Snaga povezanosti: Hedi Šlajfer (Hedy Schleifer) na TEDxTelAviv

Klinički psiholog i terapeut za veze i odnose, Hedi Šlajfer "prelazi most" sa publikom TEDxTelAviv-a i donosi smeh i strast u avanturu učenja o umetnosti slušanja.

Osećam se zaista privilegovano
što sam ovde.

Plakala sam, smejala se,

bila sam zaista duboko dirnuta

i zaista se osećam privilegovano
da sam živa.

Zaista sam zahvalna što živim.

1944. moji roditelji su bili
u koncentracionom logoru

u Višiju, u Francuskoj.

Moja majka je smislila bekstvo.

U stvari, ona je izvukla moga oca.

Moji roditelji su prešli Alpe pešice.

Ona je bila trudna sa mnom.

Stigli su do švajcarske granice

koja je bila zatvorena za izbeglice.

Moja majka se bacila u Švajcarsku.

Za nju je sve bilo bolje od vraćanja

u pakao iz koga je došla.

A moj otac je uspeo
da se uvuče par dana kasnije.

I 1944., ja sam se rodila.

Decenijama kasnije, sedela sam
sa svojom majkom

u staračkom domu u Izraelu.

Nisam mogla da podnesem
da je gledam.

(Uzdasi)

Ona sedi u kolicima.

Ne zna ko sam.

Osećam krivicu. Tužna sam.
Borim se. Ljuta sam.

Ona je moj junak.
Zašto mora da se nalazi tu?

I shvatam da je ja ne posećujem.

Ja sam sa svojim osećanjima.

I donosim odluku.

Preći ću most

do sveta moje majke.

Napustiću svet gde se borim.

I otići ću i srešću je.

I videću je drugim očima.

I tako sam uradila. Došla sam,
sela preko puta nje i prešla taj most.

Stigla sam u njen svet.
I pogledala sam je.

A ona je pogledala mene.

I rekla je na jidišu:

"Du bist mein Tochter."

Ti si moja kćerka.

Počela sam da plačem, a ona je
svojim rukama nežno obrisala moje suze.

Nije me prepoznala mesecima.

Svakako, nisam bila tu – emocionalno.

Čudo sa mojom majkom ilustruje

tri nevidljive veze
o kojima želim danas da vam pričam.

To je prostor odnosa – prostor.

To je most između svetova – most.

To je susret.

Ljudska suština ka ljudskoj suštini.
Susret.

Tri nevidljive veze – znate ih.

Živite ih.

Ali ih možda nikad niste
tako formulisali.

Radeći sa parovima mnogo godina,

uvidela sam da su to te tri
nevidljive veze.

Dopustite mi da vam ispričam
o prostoru.

Jevrejski filozof, Martin Buber,
je rekao:

"Naši odnosi žive
u prostoru između nas."

Ne žive ni u meni ni u tebi

niti čak u našem razgovoru.

Žive u prostoru u kom živimo.

I rekao je:
"Taj prostor je sveti prostor."

Ako ne znamo za taj prostor,

ako ne znamo kako
da preuzmemo odgovornost

za taj prostor u kom zajedno živimo,

mi ga u stvari zagađujemo

na način na koji sam ja zagadila
prostor sa mojom majkom.

Zagadila sam prostor sa svojom majkom

ne zato što sam osećala svoja osećanja.

Zagadila sam ga

jer sam nesvesno stavila sve te emocije
između nas u sredinu

– nesvesno.

Kad ne znamo za prostor,

zagađujemo ga sasvim automatski.

Reč, pogled, reakcija, povlačenje,

kritika, osuda.

Stavljamo ih u njega, nesvesno.

A prostor postaje neprijatan.

A kada je prostor neprijatan,

reagujemo nelagodom u prostoru

i on postaje još neprijatniji.

I polako ali sigurno, neprijatnost
za neprijatnošću, prostor postaje opasan.

A onda reagujemo na opasnost
u prostoru.

I kako reagujemo?

Neki od nas eksplodiraju.

Govorimo glasnije, vičemo,
govorimo mnogo reči,

unosimo se u lice.

Neki od nas reaguju
na opasnost u prostoru

zatvaranjem, skrivanjem,
povlačenjem svoje energije.

A onda kada se te dve reakcije susretnu

kao reakcija na opasnost u prostoru,

opasnost raste

i sada zajedno reagujemo
i na zagađenje i opasnost

koju smo zajedno stvorili
u relacionom prostoru.

