8. јун 2010.

Расел Вилсон, четврти избор
за бејзбол тим Колорадо Рокиса.

Усхићен сам,

један од највећих момената у мом животу.

Сан сваког клинца да буде драфтован
за бејзбол тим из Велике лиге.

8. јун 2010.

9. јун 2010 -

(имитирање звука монитора за пулс)

Линија је постала равна.

Мој отац је преминуо.

Од највишег врха

до најдубљег дна.

Само тако.

Мој отац је лежао на самрти,

само сузе су ми текле низ лице,

знате, шта следеће да урадим?

Све ми се враћа, сећања,
ретроспекције, моменти,

рани јутрарњи сати, устајање,

лопте на земљи и бацања,

спринтеви и руте до најдаље базе
до свог брата и свог оца,

до јутарњих вожњи колима на бејзбол ААУ,

до тога да је мој отац
био тренер треће базе.

Премотавање до шампионског врха
освајања Супербоула,

држање трофеја Ломбарди

и емоција и узбуђења услед свега тога,

плаве и зелене конфете свуда наоколо

и сазнање да сте
управо освојили Супербоул,

до годину дана касније, притисак игре,

лопта на линији од једног јарда

и то је прилика за победу
на мечу, а не успева.

И колико год милиона и милиона људи

широм света гледа.

Морате и да дођете до медија,

шта да кажем, шта да радим, шта да мислим?

Оженио се млад

и тек завршио колеџ и све остало,

до, знате, убрзо после, брак не успева,

и схватате, знате шта?

То је живот.

То је живот и исто важи за све нас.

Губитак чланова породица, развод,

страх, бол, депресија, забринутост, бриге.

Када размишљате да будете супер позитивни,

да, по природи сам позитиван,

али позитивност, знате, не успева увек,

јер када губите 16 разлике
у НФK шампионату,

и људи кажу као:

"Рас, нећемо моћи да победимо
ову утакмицу, човече,

није сјајна ситуација тренутно,"

или када се суочите са раком,

или када морате
са стварима да се суочите

или финансијама и овим и оним,

како да се суочимо са тим?

Тешко је остати позитиван
усред свега тога.

А био сам уверен у следеће:

негативност успева у 100 посто случајева.

Негативност ме нигде не би довела.

Почео сам себи да говорим:
"Милост Господња понавља се свако јутро,"

нови почеци, нова полазишта.

И упркос тешкоћи и болу и бригама
и жељи да се прође кроз све то

и "Како да урадим ово?",

почео сам да размишљам о ауту.

Знате када возите ауто па имате мењач

и хоћете да избаците из брзине?

Идете из прве у другу па све до пете?

Морате знати да избаците из брзине.

Ја сам морао да избацим из брзине
под хитно да се не бих слупао.

Седећи овде након Супербоула,

морао сам да донесем одлуку:

Хоће ли ми ово обележити каријеру?
Хоће ли ми ово обележити живот?

Како да не.

Оно што сам открио јесте
да је менталитет вештина.

Може се научити.

Почео сам да тренирам ум пре десет година

са типом званим Тревор Мовад,
мојим психо-тренером.

Са мном је већ десет година

и од тад смо најбољи пријатељи и партнери.

Као спортисти, тренирамо тело,

тренирамо себе да трчимо брже,
бацамо даље, скачемо више

и да радимо разне ствари,

али зашто не тренирамо и ум?

Како желите да вам живот изгледа?

Запишите, причајте о томе, кажите.

Који је наш језик, како он изгледа,

гледај исечке, Раселе,
када си имао своје најбоље тренутке.

Како то изгледа?

Буди то, живи то, звучи тако.

Најбоље пеналџије,

они не брину о ударцу
које су управо промашили.

Они мисле о овом ударцу,

овом путу, овом бацању, овом покушају.

Онда сам упознао Милтона Рајта, 19 година,

он је имао рак три пута.

Онога дана када сам га посетио,
био је изнервиран,

"Рас, готов сам, не желим
више ово да радим,

време ми је да идем."

Почео сам да му причам о свом оцу,

како је говорио: "Сине, зашто не ти?

Зашто не дипломираш раније,
па не играш про фудбал и бејзбол?

Зашто не ти, зашто не ти?"

Рекох: "Милтоне, зашто не ти?

Ако си пробао терапију Т-ћелијама,

и онда ово и не успева,

нећеш се сећати."

Милтон се насмејао и рекао:

"У праву си.

Да, имам рак, Расе.

Могу пустити да ме убије,

не само физички,

али могу пустити и да ме убије
емоционално и ментално.

Сад имам избор, усред проблема,

усред олује,

да одлучим да то превазиђем."

Једно од питања које често добијам
о неутралном размишљању је ово:

"Да ли то значи да немам емоције уопште?"

И увек одговорим, апсолутно не.

Да, имамо емоције,

имамо стварне ситуације,

има ствари којима се бавимо.

Морате остати усредсређени на моменат

и да не постанете супер-емотивни.

У реду је имати емоције,
али немојте бити емотивни.

Када ме људи виде,

виде да сам најплаћенији играч у НФЛ-у,

виде да имам девојчицу и Сијеру,

да имам породицу и ово и оно.

Али и даље ме прате стварне ситуације.

Као и све нас.

Сви доживљавамо тугу и губитке

и депресију и бриге и страх.

Нисам тек тако доспео овде.

Шта је истина

и како да изађем бољи из овога?

И тако је мој ум почео да се прешалтава.

Не само на успех или неуспех,

него на процес, на пример:

Који је следећи корак,
како да урадим ово овде, сада?

У животу морамо донети одлуку.

За мене, када сам био млад и сиромашан,

донео сам одлуку.

Донео сам одлуку да ћу веровати

да ће се велике ствари десити,

да ћу имати правилно размишљање

и да ћу имати прави језик

и праве ствари о којима ћу мислити,

што ми је помогло да се спремим за данас.

Јер сам људско биће.

Просто имам способност
да далеко бацим лопту

и да трчим унаоколо и изведем
кул и забавна бацања

и да натерам људе да се осмехну.

У стварности, ја и даље трпим притисак,

и даље имам бриге, и даље имам страхове,

и даље ми се ствари догађају.

И даље имам губитке.

Позитивност може бити опасна.

Али негативност увек успева.

Никад нисам хтео живети у негативности,

па сам остао неутралан.

Избацио сам из брзине.

Дакле тамо сам живео

и тамо живим све од тад.