistkinje Karoline Pol.

Kad sam bila dete, bila sam opsednuta
Ginisovom knjigom svetskih rekorda

i zaista sam želela
da sama postavim svetski rekord.

Ali postojao je jedan mali problem:

uopšte nisam bila talentovana.

Pa sam odlučila da postavim
svetski rekord u nečemu

što ne zahteva apsolutno nikakve veštine.

Odlučila sam da postavim svetski rekord

u puzanju.

(Smeh)

Sad, tadašnji rekord je iznosio 20,1 km

i iz nekog razloga
se ovo činilo potpuno izvodljivim.

(Smeh)

Regrutovala sam prijateljicu Anu

i zajedno smo odlučile
da nam nije potreban trening.

(Smeh)

A na dan kad smo napale rekord,

stavile smo uloške za nameštaj
sa spoljašnje strane srećnih farmerica

i krenule smo,

i odmah smo bile u nevolji

jer nam je teksas bio do kože

i počeo je da žulja

i uskoro je počeo da nam izjeda kolena.

Satima kasnije,

počela je kiša.

Onda je Ana odustala.

Potom se smračilo.

E sad, do tad su mi kolena
krvarila kroz farmerice

i halucinirala sam od hladnoće

i bola i monotonije.

A da bih vam dala ideju
o agoniji kroz koju sam prolazila,

prvi krug po stazi oko srednje škole
trajao je deset minuta.

Poslednji krug je trajao skoro 30.

Nakon 12 sati puzanja,

stala sam,

a bila sam prešla 13,7 kilometara.

Dakle, bila sam ispod
rekorda od 20,1 kilometar.

Sad, mnogo godina sam mislila
da je ovo priča o ubedljivom porazu,

ali danas na to gledam drugačije

jer kad sam napadala svetski rekord,

radila sam tri stvari.

Izlazila sam iz stanja udobnosti,

izazivala sam svoju otpornost

i tragala sam za samopuzdanjem u sebi

i u sopstvenim odlukama.

Tada nisam znala

kako to nisu atributi za neuspeh.

To su atributi za hrabrost.

Sad, 1989, u 26. godini,

postala sam vatrogaska u San Francisku

i bila sam 15. žena
u odseku od 1500 muškaraca.

(Aplauz)

I kao što pretpostavljate, kad sam stigla

mnogo se sumnjalo u to
da li možemo da obavljamo posao.

Pa, iako sam bila
studentska kajakašica od 177,8 cm i 68 kg,

i neko koje mogao da istrpi
12 sati razornog bola u kolenima -

(Smeh)

Znala sam da moram da dokažem
svoju snagu i kondiciju.

Jednog dana
stigao je poziv zbog požara

i čim se moja grupa u vozilu zaustavila,

videli smo tamni dim kako kulja
iz zgrade pored ulice.

Ja sam bila sa krupnim momkom
po imenu Skip,

i on je držao crevo
a ja sam bila tik iza njega,

i bio je to nekako tipičan požar.

Bilo je mnogo dima, vrelo

i iznenada

desila se eksplozija,

a Skip i ja smo odgurnuti unazad,

maska mi se oborila sa strane

i nastao je trenutak zbunjenosti.

I onda sam se podigla,

opipala sam crevo

i uradila sam ono
što bi vatrogasci trebalo da rade:

trgnula sam se napred,

pustila vodu

i sama sam se izborila s vatrom.

Eksploziju je izazvao bojler,

te niko nije povređen
i naposletku nije bilo strašno,

ali mi je kasnije prišao Skip i rekao:

"Odličan posao, Karolin",

nekako iznenađenim glasom.

(Smeh)

A ja sam bila zbunjena
jer požar nije bio fizički zahtevan,

pa zašto me je gledao nekako zapanjeno?

A potom mi je postalo jasno:

Skip, koji je usput zaista fin momak

i odličan vatrogasac,

ne samo da je smatrao
kako žene ne mogu da budu jake,

smatrao je da ne mogu ni da budu hrabre.

A on nije bio usamljen.

