Mape koje nam pokazuju ko smo, a ne samo gde smo

Kako svet izgleda kada sačinite njegovu mapu koristeći podatke? Socijalni geograf Deni Dorling nas poziva da iznova sagledamo svet uz njegove očaravajuće i pronicljive mape koje prikazuju Zemlju onakvom kakva zaista jeste - kao povezano i fascinantno mesto koje se stalno menja i kome svi pripadamo. Nikada više nećete videti mape na isti način.

Hteo bih da iznova zamislite svet.

Želeo bih da vam pokažem neke mape

koje je nacrtao Ben Henig

i koje prikazuju planetu na način

na koji većina vas nikada nije videla.

Evo slike koja vam je vrlo poznata.

Toliko sam star da sam zapravo rođen
pre nego što smo videli ovu sliku.

Navodno je jedna od mojih prvih reči
bila „mesec, mesec“,

ali mislim da je to moja mama
imala specifičnu fantaziju

o tome šta bi njen dečačić mogao da vidi

na treperavom crno-belom ekranu TV-a.

Ima svega nekoliko vekova

otkad većina nas zamišlja
našu planetu kao sferu.

Kada smo prvi put videli
ove slike '60-ih godina,

svet se menjao neverovatnom brzinom.

U mojoj maloj disciplini
ljudske geografije,

kartograf po imenu Voldo Tobler

crtao je nove mape planete

koje su se danas proširile,

a pokazaću vam sada jednu od njih.

Ovo je mapa sveta,

ali vam ta mapa izgleda

pomalo čudno.

To je mapa na kojoj smo raširili mesta,

tako da su one oblasti
koje obuhvataju mnogo ljudi

nacrtane kao veće,

a one oblasti, poput Sahare i Himalaja,

gde ima malo ljudi, smanjene su.

Svima na planeti je data
jednaka količina prostora.

Gradovi su prikazani tako da sijaju.

Linije vam pokazuju
podmorske kablove i trgovačke puteve.

Tu je i jedna posebna linija
koja ide od kineske luke Dalijan,

prolazi pored Singapura,

kroz Suecki kanal,

kroz Sredozemlje i okolo do Roterdama.

Pokazuje vam i putanju

nečega što je bio najveći brod na svetu
pre samo godinu dana,

brod koji je prenosio
toliko sanduka sa robom da,

kada bi se istovarili,

kada bi svi kamioni krenuli u koloni,
ona bi bila duga 100 kilometara.

Ovako je danas naš svet povezan.

To je količina stvari
koje danas prevozimo širom sveta,

samo na jednom brodu, na jednom putovanju,

tokom pet nedelja.

Dugo živimo u gradovima,

ali većina nas nije živela u njima.

Ovo je Čatal Hujuk,
jedan od prvih svetskih gradova.

Na njegovom vrhuncu pre 9 000 godina,

ljudi su morali da hodaju preko krovova
kuća drugih ljudi da bi stigli do svoje.

Ako pažljivo pogledate mapu grada,

videćete da nema ulice,

jer su ulice nešto što smo izumeli.

Svet se menja.

Menja se putem pokušaja i pogrešaka.

Polako i postepeno otkrivamo

kako da živimo na bolje načine.

Svet se u skorije vreme
menjao neverovatno brzo.

Tek smo tokom poslednjih šest,
sedam ili osam generacija

zapravo shvatili da smo vrsta.

Tek se poslednjih nekoliko decenija

ovakva mapa mogla nacrtati.

Još jednom, mapa u osnovi ove
je mapa svetskog stanovništva,

ali po njoj vidite strelice koje pokazuju
kako smo se proširili iz Afrike

sa datumima koji vam pokazuju
gde mislimo da smo stigli

u određeno vreme.

Moram iznova da crtam ovu mapu
svakih nekoliko meseci,

jer neko dođe do otkrića
da je određeni datum bio pogrešan.

Saznajemo o sebi neverovatnom brzinom.

Takođe se menjamo.

Mnoge promene su postepene.

To je nadograđivanje.

Ne primećujemo promene

jer imamo kratke živote -

70, 80, ako imate sreće, 90 godina.

