Pokloni.

Kakva divna stvar.

Ko bi ih odbio, zar ne?

Kada mi je bilo šest godina,

dobio sam poklone.

Moja učiteljica u prvom razredu
je imala sjajnu ideju.

Želela je da iskusimo dobijanje poklona,

ali i da naučimo vrlinu
međusobnog pohvaljivanja.

Pa nas je sve izvela ispred table

i svima nam je kupila pokolone
i nagomilala ih u jedan ugao.

Rekla je:

"Hajde da svi stojimo ovde
i međusobno se pohvaljujemo?

Ako vas prozovu po imenu,

otiđite, pokupite svoj poklon i sedite."

Kakva divna ideja, zar ne?

Šta je moglo poći po zlu?

(Smeh)

Pa, na početku nas je bilo četrdesetoro

i svaki put kad bih čuo
da nekoga prozivaju,

iz sveg srca bih ga bodrio.

A onda je preostalo 20 ljudi,

pa 10 ljudi,

pa pet...

i ostalo je troje.

Ja sam bio jedan od njih.

I komplimenti su prestali.

Pa, u tom trenutku sam plakao.

Nisam više hteo da čujem za poklone.

Nisam više hteo da slušam komplimente,

Samo sam želeo da odem odatle i sednem.

A učiteljica je bila u panici.

Bila je u fazonu: "Hej, zar niko neće
da kaže nešto lepo o ovim ljudima?"

(Smeh)

"Niko? U redu,
uzmite svoje poklone i sedite.

Budite dobri dogodine -

možda neko kaže nešto lepo o vama."

(Smeh)

Pa, kako vam ovo opisujem,

verovatno razumete
da sam ovo dobro zapamtio.

(Smeh)

Međutim, ne znam
ko se tog dana osećao gore.

Ja ili učiteljica?

Mora da je shvatila da je pretvorila
ekipni događaj nadogradnje

u javno izrugivanje tri šestogodišnjaka.

I to bez humora.

Znate, kad vidite
kako se rugaju ljudima na TV-u,

to je smešno.

Ništa kod tog dana nije bilo smešno.

Pa, to je jedna verzija mene,

i ja bih umro da izbegnem
da se ponovo nađem u toj situaciji -

da me ponovo javno odbiju.

To je jedna verzija.

Zatim ćemo premotati osam godina.

Bil Gejts je došao u moj rodni grad -

Peking u Kini -

da održi govor,

i ja sam video njegovu poruku.

Zaljubio sam se u tog čoveka.

Pomislio sam, aha,
sad znam čime želim da se bavim.

Te noći sam napisao pismo svojima,

govoreći im: "Do 25. godine,

sagradiću najveću firmu na svetu,

i ta firma će da kupi Majkrosoft."

(Smeh)

Potpuno sam prigrlio
ideju osvajanja sveta -

dominacije, je l' da?

I ovo nisam izmislio,
napisao sam to pismo.

I evo ga -

(Smeh)

Ne morate da ga celog čitate -

(Smeh)

Takođe je rukopis loš,
ali sam istakao neke ključne reči.

Kapirate o čemu se radi.

(Smeh)

Pa...

to je još jedna verzija mene:

ona koja će da osvoji svet.

Pa, dve godine kasnije,

pružila mi se prilika
da dođem u Sjedinjene Države.

Jedva sam je dočekao

jer tu živi Bil Gejts, je li tako?

(Smeh)

Mislio sam da je to početak
mog preduzetničkog putovanja.

Potom, premotajmo narednih 14 godina.

Bilo mi je 30 godina.

Ne, nisam sagradio tu firmu.

Nisam čak ni počeo.

Zapravo sam bio marketinški menadžer
za firmu Fortune 500.

I osećao sam da sam u škripcu.

Da stagniram.

Zašto je tako?

Gde je 14-ogodišnjak
koji je napisao to pismo?

Nije da nije pokušao.

Radi se o tome da svaki put
kad bih imao novu ideju,

svaki put kad bih želeo
da pokušam nešto novo,

čak i na poslu -

kad bih želeo da predložim,

kad bih želeo da govorim
pred grupom ljudi -

osećao sam konstantnu borbu

između 14-ogodišnjaka i šestogodišnjaka.

Jedan je želeo da osvoji svet -

da bude značajan -

drugi se plašio odbijanja.

I svaki put bi šestogodišnjak pobedio.

A ovaj strah je opstao čak i nakon što sam
osnovao sopstvenu firmu.

Mislim, osnovao sam sopstvenu firmu
kad mi je bilo 30 godina -

želite li da budete Bil Gejts,

morate kad-tad da počnete, zar ne?

