Popričajmo o smrti | Stiven Kejv (Stephen Cave) | TEDxBratislava

Smrt. Prilično teška tema. I kako kaže Stiven Kejv, toliko je se plašimo da po svaku cenu izbegavamo da pričamo o njoj, čak i kada je smrt upravo ono o čemu pričamo. Na TEDxBratislava, on prikazuje četiri najčešće priče koje su kulture kroz istoriju koristile da izbegnu razmišljanje o smrti, i daje nam razlog da prestanemo da se okupiramo smrću i usredsredimo se na život.

Dame i gospodo, dobro veče.

Imam pitanje:

ko se od vas seća kada je prvi put shvatio
da će umreti?

Ja se sećam. Bio sam dečak,
i deda mi je tad upravo umro

i sećam se kako sam nakon
nekoliko dana

ležao noću u krevetu pokušavajući
da nađem smisao onoga što se dogodilo.

Šta je značilo to da je on umro?

Kuda je otišao?

Bilo je kao da se rupa u stvarnosti
otvorila i progutala ga.

Zatim me je zateklo
zaista šokantno pitanje:

ako je on umro, da li bi se to i meni
moglo dogoditi?

Da li bi se ta rupa u stvarnosti otvorila
i mene usisala?

Da li bi se otvorila ispod mog kreveta
i progutala me dok spavam?

U nekom trenutku sva deca
postaju svesna smrti.

Naravno, može se dogoditi na različite
načine, ali uglavno dolazi u fazama.

Naša ideja smrti
razvija se kako starimo.

Ako biste posegli duboko
u tamne uglove svog sećanja,

mogli biste se setiti nečega
sličnom onome što sam ja osetio

kada mi je deda umro i kada sam shvatio
da bi se isto moglo i meni desiti,

taj osećaj da iza svega ovoga
nas čeka praznina.

Ovaj razvoj u detinjstvu
predstavlja razvoj naših vrsta.

Baš kao što je postojala tačka
u vašem razvoju kao deteta

kada je vaš osećaj sopstvenosti i vremena
postao dovoljno sofisticiran

da shvatite da ste smrtni,

tako i u nekoj tački
u evoluciji naših vrsta,

neki osećaji sopstvenosti i vremena
ranih ljudi postaju dovoljno sofisticirani

da oni postanu prva ljudska bića
da shvate: "Umreću".

Ovo je, da kažem, naša kletva.

To je cena koju plaćamo
zato što smo tako pametni.

Moramo da živimo u uverenju

da je najgora stvar koja se može desiti
a i hoće jednog dana,

kraj svih naših projekata, naših nada,
snova i našeg ličnog sveta.

Svako od nas živi
u senci lične apokalipse.

I to je zastrašujuće. Užasavajuće je.
I tražimo izlaz iz toga.

U mom slučaju,
kada sam imao oko 5 godina,

ovo je značilo da pitam svoju majku.

Kada sam prvi put počeo da postavljam
pitanja o tome šta se dešava kada umremo,

odrasli oko mene u to vreme
odgovarali su tipičnom engleskom

mešavinom neprijatnosti
i neodlučnog hrišćanstva,

a rečenica koju sam najčešće slušao
je da je deda sad

"tamo negde i gleda dole na nas,"

i ako bih i ja takođe umro,
što se naravno ne bi desilo

onda bih i ja otišao tamo gore,

što je učinilo da smrt veoma zvuči
kao egzistencijalni lift.

Ovo nije baš zvučalo veoma uverljivo.

Gledao sam program za decu u to vreme

i ovo je bila era istraživanja svemira.

Uvek je bilo raketa koje su letele u nebo,

u svemir, tamo gore.

Nijedan od astronauta koji se vratio

nikada nije pomenuo
da je sreo mog dedu

ili bilo koje druge mrtve ljude.

Ali sam bio uplašen,

a ideja vožnje egzistencijalnim liftom

kako bih video svog dedu

zvučala je mnogo bolje nego da
me proguta praznina dok sam spavao.

Verovao sam u to bez obzira na sve,
čak i kad nije imalo smisla.