Prijatelji, poznanici stranci,

muškarci i žene čitavu moju karijeru

pitaju me iznova i iznova:

"Karolina, sva ta vatra, sva ta opasnost,

zar te nije strah?"

Iskreno, nikad nisam čula
da muškog vatrogasca to pitaju.

Pa sam postala znatiželjna.

Zašto se hrabrost ne očekuje od žena?

Sad, odgovor je počeo da se začinje

kad mi se prijateljica požalila

da joj je mlađa kćerka
velika plašljivica-cica,

pa sam počela da obraćam pažnju,

i, da, kćerka je bila anksiozna,

ali više od toga
su roditelji bili anksiozni.

Većina onoga što su joj govorili
kad je bila napolju, počinjalo je sa:

"Pazi", "Čuvaj se", ili "Ne".

Sad, moji prijatelji
nisu bili loši roditelji.

Samo su radili što i većina roditelja,

a to je nadziranje svojih kćerki
mnogo više nego što nadziru svoje sinove.

Rađeno je istraživanje u vezi sa
požarnom šipkom na igralištu, ironično,

u kome su istraživači primetili
da je velika prilika da će devojčice

i mama i tata da upozore
na rizike u vezi sa požarnom šipkom,

a ako bi devojčice i dalje želele
da se igraju na požarnoj šipki,

jedan roditelj bi joj
najverovatnije pomagao.

Dečaci međutim?

Njih ohrabruju
da se igraju na požarnoj šipki,

uprkos bojaznima koje mogu da imaju,

a često bi roditelji ponudili
uputstva kako da je samostalno koriste.

Dakle, kakvu poruku ovo šalje
i dečacima i devojčicama?

Pa, da su devojke krhke
i da im je više potrebna pomoć,

a da dečaci mogu i trebaju
da savladavaju teške zadatke samostalno.

Govori nam da bi devojke
trebalo da budu plašljive,

a dečaci bi trebalo da budu odvažni.

Sad, ironija je da su u ovom uzrastu

devojčice i dečaci zapravo
fizički veoma slični.

Zapravo, devojčice su često
snažnije do puberteta

kao i zrelije.

A ipak se mi odrasli ponašamo

kao da su devojke krhkije

i da im je potrebnija pomoć

i da ne mogu jednako da podnesu.

Ovo je poruka koju kao deca upijamo,

i to je poruka koja nas
potpuno prožima kad odrastemo.

Mi žene verujemo u nju,
muškarci veruju u nju

i znate šta?

Kad postanemo roditelji,
prenosimo je na našu decu

i tako to ide.

Dakle, sad sam imala odgovor.

Evo zašto žene, čak i vatrogaske,

bi trebalo da se plaše.

To je razlog zašto žene često jeste strah.

Sad, znam da neki od vas
mi neće verovati kad vam ovo kažem,

ali ja nisam protiv straha.

Znam da je to važno osećanje
i tu je radi naše bezbednosti.

Ali problem je kad je strah
primarna reakcija

koju podučavamo i podstičemo kod devojaka

kad god se suoče s nečim
što ih izbacuje iz stanja udobnosti.

Dakle, dugo godina sam bila
pilotkinja paraglajdera -

(Aplauz)

a paraglajder je krilo nalik padobranu

i leti dosta dobro,

ali shvatam da mnogim ljudima
izgleda upravo kao čaršav

sa zakačenim konopcima.

(Smeh)

I ja sam provela mnogo vremena
na vrhovima planina

pumpajući ovaj čaršav,

hitajući se i leteći.

I znam na šta mislite.

U stilu ste, Karolina,
malo straha bi imalo smisla.

I u pravu ste, bi.

Uveravam vas, osećala sam strah.

Ali na tom vrhu planine,

čekajući baš odgovarajući vetar,

osećala sam i toliko drugih stvari:

uzbuđenje, samopouzdanje.

Znala sam da sam dobar pilot.

Znala sam da su uslovi dobri,
inače ne bih bila tu.

Znala sam kako će sjajno da bude
stotinama kilometara u vazduhu.