Dok sam bio preduzetnik,

ponuđena mi je investiciona prilika,

a potom sam odbijen.

A to odbijanje me je povredilo.

Toliko me je povredilo
da sam odmah poželeo da odustanem.

Ali onda sam pomislio,

hej, da li bi Bil Gejts odustao
nakon prostog investiocionog odbijanja?

Da li bi ijedan uspešan preduzetnik
odustao tek tako?

Nema šanse.

I tu mi je kvrcnulo.

U redu, mogu da izgradim bolju firmu.

Mogu da napravim
bolju ekipu ili bolji proizvod,

ali jedno je izvesno:

moram da budem bolji vođa.

Moram da budem bolja osoba.

Ne mogu da dozvoljavam šestogodišnjaku
da upravlja mojim životom.

Moram da ga stavim gde mu je mesto.

Tad sam krenuo
da tražim pomoć na internetu.

Gugl mi je bio prijatelj.

(Smeh)

Tražio sam: "Kako da prevaziđem
strah od odbijanja?"

Naišao sam na gomilu psiholoških članaka

o tome odakle strah i bol potiču.

Potom sam naišao na gomilu
"bla-bla" inspiracionih članaka

u smislu: "Ne primaj to lično,
samo to prevaziđi."

Ko ne zna za to?

(Smeh)

Ali zašto me je i dalje bilo strah?

Onda sam slučajno otkrio ovaj vebsajt.

Zove se rejectiontherapy.com.

(Smeh)

"Terapija odbijanja" je igra
koju je smislio ovaj kanadski preduzetnik.

Zove se Džejson Komli.

I ideja je u suštini da 30 dana
tragate za odbijanjem

i da vas svaki dan odbiju za nešto,

i tako do kraja igre
postanete bezosećajni za taj bol.

A ideja me je oduševila.

(Smeh)

Rekao sam: "Znate šta? Uradiću to.

I iskusiću kako me odbijaju 100 dana."

Smislio sam sopstvene ideje za odbijanje

i napravio sam video blog o tome.

A evo šta sam radio.

Evo kako je blog izgledao.

Prvi dan...

(Smeh)

Pozajmiti 100 dolara od stranca.

Dakle, ovde sam krenuo
sa mesta na kom sam radio.

Sišao sam niza stepenice

i video sam krupnog čoveka
kako sedi za stolom.

Izgledao je kao obezbeđenje.

Pa sam mu prosto prišao.

I samo sam hodao

i to je bio najduži hod u mom životu -

kosa mi se podigla na potiljku,

znojio sam se i srce mi je lupalo.

I došao sam i upitao:

"Hej, gospodine, mogu li od vas
da pozajmim 100 dolara?"

(Smeh)

A on je podigao pogled, kao: "Ne".

"Zašto?"

A ja sam samo rekao: "Ne? Izvinjavam se."

Potom sam se okrenuo i samo pobegao.

(Smeh)

Tako me je bilo sramota.

No, pošto sam se snimao -

te noći sam gledao kako me odbijaju,

prosto sam video koliko me je bilo strah.

Izgledao sam kao onaj klinac
iz "Šestog čula".

Video sam mrtve ljude.

(Smeh)

No onda sam pogledao tog čoveka.

Znate, nije bio toliko strašan.

Bio je ljupki bucko,

čak me je i upitao: "Zašto?"

Zapravo me je pozvao da se objasnim.

I mogao sam da kažem štošta.

Mogao sam da objasnim,
mogao sam da pregovaram.

Nisam uradio bilo šta od toga.

Samo sam pobegao.

Osetio sam, opa,
ovo je poput mog životnog mikrokosmosa.

Svaki put kad bih osetio
i najmanje odbijanje,

prosto bih pobegao što je brže moguće.

I znate šta?

Sledećeg dana, šta god da se desi,

neću da pobegnem.

Ostaću pri svom.

Drugi dan: Zahtevati "dopunu pljeskavice".

(Smeh)

Tada sam krenuo u restoran brze hrane,

pojeo sam ručak, otišao do kasira i pitao:

"Ćao, možete li
da mi dopunite pljeskavicu?"

(Smeh)

Bio je sav zbunjen,
u stilu: "Šta je dopuna pljeskavice?"

(Smeh)

Rekao sam: "Pa, to je poput
dosipanja pića, ali s pljeskavicom."

A on je rekao: "Izvini,
ne dopunjavamo pljeskavice."

(Smeh)

Dakle, ovde sam bio odbijen
i mogao sam da pobegnem, ali sam ostao.

Rekao sam: "Pa, volim vaše pljeskavice,

volim vaš restoran

i ako biste dopunjavali pljeskavice,

još više bih vas voleo."