Ovaj proces razmišljanja
kroz koji sam prošao kao dete,

i u kojem sam se nalazio mnogo puta,
uključujući i onda kada sam odrastao,

je proizvod onoga što psiholozi
nazivaju pristrasnošću.

Pristrasnost je način na koji sistematično
shvatamo stvari pogrešno,

načini na koje pogrešno proračunavamo,
pogrešno sudimo, izobličujemo stvarnost

ili vidimo ono što želimo da vidimo,

a pristrasnost o kojoj govorim
funkcioniše ovako:

suočite nekoga sa činjenicom da će umreti

i verovaće u bilo koju priču
koja im govori da to nije istina

i da zapravo mogu da žive zauvek,

čak i ako to znači
vožnju egzistencijalnim liftom.

Možemo posmatrati ovo kao najveću
pristrasnost od svih.

Demonstrirana je u više od 400
empirijskih istraživanja.

Ove studije su dovitljive, ali su
i jednostavne. Ovako funkcionišu.

Uzmete dve grupe ljudi koje su jednake
u svim važnim gledištima

i podsetite jednu grupu da će umreti
ali ne i drugu,

a zatim poredite njihova ponašanja.

Vi posmatrate kako to utiče na ponašanje

kada ljudi postaju
svesni svoje smrtnosti.

Svaki put dobijete isti rezultat:

ljudi koji su osvešćeni
o sopstvenoj smrtnosti

su voljniji da veruju u priče koje im
govore da mogu da izbegnu smrt

i žive zauvek.

Evo i primera: jedno skorašnje
istraživanje uzelo je dve grupe agnostika,

to su ljudi koji su neopredeljeni
u odnosu na svoja religijska verovanja.

Jedna grupa upitana je
da razmisli o tome da su mrtvi.

Druga grupa upitana je da razmisli
o usamljenosti.

Zatim su upitani ponovo
o svojim verskim ubeđenjima.

Oni koji su upitani da razmisle o smrti

su kasnije bili duplo više
skloni da izraze veru u boga i Isusa.

Duplo više.

Čak iako su pre toga
svi bili jednako agnostični.

Ali dodajte im strah od smrti,
i trčaće ka Isusu.

Ovo pokazuje da podsećanje ljudi o smrti
tera ljude da veruju,

bez obzira na dokaze

i to ne fukcioniše samo za religiju,
već i za bilo koju vrstu verskog sistema

koji obećava besmrtnost u nekom obliku,

bilo da je to biti poznat ili imati decu
ili čak nacionalizam,

koji obećava da možete živeti
kao deo veće instance.

Ovo je pristrasnost koja je oblikovala
tok ljudske istorije.

Teorija iza ove pristrasnosti
u više od 400 istraživanja

zove se teorija upravljanja terorom,
a ideja je jednostavna. Samo ovo.

Razvijamo svoje poglede na svet,
tj. priče koje govorimo sebi

o svetu i našem mestu u njemu,

u cilju da nam pomognu
da se nosimo sa terorom smrti.

Ove priče o besmrtnosti
imaju hiljade različitih iskazivanja,

ali verujem da iza očigledne različitosti,
postoje zapravo

samo četiri osnovne forme koje ove priče
o besmrtnosti mogu da imaju.

Možemo ih videti kako se ponavljaju
kroz istoriju, samo sa malim promenama

kako bi oslikale rečnik dana.

Površno ću vas upoznati sa ova četiri
osnovna oblika priča o besmrtnosti,

i želim da vam dam neki osećaj
načina na koji su ispričane

u svakoj kulturi ili generaciji

koristeći rečnik tog vremena.

Prva priča je najjednostavnija.

Želimo da izbegnemo smrt

i san o tome u ovom telu
na ovom svetu zauvek

je prva i najjednostavnija
vrsta priče o besmrtnosti

i možda na prvi pogled
zvuči neprihvatljivo

ali zapravo, gotovo svaka
kultura u ljudskoj istoriji

je imala neki mit ili legendu
o eliksiru života

ili fontani mladosti
ili nečemu što obećava

da će nas održati zauvek.

Stari Egipat imao je takve mitove,
stari Vavilon, stara Indija.