Ovaj grafikon vam pokazuje

godišnju stopu rasta stanovništva u svetu.

Bila je vrlo niska
do otprilike 1850. godine,

a zatim je stopa rasta populacije

počela da se povećava

tako da je u vreme kada sam ja rođen,

kada smo prvi put videli
one slike naše planete sa Meseca,

naše globalno stanovništvo raslo
dva procenta godišnje.

Da je nastavilo da raste
dva posto godišnje

samo još par vekova,

čitava planeta bi bila prekrivena

nabujalom masom ljudskih tela

koja se međusobno dodiruju.

Ljudi su bili uplašeni.

Uplašili su se rasta populacije

i onoga što su nazvali
„demografska bomba“ 1968. godine.

Međutim, zatim je,
ako pogledate kraj grafikona,

rast stanovništva počeo da usporava.

Decenijama -

'70-ih, '80-ih, '90-ih, 2000-ih,

a u ovoj deceniji čak i brže -

porast broja stanovnika usporava.

Naša planeta se stabilizuje.

Na putu smo ka 9, 10
ili 11 milijardi ljudi

do kraja veka.

U okviru te promene,
možete videti burne trenutke.

Možete videti Drugi svetski rat.

Možete videti pandemiju
španske groznice 1918. godine.

Možete videti veliku glad u Kini.

To su događaji
na koje se obično usredsredimo.

Skloni smo da se usredsredimo
na užasne događaje u vestima.

Nemamo običaj da se fokusiramo
na postepene promene

i dobre priče u vestima.

Brinemo se zbog ljudi.

Brine nas koliko ljudi ima.

Brine nas kako pobeći od ljudi.

Ovo je mapa sveta koja je ponovo izmenjena
tako da se oblasti uvećaju,

što su ljudi iz svake oblasti udaljeniji.

Dakle, ako želite da znate
gde pobeći od svih,

ovo su najbolja mesta za to.

Svake godine ove oblasti postaju veće,

jer se svake godine
globalno odvajamo od zemljišta.

Selimo se u gradove.

Gušće se smeštamo.

Vukovi su ponovo u Evropi,

a oni se sele zapadno širom kontinenta.

Naš svet se menja.

Muče vas brige.

Ovo je mapa koja pokazuje
gde pada voda na našoj planeti.

Sada to znamo.

Možete pogledati
tamo gde je bio Čatal Hujuk,

gde se susreću tri kontinenta -
Afrika, Azija i Evropa -

i možete videti da postoji
veliki broj ljudi koji živi tamo

u oblastima sa vrlo malo vode.

Takođe možete videti oblasti
u kojima ima mnogo padavina.

Možemo da budemo malo prefinjeniji.

Umesto da sačinimo mapu
tako da je oblikuju ljudi,

možemo je oblikovati po vodi,

a zatim je možemo menjati svakog meseca

da bismo pokazali količinu vode

koja pada na svakom deliću Zemljine kugle.

Vidite kako se monsuni kreću po planeti

i gotovo se čini da planeta
ima otkucaje srca.

Sve ovo je tek postalo moguće

tokom mog života,

da vidimo gde živimo.

Imamo dovoljno vode.

Ovo je mapa mesta u svetu
na kojima uzgajamo hranu.

Ovo su oblasti na koje se oslanjamo
uglavnom za dobijanje pirinča i kukuruza.

Ljudi brinu da neće biti dovoljno hrane,

ali znamo da, ako samo jedemo manje mesa
i manje biljaka dajemo životinjama,

postoji dovoljno hrane za sve

dok god se smatramo jednom grupom ljudi.

Takođe znamo

šta to radimo

toliko užasno loše u današnje vreme.

Videli ste ranije ovu mapu sveta.

Ovo je mapa

koja je nastala pomoću slika sa satelita,

ako se sećate onih satelita oko planete

na prvom slajdu koji sam pokazao,

i stvaranjem slike
kako Zemlja izgleda noću.

