Svi mi krijemo nešto. Hajde da smognemo hrabrost da to iskažemo

U ovom dirljivom govoru, Eš Bekam nudi svež pristup saosećanju i otvorenosti. Počinje s razumevanjem da svi, u nekom trenutku života, iskuse tegobu. Jedini izlaz je, kaže Bekam, otvoriti vrata i izaći iz svog ormana.

Večeras ću vam pričati

o izlaženju iz ormana,

ali ne u tradicionalnom smislu,

ne samo o gej ormanu.

Mislim da svi imamo ormane.

Tvoj orman je možda reći nekome

da je voliš po prvi put,

ili reći nekome da si trudna,

ili reći nekome da imaš rak,

ili bilo šta drugo od teških razgovora

koje vodimo kroz naše živote.

Sve što je orman je težak razgovor,

i pored toga što se naše teme
strahovito razlikuju,

iskustvo toga da budeš u ormanu

i izađeš iz njega je univerzalno.

Strašno je, mrzimo to,
i mora da se učini.

Pre nekoliko godina,

radila sam u mestu
zvanom "South Side Walnut",

lokalnom gradskom restoranu,

i tokom mog rada tamo
prolazila sam kroz faze

miltantnog lezbijskog intenziteta:

nisam brijala pazuhe,

citirala sam tekstove
Ani Difranko kao gospel.

I u zavisnosti od toga
koliko su mi pantalone

bile vrećaste i koliko sam
nedavno obrijala glavu,

postavljali su mi pitanje,

uglavnom mala deca:

"Hmm... jesi li ti dečak ili devojčica?"

Nastala bi neprijatna tišina za stolom.

Stisnula bih malo jače zube,

držala bih lonče kafe s malo više besa.

Tata bi neprijatno listao svoje novine

a mama bi uperila hladan pogled na dete.

Ali ja ne bih rekla ništa,

i kipela bih iznutra.

Došla sam do toga da sam,
svaki put kad bih došla

do stola za kojim je dete između
3 i 10 godina, bila spremna za svađu.

(Smeh)

I to je grozan osećaj.

Obećala sam sebi, sledeći put,
reći ću nešto.

Obaviću taj teški razgovor.

I tako, za par nedelja, ponovilo se.

"Jesi li ti dečak ili devojčica?"

Poznata tišina, ali ovaj put sam spremna,

i ima da napravim Osnove ženskih studija

za ovim stolom.
(Smeh)

Imam svoje citate Beti Fridan,

imam svoje citate Glorije Stajnem.

Čak imam nesto iz "Vagininih monologa"
što ću citirati.

I tako, duboko udahnem
i pogledam dole

a u mene bulji četvorogodišnja devojčica
u ružičastoj haljini,

nije izazov na feministički dvoboj,

samo dete s pitanjem:

"Jesi li ti dečak ili devojčica"

I tako, još jednom duboko udahnem,

čučnem do nje, i kažem,

"Hej, znam da je malo zbunjujuće.

Imam kratku kosu kao dečak,

i nosim mušku odeću,
ali ja sam devojčica,

i znaš kako ponekad voliš da nosiš
svoju roze haljinu,

a ponekad volis da nosiš
udobnu pidžamu?

Pa, ja sam više tip devojke
za udobne pidžame."

A dete me pogleda pravo u oči,
bez treptaja

i kaže: "Moja omiljena pidžama

je ljubičasta, sa ribom na njoj.

Mogu li, molim vas, dobiti palačinku?"

(Smeh)

I to je bilo to. Samo -
"Oh, dobro. Ti si devojčica.

Može ta palačinka?"

Bio je to najlakši "teški" razgovor

koji sam ikad vodila.

A zašto? Zato što smo
"devojčica s palačinkom" i ja

bile iskrene jedna prema drugoj.

Kao i mnogi od nas,

živela sam u nekoliko ormana
u svom životu, i da,

najčešće, moji zidovi ispadnu šareni.

Ali unutra, u mraku,

ne znaš koje su boje zidovi.

Samo znaš kako je živeti u ormanu.

I zapravo, moj orman
nije ništa drugačiji od tvog

ili tvog, ili tvog.

Naravno, daću vam 100 razloga

zašto je moje izlaženje iz ormana
teže od vašeg,

ali evo jedne stvari:
Teško nije relativno.

Teško je teško.

Ko mi može reći da je
objasniti nekom da si bankrotirao

teže nego reći nekome
da si ga prevario?

Ko mi može reći da je
njegova priča izlaženja

teža nego reći svom petogodišnjem detetu
da se rastajete?

Ne postoji teže, postoji samo teško.

Treba prestati vrednovati naše teško
nasuprot tuđih

da se osećamo bolje ili gore
u vezi sa svojim ormanima

i samo se pomiriti sa činjenicom
da nam je svima teško.

U nekom trenutku života,
svi živimo u ormanu,

i možda se čini sigurnim,

ili bar sigurnijim od onoga
što je s druge strane vrata.

Ali ja sam ovde da vam kažem

bez obzira od čega su vaši zidovi,

orman nije mesto za život.