Kroz evropsku istoriju,
nalazimo ih u radu alhemičara,

i naravno i dalje verujemo u to danas,

samo što pričamo priču
koristeći rečnik nauke.

Pre 100 godina, hormoni su tek otkriveni,
i ljudi su se nadali

da će hormonski tretmani
izlečiti starenje i bolesti,

a sada usmeravamo naše nade
na matične ćelije, genetsko inženjerstvo

i nanotehnologiju.

Ali ideja da nauka
može da zaustavi smrt

je samo još jedno poglavlje u priči
magičnog eliksira,

priči koja je stara
koliko i civilizacijia.

Ali uložiti sve na ideju
nalaženja eliksira

i večnog života je rizična strategija.

Kada pogledamo nazad kroz istoriju

na sve koji su tražili
eliksir u prošlosti,

jedina stvar koju imaju zajedničku
je da su svi mrtvi.

(Smeh)

Treba nam drugi plan
i upravo ovakva vrsta rezervnog plana

je ono što nudi druga vrsta
priče o besmrtnosti,

a to je vaskrsnuće.

To predstavlja ideju
da sam ja u ovom telu,

ja sam fizički organizam.

Prihvata da ću umreti

ali kaže da uprkos tome,
mogu da se uzdignem i ponovo živim.

Drugim rečima, mogu da uradim
ono što je Isus uradio.

Isus je umro, bio je tri dana u grobu,
a zatim se uzdigao i ponovo živeo.

Ideja da svi mi možemo da vaskrsnemo
i živimo ponovo je pravoslavno verovanje,

ne samo za hrišćane
već i za jevreje i muslimane.

Naša želja da verujemo
u ovu priču je duboko ukorenjena

da je iznova izmišljamo za naučno doba,

na primer, sa idejom krionika.

To je ideja gde kada umrete,
možete se zamrznuti,

i zatim, u neko vreme kada tehnologija
dovoljno uznapreduje

mežete biti odleđeni, popravljeni
i oživljeni i tako vaskrsavate.

Neki ljudi veruju da će ih svemogući bog
vaskrsnuti da bi živeli ponovo,

a drugi ljudi veruju da će
to uraditi svemogući naučnik.

Za druge, čitava ideja vaskrsnuća,

izlaženja iz groba, suviše je
poput lošeg filma o zombijima.

Smatraju da je telo suviše zbrkano
i nepouzdano za garanciju večnog života,

i oni ulažu svoje nade na treću,
duhovniju priču o besmrtnosti,

ideju da možemo ostaviti svoje telo iza
i život nastaviti kao duša.

Većina ljudi na Zemlji
veruje da ima dušu,

a ideja je glavna u mnogim verama.

Ali čak i u svom trenutnom obliku,
u svom tradicionalnom obliku,

ideja duše je i dalje veoma popularna,

ipak je iznova izmišljamo
za digitalno doba,

na primer sa idejom
da možete ostaviti svoje telo iza

učitavajući svoj um, svoju suštinu,
istinskog vas, u kompjuter,

i živeti kao avatar u etru.

Naravno, postoje skeptici koji kažu
da ako pogledamo naučne dokaze,

posebno neuronauku, predlaže se da vaš um,
vaša suština, istinski vi,

sve to veoma zavisi
od specifičnog dela vašeg tela,

a to je vaš mozak.

Ti skeptici mogu pronaći utehu
u četvrtoj vrsti priče o besmrtnosti,

a to je baština,

ideja da možete živeti
kroz eho koji ostavljate u svetu,

poput velikog grčkog ratnika Ahila,
koji je žrtvovao život boreći se u Troji

kako bi mogao da zasluži
besmrtnu slavu.

Stremljenje ka slavi
je široko rasprostranjeno i popularno

danas kao što je uvek bilo,

i u našem digitalnom dobu,
čak je i lakše da se postigne.

Ne treba da budete veliki ratnik
poput Ahila ili veliki kralj ili heroj.

Sve što vam treba je internet veza
i smešna mačka.

(Smeh)

Neki ljudi više vole da za sobom
ostave opipljivo, biološko nasledstvo,

decu, na primer.

