I bring you greetings
from the 52nd-freest nation on earth.
As an American, it irritates me
that my nation keeps sinking
in the annual rankings
published by Freedom House.
I'm the son of immigrants.
My parents were born in China
during war and revolution,
went to Taiwan and then came
to the United States,
which means all my life,
I've been acutely aware just how fragile
an inheritance freedom truly is.
That's why I spend my time teaching,
preaching and practicing democracy.
I have no illusions.
All around the world now,
people are doubting
whether democracy can deliver.
Autocrats and demagogues seem emboldened,
even cocky.
The free world feels leaderless.
And yet, I remain hopeful.
I don't mean optimistic.
Optimism is for spectators.
Hope implies agency.
It says I have a hand in the outcome.
Democratic hope requires faith
not in a strongman or a charismatic savior
but in each other,
and it forces us to ask:
How can we become worthy of such faith?
I believe we are at a moment
of moral awakening,
the kind that comes
when old certainties collapse.
At the heart of that awakening
is what I call "civic religion."
And today, I want to talk about
what civic religion is,
how we practice it,
and why it matters now more than ever.
Let me start with the what.
I define civic religion as a system
of shared beliefs and collective practices
by which the members
of a self-governing community
choose to live like citizens.
Now, when I say "citizen" here,
I'm not referring to papers or passports.
I'm talking about a deeper,
broader, ethical conception
of being a contributor to community,
a member of the body.
To speak of civic religion as religion
is not poetic license.
That's because democracy
is one of the most faith-fueled
human activities there is.
Democracy works only when enough of us
believe democracy works.
It is at once a gamble and a miracle.
Its legitimacy comes not from
the outer frame of constitutional rules,
but from the inner workings
of civic spirit.
Civic religion, like any religion,
contains a sacred creed,
sacred deeds and sacred rituals.
My creed includes words like
"equal protection of the laws"
and "we the people."
My roll call of hallowed deeds
includes abolition, women's suffrage,
the civil rights movement,
the Allied landing at Normandy,
the fall of the Berlin Wall.
And I have a new civic ritual
that I'll tell you about in a moment.
Wherever on earth you're from,
you can find or make
your own set of creed, deed and ritual.
The practice of civic religion
is not about worship of the state
or obedience to a ruling party.
It is about commitment to one another
and our common ideals.
And the sacredness of civic religion
is not about divinity or the supernatural.
It is about a group of unlike people
speaking into being our alikeness,
our groupness.
Perhaps now you're getting
a little worried
that I'm trying to sell you on a cult.
Relax, I'm not.
I don't need to sell you.
As a human, you are always
in the market for a cult,
for some variety of religious experience.
We are wired to seek
cosmological explanations,
to sacralize beliefs
that unite us in transcendent purpose.
Humans make religion
because humans make groups.
The only choice we have is whether
to activate that groupness for good.
If you are a devout person, you know this.
If you are not,
if you no longer go to prayer services
or never did,
then perhaps you'll say
that yoga is your religion,
or Premier League football,
or knitting, or coding or TED Talks.
But whether you believe in a God
or in the absence of gods,
civic religion does not require you
to renounce your beliefs.
It requires you only
to show up as a citizen.
And that brings me to my second topic:
how we can practice
civic religion productively.
Let me tell you now
about that new civic ritual.
It's called "Civic Saturday,"
and it follows the arc
of a faith gathering.
We sing together,
we turn to the strangers next to us
to discuss a common question,
we hear poetry and scripture,
there's a sermon that ties those texts
to the ethical choices
and controversies of our time,
but the song and scripture and the sermon
are not from church
or synagogue or mosque.
They are civic,
drawn from our shared civic ideals
and a shared history of claiming
and contesting those ideals.
Afterwards, we form up in circles
to organize rallies, register voters,
join new clubs, make new friends.
My colleagues and I
started organizing Civic Saturdays
in Seattle in 2016.
Since then, they have spread
across the continent.
Sometimes hundreds attend,
sometimes dozens.
They happen in libraries
and community centers
and coworking spaces,
under festive tents
and inside great halls.
There's nothing high-tech
about this social technology.
It speaks to a basic human yearning
for face-to-face fellowship.
It draws young and old, left and right,
poor and rich, churched and unchurched,
of all races.
When you come to a Civic Saturday
and are invited to discuss a question
like "Who are you responsible for?"
or "What are you willing to risk
or to give up for your community?"
When that happens, something moves.
You are moved.
You start telling your story.
We start actually seeing one another.
You realize that homelessness,
gun violence, gentrification,
terrible traffic, mistrust
of newcomers, fake news --
these things
aren't someone else's problem,
they are the aggregation
of your own habits and omissions.
Society becomes how you behave.
We are never asked to reflect
on the content of our citizenship.
Most of us are never invited
to do more or to be more,
and most of us have no idea
how much we crave that invitation.
We've since created a civic seminary
to start training people from all over
to lead Civic Saturday gatherings
on their own, in their own towns.
In the community of Athens, Tennessee,
a feisty leader named Whitney Kimball Coe
leads hers in an art and framing shop
with a youth choir
and lots of little flags.
A young activist named Berto Aguayo
led his Civic Saturday on a street corner
in the Back of the Yards
neighborhood of Chicago.
Berto was once involved with gangs.
Now, he's keeping the peace
and organizing political campaigns.
In Honolulu, Rafael Bergstrom,
a former pro baseball player
turned photographer and conservationist,
leads his under the banner
"Civics IS Sexy."
It is.
(Laughter)
Sometimes I'm asked,
even by our seminarians:
"Isn't it dangerous
to use religious language?
Won't that just make our politics
even more dogmatic and self-righteous?"
But this view assumes that all religion
is fanatical fundamentalism.
It is not.
Religion is also moral discernment,
an embrace of doubt,
a commitment to detach from self
and serve others,
a challenge to repair the world.
In this sense, politics could stand
to be a little more like religion,
not less.
Thus, my final topic today:
why civic religion matters now.
I want to offer two reasons.
One is to counter the culture
of hyperindividualism.
Every message we get
from every screen and surface
of the modern marketplace
is that each of us is on our own,
a free agent,
free to manage our own brands,
free to live under bridges,
free to have side hustles,
free to die alone without insurance.
Market liberalism tells us
we are masters beholden to none,
but then it enslaves us
in the awful isolation
of consumerism and status anxiety.
(Audience) Yeah!
Millions of us are on to the con now.
We are realizing now
that a free-for-all is not the same
as freedom for all.
(Applause)
What truly makes us free
is being bound to others
in mutual aid and obligation,
having to work things out the best we can
in our neighborhoods and towns,
as if our fates were entwined --
because they are --
as if we could not secede
from one another,
because, in the end, we cannot.
Binding ourselves this way
actually liberates us.
It reveals that we are equal in dignity.
It reminds us that rights
come with responsibilities.
It reminds us, in fact,
that rights properly understood
are responsibilities.
The second reason
why civic religion matters now
is that it offers the healthiest
possible story of us and them.
We talk about identity politics today
as if it were something new,
but it's not.
All politics is identity politics,
a never-ending struggle
to define who truly belongs.
Instead of noxious myths of blood and soil
that mark some as forever outsiders,
civic religion offers everyone
a path to belonging
based only a universal creed
of contribution, participation,
inclusion.
In civic religion, the "us"
is those who wish to serve,
volunteer, vote, listen, learn,
empathize, argue better,
circulate power rather than hoard it.
The "them" is those who don't.
It is possible to judge the them harshly,
but it isn't necessary,
for at any time, one of them
can become one of us,
simply by choosing to live like a citizen.
So let's welcome them in.
Whitney and Berto and Rafael
are gifted welcomers.
Each has a distinctive, locally rooted way
to make faith in democracy
relatable to others.
Their slang might be Appalachian
or South Side or Hawaiian.
Their message is the same:
civic love, civic spirit,
civic responsibility.
Now you might think
that all this civic religion stuff
is just for overzealous
second-generation Americans like me.
But actually, it is for anyone, anywhere,
who wants to kindle the bonds of trust,
affection and joint action
needed to govern ourselves in freedom.
Now maybe Civic Saturdays aren't for you.
That's OK.
Find your own ways to foster
civic habits of the heart.
Many forms of beloved
civic community are thriving now,
in this age of awakening.
Groups like Community Organizing Japan,
which uses creative performative
rituals of storytelling
to promote equality for women.
In Iceland, civil confirmations,
where young people are led by an elder
to learn the history
and civic traditions of their society,
culminating in a rite-of-passage ceremony
akin to church confirmation.
Ben Franklin Circles in the United States,
where friends meet monthly
to discuss and reflect upon the virtues
that Franklin codified
in his autobiography,
like justice and gratitude
and forgiveness.
I know civic religion is not enough
to remedy the radical
inequities of our age.
We need power for that.
But power without character
is a cure worse than the disease.
I know civic religion alone
can't fix corrupt institutions,
but institutional reforms
without new norms will not last.
Culture is upstream of law.
Spirit is upstream of policy.
The soul is upstream of the state.
We cannot unpollute our politics
if we clean only downstream.
We must get to the source.
The source is our values,
and on the topic of values,
my advice is simple: have some.
(Laughter)
(Applause)
Make sure those values are prosocial.
Put them into practice,
and do so in the company of others,
with a structure of creed,
deed and joyful ritual
that'll keep all of you coming back.
Those of us who believe in democracy
and believe it is still possible,
we have the burden of proving it.
But remember, it is no burden at all
to be in a community
where you are seen as fully human,
where you have a say
in the things that affect you,
where you don't need
to be connected to be respected.
That is called a blessing,
and it is available to all who believe.
Thank you.
(Applause)
Vi porto i miei saluti
dalla 52esima nazione più libera al mondo.
Come americano, mi infastidisce
che la mia nazione continui a precipitare
nella graduatoria annuale
pubblicata dalla "Freedom House".
Sono figlio d'immigrati.
I miei genitori sono nati in Cina
durante la guerra e la rivoluzione,
sono andati a Taiwan
e poi vennero negli Stati Uniti,
ovvero, per tutta la mia vita
sono stato a conoscenza di quanto
sia fragile una libertà ereditata.
Per questo passo il mio tempo insegnando,
predicando e praticando la democrazia.
Non mi faccio illusioni.
Ora, in tutto il mondo,
le persone dubitano
dell'efficacia della deomocrazia.
Autocrati e demagoghi
sembrano incoraggiati,
persino pieni di sé.
Il mondo libero
sente la mancanza di un leader.
E ciò nonostante,
continuo ad essere speranzoso.
Non intendo dire che sono ottimista.
L'ottimismo è per gli spettatori.
La speranza necessita di azione.
Dicono che conosco la soluzione.
La speranza nella democrazia richiede fiducia
non in un eroe o in una persona carismatica
ma tra noi,
e porta a chiederci: come possiamo essere
meritevoli di tale fiducia?
Credo che ci troviamo
in un'epoca di risveglio morale,
di quel tipo che arriva
quando cadono le vecchie certezze.
Il fulcro di questo risveglio
è ciò che io definisco "religione civica".
E oggi voglio spiegarvi
cos'è la religione civica,
come viene praticata,
e perché ora è più importante che mai.
Inizio dal che cos'è:
la definisco come un sistema
di credenze condivise e azioni collettive
seguendo le quali
i membri di una comunità autonoma
scelgono di vivere come cittadini.
Con "cittadino" non faccio riferimento
a documenti o passaporti,
ma ad una concezione
più ampia, profonda ed etica
di essere parte attiva di una comunità,
una parte del corpo.
Parlare della religione civica
come religione non è una licenza poetica.
Questo perché la democrazia
è tra le attività umane
maggiormente alimentate dalla fede.
La democrazia funziona solo quando
la maggioranza crede che funzioni.
È allo stesso tempo
una scommessa e un miracolo.
La sua leggittimità non deriva
da un insieme di regole costituzionali,
ma da un lavoro interno mosso
dallo spirito civico.
La religione civica,
come tutte le religioni,
presenta un credo sacro,
degli atti sacri e dei rituali sacri.
La mia fede include frasi come
"uguale protezione davanti alla legge"
e " noi, il popolo."
Il mio appello per le azioni sacre
include abolizione, suffragio femminile,
il movimento per i diritti civili,
l'approdo degli Alleati in Normandia,
la caduta del Muro di Berlino.
E un nuovo rituale,
di cui vi parlerò tra poco.
Da qualunque parte del mondo
proveniate,
potete trovare o creare
il vostro set di credo, atti e rituali.
La religione civica non si basa
sull'adorazione dello stato
o sull'obbedienza ad un partito dominante.
Ma sull'impegno reciproco
e verso i nostri ideali comuni.
Inoltre, la sacralità di questa religione
non riguarda divinità o il soprannaturale.
Ma riguarda un gruppo
disomogeneo di persone
che parlano delle cose in comune,
del nostro essere un gruppo.
Forse state iniziando a preoccuparvi
che io stia cercando
di indirizzarvi verso una setta.
Tranquilli, non è così.
Non ho bisogno di farlo.
Come essere umani, siete sempre pronti
ad essere coinvolti in un culto,
in qualche esperienza religiosa.
Siete spinti a ricercare
spiegazioni cosmologiche,
che sacralizzino le credenze
che ci uniscono per uno scopo superiore.
Gli esseri umani creano la religione
perché gli essere umani creano gruppi.