(Smeh)

A on je rekao: "Pa, u redu,
reći ću menadžeru za to,

možda ćemo to i da uradimo,
ali žao mi je, danas ne možemo."

Potom sam otišao.

I, usput,

mislim da nikad nisu
dopunjavali pljeskavice.

(Smeh)

Mislim da i dalje postoje.

Ali osećanje života i smrti
koje sam osetio prvog puta

više nije bilo prisutno,

samo zato što sam ostao pri svom -

jer nisam pobegao.

Rekao sam: "Aha, sjajno, već učim ponešto.

Sjajno."

A onda treći dan:
nabaviti olimpijske krofne.

Tad se moj život preokrenuo.

Otišao sam u Krispy Kreme.

To je radnja s krofnama,

uglavnom su u jugoistočnom delu
Sjedinjenih Država.

Siguran sam da imaju radnje i ovde.

I ušao sam, rekavši:

"Možete li da mi napravite krofne
koje izgledaju kao olimpijski simboli?

U suštini upletete pet krofni zajedno..."

Mislim, nema šanse da bi pristali, zar ne?

Kuvarica krofni
me je baš ozbiljno shvatila.

(Smeh)

Pa je izvadila papir,

počela je da pravi skicu boja i krugova,

i sva je u stilu: "Kako da ovo napravim?"

A onda, 15 minuta kasnije,

izašla je s kutijom koja je izgledala
poput olimpijskih krugova.

I bio sam toliko dirnut.

Prosto nisam mogao da verujem.

A taj snimak je imao
preko pet miliona pregleda na Jutjubu.

Svet takođe nije mogao da veruje.

(Smeh)

Znate, zbog toga sam bio u novinama,

tok šouovima, svuda.

Postao sam poznat.

Mnogo ljudi mi je pisalo mejlove

i govorili su: "To što radiš je sjajno."

Ali znate, slava i prepoznatljivost
me nisu dotakli.

Ja sam zaista samo želeo da učim

i da se promenim.

Pa sam pretvorio ostatak
mojih 100 dana odbijanja

u ovo igralište -

u ovaj istraživački projekat.

Želeo sam da vidim šta mogu da naučim.

I onda sam naučio svašta.

Otkrio sam toliko tajni.

Na primer, otkrio sam
da samo ako ne pobegnem,

kad me odbiju,

da mogu zapravo "ne" da pretvorim u "da",

a magična reč je: "Zašto".

Pa sam jednog dana pošao do kuće stranca,
imao sam neki cvet u ruci,

pokucao sam na vrata i pitao:

"Hej, mogu li da posadim ovaj cvet
u vaše dvorište?"

(Smeh)

I on je rekao: "Ne."

No pre nego što je otišao, pitao sam:

"Hej, mogu li da znam zašto?"

A on je rekao: "Pa, imam psa

koji iskopa sve što posadim u dvorištu.

Ne želim da vam proćerdam cvet.

Ako želite to da uradite,
pođite preko puta i razgovarajte s Koni.

Ona voli cveće."

Pa sam to i uradio.

Pošao sam preko puta
i pokucao na Konina vrata.

A njoj je bilo baš drago što me vidi.

(Smeh)

A onda je pola sata kasnije

ovaj cvet bio u Koninom dvorištu.

Sigurno danas lepše izgleda.

(Smeh)

Ali da sam otišao
nakon prvobitnog odbijanja,

pomislio bih,

pa, to je zato što mi čovek nije verovao,

to je zato što sam lud,

jer se nisam dobro obukao,
nisam izgledao dobro.

Nije bilo ništa od toga.

To je zato što moja ponuda
nije bila nešto što mu treba.

A verovao mi je dovoljno
da me uputi dalje,

da koristim trgovački termin.

Preobratio sam uput.

Jednog dana -

i takođe sam naučio
da mogu da kažem određene stvari

i da uvećam svoje šanse
za pozitivan odgovor.

Na primer, jednog dana
sam otišao u Starbaks

i upitao menadžera: "Hej, mogu li
da budem Starbaksova hostesa?"

Bio je u fazonu:
"Šta je Starbaksova hostesa?"

Rekao sam: "Znate one hostese u Volmartu?

Znate, oni ljudi koji vam kažu
"zdravo" pre ulaska u radnju,

i u suštini se staraju
da ne kradete stvari?

Želim Starbaksovim mušterijama
da pružim iskustvo iz Volmarta."

(Smeh)

Pa, nisam siguran
da je to zapravo dobra ideja -

Zapravo, prilično sam siguran
da je to nešto loše.

I bio je u fazonu: "Ah" -

da, ovako je izgledao, zove se Erik -

a bio je u stilu, "Nisam siguran."