Ili vole, nadaju se, da žive
kao deo neke veće celine,

nacije, porodice ili plemena
svog genetskog rezervoara.

Ponovo, postoje skeptici koji sumnjaju
da je baština istinski besmrtna.

Vudi Alen je na primer rekao:

"Ne želim da živim
u srcima svojih sunarodnika.

Želim da nastavim
da živim u svom stanu."

(Smeh)

A ako želite da živite u svom stanu,

naravno, potreban vam je eliksir.

Što je bila naša prva priča
o besmrtnosti.

Ovo su četiri osnovne vrste
priča o besmrtnosti

i pokušao sam da dam smisao
kako su ih ispričale razne generacije

sa malim varijacijama
kako bi se prilagodili maniru vremena.

Činjenica da se iznova događaju
na ovaj način, u tako sličnom obliku

ali u različitim sistemima verovanja,
mislim da sugeriše

da treba da budemo skeptični
povodom istine

o bilo kakvoj specifičnoj
verziji tih priča.

Činjenica da neki ljudi veruju

da će ih svemogući bog spasiti
kako bi živeli ponovo

i drugi veruju da će to učiniti
svemogući naučnik

predlaže da nijedna grupa
ne veruje u ovo na osnovu snage dokaza.

Zapravo, verujemo ovim pričama
jer smo podešeni da verujemo u njih,

a podešeni smo da im verujemo
jer toliko strahujemo od smrti.

Pitanje je da li smo osuđeni da živimo
jedan život koji imamo

na način koji je oblikovan
strahom i poricanjem,

ili možemo da prevaziđemo
tu pristrasnost?

Grčki filozof Epikur mislio je da možemo.

On je tvrdio da je strah od smrti
prirodan, ali da nije racionalan.

Rekao je: "Smrt nama
ne predstavlja ništa,

jer kad smo mi ovde, smrt nije,

a kada je smrt ovde, mi smo otišli."

Ovo se često citira ali je teško
da se shvati, da se usvoji,

jer upravo ova ideja o odlasku
je toliko teška da se zamisli.

2000 godina kasnije drugi filozof,
Ludvig Vitgenštajn,

postavio je stvari ovako:

"Smrt nije događaj u životu:

ne živimo da iskusimo smrt.

i još, dodao je,
"u tom smislu, život nema kraj."

Tako da je bilo prirodno za mene kao dete
da se plašim da će me progutati praznina,

ali to nije bilo racionalno,
jer to da nas proguta praznina

nije nešto što će bilo ko od nas
ikada iskusiti.

Prevazilaženje ove pristrasnosti nije lako

jer je strah od smrti veoma duboko
ukorenjen u nama,

a ipak, kada vidimo da strah
sam po sebi nije racionalan,

i kada iznesemo napolje

načine na koje nas
može nesvesno usmeriti,

tad možemo da pokušamo da smanjimo

uticaj koji on ima na naš život.

Smatram da pomaže ako posmatramo
život kao knjigu.

Isto kao što je knjiga ograničena
koricama, početkom i krajem,

tako su i naši životi
ograničeni rođenjem i smrću

i iako je knjiga ograničena
početkom i krajem,

ona može sadržati daleke pejzaže,
egzotične prikaze, fantastične avanture.

Iako je knjiga omeđena početkom i krajem,

likovi unutar nje
ne znaju za horizonte.

Oni jedino znaju za trenutke
koji čine njihovu priču

čak i kad je knjiga zatvorena.

Likovi knjige ne plaše se
dolaska do poslednje strane.

Long Džon Silver se ne plaši da ćete
završiti s čitanjem "Ostrva sa blagom."

I tako treba da bude sa nama.

Zamislite knjigu vašeg života,

njene korice, njen početak
i kraj i vaše rođenje i smrt.

Možete samo znati momente unutar njih

momente koji čine vaš život.

Nema smisla da se plašite
onoga što je van tih korica

bilo to pre vašeg rođenja ili vaše smrti.

Ne treba da brinete o obimu knjige,

stripa ili epa.

Jedina stvar koja je važna
je da napravite dobru priču.

Hvala vam.

(Aplauz)