Kada inače vidite tu mapu,

na normalnoj mapi,
onakvoj na kakvu je većina nas navikla,

mislite da vidite mapu
mesta na kojima ljudi žive,

pri čemu svetla osvetljavaju
mesta gde ljudi žive.

Međutim, ovde, na ovoj slici sveta,

setite se da smo ponovo rastegli mapu.

Svuda je ista gustina ljudi na ovoj mapi.

Ako oblast nema ljudi,

smanjili smo je

tako da nestane.

Tako da sve prikazujemo

sa jednakom izraženošću.

Svetla vam sada više ne pokazuju
gde se ljudi nalaze,

jer su ljudi svuda.

Svetla na mapi -

svetla u Londonu, Kairu, Tokiju,

na istočnoj obali Sjedinjenih Država -

svetla vam pokazuju mesta
na kojima žive ljudi

koji su tako raskalašni u pogledu energije

da mogu da priušte

da troše novac

paleći svetla tako da zasijaju ka nebu,

pa sateliti mogu da načine ovakvu sliku.

Oblasti koje su mračne na mapi

su ili oblasti u kojima ljudi
nemaju toliko pristupa energiji,

ili oblasti u kojima imaju,

ali su naučili da prestanu
da obasjavaju nebo svetlošću.

Kada bih mogao da vam pokažem
animaciju ove mape kroz vreme,

videli biste da je Tokio postao tamniji,

jer nakon cunamija u Japanu,

Japan mora da računa
na četvrtinu manje električne energije

jer je ugasio nuklearne elektrane.

A nije nastao smak sveta.

Samo je sijalo manje svetla ka nebu.

Postoji veliki broj

dobrih vesti u svetu.

Smrtnost novorođenčadi opada

i to neverovatnim tempom.

Pre nekoliko godina,

broj beba na svetu koje umiru
u svojoj prvoj godini života

opao je za pet procenata
za samo godinu dana.

Više dece ide u školu,

uči da čita i piše,

povezuje se na internet

i pohađa univerzitete

nego ikada ranije neverovatnim tempom,

a najveći broj mladih na svetu
koji pohađaju univerzitete

su žene, ne muškarci.

Mogu vam izneti dobre vesti
za dobrim vestima

o tome šta se poboljšava na planeti,

ali skloni smo da se usredsredimo

na loše vesti koje su neposredne.

Rebeka Solnit je, po meni,
briljantno to izrazila

kada je objasnila: „Gomilanje postepenih,
neprimetnih promena

koje može sačinjavati napredak
i koje dovodi do toga da se naše doba

dramatično razlikuje od prošlosti“ -

prošlost je bila mnogo stabilnija -

„kontrast koji zaklanja nedramatična
priroda postepenog preobražaja,

isprekidana povremenom uzburkanošću.“

Povremeno se dešavaju užasne stvari.

Te grozne stvari vam pokazuju

u vestima svake večeri u nedelji.

Ne govore vam o populaciji koja usporava,

o svetu koji postaje povezaniji,

o neverovatnim poboljšanjima
u razumevanju.

Ne govore vam o tome kako saznajemo

da počnemo da manje rasipamo i trošimo.

Ovo je moja poslednja mapa.

Na njoj smo izostavili mora i okeane.

Sada samo gledate

u oko 7,4 milijarde ljudi,

pri čemu je mapa nacrtana
srazmerno tim ljudima.

Gledate u preko milijardu ljudi u Kini

i možete videti
najveći grad na svetu u Kini,

ali ne znate njegovo ime.

Možete videti da je Indija

u središtu ovog sveta.

Možete videti da je Evropa na ivici.

A mi danas na Egzeteru

nalazimo se na krajnjoj ivici planete.

Na malom komadiću stene smo

izvan Evrope

koji sadrži manje od jednog procenta

odraslih osoba na svetu

i manje od polovine procenta

svetske populacije dece.

Živimo u svetu
koji se stabilizuje i urbanizuje,

koji stari,

povezuje se.

Postoji mnogo stvari
zbog kojih se treba plašiti,

ali nema potrebe da se bojimo
jedni drugih onoliko koliko se bojimo,

i potrebno je da uvidimo
da sada živimo u novom svetu.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)