L'unica scelta che abbiamo è di muoverci
in gruppo verso qualcosa di buono.
Se sei un credente, lo sai.
Se non lo sei,
se non preghi più
o non l'hai mai fatto,
allora forse dirai,
che lo yoga è la tua religione,
o la Premier League,
o il lavoro a maglia, o il coding
o le conferenze TED.
Ma che voi crediate in Dio,
o nell'assenza di dei,
la religione civica non richiede
di abbandonare le vostre credenze.
Ma richiede solo
di essere presente come cittadino.
Ciò mi porta al secondo tema:
come possiamo praticare
la religione civica in modo produttivo.
Parliamo di questo nuovo rituale civico.
È chiamato "Sabato Civico",
è segue il filo di un raduno di fede.
Cantiamo insieme,
discutiamo con chi non conosciamo
di domande comuni,
ascoltiamo poesie e testi sacri,
c'è un sermone che lega tutti questi testi
alle scelte etiche e
alle controversie del nostro tempo,
ma le canzoni, le scritture e il sermone
non sono della chiesa,
né della sinagoga o della moschea.
Sono civici,
derivanti dalle nostre idee
civiche condivise
e da una storia condivisa di richiesta
e contestazione di questi ideali.
Poi, formiamo dei cerchi per organizzare
raduni, registrare i votanti,
unirsi a nuove associazioni,
fare amicizie.
Io e i miei colleghi abbiamo iniziato
ad organizzare i "Sabato Civici"
a Seattle nel 2016.
Da allora si sono diffusi
in tutto il continente.
A volte vengono in centinaia,
a volte dozzine.
Si svolgono in biblioteche
e centri sociali
e ambienti di coworking,
sotto tendoni festosi e in grandi saloni.
Non c'è niente di altamente tecnologico
in questa tecnologia sociale.
Si rivolge al desiderio prettamente umano
di una compagnia faccia a faccia.
Attira giovani e anziani,
persone di sinistra e di destra,
ricchi e poveri,
religiosi e non religiosi,
di tutte le razze.
Quando partecipate ad un Sabato Civico
siete invitati a rispondere a domande
come "Per chi sei responsabile?"
o "Cosa sei disposto a rischiare o
rinunciare per la tua comunità?"
Quando questo succede si smuove qualcosa.
Voi vi smuovete.
Iniziate a raccontare la vostra storia.
Iniziamo a guardarci l'uno con l'altro.
Realizzate che essere senza tetto,
sparatorie, gentrificazione,
traffico terribile, sfiducia
verso i nuovi arrivati, fake news...
queste cose non sono problemi
di qualcun altro,
sono la somma
delle vostre abitudini e negligenze.
La società è il prodotto
del nostro comportamento.
Non ci viene mai chiesto di riflettere
sul significato di cittadinanza.
Molti di noi non sono mai invitati
a fare di più o essere qualcosa di più,
e molti di noi non hanno idea
di quanto desideriamo quell'invito.
Abbiamo allore creato un seminario civile
per preparare le persone
a condurre i raduni del Sabato Civico
da soli, nelle proprie città.
Nella comunità di Athens, Tennessee,
un'esuberante leader
chiamata Whitney Kimball Coe
conduce i propri
in un negozio di arte e cornici
con un coro di giovani e molte bandierine.
Un giovane attivista chiamato Berto Aguayo
conduce il proprio Sabato Civico
in un angolo della strada
nel quartiere Back of the Yards,
a Chicago.
Berto un tempo era coinvolto con le bande.
Ora, mantiene la pace
e organizza campagne politiche.
Ad Honolulu, Rafael Bergstrom,
un ex giocatore di baseball professionista
poi diventato fotografo e ambientalista,
conduce il proprio Sabato Civico
con lo slogan "Civico è Sexy."
Lo è.
(Risate)
A volte mi chiedono,
anche i nostri seminaristi:
"Non è pericoloso usare
un linguaggio religioso?
Non rende la nostra politica
ancora più dogmatica e moralista?"
Questa visione implica che ogni religione
sia un fondamentalismo fanatico.
Non è così.
La religione è anche discernimento morale,
accogliere il dubbio,
un impegno a distaccarsi da se stessi
e aiutare gli altri,
una sfida per aggiustare il mondo.
In questo senso, la politica
potrebbe essere più simile alla religione,
non meno.
Dunque, l'ultimo argomento di oggi è:
perché è così importante
la religione civica, oggi.
Vi do due motivi.
Uno ha a che fare con il contrastare
la cultura dell'iperindividualismo.
Ogni messaggio che riceviamo
su ogni schermo e piattaforma
dal mercato moderno
ci dice che ognuno di noi è solo,
un agente libero,
libero di gestire i propri brand,
libero di vivere sotto i ponti,
libero di avere entrate extra,
libero di morire solo senza assicurazione.
Il mercato libero ci dice che
siamo padroni alle dipendenze di nessuno,
ma poi ci rende schiavi
nell'isolamento del consumismo
e dello stato d'ansia.
(Pubblico) Si!
Milioni di noi vivono nell'inganno.
Ce ne rendiamo conto solo ora
che tutti contro tutti
non è lo stesso di libertà per tutti.
(Applausi)
Ciò che ci rende veramente liberi
è essere legati agli altri
nell'aiuto e nell'impegno reciproco,
fare del nostro meglio
nei nostri quartieri e nei nostri paesi,
come se i nostri destini
fossero intrecciati...
perché lo sono...
come se non potessimo separarci
gli uni dagli altri,
perché, in fin dei conti, è così.
Legarci in questo modo
ci rende in realtà liberi.
Ci mostra che siamo uguali in dignità.
Ci ricorda che i diritti
portano responsabilità.
Ci ricorda, infatti,
che i diritti propriamente detti
sono delle responsabilità.
Il secondo motivo per cui
la religione civica è importante
è che offre la storia più bella
di noi e di loro.
Parliamo di identità politica
come se fosse una novità,
ma non lo è.
Tutta la politica è
politica dell'identità,
una lotta senza fine
per definire chi fa parte di cosa.
Invece di miti nocivi su sangue e terra
che segnano qualcuno come straniero,
la religione civica offre ad ognuno
un percorso di appartenenza
basato solo su un credo universale
di offerta, partecipazione,
e inclusione.
Nella religione civica, il "noi"
sono coloro che desiderano servire,
fare i volontari, votare, ascoltare,
imparare, empatizzare, discutere meglio,
passare il potere
piuttosto che accumularlo per sé.
Il "loro" sono coloro che non lo fanno.
È facile giudicare i "loro" duramente,
ma non è necessario,
dato che in qualsiasi momento uno di loro
può diventare uno di noi,
semplicemente
scegliendo di vivere come un cittadino.
Diamo loro il benvenuto allora.
Whitney, Berto e Rafael ne sono l'esempio.
Ognuno di loro ha un modo distintivo,
legato alle proprie radici
di rendere la fede nella democrazia
riconoscibile agli altri.
Il dialetto può essere dei monti Appalachi
o del sud o delle Hawaii.
Ma il loro messaggio è lo stesso:
amore civico, spirito civico
e responsabilità civica.
Ora penserete che tutte queste cose
sulla religione civica
riguardino solo fanatici americani
di seconda generazione come me.
Ma, in realtà è per chiunque,
in qualunque luogo,
voglia creare legami di fiducia,
affetto e di azione congiunta
necessari per regolarci nella libertà.
Magari i "Sabato Civici" non sono per voi.
E va bene.
Trova il tuo modo per incoraggiare
le abitudini civiche che preferisci.
Molte forme di beneamate comunità civiche
stanno fiorendo al momento,
in quest'età del risveglio.
Gruppi come Community Organizing Japan,
che usano tecniche di narrazione
creative e performative
per promuovere l'uguaglianza per le donne.
In Islanda, le cresime civili,
dove i giovani sono guidati da un anziano
nell'imparare la storia e
le tradizioni civiche della loro società,
culminano in una cerimonia
del rito di passaggio
simile alla cresima in chiesa.
La Cerchia di Ben Franklin
negli Stati Uniti,
dove ogni mese amici si incontrano
per discutere e riflettere
sulle virtù che Franklin ha codificato
nella sua autobiografia,
come giustizia, gratitudine e perdono.
So che la religione civica
non è sufficiente
per porre rimedio
alle ingiustizie della nostra epoca.
Abbiamo bisogno di potere per fare ciò.
Ma il potere senza carattere
è una cura peggiore della malattia.
So che la religione civica da sola
non può risolvere le istituzioni corrotte,
ma le riforme istituzionali
senza nuove norme non dureranno.
La cultura è a monte della legge.
Lo spirito è a monte della politica.
L'animo è a monte dello stato.
Non possiamo bonificare la nostra politica
se puliamo solo a valle.
Dobbiamo arrivare alla fonte.
La fonte sono i nostri valori,
e a proposito di valori,
il mio consiglio è semplice: abbiatene.
(Risate)
(Applausi)
Fate sì che questi valori
siano prosociali.
Metteteli in pratica,
e fatelo insieme ad altre persone,
col modello del credo, dell'azione
e della gioia del rituale
che vi spingerà sempre a tornare.
Quelli di noi che credono nella democrazia
e che sia ancora realizzabile,
abbiamo l'onere di provarlo.
Ma ricordate, non è assolutamente un onere
essere in una comunità
dove siete visti come pienamente umani,
dove avete voce in capitolo
sulle cose che ti riguardano,
dove non c'è bisogno di essere
"connessi" per essere rispettati.
Questa è chiamata benedizione,
ed è possibile
per tutti coloro che credono.
Grazie.
(Applausi)
أنقل إليكم تحيات
الأمة التي صنفت رقم 52
حسب مؤشر الأمم الأكثر حرية على وجه الأرض.
بصفتي أمريكي، يزعجني أن أمتي
تستمر في الهبوط
في التصنيف السنوي الذي تنشره دار الحرية.
أنا ابن لمهاجرين.
ولد والداي في الصين أثناء الحرب والثورة،
وغادرا إلى تايوان
وبعدها أتيا إلى الولايات المتحدة،
وهذا يعني على مدى حياتي،
كنت مدركًا تمامًا مدى هشاشة موروث الحرية.
ولهذا قضيت معظم وقتي في التدريس
والتبشير وممارسة الديمقراطية.
لا أتوهم.
حول العالم الآن،
يشك الناس ما إذا كانت الديمقراطية هي الحل.
ويبدو أن الاستبداديين وزعماء الدهماء
أكثر جرأة،
بل حتى غرورًا.
ويبدو أن العالم الحر بلا قيادة.
ومع هذا، ما زال لدي أمل.
لا أعني متفائلًا.
فالتفاؤل للمتفرجين.
يعني الأمل ضمنيًا الإرادة والعمل.
ويشير إلى أنني أثرتُ في النتيجة.
ويتطلب الأمل الديمقراطي الإيمان،
ليس في شخص قوي أو منقذ ذي شخصية جذابة
بل في بعضنا البعض،
وهو ما يدفعنا للتساؤل:
كيف يمكن أن نصبح جديرين بهذا الإيمان؟
أؤمن بأننا في لحظة صحوة أخلاقية،
من النوع التي تأتي عندما
تنهار المعتقدات القديمة.
وفي قلب تلك الصحوة
يوجد ما أسميه الدين المدني.
وأريد اليوم التحدث عن ماهية الدين المدني
وكيف نمارسه،
ولماذا يهم الآن أكثر مما سبق.
دعوني أبدأ بالمعنى.
أعرّف الدين المدني كمنظومة
من المعتقدات المشتركة والممارسات الجماعية
التي من خلالها
يختار أعضاء مجتمع يتمتع بالحكم الذاتي
العيش كمواطنين.
وعندما أقول هنا مواطن
فإنني لا أشير إلى الوثائق أو جوازات السفر.
بل أتحدث عن مفهوم أخلاقي
أكثر عمقًا وأوسع نطاقًا
عن كونه مساهمًا في المجتمع
وعضوًا في المجموعة.
لا يعد الحديث عن الدين المدني كدين
ترخيصًا شعريًا لتشوية الحقائق.
وهذا لأن الديمقراطية
هي واحدة من أكثر الأنشطة البشرية
التي يغذيها الإيمان.
تنجح الديمقراطية فقط إن آمن الكثير منا
أنّ الديمقراطية فعالة.
وهي مقامرة ومعجزة في آن واحد.
لا تستمد شرعيتها من الإطار الخارجي
للقواعد الدستورية،
بل من الأعمال الداخلية للجوهر المدني.
الدين المدني شأنه شأن كل الأديان،
يشتمل على عقيدة مقدسة وأعمال مقدسة
وطقوس مقدسة.
تتضمن عقيدتي كلمات مثل:
"الحماية المتساوية بموجب القوانين"
و"نحن الشعب".
وتتضمن دعوتي قائمة من الأعمال المقدسة
مثل إلغاء حق المرأة في التصويت،
وحركة الحقوق المدنية،
وهبوط الحلفاء في نورماندي،
وسقوط جدار برلين.
ولدي طقوس مدنية جديدة
سأطلعكم عليها فيما بعد.
وأيّا كان مسقط رأسك،
تستطيع أن تجد أو تشكل عقيدتك
وأعمالك وطقوسك.
لا تتمثل ممارسة الدين المدني
في عبادة الدولة
أو الخضوع إلى الحزب الحاكم.