Dakle, da, strah je bio prisutan,

ali bih se dobro zagledala u njega,

pozabavila bih se njegovim značajem

i smestila ga gde mu je mesto,

a to je češće puta bilo

iza mog uzbuđenja, mog iščekivanja

i mog samopouzdanja.

Dakle, nisam protiv straha.

Samo sam zagovornica hrabrosti.

Sad, ne govorim da vaše devojke
moraju da budu vatrogaske

ili da bi trebalo da budu paraglajderke,

ali govorim da vaspitavamo naše devojke
da budu plašljive, čak bespomoćne,

a to počinje kada ih upozoravamo
na fizičke rizike.

Strah koji naučimo
i iskustva koja ne steknemo

ostaju sa nama dok postajemo žene

i srastaju sa svim tim stvarima s kojima
se suočavamo i pokušavamo da odagnamo:

naše oklevanje od govorenja,

naša popustljivost kako bi nas voleli

i naš nedostatak samopouzdanja
u sopstvene odluke.

Dakle, kako da postanemo hrabre?

Pa, evo dobrih vesti.

Hrabrost se uči

i kao bilo šta što se uči,

prosto mora da se vežba.

Dakle, prvo

moramo duboko da udahnemo

i da ohrabrimo naše devojke

da voze skejtbord, penju se na drveće

i da se pentraju oko te
vatrogasne šipke na igralištu.

To je moja majka radila.

Nije tada bila svesna toga,

ali istraživači imaju naziv za ovo.

Nazivaju to rizičnom igrom,

a istraživanja pokazuju da je rizična igra
zaista važna za decu, svu decu

jer uči o proceni opasnosti,

podučava o odloženom zadovoljenju,

podučava otpornosti,

podučava samopouzdanju.

Drugim rečima,

kada deca izađu napolje
i vežbaju hrabrost,

uče vredne životne lekcije.

Pod dva: moramo da prestanemo
da nonšalantno opominjemo naše devojke.

Zato primetite sledeći put kada kažete:

"Pazi, povredićeš se!"

ili: "Ne radi to, to je opasno."

I setite se da im često zapravo govorite

da ne bi trebalo da se naprežu,

da one zaista nisu dovoljno dobre,

da bi trebalo da budu uplašene.

Treće:

i mi žene moramo da počnemo
da vežbamo hrabrost.

Ne možemo da podučavamo devojke,
dok ne podučimo nas.

Stoga, evo još nešto:

strah i ushićenost

imaju sličan osećaj -

ruke se tresu, srce brže kuca,

nervoza

i kladim se da su mnogi od vas

kad ste poslednji put mislili
da ste uplašeni van pameti,

možda ste osećali uglavnom ushićenost

i sad ste propustili priliku.

Zato vežbajte.

I dok bi devojke trebalo da izlaze napolje
i uče da budu odvažne,

razumem da odrasli ne žele
da voze hoverbord ili se penju na drveće,

zato bi svi trebalo da vežbamo

kod kuće, u kancelariji,

pa čak i ovde, sakupljajući hrabrost

da razgovaramo s nekim
kome se zaista divimo.

Naposletku, kada je devojčica, recimo,

na svom biciklu na vrhu strmog brda

insistirajući da je suviše uplašena
da se spusti,

uputite je da pristupi svojoj hrabrosti.

Konačno, možda je to brdo
uistinu suviše strmo,

ali će doći do tog zaključka
putem hrabrosti, a ne straha.

Jer se ne radi o strmom brdu ispred nje.

Radi se o životu koji je pred njom

i tome da ona poseduje oruđa

kako bi se izborila i pristupila

svim opasnostima
od kojih je ne možemo zaštititi,

svim izazovima kod kojih nećemo
biti tu da je vodimo kroz njih,

sa svime sa čime će se naše devojke ovde

i širom sveta

suočiti u budućnosti.

Dakle, usput,

trenutni svetski rekord u puzanju -

(Smeh)

je 56,62 kilometra

i zaista bih volela
da vidim devojku kako ga obara.

(Aplauz)