Људи који се враћају на посао
после прекида у каријери;

зовем их „радници повратници“.

Ово су људи који су прекинули каријеру
због неге старије особе,

због бриге о детету,

због личних интересовања

или личних здравствених разлога.

Блиски су им најразличитији људи
који мењају каријере -

ветерани, супруге војника,

пензионери који се враћају из пензије

или повратници из иностранства.

Враћање на посао
после прекида у каријери је тешко

због прекида између послодаваца

и повратника.

Послодавци могу да доживе запошљавање људи

са празнином у радној биографији

као високо ризични подухват,

а појединци чија је каријера прекинута
могу да сумњају у своју способност

да поново покрену своју каријеру,

посебно ако дуго времена нису радили.

Прекид је проблем за који покушавам
да пружим помоћ при решавању.

Е, сад, успешни повратници
су свуда и у сваком пољу.

Ово је Семи Кафала.

Он је нуклеарни физичар у Британији

који је био на паузи у каријери
од пет година

да би био код куће са своје петоро деце.

Сингапурска штампа је скоро писала

о медицинским сестрама
које су се вратиле на посао

после дугих пауза у каријери.

Кад смо већ код дугих пауза у каријери,

ово је Мими Кан.

Она је социјална радница
у округу Оранџ у Калифорнији

која се вратила на посао
у организацију за социјалне услуге

после паузе у каријери од 25 година.

То је најдужа пауза у каријери
за коју ја знам.

Угледни људи прекидају каријере.

Судија Врховног суда правде,
Сандра Деј О'Конор,

паузирала је на пет година
током раног периода у својој каријери.

Затим, постоје измишљени
повратници покретачи.

Вероватно је најпознатија Алиша Флорик,

лик који је глумила Џулијана Маргализ
у ТВ емисији „Добра жена“.

Она је адвокат који се враћа на посао
након паузе од 13 година.

Ево и стварне особе која је имала
тринаестогодишњу паузу.

Ово су Трејси Шапиро и њена породица.

Трејси је одговорила на позив
„Тудеј шоуа“ за писање састава

за људе који су покушавали
да се врате на посао,

али су имали потешкоће при томе.

Трејси је написала да је мајка петоро деце
која воли да проводи време код куће,

али је прошла кроз развод
и требало јој је да се врати на посао,

поред тога што је заиста желела
да врати посао у свој живот

јер је волела да ради.

Трејси је чинила оно што многи од нас раде

када се осећамо као да смо се потрудили
да пронађемо посао.

Тражила је позицију у финансијама
или рачуноводству

и само што је провела
последњих девет месеци

у ревносном истраживању компанија
преко интернета

и пријављивању за послове без резултата.

Упознала сам Трејси у јуну 2011. године

када ми је „Тудеј шоу“
затражио да радим са њом

и видим да ли могу да јој помогнем
да преокрене ствари.

Прва ствар коју сам рекла Трејси
је да мора да изађе из куће.

Рекла сам да мора јавно да тражи посао

и да каже свима које зна
да је заинтересована да се врати на посао.

Такође сам јој рекла:
„Имаћеш пуно разговора

који никуда не воде.

Очекуј то и немој да те то обесхрабри.

Биће мали број прилика

које ће на крају водити
до могућности запошљења.“

Испричаћу вам за тренутак
шта се десило са Трејси,

али желим да поделим са вама
откриће до ког сам дошла

када сам се вратила на посао

после сопственог прекида у каријери
од 11 година из пуног радног времена,

а то је да је ваша слика
у очима људи замрзнута у времену.

Под тим мислим да, када почнете
поново да остварујете контакте са људима

и повежете се са људима из прошлости,

људи са којима сте радили или ишли у школу

памтиће какви сте били

пре прекида ваше каријере.

То важи чак и ако је ваше опажање
личне вредности временом умањено,

као што се дешава са многима од нас

што се више удаљавамо
од својих пословних идентитета.

Тако, на пример, можете видети себе

као некога ко изгледа овако.