إنّها تتعلق بالالتزام تجاه بعضنا البعض
وقيمنا المشتركة.
ولا تتمثل قدسية الدين المدني بالألوهية
أو الظواهر الخارقة للطبيعة.
إنّها تتعلق بمجموعة من الأشخاص المختلفين
والتحدث عن كونها تمثل تشابهنا،
وتجمعنا.
ربما أصبحتم الآن تشعرون بالقلق قليلًا
أنني أروج لطائفة دينية.
استرخوا، لست كذلك.
لست في حاجة إلى إقناعكم.
بصفتكم بشر، فأنتم دائمًا
في سوق لطائفة دينية،
لمجموعة متنوعة من التجارب الدينية.
نحن مجبولون للبحث عن التفسيرات الكونية،
ولتقديس المعتقدات التي توحدنا
في سبيل غرض سامٍ.
يكّون البشر الدين
لأن البشر يكّونون مجموعات.
والخيار الوحيد الذي نملكه هو
تفعيل ذلك التجمع لأجل الخير.
إذا كنتم أشخاصًا ورعين، فأنتم تعرفون هذا.
وإن لم تكونوا،
إن لم تعودوا تذهبون إلى طقوس الصلاة،
أو لم تفعلوا ذلك قط،
عندها قد تقولون أنّ اليوغا هي دينكم،
أو الدوري الممتاز لكرة القدم،
أو الحياكة أو البرمجة أو محادثات TED.
ولكن سواء آمنتم بوجود الله أو عدمه،
فالدين المدني لا يستلزم تخليكم
عن معتقداتكم.
يتطلب فقط أن تظهروا كمواطنين.
ويقودني ذلك إلى موضوعي الثاني:
كيف يمكننا ممارسة الدين المدني
بطريقة مثمرة.
دعوني أخبركم الآن
عن هذا الطَقس المدني الجديد.
وهو يدعى أيام السبت المدني.
ويشابه منحى تجمع الأديان.
ننشد معًا،
ونستدير باتجاه الغرباء بجوارنا
لمناقشة مسألة عامة
ونستمع للنشيد والكتاب المقدس،
وهناك خطبة تربط تلك النصوص
بالخيارات الأخلاقية وخلافات عصرنا،
غير أنّ النشيد والكتاب المقدس والخطبة
لا ينتمون إلى الكنيسة أو الكنيس أو المسجد.
إنّهم مدنيّون،
ومستمدون من مثلنا المدنية المشتركة
ومن تاريخ مشترك بالمطالبة والنضال
من أجل هذه المثل.
بعدئد، نشكل دوائر لتنظيم التجمعات
وتسجيل الناخبين،
والانضمام لأندية جديدة
وتكوين صداقات جديدة.
بدأت أنا وزملائي تنظيم أيام السبت المدنية
في مدينة سياتل سنة 2016.
ومنذ ذلك الحين، انتشرت في جميع
أنحاء القارة.
في بعض الأوقات يحضر المئات
وفي أوقات أخرى العشرات.
تجري في المكتبات ومراكز المجتمع
وأماكن العمل الجماعي،
وتحت الخيم الاحتفالية
وداخل القاعات الكبرى.
ولا شيء عالي التقنية
حول هذه التقنية الاجتماعية.
إنها تخاطب لهفة إنسانية أساسية
للحصول على صحبة وجهًا لوجه.
تستهوي الشباب والكبار،
واليساريين واليمينين،
والفقراء والأغنياء،
والمتدينين وغير المتدينين،
المنتمين لكل الأجناس.
عند حضوركم إلى يوم سبت مدني
ودعيتم لمناقشة سؤال
من قبيل: "عمن أنتم مسؤولون؟"
أو "ما الذي أنتم مستعدون للمخاطرة به
أو التخلي عنه من أجل مجتمعكم؟"
عندما يحدث هذا، يتحرك شيء ما.
تتحرك مشاعركم.
وتبدأون في سرد قصصكم.
نبدأ فعلًا رؤية بعضنا البعض.
وندرك أن التشرد والعنف المسلح وصفة التهذيب
والازدحام وانعدام الثقة في القادمين الجدد
والأخبار المزيفة...
هذه الأمور ليست مشكلة شخص آخر،
إنها تراكم كل من عاداتكم وإهمالكم.
يصبح المجتمع انعكاسًا لسلوكياتكم.
لا يطلب منا التفكير في محتوى مواطنتنا.
لم تتم دعوة معظمنا أبدًا لبذل المزيد
أو أن نكون أكثر من ذلك،
ولا يملك معظمنا فكرة عن مدى شغفنا
بهذه الدعوة.
لقد أنشأنا منذ ذلك الحين مدرسة دينية مدنية
لتدريب الناس من كل مكان
لقيادة تجمعات السبت المدنية
بأنفسهم وفي مدنهم.
في مجتمع مدينة أثينا في ولاية تينيسي،
قائدة قوية تدعى ويتني كمبل-كو
تقود مجتمعها في داخل متجر للفن والتشكيل
مع جوقة من الشباب
والكثير من الأعلام الصغيرة.
ناشط شاب يدعى بيرتو أغوايو
قاد يوم السبت المدني على ناصية الشارع
في حي باك ياردز (Back of the Yards)
في مدينة شيكاغو.
كان بيرتو متورطًا مع العصابات.
ويحافظ حاليًا على السلام
وينظم الحملات السياسية.
وفي هونولولو، هناك رفائيل بيرغستروم،
لاعب بيسبول محترف سابق
أصبح مصورًا ومحافظًا على البيئة
الذي يقود تجمعه
تحت شعار "التربية المدنية المثيرة"
وهي كذلك.
(ضحك)
أُسأل أحيانًا حتى من قبل طلابنا
في المدارس الدينية:
"أليس من الخطير استعمال لغة دينية؟
أولن يجعل هذا الأمر سياساتنا
أكثر عقائدية ونفاقًا؟"
ولكن يفترض هذا الرأي أن كل الأديان
تنبني على الأصولية المتعصبة.
وليس الأمر كذلك.
يعد الدين أيضًا بمثابة التمييز الأخلاقي،
واحتضان الشك،
والالتزام بالانفصال عن النفس
وخدمة الآخرين
وتحدٍ لترميم العالم.
وبهذا المعنى، يمكن للسياسة
أن تتشابه مع الدين قليلًا،
لا أقل من ذلك.
وبالتالي، موضوعي الأخير لليوم:
لماذا يهم الدين المدني الآن.
أود أن أقدم سببين:
الأول هو مواجهة ثقافة الفردية المفرطة.
كل رسالة نتلقاها من كل شاشة وواجهة
للسوق الحديثة
هي أنّ كل واحد منا بمفرده،
عميل حر،
أحرار في إدارة علاماتنا التجارية،
وأحرار في العيش تحت الجسور،
وأحرار في الحصول على نشاطات جانبية،
وأحرار أن نموت وحيدين دون تأمين.
تخبرنا السوق الليبرالية
أننا أسياد لا ندين لأحد،
ثم تستعبدنا
في عزلة فظيعة من النزعة الاستهلاكية والقلق
(الجمهور) أجل!
وينخدع الملايين منا الآن.
وأصبحنا ندرك الآن
أنه لا يعد مشاركة العديد في نقاش غير منظم
كالحرية للجميع.
(تصفيق)
ما يجعلنا حقًا أحرارًا
هو ارتباطنا بالآخرين
في إطار المساعدة والالتزام المتبادلين،
والحاجة الى القيام بالأمور بأفضل ما
نستطيع في أحيائنا وبلداتنا،
كما لو أنّ أقدارنا متشابكة...
لأنها كذلك...
كما لو كنا لا نستطيع الانفصال
عن بعضنا البعض،
لأنّه في النهاية، لا نستطيع.
ربط أنفسنا بهذه الطريقة يحررنا بالفعل.
فهي تكشف أننا متساوون في الكرامة.
وتذكرنا بأن الحقوق تأتي مع المسؤوليات.
وتذكرنا في الواقع،
أن تلك الحقوق المفهومة كما ينبغي
هي المسؤوليات.
والسبب الثاني لماذا يهم الدين المدني الآن
هو أنه يقدم أصح قصة ممكنة لنا ولهم.
نتحدث اليوم عن سياسة الهوية
كما لو أنها أمر جديد،
ولكنها ليست كذلك.
فكل سياسة هي سياسة الهوية،
صراع لا ينتهي لتحديد من ينتمي حقًا.
فبدلًا من الخرافات الهدامة عن الدم والأرض
التي تحدد البعض على أنهم غرباء إلى الأبد،
يمنح الدين المدني الجميع طريقًا للانتماء
فقط على أساس العقيدة العالمية
للمساهمة والمشاركة،
والتضمين.
تعني كلمة نحن في الدين المدني
أولئك الذين يرغبون في الخدمة،
والتطوع والتصويت والاستماع والتعلم
والتعاطف والمناقشة بشكل أفضل
وتداول السلطة عوض وضعها جانبًا.
وتعني هم أولئك الذين ليسوا كذلك.
من الممكن الحكم على هم بقسوة،
لكنه ليس أمرًا ضروريًا،
لأن واحدًا من هم
قد يصبح في أي وقت واحدًا منا،
ببساطة عن طريق اختيار العيش مثل مواطن.
إذًا لنرحب بهم معنا.
يعد ويتني وبرتو ورفائيل
موهوبين ومرحبًا بهم.
لدى كل منهم طريقة متميزة ذات جذور محلية
لجعل الإيمان بالديمقراطية
مرتبطًا بالآخرين.
قد تكون لغتهم العامية الأبالشيا
أو عامية منطقة الساوث سايد أو الهاوانية.
ولكن رسالتهم واحدة:
الحب المدني والروح المدنية
والمسؤولية المدنية.
ربما تعتقدون الآن أن كل عناصر الدين المدني
هي من أجل الجيل الثاني
من الأمريكيين المتحمسين مثلي.
ولكنها في الحقيقة من أجل كل شخص
في كل مكان،
ممن يرغب في تأجيج أواصر الثقة،
والعاطفة والعمل المشترك
اللازمة لحكم أنفسنا في إطار الحرية.
الآن، ربما لا تناسبك أيام السبت المدني.
لا بأس بذلك.
اعثروا على طرقكم الخاصة
لبناء العادات المدنية للقلب.
تزدهر الآن العديد
من أشكال المجتمعات المدنية المحبوبة
في عصر الصحوة هذا.
فالمجموعات مثل
التنظيم المجتمعي الياباني،
الذي يستخدم طقوس الأداء الابداعي
في السرد القصصي
لتعزيز مساواة المرأة.
في آيسلندا، المصادقات المدنية،
حيث يقود كبار السن الشباب
لتعلم التاريخ وعادات مجتمعهم المدنية،
تبلغ ذروتها في حفل طقوس العبور
الذي يشبه تصديق الكنيسة.
مجموعات بن فرانكلين في الولايات المتحدة،
حيث يلتقي الأصدقاء شهريًا
لمناقشة والتفكير مليًا
في الفضائل التي دونها فرانكلين
في سيرته الذاتية،
مثل العدل والامتنان والتسامح.
أعرف أن الدين المدني ليس كافيًا
لعلاج الظلم المتجذّر في عصرنا.
نحتاج إلى القوة للقيام بهذا.
لكن السلطة دون أخلاق
هي علاج أسوأ من المرض.
أعرف أنّ الدين المدني وحده
لا يستطيع إصلاح المؤسسات الفاسدة،
لكن لن تستمر الإصلاحات المؤسسية
دون معايير جديدة.
الثقافة هي منبع القانون.
العزيمة هي منبع السياسة.
الروح هي منبع الدولة.
ولن نستطيع تلطيف سياستنا
إذا نظفنا المصب فقط.
علينا الوصول الى المنبع.
المنبع هو قيمنا،
وفيما يتعلق بموضوع القيم،
نصيحتي بسيطة: تحلّوا ببعضٍ منها.
(ضحك)
(تصفيق)
تأكدوا من أنّ هذه القيم اجتماعية إيجابية.
طبقوها،
وقوموا بذلك في صحبة الاخرين
مع بنية العقيدة والعمل والطقوس البهيجة
التي ستعيدكم.
نحن الذين نؤمن بالديمقراطية
ونعتقد أنها لا تزال ممكنة،
نتحمل عبء إثبات ذلك.
ولكن تذكروا أنه ليس عبئًا أبدًا
أن تتواجدوا في مجتمع
حيث يُنظر إليكم كالبشر تمامًا،
حيث لديكم آراء في الأمور التي تؤثر عليكم،
حيث لا تحتاجون إلى أن تكونوا
على ارتباط لتنالوا الاحترام
يسمى هذا المباركة،
وهي متاحة لجميع المؤمنين.
شكرًا لكم.
(تصفيق)
Saudações
da 52ª nação mais livre da Terra.
Como norte-americano, irrita-me
que minha nação continue afundando
na classificação anual publicada
pela Freedom House.
Sou filho de imigrantes.
Meus pais nasceram na China
durante a guerra e a revolução,
foram para Taiwan e depois vieram
para os Estados Unidos,
portanto, toda a minha vida
estive plenamente consciente
de quão frágil é a herança da liberdade.
É por isso que passo meu tempo ensinando,
pregando e ensinando democracia.
Não tenho ilusões.