Hvala.
(Aplauz)

Zamislite se pre 20 godina.

Ja, ja sam imala konjski repić,
haljinu bez bretela,

i cipele sa visokom štiklom.

Nisam bila militantna lezbejka

spremna na svađu sa četvorogodišnjakom
koji bi naišao u kafić.

Bila sam smrznuta od straha,
sklupčana u uglu

svog ormana crnog kao ugalj

stiskajući svoju gej bombu,

i pokretanje jednog mišića
bila je najstrašnija stvar

koju sam ikad uradila.

Moja porodica, prijatelji,
potpuni stranci -

potraćila sam čitav život

pokušavajući da ne razočaram te ljude,

a zatim sam okretala
čitav svet naopačke

namerno.

Palila sam stranice propisa

koje sam tako dugo sledila,

ali ako ne bacite tu bombu, ubiće vas.

Jedno od najupečatljivijih
bacanja bombe

bilo je na sestrinom venčanju.

(Smeh)

Bilo je to prvi put da su mnogi prisutni

saznali da sam gej,
i tako radeći kumine dužnosti,

u svojoj crnoj haljini i štiklama,

hodala sam oko stolova,

i konačno došla do stola
prijatelja mojih roditelja,

ljudi koji su me znali godinama.

I posle malo ćaskanja,
jedna je žena viknula:

"Volim Nejtana Lejna!"

I započela je bitka gej povezivanja.

"Eš, jesi li ikada bila u Kastru?"

"Pa da, zapravo,
imamo prijatelje u San Francisku."

"Nikada nismo bili tamo
ali čuli smo da je neverovatno."

"Eš, znaš li mog frizera Antonija?

Zaista je dobar i nije nikada
pričao o devojci."

"Eš, koja ti je omiljena serija?

Naša je Vil i Grejs.

I znaš koga volimo? Džeka.

Džek nam je najdraži."

Zatim je jedna žena zastala,

očajnički želeći da pokaže podršku,

i da mi do znanja da je na mojoj strani,

i napokon je izvalila:

"Pa, ponekad moj muž nosi
ružičaste košulje."

(Smeh)

I imala sam izbor u tom trenutku,

kao što svi bacači bombi imaju.

Mogla sam se vratiti svojoj devojci
i svom stolu koji voli gejeve,

i rugati se njihovim odgovorima,

izgrditi njihovu nerečitost
i nesposobnost

da preskoče politički ispravne gej obruče
koje sam donela,

ili sam mogla saosećati sa njima

i shvatiti da je to bila jedna od
najtežih stvari koju su ikada učinili,

to započinjanje i vođenje tog razgovora

za njih je bilo izlaženje iz ormana.

Naravno, bilo bi lako
pokazati gde su podbacili.

Mnogo je teže izaći im u susret

i prihvatiti činjenicu da su se trudili.

A šta drugo možete tražiti od nekoga
nego da se trudi?

Ako ćete biti iskreni s nekim,

morate biti spremni
na povratnu iskrenost,

Teški razgovori i dalje nisu
moje područje.

Pitajte bilo koga sa kim sam izlazila.

Ali poboljšavam se, i sledim
ono što zovem tri principa

"devojčice s palačinkama".

Sada, molim vas, gledajte na ovo
kroz jednu gej prizmu,

ali znajte da sve što treba
za izlazak iz bilo kog ormana

u suštini je isto.

Broj jedan: budite autentični.

Sklonite oklop. Budite svoji.

To dete u kafiću nije imalo oklop,

ali ja sam bila spremna za bitku.

Ako želite da neko bude
iskren sa vama,

treba da zna da i vi krvarite.

Broj dva: budite direktni.
Samo recite. Strgnite flaster.

Ako znate da ste gej, samo recite.

Ako kažete roditeljima
da ste možda gej,

oni će gajiti nadu
da će se to možda promeniti.

Ne dajte im taj tračak lažne nade.

(Smeh)

I broj tri, i najvažnije -

(Smeh)

Nemojte se pravdati.

Govorite istinu.

Nikad se nemojte pravdati za to.

Neki ljudi će možda biti povređeni,

i svakako,
izvinite se za to što ste uradili,

ali nikada se ne izvinjavajte
za ono što jeste.

I da, možda će neki biti razočarani,

ali to je na njima, ne na vama.

To su njihova očekivanja od vas, ne vaša.

To je njihova priča, ne vaša.

Jedina priča koja je bitna

je ona koju vi želite da napišete.

Zato, sledeći put,
kada se nađete

u ormanu crnom kao ugalj,
držeći svoju bombu,

znajte da smo svi tamo bili.

I možete se osetiti usamljenima,
ali niste.

I svi znamo da je teško,
ali trebaš nam ovde, napolju,

bez obzira od čega
su tvoji zidovi napravljeni

jer vam garantujem da ima i drugih

koji vire kroz ključaonice svojih ormana

tražeći hrabru dušu da razvali vrata,
i zato budite ta osoba

i pokažite svetu
da smo veći od svojih ormana

i da orman nije mesto

za čovekov stvarni život.

Bolder, hvala vam.
Uživajte u ostatku večeri. (Aplauz)