Ово сам ја, луда после дана возикања
у свом миникомбију,

а ево ме и овде, у кухињи.

Међутим, они људи из прошлости

не знају ништа везано за ово.

Само вас памте какви сте били

и сјајно је по самопоуздање
да поново ступите у контакт са овим људима

и чујете њихов ентузијазам
о интересовању да се вратите на посао.

Постоји још једна ствар коју живо памтим
из сопственог прекида каријере,

а то је да сам једва пратила
пословне новости.

Моје подручје рада биле су финансије

и једва сам пратила новости

док сам била у кући,
бринући о четворо мале деце.

Зато сам била уплашена
да ћу отићи на разговор

и почети да причам о компанији
која више не постоји.

Тако сам поново морала
да се претплатим на „Вол стрит журнал“

и да га ишчитавам добрих шест месеци
од корице до корице

пре него што сам осетила да опет баратам
дешавањима у пословном свету.

Верујем да су радници повратници
драгуљ радне снаге,

а ево и зашто.

Размислите о нашој животној поставци.

Они међу нама који су прекинули каријеру
да би бринули о деци

имају мање или нимало
породиљског одсуства.

То смо већ обавили.

Ређе мењамо пребивалиште
због супруговог или партнеровог посла.

У сређенијем смо животном периоду.

Имамо сјајно радно искуство.

Имамо зрелији поглед на свет.

Не покушавамо да се пронађемо
на уштрб послодавца.

Поред тога, имамо енергију,
ентузијазам због повратка на посао

баш због тога што смо неко време
били удаљени од њега.

Са друге стране,
разговарам са послодавцима

и ево две главне бриге
које послодавци имају

о запошљавању радника повратника.

Први је да су послодавци забринути
да радници повратници

располажу застарелим технолошким знањем.

Могу да вам кажем,

пошто сам и сама имала застарела
технолошка знања у једном тренутку,

да је то привремено стање.

Толико давно сам радила
финансијске анализе

да сам користила „Лотус 1-2-3“.

Не знам да ли некоме сећање
досеже тако далеко,

али сам морала да поново
све научим у „Екселу“.

Заправо и није било тако тешко.
Пуно команди је исто.

„Пауерпоинт“ ми је био много тежи,

али га сада стално користим.

Радницима повратницима кажем

да послодавци очекују од њих
да седну за сто

уз применљиво знање
основних канцеларијских софтвера.

Ако нису довољно брзи,

онда је њихова одговорност да то постану,

а они то учине.

Друга област која брине послодавце
везана на раднике повратнике

је да су забринути да повратници
неће знати шта желе да раде.

Повратницима кажем да треба
да се добро потруде да би схватили

да ли су им се интересовања и вештине
променили или нису

док су имали прекид у каријери.

То није посао послодавца.

Повратникова је одговорност
да демонстрира послодавцу

где могу највише да допринесу.

Године 2010. почела сам
да примећујем нешто.

Пратила сам програме
повратка на посао од 2008. године,

а у 2010. години сам почела да примећујем

могућност краткорочног запошљења,

било под називом „приправници“ или не,

али искуство слично приправничком

као начин за професионалце
да се врате на посао.

Видела сам да Голдмен Сакс и Сара Ли

покрећу програме враћања у корпорације
кроз приправнички стаж.

Видела сам како се инжењер повратник,
неуобичајени повратнички кандидат,

пријављује за почетнички
приправнички програм у војсци,

а затим, након тога, добија стални посао.

Видела сам да два универзитета
спајају стажирања

у образовне програме
за менаџере средњег нивоа.

Тако сам написала извештај
о томе шта сам виђала,

а то је постао овај чланак
за „Харвардов пословни преглед“,

под именом „Четрдесетогодишњи приправник.“

Морам да се захвалим уредницима
на овом наслову,

као и за уметнички рад

на ком можете видети
40-годишњег приправника

међу свим студентима-приправницима.

Затим, захваљујући
„Фоксовим пословним вестима“,

назвали су концепт
„Педесетогодишњи приправник“.