Por todo o mundo,
as pessoas duvidam
de que a democracia dá resultado.
Autocratas e demagogos
parecem estar encorajados,
até mesmo arrogantes.
O mundo livre parece não ter um líder.
Mesmo assim, permaneço esperançoso.
Não otimista.
Otimismo é para espectadores.
Esperança implica ação.
Eu tenho um dedo no resultado.
Esperança democrática exige fé
não em um homem forte
ou em um salvador carismático
mas uns nos outros,
e nos força a perguntar:
como nos tornarmos dignos dessa fé?
Acredito que estamos
num momento de despertar moral,
o tipo que acontece
quando certezas antigas colapsam.
No centro desse despertar está
o que chamo de "religião cívica".
E hoje quero falar
sobre o que é religião cívica,
como a praticamos,
e por que ela importa
agora mais do que nunca.
Vamos começar com o quê.
Religião cívica é um sistema de crenças
e práticas coletivas compartilhadas
pelas quais os membros
de uma comunidade autogovernada
escolhem viver como cidadãos.
Quando digo "cidadão" não me refiro
a documentos ou passaportes.
Falo de um conceito ético
mais profundo e amplo
de ser um colaborador
da comunidade, como um membro.
Falar de religião cívica
como uma religião não é licença poética.
Porque a democracia
é uma das atividades humanas
mais alimentada pela fé.
A democracia apenas funciona
quando muitos de nós acreditam nela.
É ao mesmo tempo uma aposta e um milagre.
Sua legitimidade não vem
das leis constitucionais,
mas do mecanismo interno
do espírito cívico.
A religião cívica, como qualquer religião,
tem um credo sagrado,
atos sagrados e rituais sagrados.
Meu credo inclui palavras
como "igualdade perante a lei"
e "nós, o povo".
Na minha lista de atos consagrados,
estão a abolição, o sufrágio feminino,
o movimento de direitos civis,
o desembarque dos Aliados na Normandia,
a queda do muro de Berlim.
E tenho um novo ritual cívico
de que falarei mais tarde.
Não importa de onde você seja,
você encontrará ou fará seu próprio
conjunto de credo, ato e ritual.
A prática da religião cívica
não é a adoração do estado
ou a obediência ao partido no poder.
É o comprometimento com o outro
e com nossos ideais comuns.
E a sacralidade da religião cívica
não é a divindade ou o sobrenatural.
É um grupo de pessoas distintas
que busca nossas semelhanças,
nosso grupo.
Talvez você esteja um pouco preocupado
por eu estar tentando convertê-lo.
Acalme-se, não estou.
Não preciso convertê-lo.
Como humano, sempre temos
a oportunidade de ter um culto,
alguma variedade de experiência religiosa.
Somos feitos para procurar
explicações cosmológicas,
sacralizar crenças que nos unam
para um propósito transcendente.
Os humanos criam religiões
porque criam grupos.
A única escolha que temos
é ativar ou não aquele grupo de vez.
Se você é um devoto, sabe isso.
Se não é,
se não vai mais às reuniões de oração
ou nunca foi,
então você dirá que a ioga é sua religião,
ou o campeonato Premier League,
o tricô, a programação
ou as palestras TED.
Mas quer você acredite em um deus
ou na ausência de deuses,
a religião cívica não exige
que você renuncie às suas crenças.
Apenas exige que você seja um cidadão.
Isso me leva ao meu segundo tópico:
como podemos praticar
a religião cívica produtivamente?
Falemos agora daquele ritual cívico.
É chamado "Sábado Cívico",
e segue o roteiro de uma reunião de fé.
Cantamos juntos,
discutimos com estranhos
questões em comum,
escutamos poesia e escrituras,
há um sermão que amarra esses textos
com as escolhas éticas
e controvérsias do nosso tempo,
mas a música, a escritura e o sermão
não são da igreja, da sinagoga
ou da mesquita.
Eles são cívicos,
retirados de ideais cívicos compartilhados
e da história compartilhada
de reivindicação e luta por esses ideais.
Depois, formamos círculos
para organizar comícios, registrar votos,
entrar em clubes novos,
fazer novos amigos.
Eu e meus colegas começamos
a organizar os Sábados Cívicos
em Seattle em 2016.
Desde então, eles se espalharam
pelo continente.
Às vezes, participam centenas,
outras vezes, dezenas de pessoas.
Eles acontecem em bibliotecas
e centros comunitários
e espaços de trabalho cooperativo,
sob tendas festivas
e dentro de grandes pavilhões.
Não há nenhuma tecnologia de ponta
para essa tecnologia social.
Trata-se de um anseio humano básico
por uma comunidade presencial.
Atrai jovens e velhos,
esquerdistas e direitistas,
pobres e ricos, devotos e não devotos,
de todas as raças.
Quando você vem a um Sábado Cívico
e é convidado a discutir uma questão
do tipo: "Por quem você é responsável?"
ou "O que você está disposto a arriscar
ou abandonar pela sua comunidade?"
Quando isso acontece, algo é afetado.
Você é afetado.
Você começa a contar sua história.
Começamos a ver de verdade o outro.
Você se dá conta que os sem-teto,
a violência armada, a gentrificação,
o trânsito ruim, a desconfiança
com recém-chegados, notícias falsas,
essas coisas não são
o problema de outra pessoa,
elas são o acúmulo
de seus próprios hábitos e omissões.
A sociedade é o reflexo
do seu comportamento.
Nunca nos perguntaram para refletir
sobre a essência da nossa cidadania.
Muitos de nós nunca foram convidados
a fazer mais ou a ser mais,
e muitos não têm ideia
do quanto ansiamos por esse convite.
Desde então criamos um seminário cívico
com o intuito de treinar pessoas
para liderar as reuniões do Sábado Cívico
por conta própria em suas cidades.
Na comunidade de Athens, no Tennessee,
uma líder combativa
chamada Whitney Kimball Coe
faz isso numa loja de arte e molduras,
com um coral de jovens
e muitas bandeirinhas.
Um jovem ativista chamado Berto Aguayo
conduz seu Sábado Cívico em uma esquina
do bairro Back of the Yards em Chicago.
Berto já esteve envolvido com gangues.
Agora ele mantém a paz
e organiza campanhas políticas.
Em Honolulu, Rafael Bergstrom,
ex-jogador de basquete profissional,
agora fotógrafo e conservacionista,
conduz sob o lema: "Cívico é Sexy".
E é.
(Risos)
Às vezes os seminaristas me perguntam:
"Não é perigoso usar
uma linguagem religiosa?
Isso não tornará a nossa política
mais dogmática e moralista?"
Mas essa visão pressupõe que toda religião
é um fundamentalismo fanático.
Não é.
A religião também é discernimento moral,
uma aceitação da dúvida,
um compromisso para se desapegar
de si mesmo e servir aos outros,
um desafio para consertar o mundo.
Neste sentido, a política poderia ser
um pouco mais como a religião,
não menos.
Meu último tópico de hoje:
por que a religião cívica é importante?
Quero oferecer dois motivos:
o primeiro é para combater
a cultura do hiperindividualismo.
Toda mensagem que recebemos de toda área
do mercado moderno
é que cada um de nós está sozinho,
um agente livre,
livre para administrar
nossas próprias marcas,
livre para viver sob pontes,
livre para ganhar dinheiro extra,
livre para morrer sozinho sem seguro.
O liberalismo do mercado nos diz
que somos donos dos nossos narizes,
mas então nos escraviza
com a terrível isolação
do consumismo e da ansiedade.
Plateia: Sim!
EL: Milhões de nós estão
sendo manipulados.
Estamos percebendo agora
que o livre para todos
não significa liberdade para todos.
(Aplausos)
O que realmente nos torna livres
é estar ligados aos outros
em obrigação e ajuda mútua,
resolver as coisas da melhor forma
possível nos nossos bairros e cidades,
como se os nossos destinos
estivessem unidos,
porque eles estão,
como se não pudéssemos nos separar,
porque, afinal, não podemos.
Conectar dessa forma nos liberta.
Isso nos revela
que somos iguais em dignidade.
Isso nos lembra de que os direitos
vêm com responsabilidades.
Isso nos lembra, de fato,
que direitos bem compreendidos
são responsabilidades.
O segundo motivo da importância
da religião cívica
é que ela oferece a história
mais saudável e viável sobre nós e eles.
Falamos sobre política de identidade
como se fosse algo novo,
mas não é.
Toda política é de identidade,
uma luta sem fim para definir
quem realmente faz parte.
Em vez de mitos nocivos de sangue e terra
que marcam alguns como eternos intrusos,
a religião cívica oferece a todos
um caminho de pertencimento
baseado apenas em um credo universal
de contribuição, participação,
inclusão.
Na religião cívica, o "nós"
são aqueles que querem servir,
voluntariar-se, votar, escutar, aprender,
sentir empatia, discutir melhor,
fazer o poder circular
em vez de acumulá-lo.
O "eles" são aqueles que não querem.
É possível julgá-los severamente,
mas não é necessário,
porque a qualquer momento,
um deles pode se tornar um de nós,
pela simples escolha
de viver como um cidadão.
Então vamos acolhê-los.
Whitney, Berto e Rafael
são anfitriões talentosos.
Cada um tem um jeito distintivo,
característico de sua terra natal
para tornar a fé na democracia
acessível aos outros.
Seu linguajar pode ser
dos apalaches, do sul ou havaiano.
A mensagem é a mesma:
amor cívico, espírito cívico,
responsabilidade cívica.
Você pode achar que essa coisa
de religião cívica
é para a segunda geração
de americanos superzelosos como eu.
Mas, na verdade,
é para todos, em qualquer lugar,
que queira despertar
os laços da confiança,
afeição e ação conjunta
necessários para
nos governar com liberdade.
Talvez os Sábados Cívicos
não sejam para você.
Tudo bem.
Encontre seus próprios meios
de estimular hábitos cívicos do coração.
Muitas formas de comunidades cívicas
prestigiadas estão prosperando
nessa era do despertar.
Grupos como a Community Organizing Japan,
que usa rituais performáticos
e criativos de contação de histórias
para promover a igualdade
para as mulheres.
Na Islândia, há confirmações cívicas,
onde jovens são liderados por um ancião,
para aprender a história
e as tradições cívicas da sociedade deles,
culminando em uma cerimônia
de rito de passagem
semelhante à da igreja.
O Ben Franklin Circles no Estados Unidos,
onde amigos se encontram mensalmente
para discutir e refletir
sobre as virtudes que Franklin coligiu
em sua autobiografia,
como a justiça, a gratitude e o perdão.
Sei que a religião cívica não é suficiente
para remediar as desigualdades
radicais da nossa era.
Precisamos de poder para isso.
Mas o poder sem caráter
é uma cura pior que a doença.
Sei que sozinha a religião cívica
não corrige instituições corruptas,
mas reformas institucionais
sem novas normas não irão durar.
A cultura é base da lei.
O espírito é a base da política.
A alma é a base do estado.
Não podemos despoluir a nossa política
se limparmos apenas um lado.
Precisamos chegar à fonte.
A fonte são os nossos valores,
e, nesse ponto, meu conselho
é simples: tenha alguns.
(Risos)
(Aplausos)
Certifique-se que eles sejam pró-sociais.
Coloque-os em prática,
e faça isso na companhia de outros,
com uma estrutura
de crença, ato e ritual prazeroso,
que fará com que todos continuem voltando.
Aqueles que acreditam na democracia
e que ela ainda é possível,
temos o fardo de prová-la.
Mas lembre-se de que não é um fardo
estar em uma comunidade
onde você é visto inteiramente humano,
onde você tem algo a dizer
sobre o que te afeta,
onde você não precisa
se conectar para ser respeitado.
Isso é uma bênção
e está disponível
para todos que acreditam.
Obrigado.
(Aplausos) (Vivas)
Los saludo
desde la 52º nación más libre del mundo.
Como estadounidense, me irrita
que mi nación se siga hundiendo
en los rankings anuales
publicados por Freedom House.
Soy hijo de inmigrantes.
Mis padres nacieron en China
durante la guerra y la revolución,
huyeron a Taiwán y después
vinieron a Estados Unidos.
Esto significa que toda mi vida
he sido muy consciente
de cuán frágil es realmente
la herencia de la libertad.
Por ello me dedico a enseñar,
predicar y practicar la democracia.
No me engaño.
Hoy día, en todo el mundo, la gente
duda de si la democracia es posible.
Los autócratas y los demagogos parecen
envalentonados, incluso arrogantes.
El mundo libre siente
que no tiene líderes.
Y aun así, yo tengo esperanzas.
No me refiero al optimismo;
el optimismo es para espectadores.
La esperanza implica acción,
implica que tengo
injerencia en los resultados.
La esperanza democrática requiere de fe,
no en un hombre fuerte
o en un salvador carismático,
sino en todos nosotros.
Y nos obliga a preguntarnos:
"¿Cómo podemos ser dignos de esa fe?"
Creo que hoy atravesamos
una época de despertar moral,
el tipo de época que ocurre cuando
las antiguas certezas se desmoronan.
En el centro de este despertar se
encuentra lo que llamo "religión cívica".
Y hoy quiero contarles
qué es la religión cívica,
cómo se practica y por qué es hoy
más importante que nunca.
Permítanme comenzar por la definición.