Šta da radimo?

Kako da preuzmemo odgovornost
za prostor između nas?

Koji je svetinja,
kako kaže Martin Buber.

Ovde dolazi metafora o mostu.

Preuzimamo odgovornost
za prostor između nas

prelaskom mosta do sveta onog drugog

i donošenjem svog potpunog prisustva
na drugu stranu.

Kako ćemo da to uradimo?

Prvo, sedite.

Udahnite duboko.

Stavite stopala na zemlju.

Dopustite sebi
da uhvatite sadašnji trenutak.

Budite ovde i sada.

Saznajte da ste živi!
Budite zahvalni

za ovaj trenutak svoga života.
Upravo sada!

To je već vrlo važan početak

za vaše putovanje preko mosta.

I zatim, svesno i namerno počnite

da prelazite most – popuštajući konopac

koji vas vuče nazad prema predrasudama,
vašoj priči, identitetu,

onome što mislite da ste, vašim osećanjima,
emocijama, bilo čemu u vašoj sadašnjosti.

Sve što nosite sa sobom
preko tog mosta

je mala plastična providna kesa

sa pasošem i vizom.

Razlog zašto treba da bude providna:

ne možete poneti ništa svoje
na drugu stranu mosta.

A kada stignete

na drugu stranu, šta da radite?

Slušajte.

Slušajte otvorenog srca.

Sa novim očima.

Marsel Prust, francuski pisac je rekao:

"Životna avantura
nije otkrivanje novih predela.

Životna avantura je gledanje starih
novim očima."

I dođite sa novim očima
i otvorenim srcem

i sa svojom duhovnom velikodušnošću

i slušajte kao da učite novi jezik,

novu muziku, novi ritam.

Slušajte ponavljajući reči.

Čujem da kažete.

"Da li sam te shvatila?"

I učite.
Učite o predelima ovog drugog sveta.

I šta može da se dogodi
na drugoj strani?

Ono šta može
da se desi na drugoj strani

je susret.

Šta je susret?

Na biološkom nivou, susret

je rezonanca između dva mozga.

Relacioni neurobiolozi nazivaju
ovu rezonancu moždani most.

Dva limbička sistema
koja su u rezonanci.

Začetak naših emocija počinje
da zajedno rezonuje.

Relacioni neurobiolozi su otkrili

da kada postoji rezonanca
između dva mozga,

naš centralni nervni sistem
počinje da se smiruje.

Zato što je, a to su takođe otkrili,

mozak naš jedini organ

koji se ne reguliše iznutra.

On se reguliše spolja
kroz drugi mozak.

Potrebni smo jedni drugima
radi samoregulacije.

Možemo da se regulišemo
samo kroz onog drugog.

Kroz oči onog drugog.
Kroz tu rezonancu.

I ono što se dešava
je veoma interesantno,

jer su pre približno 10 godina,
relacioni neurobiolozi

pronašli te neurone "ogledala"

koje imamo u svom mozgu.

Našu sposobnost za saosećanjem,

empatijom

za dubokim razumevanjem onog drugog.

I za vreme susreta, ti neuroni "ogledala"
postaju veoma živi.

A šta se onda dešava?

Nove neuronske staze počinju
da se formiraju u mozgu.

Nove neuronske staze
koje nam daju

kapacitet da budemo u vezi.

Otkrili su da mozak ima
ogromnu plastičnost.

Može da se promeni bilo kada
za vreme našeg života.

Tako da nam ove nove neuro staze
koje se formiraju u mozgu

daju šansu da postanemo

više relaciono inteligentni

i relaciono zreliji.

Dakle, to je susret u biološkom smislu.

Ali u drugom domenu je teže definisati

šta je susret.

A to je susret dva kompletna
ljudska prisustva:

ili dve ljudske suštine
ili životne snage u svakom ponaosob.

Ili susret dve duše.

Šta je ta životna snaga?

Šta je ljudska suština?

Moj otac ima priču o tome.

On ima najveću kolekciju
jevrejskih priča na svetu.

I voleo je da ih priča.

I smejao se jače nego iko drugi

dok ih je pričao.

Ovo je priča o g. Goldbergu, krojaču.

Neki čovek je došao kod g. Goldberga,
krojača, da mu sašije odelo.

