Telo postane sam svoj steznik.

Prošlost, sadašnjost i budućnost
postoje kao jedinstvena sila.

Zamah bez gravitacije uzdiže
se do zastrašujuće visine.

Obrisi ljudi i stvari se razlažu.

Bezbrojni pesnici i pisci
pokušali su da opišu

napad panike -

osećaj tako moćan da ga mnogi ljudi
protumače kao infarkt, moždani udar

ili neko drugo po život opasno oboljenje.

Iako napadi panike ne uzrokuju
dugoročnu fizičku štetu,

nakon prvog, strah od sledećeg napada
može da utiče na nečiju svakodnevicu

i uzrokuje nove napade panike.

Istraživanja ukazuju da skoro trećina nas

iskusi barem jedan napad panike u životu.

Bilo da nam je prvi ili stoti,

ili posmatramo nekog drugog
kako prolazi kroz njega,

niko ne želi da se taj doživljaj ponovi.

Čak i učenje o njemu može biti neprijatno,
međutim, ono je neophodno -

jer prvi korak u sprečavanju
napada panike jeste njegovo razumevanje.

U svojoj suštini, napad panike
je prenaglašena reakcija organizma

na normalni fiziološki
odgovor tela na opasne situacije.

Taj odgovor započinje od amigdale,

dela mozga zaduženog
za obrađivanje osećanja straha.

Kada amigdala oseti opasnost,ž

ona stimuliše simpatički nervni sistem,

koji zatim pokreće lučenje adrenalina.

Adrenalin ubrzava rad srca i disanja

kako bi krv i kiseonik dospeli
do mišića ruku i nogu.

Kiseonik takođe putuje do mozga,
čineći ga budnijim i svesnijim.

Tokom napada panike,

taj odgovor je toliko prenaglašen
da više nije koristan

u opasnoj situaciji,

izazivajući ubrzani rad srca,
otežano disanje ili hiperventilaciju.

Promene u krvotoku uzrokuju vrtoglavicu

i utrnulost ruku i nogu.

Napad panike uglavnom dostiže
vrhunac u roku od 10 minuta.

Nakon toga, prefrontalni korteks
preuzima posao od amigdale

i stimuliše parasimpatički nervni sistem.

To pokreće lučenje hormona
pod nazivom acetilholin

koji usporava rad srca i postepeno
privodi napad panike kraju.

Pri napadu panike, percepcija
opasnosti od strane organizma

više je nego dovoljna da pokrene odgovor
koji bismo imali u slučaju prave pretnje.

Ne znamo sa sigurnošću zašto se to dešava,

ali ponekad nadražaji iz okruženja
koji nas podsećaju

na traumatična iskustva
mogu da pokrenu napad panike.

Napadi panike mogu biti
i deo anksioznih poremećaja,

kao što su PTSP, socijalna fobija, OKP
i generalizovani anksiozni poremećaj.

Učestali napadi panike,
stalna briga o novim napadima

i promene u ponašanju
kako bi se napadi izbegli

mogu da dovedu do dijagnoze
paničnog poremećaja.

Dva glavna tretmana za panični poremećaj

uključuju antidepresive i kognitivno
bihejvioralnu terapiju ili KBT.

Oba imaju oko 40 posto verovatnoće uspeha,

iako nekom kome odgovara jedna terapija,
možda neće odgovarati druga.

Međutim, antidepresivi
nose sa sobom neka neželjena dejstva

i 50 posto ljudi se vrati na staro
kada prestanu da ih koriste.

KBT je, međutim, dugotrajnija terapija,
sa samo 20 posto recidivizma.

Cilj KBT tretmana za panični poremećaj
jeste pomoći ljudima da nauče

i uvežbaju konkretne metode za fizičku,
a posledično i mentalnu

kontrolu nad senzacijama i mislima
povezanim sa napadom panike.

KBT započinje objašnjenjem
fizioloških uzroka napada panike,

praćenim vežbama disanja i mišića,
kreiranih sa ciljem da pomognu ljudima

u svesnom kontrolisanju ritma disanja.

Sledi kognitivno restrukturiranje

koje se sastoji od identifikacije
i promene misli

koje su česte tokom napada -

na primer, da ne možemo da dišemo,
da ćemo doživeti infarkt ili umreti -

i njihovim menjanjem za ispravnije misli.

Sledeći korak tretmana jeste izlaganje
ogranizma senzacijama i situacijama

koje tipično izazivaju napad panike.

Cilj je da se putem iskustva
promeni uverenje

da su te senzacije i situacije opasne.

Čak i nakon KBT, u kandžama napada
nije lako preduzeti te korake.

Ali uz vežbu, ove metode mogu da
spreče napade i umanje njihovu jačinu

i, na kraju krajeva, smanje
uticaj panike na nečiji život.

Osim stručne terapije,

mnogi paničari pronalaze olakšanje
u istim uverenjima koja KBT usađuje:

strah ne može da te povredi, ali
koncentrisanje na njega dovodi do panike.

Čak i ako nikada niste
doživeli napad panike,

njegovo razumevanje pomaže vam da ga
prepoznate kod sebe ili kod drugih -

a prepoznavanje je prvi korak
u njegovom sprečavanju.