Defino a la religión cívica
como el sistema de valores
y prácticas colectivas compartidas
a través del cual los miembros
de una comunidad autónoma
eligen vivir como ciudadanos.
Ahora bien, por "ciudadano" no
me refiero a documentos ni pasaportes,
sino a una noción
más profunda, amplia y ética
que implica contribuir
a la comunidad, ser parte del todo.
Hablar de la religión cívica
como una religión
no responde a cuestiones poéticas,
sino a que la democracia
es una de las actividades humanas
que más fe requiere.
La democracia funciona únicamente cuando
muchos de nosotros creemos que funciona.
Es una apuesta y un milagro a la vez.
Su legitimidad viene no de
reglas constitucionales externas,
sino de los funcionamientos
internos del espíritu cívico.
La religión cívica, como toda religión,
contiene un credo sagrado,
acciones sagradas y rituales sagrados.
Mi credo incluye ideas como
"igualdad de protección ante la ley"
y "Nosotros, el pueblo".
Entre las acciones sagradas
están la abolición de la esclavitud,
el voto femenino, el movimiento
por los derechos cívicos,
el desembarco de los Aliados en Normandía,
la caída del muro de Berlín.
Y tengo un nuevo ritual cívico
que les comentaré en un momento.
No importa de dónde sean,
pueden encontrar o crear su propio
conjunto de credo, acciones y rituales.
La práctica de la religión cívica
no consiste en adorar al Estado,
ni obedecer al partido gobernante.
Tiene que ver con el compromiso social
y nuestros ideales comunes.
Y lo sagrado de la religión cívica
no tiene que ver con
la divinidad o lo sobrenatural,
sino con un grupo de gente diferente
que se comunica a partir de
lo que tienen en común, los grupos.
Quizá ahora les preocupe un poco que
esté tratando de venderles una secta.
Relájense, no se trata de eso.
No necesito venderles nada.
Como personas, están siempre
en el mercado en busca de una secta
o de algún tipo de experiencia religiosa.
Como humanos, siempre buscamos
explicaciones cosmológicas
para sacralizar creencias que nos unan
mediante un propósito trascendente.
Las personas inventamos religiones
porque formamos grupos.
La única opción que tenemos es utilizar
esos grupos para hacer el bien.
Si son personas devotas, ya saben esto.
Si no lo son,
si ya no van a servicios
de oración o nunca fueron,
entonces puede que digan
que el yoga es su religión,
o la liga de fútbol Premier,
o tejer, o programar, o las charlas TED.
Ya sea que crean en un dios
o que los dioses no existen,
la religión cívica no les pide
renunciar a sus creencias.
Solamente les pide actuar como ciudadanos.
Y esto me lleva al segundo tema:
cómo practicar la religión cívica
de forma productiva.
Ahora les contaré
sobre ese nuevo ritual cívico.
Se llama "Domingo de civismo"
y es similar a una congregación religiosa.
Cantamos,
conversamos con los desconocidos a
nuestro lado acerca de problemas comunes,
escuchamos lecturas
de poesía y de las escrituras,
hay un sermón que vincula los textos
a las elecciones éticas
y controvertidas actuales.
Pero las canciones,
las escrituras y el sermón
no pertenecen a una iglesia,
sinagoga ni mezquita.
Son cívicas,
provienen de nuestros ideales
cívicos en común
y de una historia común
de lucha por esos ideales.
Luego, armamos círculos para
organizar eventos, registrar votantes,
unirnos a nuevos clubes, hacer amigos.
Mis colegas y yo comenzamos
a organizar los Domingos de civismo
en Seattle en 2016.
Desde entonces, se han multiplicado
por todo el continente.
A veces asisten cientos
de personas, a veces decenas.
Se llevan a cabo en bibliotecas,
centros comunitarios
y espacios comunes de trabajo,
en festivas carpas o en enormes salones.
No hay nada demasiado tecnológico
sobre esta tecnología social.
Se trata de un anhelo humano básico
de relacionarnos cara a cara.
Atrae a jóvenes y adultos,
de izquierda y derecha,
ricos y pobres, religiosos
y no religiosos, de todas las razas.
Cuando vienen a un Domingo de civismo
y se los invita a debatir una pregunta
como "¿De quiénes son responsables?"
o "¿Qué están dispuestos a arriesgar
o abandonar por su comunidad?",
con estas preguntas, algo se activa.
Se sienten interpelados.
Comienzan a contar sus historias.
Comenzamos a conocernos de verdad.
Se dan cuenta de que la indigencia,
la violencia con armas, la gentrificación,
el tráfico, la desconfianza
hacia los nuevos, las noticias falsas...
Estas cosas no son problema
de otra persona,
sino la acumulación de
sus propios hábitos y omisiones.
La sociedad cambia de acuerdo
a nuestro comportamiento.
Nunca se nos pide reflexionar
sobre el contenido de nuestra ciudadanía.
A la mayoría nunca se nos invita
a hacer más o ser más,
y muchos ni siquiera sabemos
cuánto deseamos realmente esa invitación.
Creamos también un seminario cívico
para capacitar a otras personas a llevar
a cabo sus propios Domingos de civismo
en sus pueblos.
En la comunidad de Athens, Tennessee,
una líder decidida
llamada Whitney Kimball Coe
los lleva a cabo en una tienda de arte,
tienen un coro de jóvenes
y muchas banderitas.
Un joven activista llamado Berto Aguayo
realiza su Domingo de civismo
en una esquina del barrio
de Chicago "Back of the Yards".
Berto solía involucrarse con pandillas.
Ahora se encarga
de mantener la tranquilidad
y organizar campañas políticas.
En Honolulu, Rafael Bergstrom,
un exjugador de béisbol profesional,
ahora fotógrafo y conservacionista,
realiza el suyo bajo el lema
"lo cívico es sexy".
Lo es.
(Risas)
Incluso los seminaristas
a veces me preguntan:
"¿No es peligroso usar
el lenguaje religioso?
¿No hará que nuestra política
suene más dogmática y sentenciosa?"
Pero esto supone que todas las religiones
son fundamentalistas.
No es así.
La religión también implica
discernimiento moral,
la aceptación de la duda, el compromiso
de ser desinteresado y ayudar a otros,
el desafío de reparar el mundo.
En este sentido,
la política podría intentar
asemejarse un poco más a la religión,
no menos.
Lo que me lleva al último tema del día:
por qué la religión cívica
es importante hoy.
Quisiera ofrecerles dos razones:
primero, para contrarrestar
la cultura del hiperindividualismo.
Todos los mensajes que recibimos
de las pantallas en el mercado actual
nos dicen que cada uno de nosotros
está por su cuenta, somos libres:
libres para administrar nuestras empresas,
libres para vivir bajo un puente,
libres para tener trabajos alternativos,
libres para morir solos sin cobertura.
Según el liberalismo de mercado,
somos jefes que no rinden cuentas a nadie,
pero luego esto nos esclaviza
y nos aísla con conductas
de consumo y ansiedad.
Público: ¡Sí!
Millones de nosotros ya lo hemos notado.
Nos estamos dando cuenta ahora
de que "gratis para todos" no es
lo mismo que "libertad para todos".
(Aplausos)
Lo que verdaderamente nos libera
es ser responsables por otros,
ayudarnos mutuamente,
solucionar los problemas
de la mejor manera posible
en nuestros barrios y ciudades,
como si nuestros destinos
estuvieran entrelazados,
--pues lo están--
como si no pudiéramos separarnos unos
de otros ya que, al final, no podemos.
Conectarnos de esta forma
en realidad nos libera.
Demuestra que somos iguales en dignidad.
Nos recuerda que los derechos
implican responsabilidades.
Nos recuerda, de hecho, que
los derechos correctamente entendidos
son responsabilidades.
La segunda razón por la cual
la religión cívica es importante hoy
es porque nos ofrece la mejor historia
posible sobre "nosotros" y "ellos".
Hoy hablamos sobre
las políticas identitarias
como si se tratara de algo nuevo,
pero no lo es.
Toda política es identitaria,
una batalla interminable para determinar
adónde pertenecemos realmente.
En vez de los mitos nocivos
sobre sangre y suelo
que marcan a algunos
como marginados para siempre,
la religión cívica ofrece a todos
un camino a la pertenencia
basado solamente en un credo universal
de contribución, participación,
inclusión.
En la religión cívica, el "nosotros"
incluye a quienes desean ayudar,
ser voluntarios, votar,
escuchar, aprender, sentir empatía,
argumentar mejor, relegar
el poder en lugar acapararlo.
Y "ellos" son quienes no hacen esto.
Es posible juzgarlos con dureza,
pero no es necesario,
ya que en cualquier momento uno de ellos
puede volverse uno de nosotros,
simplemente al elegir
vivir como ciudadano.
Así que démosles la bienvenida.
Whitney, Berto y Rafael
son muy buenos en esto.
Cada uno tiene una forma distintiva
y determinada por su entorno
de hacer que la fe en la democracia
sea atractiva para los demás.
Su jerga puede ser la de los Apalaches,
la del sur de Chicago, la de Hawái,
pero su mensaje es el mismo:
el amor cívico, el espíritu cívico,
la responsabilidad cívica.
Puede parecerles que
todo esto de la religión cívica
es solo para estadounidenses entusiastas
de segunda generación como yo.
Pero en verdad es para cualquiera,
en cualquier parte,
que quiera afianzar los lazos
de confianza, afecto y acción conjunta
necesarios para gobernarnos y ser libres.
Quizá los Domingos de civismo
no sean para Uds.
Está bien.
Encuentren sus propias formas de
promover los hábitos cívicos clave.
Actualmente proliferan
muchas formas de comunidad cívica,
en esta era de despertares.
Grupos como "Community Organizing Japan"
emplean rituales creativos
y performativos de narración
para promover igualdad para las mujeres.
En Islandia, existen
las confirmaciones cívicas
en las que un anciano guía a los jóvenes
en el aprendizaje de la historia
y las tradiciones cívicas de la sociedad,
y esto culmina con
una ceremonia del rito de paso
similar a la confirmación de la Iglesia.
En "Ben Franklin Circles" en EE.UU.,
conocidos se reúnen una vez al mes
para debatir y reflexionar sobre
las virtudes que Franklin codificó
en su autobiografía:
justicia, gratitud y perdón.
Sé que la religión cívica no es suficiente
para remediar los graves problemas
de nuestros tiempos.
Para eso necesitamos poder.
Pero el poder sin carácter
es una cura peor que la enfermedad.
Sé que la religión cívica por sí sola
no puede arreglar
las instituciones corrompidas,
pero las reformas institucionales
sin normas no duran.
La cultura es el río arriba de la ley.
El espíritu es
el río arriba de la política.
El alma es el río arriba del Estado.
No podemos descontaminar nuestra política
si únicamente limpiamos río abajo.
Debemos ir hasta el origen.
El origen son nuestros valores.
Y, sobre los valores, mi consejo
es sencillo: tengan algunos.
(Risas)
(Aplausos)
Asegúrense de que esos valores
beneficien a la sociedad.
Pónganlos en práctica,
y háganlo junto con otras personas,
con una estructura de credo,
acciones y rituales alegres
que interesen a todos
para que así regresen.
Quienes creemos que
la democracia aún es posible,
tenemos la tarea de demostrarlo.
Pero recuerden, no es
una carga en lo absoluto
ser parte de una comunidad
donde se los considera humanos,
donde tienen injerencia
en las decisiones que los afectan,
donde no necesitan estar
conectados para ser respetados.
Eso es una bendición
y está al alcance de todos los que creen.
Gracias.
(Aplausos)
Trago-vos cumprimentos
da 52.ª nação mais livre da Terra.
Como americano, irrita-me que
a minha nação continue a afundar-se
nas avaliações anuais
publicadas pela Freedom House.
Sou filho de imigrantes.
Os meus pais nasceram na China,
durante a guerra e a revolução,
foram para Taiwan e depois
vieram para os EUA.
Ou seja, toda a minha vida
estive perfeitamente consciente
de que a liberdade é uma herança frágil.
É por isso que passo o meu tempo
a ensinar, a pregar
e a praticar a democracia.
Não tenho ilusões.
Por todo o mundo, neste momento,
há pessoas a duvidar
de que a democracia resulte.
Autocratas e demagogos
parecem encorajados,
convencidos, até
de que o mundo livre se sente sem líder.
E ainda assim, mantenho-me esperançado,
não digo otimista.
O otimismo é para espetadores.
A esperança implica ação.
Diz que eu posso influir o resultado.
A esperança democrática requer fé
não num homem forte
ou num salvador carismático,
mas uns nos outros.
E força-nos a perguntar:
Como podemos merecer tal fé?
Acredito que estamos num momento
de acordar moralmente,
do género que chega quando
certezas antigas colapsam.
No centro desse acordar, está
o que eu chamo "religião cívica".
E hoje, quero falar sobre o que é
a religião cívica,
como a praticamos,
e por que razão é hoje
mais importante do que nunca.
Vou começar com o que é.
Defino religião cívica como um sistema
de credos partilhados e práticas coletivas
através das quais membros
de uma comunidade autogovernada
escolhem viver como cidadãos.
Agora, quando digo "cidadão",
não me refiro a papéis ou passaportes,
estou a falar de uma conceção
mais profunda, abrangente e ética
de contribuir para uma comunidade,
de ser membro de um corpo.
Falar de religião cívica como religião
não é uma liberdade poética.