I čovek proba odelo i kaže:

"G. Goldberg, ovo odelo deluje vrlo čudno.

Ovaj rukav uopšte ne odgovara."

A g. Goldberg ga vrlo ozbiljno pogleda
i kaže:

"U pravu ste. Za taj rukav
potrebno je da držite ruku ovako. OK?"

Čovek kaže: "Znate,
drugi rukav uopšte ne paše."

"Pazite, pogledajte!" –
g. Goldberg reče:

"Sasvim ste u pravu.
U tom rukavu držite ruku ovako,

a rame ovako. OK?"

"A šta je sa desnom nogavicom?
Ona deluje vrlo čudno. Šta sa njom?"

I g. Goldberg reče: "U pravu ste.
Samo treba da okrenete svoju nogu

malo unutra, ovako."

"A ovu drugu?", zapita.
"Pa, tu stavite nogu ovako."

I na kraju odelo je bilo u redu
i čovek izađe iz krojačeve radnje

i kako je iskoračio na ulicu,
prolazeći pored jednog para,

žena reče svom mužu:
"Kakav neverovatan krojač!

Čovek sa tim problemom –
odelo mu savršeno pristaje!"

(Aplauz)

Pa... To smo mi.
Mi smo u tom odelu.

Šetamo unaokolo u tom odelu
jer smo se prilagodili svom životu.

I ne znamo da je to to odelo –
odelo za preživljavanje.

Znamo da smo to mi.

Na primer, ako sam se prilagodila i postala
povučena, hladna i zaista udaljena,

mislim da sam to ja.

Unutar tog odela je naša ljudska suština
– nedirnuta!

Unutar naše adaptacije zbog opstanka
mi smo u svojoj suštini.

I prelazak preko mosta
daje hranu našem duhu.

Ova transformacija se dešava
iz ovog odela za opstanak

prema našoj istinskoj suštini.

Biti sa onim drugim znači
otkrivanje naše suštine.

To me podseća
na ovu prekrasnu izreku:

"Bila sam druga.
A sada sam ista."

Počela sam sa pričom o mojoj majci.

Sada bih želela da ispričam priču
o mom unuku, Leu.

Bila sam u Istanbulu sa Leom.
Bili smo ušuškani u krevetu

i gledali film.

Na kraju filma Leo me je pogledao

i rekao:

"Bako, bako, ja te volim."

A ja sam rekla:
"I ja volim tebe, Leo."

A on je rekao: "Ne. Ja volim tebe."

I ja sam rekla: "Svakako srce,
ti voliš mene i ja volim tebe."

On reče: "Ne bako. Ja volim tebe."

I onda sam shvatila.

On nije želeo da skrenem
njegovu ljubav.

Želeo je da pređem most,
da dođem do njega

da uzmem čistu,
suštinsku ljubav koju mi je davao.

I to sam uradila. Pogledala sam ga.
Prihvatila sam ga.

U tom trenu, dopustila sam
da to što mi daje uđe u mene.

I rekla sam:
"Leo, čujem da kažeš da me voliš."

I njegovo lice se obasjalo.

Učio me je da je potrebna hrabrost
za povezanost.

Želela bih da sa vama podelim
jednu, meni omiljenu, izreku

Sufi pesnika Rumija, iz 13. veka,

koji je rekao: "Izvan ispravnog mišljenja

i izvan pogrešnog mišljenja

postoji polje.

Tamo ćemo se sresti."

Imam san.
Zamišljam da 90 miliona parova

slave tri nevidljive veze,

slave prostor između,
prelaze most jedan prema drugom,

susreću se,
ljudske suštine sa ljudskim suštinama.

To je od ogromne važnosti za mene
jer naša deca rastu

u prostoru između nas.

Prostor između para

je igralište za dete.

I kada naučimo
da cenimo taj prostor

i načinimo ga svetim,
naša deca će procvetati

u svetom prostoru.

Imam datum na umu.
11. novembar 2012.,

Međunarodni dan prelaska mosta.

Nije samo za parove.

To je za ljudska bića i za narode.

Zamišljam vreme kada će narodi

znati da je prostor između njih
sveti prostor.

Da postoji most
koji treba da se pređe

i upozna kultura onog drugog.

I da možemo da se susretnemo.

Ljudska suština sa ljudskom suštinom.

Izvan ispravnog
i izvan pogrešnog mišljenja

postoji polje.

Srešću te tamo.

Hvala.

(Aplauz)