Šta knjigu čini knjigom?

Da li je to bilo šta što pohranjuje
i prenosi informacije?

Ili mora da ima veze s papirom,

povezom,

fontom,

mastilom,

težinom u vašim rukama,

mirisom stranica?

Da li je ovo knjiga?

Verovatno nije.

Ali, da li je ovo?

Zbog odgovora na ova pitanja,

moramo da se vratimo na nastanak
knjige kakvu znamo

i da razumemo kako ovi elementi
zajedno tvore nešto

što je više od zbira svojih delova.

Najraniji predmet
koji smatramo knjigom je kodeks,

hrpa stranica povezanih duž jedne ivice.

Ali istinska prekretnica u istoriji knjige

je bila štamparska presa Johana Gutenberga
iz sredine XV veka.

Koncept pokretne štampe je izmišljen
mnogo ranije u istočnoj kulturi,

ali je predstavljanje Gutenbergove prese
imalo dalekosežan uticaj.

Iznenada, elitna klasa monaha
i vladajuća klasa

nisu više kontrolisali
proizvodnju tekstova.

Poruke su mogle lakše da se šire,

a kopije su stalno proizvođene,

pa su štamparije nicale širom Evrope.

S jedne strane nam je poznat proizvod
ovog bibliografskog procvata,

ali je upadljivo različit s druge strane.

Skelet knjige čine papir, štampa i korice.

Pre više od 2000 godina, Kina
je izumela papir kao površinu za pisanje,

kojoj je i samoj prethodio
egipatski papirus.

Međutim, do XVI veka,

Evropljani su uglavnom pisali
na tankim pločama drveta

i na istrajnom pergamentu
pravljenom od zategnute životinjske kože.

Vremenom se popularnost papira
proširila Evropom,

menjajući pergament kod većeg dela štampe
jer je bio jeftiniji na veliko.

Mastilo je pravljeno kombinacijom
organskih biljaka i životinjske farbe

sa vodom ili vinom,

no kako se voda ne lepi za metalne tipke,

upotreba štamparske prese
je zahtevala prelazak na uljano mastilo.

Štampači su koristili crno mastilo
napravljeno od smeše čađi za lampe,

terpentina

i orahovog ulja.

A šta je sa veličinom i tipom fonta?

Najraniji pokretni delovi tipki
su se sastojali iz izokrenutih slova

izlivenih u reljefu
s legurom olova po krajevima.

Bile su ručno rađene i skupe,

a dizajni su bili različiti
koliko i ljudi koji su rezbarili kalupe.

Standardizacija nije zaista bila moguća
sve do masovne proizvodnje

i stvaranja pristupačnog
sistema za obradu reči.

Za stil se možemo zahvaliti
Nikolasu Džensonu

zbog razvoja dva oblika rimskog fonta

koji su doveli do hiljada drugih,

uključujući i poznati tajms Roman.

Nešto je moralo sve ovo držati na okupu,

a sve do kasnog XV veka,

korice su se sastojale od drveta

ili od tabaka papira zalepljenih zajedno.

Ovo će vremenom da zameni
lepljivi materijal, karton,

prvobitno namenjen za poveze
visokog kvaliteta u kasnom XVII veku,

no kasnije je to bilo jeftinija opcija.

I dok su danas masovno proizvedene
ilustracije na koricama marketinški alat,

korice ranih knjiga
su pravljene po porudžbi.

Čak i rikne imaju istoriju.

Prvobitno nisu smatrane estetski važnim

i raniji primerci su bili ravni,
a ne zaobljeni.

Zbog ravnog tipa rikne
knjigu je bilo lakše čitati

jer je omogućavala knjizi
da lako stoji na stolu.

No te su se rikne lako štetile
zbog opterećenja uobičajene upotrebe.

Zaobljeni oblik je rešio taj problem,

iako su iskrsli novi problemi,

poput toga da se knjiga
sama od sebe zatvarala.

No fleksibilnost je bila važnija,

naročito za trenutnog čitaoca.

Kako knjiga evoluira
i menjamo tekst u povezu

ravnim ekranima i elektronskim mastilom,

da li su ovi objekti i fajlovi
zaista knjige?

Da li utisak o koricama

ili miris papira dodaju nešto
što je ključno za samo iskustvo?

Ili magija jedino počiva unutar reči,

bez obzira na njihovo predstavljanje?