Porque a democracia
é uma das atividades humanas
mais alimentadas pela fé que existe.
A democracia só resulta
quando suficientes pessoas
acreditam que ela resulta.
É ao mesmo tempo
uma aposta e um milagre.
A sua legitimidade não provém
de regras constitucionais
mas sim do espírito cívico.
A religião cívica, como qualquer outra,
possui um credo sagrado,
atos e rituais sagrados.
O meu credo inclui palavras
como "proteção igualitária da lei"
e "nós, os cidadãos".
A minha chamada aos atos sagrados
inclui a abolição, o sufrágio feminino,
o movimento dos direitos civis,
o desembarque dos Aliados na Normandia,
a queda do Muro de Berlim.
E tenho um novo ritual cívico
de que vos vou falar mais tarde.
De onde quer que vocês sejam
podem encontrar ou criar o vosso
conjunto de crenças, atos e rituais.
A prática de religião cívica
não requer veneração ao Estado
ou obediência a um partido governante.
Requer um compromisso mútuo
e com os nossos ideais comuns.
A santidade da religião cívica não tem
a ver com divindade ou sobrenatural.
Tem a ver com um grupo
de pessoas diferentes
que, ao dialogar, encontram
as suas semelhanças
e a sua coletividade.
Talvez estejam preocupados
porque pensam que vos quero
vender a ideia de um culto.
Relaxem, não quero.
Não preciso de vender nada.
Como humanos, vocês estão sempre
no mercado para um culto,
para uma qualquer experiência
religiosa diferente.
Estamos programados para procurar
explicações cosmológicas,
para sacralizar crenças que nos unem
num objetivo transcendente.
Os seres humanos criam religião
porque os humanos criam grupos.
Resta-nos escolher se utilizamos
essa coletividade para o bem.
Se vocês são pessoas devotas, sabem isso.
Se não são,
se já não frequentam serviços de oração
ou nunca o tenham feito,
então talvez acreditem
que o ioga é a vossa religião
ou a Primeira Liga de futebol
ou o tricô, a codificação ou as TED Talks.
Mas quer acreditem num Deus
ou na ausência de deuses,
a religião cívica não exige
que renunciem às vossas crenças.
Apenas exige que estejam
presentes como cidadãos.
O que me leva ao segundo tópico:
como podemos praticar
religião cívica de forma produtiva.
Vou falar-vos sobre
o meu novo ritual cívico.
Chama-se "Sábado Cívico"
e é parecido com uma reunião de fé.
Cantamos juntos,
discutimos questões comuns
com pessoas que não conhecemos,
ouvimos poesia e escritura,
há um sermão que relaciona esses textos
com as escolhas éticas
e controvérsias do nosso tempo.
Mas a música, a escritura e o sermão
não provêm de uma igreja,
sinagoga ou mesquita.
São cívicos,
retirados dos ideais cívicos
que partilhamos
e de uma história comum em que
os reivindicamos e contestamos.
Depois, formamos círculos para
organizar comícios, registar eleitores,
aderir a novos clubes
e fazer novos amigos.
Os meus colegas e eu começámos
a organizar Sábados Cívicos
em Seattle, em 2016.
Desde então, espalharam-se
por todo o continente.
Podem aparecer centenas de pessoas,
outras vezes dezenas.
Acontecem em bibliotecas,
centros comunitários
e locais de trabalho,
sob tendas festivas
e dentro de grandes salões.
Não existe alta tecnologia
nesta tecnologia social.
É um desejo humano básico
de interação cara a cara.
Atrai jovens e idosos,
esquerda e direita,
pobres e ricos, devotos e não devotos,
de todas as etnias.
Quando vão a um Sábado Cívico
e são convidados a discutir algo como:
"Por quem somos responsáveis?"
ou "O que estamos dispostos a arriscar
ou a perder pela nossa comunidade?"
Quando isso acontece, algo muda.
Vocês mudam.
Começam a contar a vossa história.
Começamos a ver-nos uns aos outros.
Percebemos que os sem-abrigo,
a violência das armas, a gentrificação,
o trânsito horrível, a desconfiança
de recém-chegados e as "fake news",
essas coisas não são
problemas de outras pessoas,
são o conjunto dos nossos
próprios hábitos e omissões.
O nosso comportamento
transforma a sociedade.
Nunca nos pedem para refletir
sobre a nossa cidadania.
Muitos de nós nunca somos convidados
a fazer mais ou a ser mais,
e muitos de nós nem imaginam
como desejamos esse convite.
Desde então criámos um seminário cívico
para começar a instruir toda a gente
para liderar as reuniões do Sábado Cívico,
por conta própria, nas suas cidades.
Na comunidade de Athens, no Tennessee,
uma líder vivaz chamada
Whitney Kimball Coe
lidera reuniões numa
loja de arte e molduras
com um grupo coral de jovens
e muitas bandeiras pequenas.
Um jovem ativista chamado Berto Aguayo
liderou um Sábado Cívico
numa esquina de rua
no bairro Back of the Yards, em Chicago.
O Berto já se envolveu com gangues.
Agora, mantém a paz
e organiza campanhas políticas.
Em Honolulu, Rafael Bergstrom,
um ex-jogador profissional de basebol
que é agora fotógrafo e conservacionista,
lidera reuniões com a mensagem
"Civismo É Sexy".
É mesmo.
(Risos)
Às vezes até os nossos
seminaristas me perguntam:
"Não é perigoso usar linguagem religiosa?"
"Não tornará a nossa política
ainda mais dogmática e presunçosa?"
Mas este ponto de vista assume
que toda a religião
é um fundamentalismo fanático.
Não é.
Religião também é discernimento moral,
aceitação de dúvida,
um compromisso de nos desligarmos
de nós mesmos para servir outros,
um desafio para restaurar o mundo.
Neste sentido, a política podia ser
um pouco mais como a religião,
não menos.
Portanto, o meu último tópico hoje:
por que razão a religião cívica
é importante agora.
Quero dar-vos duas razões.
Uma é para contrariar
a cultura de hiperindividualismo.
Cada mensagem que recebemos
em todos os ecrãs e superfícies
do mercado moderno
diz-nos que estamos sozinhos,
somos um agente livre,
livre para gerir as nossas marcas,
livre para viver debaixo da ponte,
livre para ter um trabalho extra,
livre para morrer sozinho sem seguro.
O mercado liberal diz-nos que somos
mestres e não devemos nada a ninguém
mas depois escraviza-nos
no horrível isolamento do consumismo
e ansiedade do estatuto.
(Público) Sim!
Milhões de nós já perceberam o truque.
Estamos a perceber agora
que livre para todos não significa
liberdade para todos.
(Aplausos)
O que nos torna realmente livres
é a ligação aos outros
no apoio e obrigação mútuos,
resolver as coisas da melhor forma
nos nossos bairros e cidades,
como se os nossos destinos
estivessem ligados
- porque estão -
como se não pudéssemos
separar-nos uns dos outros,
porque, no final, não podemos.
Juntarmo-nos desta forma liberta-nos.
Revela que somos iguais na dignidade.
Relembra-nos que os direitos
vêm com responsabilidades.
Relembra-nos, de facto,
que os direitos entendidos corretamente
são responsabilidades.
A segunda razão por que
a religião cívica é importante agora
é que oferece a história mais
saudável possível entre nós e eles.
Hoje falamos de política de identidade
como se fosse algo novo,
mas não é.
Toda a política é de identidade,
uma luta interminável para definir
quem pertence realmente.
Em vez de mitos tóxicos de sangue e solo
que marcam alguns como eternos intrusos,
a religião cívica oferece a todos
um caminho de pertença
baseado apenas numa crença universal
de contribuição, de participação,
de inclusão.
Na religião cívica, "nós"
são aqueles que querem servir,
fazer voluntariado,
votar, ouvir, aprender,
sentir empatia, discutir melhor,
fazer circular o poder
em vez de o acumular.
O "eles" são aqueles
que não o querem fazer.
Podemos julgá-los severamente,
mas não é necessário,
porque, em qualquer altura,
um deles pode tornar-se um de nós
simplesmente escolhendo
viver como um cidadão.
Por isso, vamos dar-lhes as boas vindas.
Whitney, Berto e Rafael são ótimos nisso.
Cada um tem uma forma
distinta e enraizada
de fazer os outros entender
a fé na democracia.
A gíria deles pode ser dos Apalaches,
do South Side ou do Havai.
A mensagem é a mesma:
amor cívico, espírito cívico,
responsabilidade cívica.
Podem pensar que tudo isto
sobre religião cívica
é apenas para americanos
de segunda geração, cautelosos como eu.
Mas, na verdade, é para qualquer um,
onde quer que esteja,
que queira estimular
os laços de confiança,
de afeto e de ação conjunta
necessários para nos
governarmos na liberdade.
Os Sábados Cívicos podem
não ser para vocês.
Não faz mal.
Encontrem a vossa própria forma
de adotar hábitos cívicos do coração.
Estão a florescer várias formas
de comunidades cívicas amorosas
nesta era de consciencialização.
Grupos como Community Organizing Japan,
que utiliza rituais criativos
de contar histórias
para promover a igualdade das mulheres.
Na Islândia, confirmações civis,
em que os jovens são liderados
por alguém mais velho
para aprender a história
e as tradições cívicas da sociedade,
culminam numa cerimónia
de ritual de passagem
semelhante ao crisma.
Círculos Ben Franklin nos EUA,
onde todos os meses se juntam amigos
para discutir e refletir sobre
as virtudes que Franklin listou
na sua autobiografia,
como justiça, gratidão e perdão.
Sei que religião cívica não é o suficiente
para solucionar as desigualdades
extremas do nosso tempo.
É necessário poder para isso.
Mas o poder sem carácter
é uma cura pior que a doença.
Sei que só a religião cívica
não consegue acabar com a corrupção,
mas reformas institucionais
sem novas normas não vão durar.
A cultura fica a montante da lei.
O espírito fica a montante da política.
A alma fica a montante do estado.
Não podemos despoluir a nossa política
se apenas limparmos a jusante.
Temos de chegar à fonte.
A fonte são os nossos valores
e no que toca a valores,
o meu conselho é simples: tenham alguns.
(Risos)
(Aplausos)
Certifiquem-se que
esses valores são pró-sociais.
Coloquem-nos em prática,
e façam-no na companhia de outros,
com uma estrutura de crença,
de atos e de rituais alegres
que vos farão continuar a voltar.
Aqueles que acreditam na democracia
e que esta ainda é possível
têm o fardo de o provar.
Mas lembrem-se,
não é de todo um fardo
fazer parte de uma comunidade
que nos vê como integralmente humanos,
em que temos uma palavra a dizer
sobre as coisas que nos afetam
e em que não precisamos de ser
influentes para sermos respeitados.
Isso é uma bênção
e está disponível
para todos os que acreditam.
Obrigado.