Ovako me je čuo. "Nisam siguran."

Onda sam upitao: "Je li to čudno?"

A on će: "Da, zaista je čudno, čoveče."

Ali čim je to rekao,
celokupno ponašanje mu se promenilo.

Kao da je sve sumnje odložio na pod.

I rekao je: "Da, možeš to da uradiš,

samo ne budi suviše čudan."

(Smeh)

Narednih sat vremena
sam bio Starbaksova hostesa.

Rekao sam "zdravo"
svakoj mušteriji koja je ušla

i pružio im praznične pozdrave.

Usput, ne znam
kako vam se odvija karijera,

nemojte da budete hostesa.

(Smeh)

Bilo je zaista dosadno.

Ali sam tad otkrio da mogu ovo da uradim
jer sam pomenuo: "Da li je to čudno?"

Spomenuo sam sumnju koju je imao.

A zato što sam spomenuo: "Da li je to
čudno?" značilo je da nisam čudan.

Značilo je da zapravo mislim
baš što i on,

da uviđam kako je to nešto čudno.

I iznova i iznova,

naučio sam da ako pomenem
neku sumnju koju ljudi možda imaju

pre nego postavim pitanje,

zadobiću njihovo poverenje.

Ljudi su bili skloniji da mi kažu da.

I onda sam shvatio
da mogu da ostvarim životni san...

pitajući.

Znate, potičem
iz četiri generacije nastavnika,

i baka mi je uvek govorila:

"Hej, Đija, možeš da se baviš
čime god želiš,

ali bi bilo divno
kad bi postao nastavnik."

(Smeh)

No, ja sam želeo
da budem preduzetnik, te nisam.

Ali mi je oduvek bio san
da nešto zapravo predajem.

Pa sam rekao: "Šta ako bih prosto pitao

da predajem čas na fakultetu?"

Tada sam živeo u Ostinu,

pa sam pošao
do Univerziteta Teksas u Ostinu

i pokucao sam na vrata profesoru i pitao:
"Mogu li da održim vaš čas?"

Nigde nisam stigao prvih nekoliko puta.

No kako nisam pobegao
- nastavio sam s tim -

i trećeg puta profesor je bio
veoma impresioniran.

Bio je u stilu: "Niko to pre nije uradio."

A ja sam došao spreman sa prezentacijom
u Power point-u i lekcijom.

Rekao je: "Opa, ovo bi mi bilo korisno.

Dođi za dva meseca.
Ubaciću te u plan rada."

A dva meseca kasnije,
držao sam predavanje.

Ovo sam ja - verovatno ne možete
da vidite, ovo je loša slika.

Znate, nekad vas rasveta odbije.

(Smeh)

Ali, alal vera -

kad sam završio predavanje,
izašao sam plačući

jer sam pomislio

da sam mogao da ostvarim životni san
prosto pitajući.

Nekad sam mislio da moram
da postignem sve te stvari -

moram da budem sjajan preduzetnik,
ili da dobijem doktorat da bih predavao -

ali ne, samo sam pitao

i mogao sam da predajem.

A na toj slici, to ne možete da vidite,

citirao sam Martina Lutera Kinga mlađeg.

Zašto? Jer sam u svom istraživanju otkrio
da ljudi koji zaista menjaju svet,

koji menjaju način na koji živimo
i način na koji mislimo

su ljudi koji su u početku
dočekani sa često snažnim odbijanjem.

Ljudi, poput Martina Lutera Kinga mlađeg,

poput Mahatme Gandija, Nelsona Mandele,

pa čak i Isusa Hrista.

Ti ljudi nisu dopustili
da ih odbijanje definiše.

Dozvolili su sopstvenim reakcijama
nakon odbijanja da ih definišu.

I prigrlili su odbijanje.

I ne moramo da budemo ti ljudi
da bismo naučili o odbijanju,

a u mom slučaju,

odbijanje je bilo moja kletva,

moja babaroga.

Mučilo me je čitav moj život
jer sam bežao od njega.

Onda sam počeo da ga prihvatam.

Preokrenuo sam to
u najveći poklon u mom životu.

Počeo sam da podučavam ljude
kako da preobrate odbijanja u šanse.

Koristim svoj blog, koristim moj govor,

koristim knjigu koju sam upravo objavio

čak i pravim tehnologiju da pomognem
ljudima da prevaziđu strah od odbijanja.

Kada vas odbiju u životu,

kada ste suočeni s novom preprekom

ili novim neuspehom,

razmotrite mogućnosti.

Ne bežite.

Ako ih samo prigrlite,

mogle bi da postanu takođe vaši darovi.

Hvala vam.

(Aplauz)