(Смех)

А баш се прошлог месеца појавио филм
под називом „Приправник“,

који нам је представио
седамдесетогодишњег приправника.

(Смех)

Роберт де Ниро глуми
седамдесетогодишњег пензионера

који престаје да буде пензионер

да би постао приправник директорке
фирме која се брзо развија,

а коју глуми Ен Хатавеј.

Нисам срела пуно
седамдесетогодишњих приправника.

Међутим, овакви неуобичајени приправници
не постоје само у филмовима.

Пет највећих компанија
које се баве финансијама

имају приправничке програме
за повратнике који се баве финансијама,

а досад је у томе учествовало
неколико стотина људи.

Овим приправницима се плаћа,

а људи који напредују до сталних позиција

обезбеђују конкурентне плате.

Сада седам највећих инжењерских компанија

покреће приправничке програме
за инжењере повратнике

као део иницијативе
„Друштво жена инжењера“.

Зашто компаније прихватају
приправничке програме за повратнике?

Зато што приправнички стаж
омогућава послодавцу

да своју одлуку о запошљавању
базира на стварном раду

уместо на низу интервјуа,

а послодавац не мора да донесе
трајну одлуку о запошљавању

док се приправнички период не заврши.

Овај пробни период отклања опажени ризик

који неки менаџери везују
за запошљавање радника повратника

и привлаче одличне кандидате

за које се испоставља
да су сјајан избор радника.

Размислите о томе
колико смо далеко догурали.

Пре овога, већина послодаваца
није била заинтересована

да се уопште бави радницима повратницима.

Сада, међутим, не само
да се развијају програми

са радницима повратницима на уму,

већ не можете ни да се пријавите
за ове програме

ако немате празнину
у својој радној биографији.

Ово је знак стварне промене,

истинске институционалне промене,

јер ако можемо да решимо проблем
радника повратника,

можемо га решити и за друге људе
у прелазном периоду у каријери.

Заправо, један послодавац
ми је управо рекао

да се њихов програм
враћања ветерана на посао

заснива на њиховом програму
повратка преко приправништва.

Не постоји разлог зашто не би постојао
приправнички програм за пензионере,

баш као у филму „Приправник“.

Различита група људи, исти концепт.

Дозволите да вам испричам
шта се десило са Трејси Шапиро.

Сетите се да сам јој рекла

да мора да каже свима које познаје

да је заинтересована да се врати на посао.

Па, један критични разговор
са још једним родитељем у њеној заједници

довео је до пословне понуде за Трејси,

а био је то посао рачуновође
у финансијском одељењу.

Међутим, био је то привремени посао.

Компанија јој је рекла
да постоји могућност

да то може прерасти у нешто више,
али да нема гаранција за то.

Ово се десило на јесен 2011. године.

Трејси се свиђала ова компанија,
свиђали су јој се људи,

а канцеларија је била
на мање од 10 минута од њене куће.

Тако, иако је добила другу понуду
за посао у другој компанији

за позицију са пуним радним временом,

одлучила је да ризикује
са овим приправничким

и да се нада најбољем.

Па, завршило се тако што је превазишла
сва њихова очекивања

и не само да јој је компанија
понудила стални посао

на почетку 2012. године,

већ су га учинили
интересантнијим и захтевнијим,

јер су знали да Тејси
може да се избори са тим.

Ако прескочимо период до 2015. године,

Трејси је добила унапређење.

Платили су јој да добије
мастер диплому ванредно.

Чак је запослила
још једног повратника да ради за њу.

Трејсин привремени посао је био проба,

баш као и приправнички стаж,

а завршио се као добитак
и за Трејси, а и за њеног послодавца.

Мој је циљ да што више послодаваца сазна

за концепт повратника приправника.

Међутим, у међувремену,

ако се враћате на посао
након прекида у каријери,

немојте оклевати да предложите
да будете приправник или нешто слично томе

послодавцу који нема званични
приправнички програм за повратнике.

Будите њихова прва успешна прича

и можете бити пример за друге,
будуће повратнике на посао.

Хвала вам.

(Аплауз)