(Aplausos)
我從地球上自由程度排名
第 52 的國家帶問候來給各位。
身為美國人，我很受不了我的國家
在自由之家所公佈的
年度排行榜中不斷下滑。
我是移民者的孩子。
我的父母生在中國，
那是戰亂和革命的時代，
他們先到台灣，接著又前往美國，
意思就是，我一生中，
我其實一直都很清楚，
繼承來的自由有多麼脆弱。
那就是為什麼，我把時間
花在教導、講授、實踐民主。
我沒有幻想。
現在，世界各地，大家都在懷疑，
民主是否能實現。
獨裁者和煽動者似乎很大膽，
甚至狂妄自大。
感覺像是沒有人在領導自由世界。
但，我仍然抱有希望。
我不是指樂觀。
旁觀者才會樂觀。
希望意味著能動性。
意思是，我對於結果
有部分的責任。
民主的希望需要信念，
不是相信鐵腕人物
或有魅力的救星，
而是相信彼此，
它強迫我們去問這個問題：我們
要怎麼做，才能值得這種信念？
我相信，我們正處於
道德覺醒的時刻，
在過去的肯定性崩壞時
會出現的那種覺醒。
覺醒的核心則是
我所謂的「公民宗教」。
今天，我想要談談
公民宗教是什麼，
我們要如何實踐它，
以及為什麼它在此時特別重要。
讓我從「它是什麼」談起。
我把公民宗教定義為一種體制，
共同信念及集體實踐的體制，
透過這種體制，自治社區的成員
選擇像公民一樣地過生活。
我這裡說的「公民」指的
並不是文件或護照。
我在談的是更深、
更廣的倫理觀念：
成為對社區有貢獻的人，
成為團體的成員。
把公民宗教當成宗教來講，
並不是詩意的特許。
那是因為，民主是最需要
信念支撐的人類活動之一。
只有當有足夠的人相信
民主行得通時，民主才行得通。
它既是賭博又是奇蹟。
它的正當性不是來自
憲法規定的外框架，
而是來自公民精神的內在運作。
公民宗教和任何宗教一樣，
都有神聖的教義、神聖的作為，
以及神聖的儀式。
我的教義包含了這些文字：
「對法律的平等保護」
及「我們人民」。
我可以點出的神聖作為包括：
廢除黑奴制度、
女性投票、民權運動，
同盟國部隊在諾曼第登陸，
拆除柏林圍牆。
等一下我會告訴各位
一種新的公民儀式。
不論你來自世界的何處，
你都可以找到或創造一組
你自己的教義、作為，以及儀式。
公民宗教的實踐，
重點不在於崇拜國家
或是順從主政的黨派。
重點在於對彼此的承諾
以及我們共同的理想。
而公民宗教的神聖，重點
並不是神性或超自然的東西。
重點是讓一群不同的人，
透過談話表達
而找到我們的相似處，
成為群體。
現在各位可能有點擔心
我是在試圖推銷某種宗教。
放心，並不是。
我不需要推銷給你們。
身為人類，你們一直
都在宗教的市場中，
尋求一些宗教體驗的多樣性。
我們天生就會尋找宇宙的解釋，
讓那些用超然目的將我們
團結起來的信念能夠被神聖化。
人類會創造宗教，
是因為人類會創造團體。
我們唯一的選擇，就是是否
要將這種群體性用在好的用途上。
如果你是虔誠的人，
你就知道這一點。
如果你不是，
如果你已經不再去禱告儀式
或從來沒有去過，
那，有可能你會說
瑜伽是你的宗教，
或者英格蘭足球超級聯賽，
或者編織，或者寫程式，
或者 TED 演說。
但，不論你相信神或是不相信有神，
公民宗教並不會要求你
要聲明放棄你的信念。
它只要求你要以公民的身分出席。
這就帶到了我的第二個主題：
我們要如何用很有生產力的
方式實踐公民宗教？
現在，讓我告訴各位
剛才提到的新公民儀式。
它叫做「公民星期六」，
它遵循著信念聚會的軌跡。
我們一起唱歌，
我們轉向身邊的陌生人，
討論共同的問題，
我們會聽詩歌和經文，
會有布道，將那些文字
和我們這個時代的
倫理選擇以及爭論連結起來，
但那些歌曲、經文，和佈道
並不是來自禮拜堂、
猶太教堂，或清真寺。
它們是公民的，
源自我們共同的公民理想，
以及索求、爭取
那些理想的共同歷史。
之後，我們會圍成圓圈，
來組織集會、登記投票者、
加入新社團、交新朋友。
2016 年，我和我同事在西雅圖
開始組織「公民星期六」。
從此之後，公民星期六
就散播整個大陸。
有時，會有數百人出席，
有時則是幾十人。
舉辦的地點包括圖書館、
社區中心、共同工作的空間，
在節慶的帳篷下，以及大會堂內。
這項社群技術並不用什麼高科技。
它強調的是人類基本的渴望，
渴望面對面的交情。
它能吸引年輕人和老年人，
左派和右派，
貧窮人和有錢人，
上教堂和不上教堂的人，
所有的種族。
當你來到公民星期六，
你會被邀請討論問題，
比如「你為誰負責？」
或「你願意為你的社區
冒什麼樣的風險或放棄什麼？」
這個狀況發生時，會有改變產生。
你會被感動。
你會開始訴說你的故事。
我們會真正開始看見彼此。
你會了解到，無家可歸、
槍枝暴力、中產階級化、
糟糕的交通、
不相信新來者、假新聞——
這些都不是別人的問題，
它們是你自己的習慣
和疏忽的集成體。
你的行為造成了社會現在的樣子。
從來沒有人要我們去反思，
我們公民身分的內容是什麼？
我們大部分的人從來沒有被邀請
去做更多、成為更多，
且大部分人並不知道我們
有多麼渴望得到那樣的邀請。
因此，我們創立了一間公民學院，
開始訓練來自各地的人，
讓他們在自己的鎮上，
靠自己領導公民星期六的聚會。
在田納西州雅典市的社區中，
有位活躍的領導人
叫做惠妮金柏柯，
在一間藝術及錶框商店中
領導她的聚會，
還有一個青年合唱團
以及許多小旗幟。
一位年輕的激進分子柏托厄瓜尤
在芝加哥「後院」社區中的一個街角
領導他的公民星期六。
柏托過去曾經和幫派有關係。
現在他在維護和平
及組織政治活動。
檀香山的拉斐爾柏斯卓姆
過去曾是職業棒球選手，後來
成了攝影師與天然資源保護論者，
他負責領導擁護公民的
「公民學很性感」。
是很性感沒錯。
（笑聲）
有時我會被問，甚至被學院學生問：
「用宗教語言不會很危險嗎？」
這樣不會讓我們的政治顯得
更武斷且自以為是嗎？」
但，這個觀點已經假設了
所有的宗教都是狂熱的基要主義。
並不是這樣的。
宗教也是道德的洞察、
對懷疑的擁抱、
承諾分離自我，去服務他人、
修復世界的挑戰。
就這種意義上來說，
政治是更像宗教一點，
而非更不像。
因此，今天我最後的主題是：
為什麼現在公民宗教很重要？
我想要提出兩個理由。
第一，是要對抗
超級個人主義的文化。
我們從每個螢幕
及現代商業界的表面
所取得的每個訊息
都指出我們每個人
都靠自己，都是自由人，
可以自由地管理我們自己的品牌，
自由地住在橋底下，
自由地打工，
自由地在沒有保險的
情況下孤獨死亡。
市場自由主義告訴我們，
我們是主人，不對誰有任何義務，
但接著，它奴役了我們，
讓我們處在消費主義
和地位焦慮的嚴重孤立中。
（觀眾）是啊！
我們數百萬人現在槓上了這個騙局。
現在，我們了解到
人人自由放任
並不等同大家都有自由。
（掌聲）
真正讓我們自由的，
是受到他人的束縛，
有互相的支助和義務，
必須要在我們的鄰里和鄉鎮中
盡我們所能解決問題，
彷彿我們的命運交織在一起——
因為確實如此——
彷彿我們不能夠脫離彼此，
因為，最終，我們的確不能。
用這種方式束縛我們，
其實是解放了我們。
它呈現出的是我們在尊嚴上的平等。
它提醒我們權利都有附帶的責任。
它提醒我們，事實上，
妥善了解的權利，就是責任。
現在公民宗教
很重要的第二個理由：
它提供的關於我們和他們的
故事，是最健康的。
現今，我們會談身分認同政治，
講得好像它是新東西一樣，
但並不是。
所有的政治都是身分認同政治，
永無止境的掙扎，
要定義出誰才是一分子。
不用血統和出生地將一個人
永遠標記為外來者的不良迷思，
公民宗教提供給每個人的，
是一條歸屬的道路，
考量的只有通用的信條：
貢獻、參與、包容。
在公民宗教中，
「我們」指的是想要服務大家的人，
想要自願參與、投票、傾聽、
學習、強調、做更好的立論、
讓權力循環，而不是聚藏它。
「他們」指的是不做這些事的人。
的確是可以很嚴厲地評斷他們，
但沒必要這麼做，
因為任何時候，他們之中的人
都有可能變成我們的一員，
只要他們選擇過著
像公民的生活即可。
所以，讓我們歡迎他們進來。
惠妮、柏托，和拉斐爾
都是有才華的歡迎者。
他們都有深根在當地的獨特方法
讓對民主的信念變成
是大家都可以連結的。
他們可能說著阿巴拉契亞山脈的、
南邊的，或夏威夷的俚語。
但他們的訊息是相同的：
公民的愛、公民的精神、
公民的責任。
現在，各位可能在想，
這些公民宗教的一切
適用對象只是像我這種
過度熱心的第二代美國人。
但，事實上，對象是
任何地方的任何人，
只要想要點燃信任的聯結、
感情，以及聯合行動，
都是在自由中
管理我們自己必備的。
也許公民星期六並不適合你。
那也沒關係。
找到你自己的方法，
去培養出真心的公民習慣
現在，在這個覺醒的時代，
被深愛的公民社區
以許多形式在茁壯。
像是「日本社區組織」這樣的團體
採用有創意、表演式的說故事儀式
來推動女性平權。
在冰島有「公民堅振禮」儀式，
一名長者會引領年輕人
去學習他們社會的
歷史和公民傳統，
在類似教堂堅振禮的
人生大事及其慶祝儀式中
達到最高點。
在美國的班富蘭克林圈，
朋友每個月會聚會，
討論和反思富蘭克林
編纂在他的自傳中的美德，
比如正義、感激，以及寬恕。
我知道公民宗教不足以
補救我們這個時代的極端不平等。
我們需要權力才能做到。
但沒有高尚品德的權力，
是比疾病還要糟糕的解藥。
我知道單靠公民宗教
無法修補腐敗的體制，
但沒有新規範的
制度改革不會持久。
文化是法律的上游。
精神是政策的上游。
靈魂是國家的上游。
如果我們只清理下游，
無法消除政治中的污染。
我們必須要回到源頭。
源頭就是我們的價值觀，
至於價值觀這個主題，
我的建議很簡單：
要有點價值觀。
（笑聲）
（掌聲）
要確保那些價值觀是親社會的。
實踐它們，
且要在他人的陪伴之下去實踐，
用教條、作為，
及快樂儀式的結構來實踐，
才會讓大家持續回來。
我們這些相信民主且相信
民主仍然有可能實現的人，
我們要背負證明它的重擔。
但，別忘了，它完全
不會是個負擔，
如果在你所處的社區中，
你被視為完全的人類，
對於會影響你的事物，你有發言權，
你不需要被連結，也可以被尊重。
那就是福氣，
只要相信的人，都可以得到的。
謝謝。
（掌聲）
Sizleri dünyadaki
52. en özgür ülkeden selamlıyorum.
Bir Amerikalı olarak Freedom House
tarafından yayınlanan yıllık sıralamada
ülkemin alt sıralara düşmesi
beni sinirlendiriyor.
Ben göçmen bir ailenin çocuğuyum.
Ebeveynlerim savaş ve devrim
sırasında Çin'de doğmuş,
Tayvan'a gitmiş ve daha sonrasında
Amerika Birleşik Devletleri'ne gelmişler
ki bu, hayatım boyunca özgürlük mirasının
gerçekten ne kadar hassas olduğunun
son derece farkında olduğum
anlamına geliyor.
Bu nedenle zamanımı demokrasiyi öğreterek,
tavsiye ederek ve uygulayarak geçiriyorum.
Yalan söylemiyorum.
Günümüzde tüm dünyada
insanlar demokrasinin korunabileceğinden
şüphe ediyorlar.
Diktatörler ve demagoglar
cesaretlendirilmiş hatta ukala görünüyor.
Özgür dünya lidersiz hissettiriyor.
Yine de umutluyum.
İyimser olmayı kastetmiyorum.
İyimserlik izleyiciler için.
Umut eylemliliği gerektiriyor.
Benim sonuca bir etkim olduğunu söylüyor.
Demokratik umut inancı gerektiriyor.
Bir diktatöre veya
karizmatik bir kurtarıcıyı değil
birbirimize olan inancı gerektiriyor
ve bizi şu soruyu sormaya zorluyor:
"Böyle bir inanca nasıl layık olabiliriz?"
Ahlaki bir uyanış anında
olduğumuza inanıyorum.
Eski mutlakların çöktüğü zaman
gelen türden bir uyanış.
Bu uyanışın temelinde
"sivil din" dediğim şey var.
Bugün sivil dinin ne olduğu,
nasıl uyguladığımız
ve neden şimdi her şeyden önemli olduğu
hakkında konuşmak istiyorum.
Ne olduğuyla başlayayım.
Sivil dini, kendi kendini yöneten
bir toplumun üyelerinin
vatandaşlar gibi yaşamayı seçtiği
ortak uygulamaların ve inançların
bir sistemi olarak tanımlıyorum.
Şimdi burada "vatandaş" dediğimde
pasaportları veya evrakları kastetmiyorum.
Bütünün bir parçası olmaktan,
topluma katkıda bulunmaktan
daha derin, daha kapsamlı,
ahlaki bir kavramdan bahsediyorum.
Sivil dinden bir din olarak
bahsetmek doğru değil.
Bunun nedeni demokrasinin
var olan en inanç dolu
insan faaliyetlerinden biri olmasıdır.
Demokrasi sadece yeteri kadarımız
demokrasinin işlediğine inandığında olur.
Hem bir kumar hem de bir mucize.
Meşruluğu anayasal kuralların
dış çerçevesinden değil
sivil ruhun iç temellerinden geliyor.
Sivil din her din gibi
kutsal bir öğretiyi, kutsal eylemleri
ve kutsal kuralları içeriyor.
Benim öğretim "yasaların eşit korunumu"
ve "biz insanlar" gibi kelimeler içeriyor.
Benim kutsal eylemlerim
yürürlükten kaldırmayı,
kadınların oy hakkını aramasını,
insan hakları hareketini,
Normandiya Çıkarması'nı,
Berlin Duvarı'nın yıkımını içeriyor.
Ayrıca hemen şimdi bahsedeceğim
yeni sivil bir kuralım var.
Dünyanın neresinden olursanız olun
kendi öğretinizi, eyleminizi ve kuralınızı
bulabilirsiniz veya oluşturabilirsiniz.
Sivil dinin uygulaması bir ülkeye tapınmak
veya iktidar partiye
itaat etmekle alakalı değildir.
Birbirimize ve ortak inançlarımıza
bağlı olmakla alakalıdır.
Sivil dinin kutsallığı ilahilik
veya doğaüstü ile alakalı değildir.
Farklı bir grup insanın benzerliğimiz,
bir olmamız hakkında konuşmasıdır.
Belki de şimdi sizi bir tarikata satmaya
çalıştığımdan endişelenmeye başlıyorsunuz.
Rahatlayın, öyle bir şey yapmıyorum.
Sizi satmama gerek yok.
Bir insan olarak
bir çeşit dini deneyim için
her zaman bir tarikat için pazardasınız.
Yüce amaçla bizi birleştiren
inançları kutsallaştırmak için
kozmolojik açıklamalar aramaya mahkumuz.
İnsanlar dini yaratır
çünkü insanlar gruplar oluştururlar.
Tek seçeneğimiz temelli olarak
gruplaşmayı aktifleştirmek.
Eğer dindar bir insansanız
bunu bilirsiniz.
Dindar değilseniz
artık dini törenlere katılmıyorsanız
veya hiç gitmemişseniz
o hâlde belki de dininizin
yoga olduğunu söyleyebilirsiniz
ya da Premier Lig'in,
örgü örmenin, kodlamanın
ya da TED Konuşmalarının.
Fakat bir Tanrıya veya
Tanrıların yokluğuna inansanız da
sivil din sizin inançlarınızdan
vazgeçmenizi gerektirmiyor.
Sadece bir vatandaş olarak
ortaya çıkmanızı gerektiriyor.
Bu ise beni ikinci konuya getiriyor:
Sivil dini nasıl verimli bir şekilde
uygulayabiliriz?
O hâlde şimdi size
yeni sivil kurallardan bahsedeyim.
"Sivil Cumartesi" deniyor
ve bir inanç toplantısı oluyor.
Beraber şarkı söylüyoruz.
Yanımızdaki yabancılarla
ortak bir problemi tartışıyoruz.
Şiir ve kutsal kitabı dinliyoruz.
Bu metinleri günümüzün anlaşmazlıklarına
ve ahlaki tercihlere bağlayan bir vaaz var
ancak şarkı, kutsal kitap ve vaaz
kiliseden, sinagogdan veya camiden değil.
Onlar sivil.
Ortak sivil ilkelerimizden
ve bu ilkeleri benimsemenin ve karşı
çıkmanın bir ortak tarihinden oluşmuş.
Daha sonrasında toplantılar düzenlemek,
seçmenleri kaydetmek,
yeni kulüplere katılmak ve yeni arkadaşlar
edinmek için organize oluyoruz.
İş arkadaşlarım ve ben
2016 yılında Seattle'da
Sivil Cumartesileri düzenlemeye başladık.
O zamandan beri kıta boyunca yayıldı.
Bazen yüzlercesi katılıyor.
Bazense düzinelercesi.
Kütüphanelerde, halkevlerinde,
ortak çalışma alanlarında,
festival çadırlarının altında
ve büyük salonlarda oluyor.
Bu sosyal teknolojide
ileri teknolojiye dair hiçbir şey yok.
Temelde yüz yüze arkadaşlığa
özlem duyan insana hitap ediyor.
Genci ve yaşlıyı, solcuyu ve sağcıyı,
yoksulu ve zengini, dindarı ve inanmayanı,
bütün ırkları çekiyor.
Sivil Cumartesi'ye geldiğinizde
ve "Kime karşı sorumlusunuz?"
veya "Toplumunuz için nelerden vazgeçmeye
ya da neleri riske atmaya hazırsınız?"
gibi soruları tartışmaya davetlisiniz.
Bu olduğunda bir şeyler değişir.
Değişirsiniz.
Kendi hikâyenizi anlatmaya başlarsınız.
Birbirimizi gerçekten anlamaya başlarız.
Evsizlik, silahlı şiddet, soylulaştırma,
berbat trafik, yeni gelenlere karşı olan
güvensizlik, yanlış haberler --
tüm bunlar başka birinin problemi değil.
Bunlar kendi alışkanlıklarınızın
ve ihmallerinizin birikimi.
Toplum sizin davranışlarınızla şekillenir.
Asla bizden vatandaşlığımızın içeriğini
yansıtmamız istenmez.
Çoğumuz asla daha fazlasını yapmak veya
daha fazlası olmak için davet edilmemiştir
ve çoğumuz bu daveti
ne kadar istediğinin farkında değil.
Kendi başlarına kendi kasabalarında
Sivil Cumartesi'yi yönetmek için
dünyanın her yerinden insanları
eğitmeye başlamak için
sivil bir seminer
düzenlediğimizden beri farkındalar.
Tennessee, Athens topluluğunda
Whitney Kimball Coe
adındaki girişken bir lider
onunkini genç bir koro
ve birçok küçük bayrakla birlikte
bir sanat ve çerçeve
dükkanında düzenliyor.
Berto Aguayo isminde genç bir aktivist
Sivil Cumartesi'yi Chicago'nun
Back of the Yards mahallesinde
bir sokak köşesinde düzenledi.
Berto bir zamanlar çetelere karışmıştı.
Şimdi ise barışı sağlıyor
ve siyasi kampanyalar düzenliyor.
Honolulu'da eski bir profesyonel
basketbol oyuncusundan
fotoğrafçıya ve çevreciye
dönüşen Rafael Bergstrom
kendininkini "Siviller seksidir"
pankartı altında yürüttü.
Seksiler.
(Gülüşmeler)
Bazen ilahiyat öğrencileri bile
bana şöyle soruyor:
"Dini dil kullanmak tehlikeli değil mi?
Bu, siyasetimizi çok daha dogmatik
ve aşırı ahlakçı yapmaz mı?"
Ancak bu görüş bütün dinlerin
yobaz olduğunu varsayıyor.
Değil.
Din ayrıca ahlaki muhakeme yeteneğidir,
şüphenin bir kabulü,
kendini soyutlamak ve diğerlerine
faydalı olmak için bir bağlılık,
dünyayı onarmak için bir mücadele.
Bu bağlamda siyaset
biraz daha din gibi olmalı,
daha az değil.
O hâlde bugünkü ikinci konumuza geçelim:
Neden sivil din şimdi önemli?
İki neden sunmak istiyorum.
Birincisi aşırı bireyselcilik
kültürüne karşı çıkmak için.
Her ekran ve modern piyasanın
yüzeyinden aldığımız her mesaj
her birimizin tek başına olduğudur.
Özgür bir birey,
kendi markalarını yönetmeye özgür,
köprü altlarında yaşamaya özgür,
ek iş yapmaya özgür,
sigortası olmadan
yalnız ölmeye özgür bir birey.
Piyasa liberalizmi bize kimseye borçlu
olmayan efendiler olduğumuzu söylüyor
ama daha sonrasında bizi
statü endişesi ve tüketimciliğin
berbat izolasyonu içine tutsak ediyor.
(Seyirci) Evet!
Milyonlarcamız şimdi üçkağıdın içinde.
Şimdi fark ediyoruz ki
herkes için özgürlük kavramı hiç de
herkes için aynı özgürlük değil.
(Alkış)
Bizi gerçekten özgür yapan şey
başkalarına karşılıklı yardım
ve minnetle bağlı olmak,
semt ve kasabalarımızda elimizden
geldiğince sorunları halletmektir,
sanki kaderlerimiz bağlıymış gibi --
çünkü öyleler --
birbirimizden ayrılamazmışız gibi.
Çünkü nihayetinde ayrılamayız.
Kendimizi bu şekilde bağlamak
aslında bizi özgürleştiriyor.
Haysiyette eşit olduğumuzu gösteriyor.
Hakların sorumluluklarla birlikte
geldiğini bize hatırlatıyor.
Düzgünce anlaşılmış hakların aslında
sorumluluklar olduğunu bize hatırlatıyor.
Sivil dinin neden şimdi
önemli olduğunun ikinci nedeni ise
bizim ve onların en sağlıklı
olası hikâyesini sunmasıdır.
Günümüzde kimlik politikaları hakkında
yeni bir şeymiş gibi konuşuyoruz
ama yeni değil.
Bütün politikalar kimlik politikalarıdır,
kimin gerçekten ait olduğunu tanımlamanın
bitmek bilmeyen bir mücadelesi.
Bazılarını ebediyen
yabancı olarak işaretleyen
kan ve toprağın
tehlikeli efsaneleri yerine
sivil din herkese sadece
katkının, katılımın, dahil olmanın
evrensel öğretilerine dayanan
bir aidiyet yolu sunuyor.
Sivil dinde "bizler" faydalı olmaya,
gönüllü olmaya, oy vermeye, dinlemeye,
öğrenmeye, empati kurmaya,
daha iyi tartışmaya,
gücü toplamaktansa
yaymaya istekli olanlar.
"Onlar" ise isteksiz olanlar.
Onları sert bir şekilde
yargılamak mümkün
ama gerekli değil.
Çünkü her an onlardan biri
sadece bir vatandaş gibi yaşamayı
seçerek bizden biri olabilir.
O hâlde onları karşılayalım.
Witney, Berto ve Rafael
yetenekli karşılayıcılar.
Her birinin yer yer demokrasiyi
başkalarının da ilişkilendirilebilir
bulması için bulduğu
ayırt edici özelliği var.
Argoları Apalaşlı, Güneyli
ya da Hawaili olabilir.
Mesajları aynı:
sivil sevgi, sivil ruh, sivil sorumluluk.
Şimdi tüm bu sivil din şeyinin
sadece benim gibi
istekli ikinci kuşak Amerikalılar
için olduğunu düşünebilirsiniz.
Ama aslında herhangi bir yerdeki
özgürlük içinde kendimizi
yönetmek için gerekli olan
güven, sevgi ve ortak eylem bağlarını
uyandırmak isteyen herkes için.
Belki Sivil Cumartesiler
size göre değildir.
Sorun değil.
Kalbinizin sivil alışkanlıklarını
teşvik etmek için kendi yollarınızı bulun.
Sevgili sivil toplulukların birçok biçimi
şimdi, bu bilinçlenme çağında gelişiyor.
Kadın eşitliği için yaratıcı hikâye
anlatıcılığı törenleri kullanan
Community Organizing
Japan gibi topluluklar.
İzlanda'da genç insanların toplumlarının
tarih ve sivil geleneklerini öğretmek için
yaşça büyük bir kimse
tarafından öncülük edildiği
kiliseye kabul törenine benzeyen
ergenliğe geçiş töreni ile
sonuçlanan sivil onaylama.
Amerika Birleşik Devletleri'nde
Franklin'in otobiyografisinde derlediği
adalet, minnettarlık ve bağışlama gibi
erdemleri yansıtmak ve tartışmak için
arkadaşların ayda bir toplandığı
Ben Franklin Circles.
Sivil dinin çağımızın
köklü adaletsizliklerini düzeltmede
yeterli olmadığını biliyorum.
Bunun için güce ihtiyacımız var.
Ama karaktersiz güç
hastalıktan daha kötü bir tedavi.
Sivil dinin kendisinin yozlaşmış kurumları
düzeltemeyeceğini biliyorum.
Ama yeni kurallar olmadan
kurumsal reformlar uzun sürmeyecektir.
Kültür yasanın yukarı akıntısıdır.
Ruh siyasetin yukarı akıntısıdır.
Hissiyat ülkenin yukarı akıntısıdır.
Sadece aşağı akıntıyı temizlersek
siyasetimizi temizleyemeyiz.
Kaynağa inmeliyiz.
Kaynak ise değerlerimizdir
ve değer konusuna gelecek olursak
tavsiyem basit: biraz değerleriniz olsun.
(Gülüşmeler)
(Alkış)
Bu değerlerin toplum yanlısı
olduğundan emin olun.
Onları uygulayın ve bunu
başkalarının eşliğinde
hepinizi geri getirecek inançlı,
başarılı ve keyifli bir yapıyla yapın.
Demokrasiye ve hâlâ mümkün
olduğuna inananlarımız
bunu kanıtlama yüküne sahipler.
Ama hatırlayın, tamamen
insan olarak görüldüğünüz,
sizi etkileyen şeylerde
söz sahibi olduğunuz,
saygı duyulmak için bir yere
mensup olmak zorunda olmadığınız
bir toplulukta olmak hiç de yük değil.
Buna lütuf deniyor
ve inanan herkes için mevcut.
Teşekkür ederim.
(Alkış)
我要将一个
来自世界自由度
排名第52位国家的问候。
作为一个美国人，我感到
烦恼的是自己国家的名次
在每年《自由之家》公布
的排行榜中持续下滑。
我来自一个移民家庭。
我的父母出生于战争
与解放时期的中国，
他们先去了台湾，后来到了美国，
这意味着我整个一生，
都深刻地意识到传统自由
是何等脆弱。
因此我把时间用在教学、
宣讲与实践民主上。
我从不抱幻想。
在当今的世界，
人们正怀疑民主能否实现。
专制者和煽动者们看起来无所畏惧，
甚至非常自大。
我们觉得自由的世界缺乏领袖。
然而，我依然充满希望。
我不是说乐观。
乐观是留给观众的。
希望暗示着行动。
这说的是我可以为结果贡献力量。
民主的希望需要信仰，
不是信仰铁腕人物
或魅力超凡的救世主，
而是彼此之间的信仰，
它促使我们提问：
我们如何才配拥有这种信仰？
我相信我们正处于道德觉醒的时刻，
这是一个旧认知崩塌的时刻。
这场觉醒的核心，
我称之为“公民宗教”。
今天，我想讨论什么是公民宗教，
我们如何实践它，
还有为什么它在现今变得更重要？
让我从“它是什么”开始。
我给公民宗教的定义是
一个选择像公民一样生活的
自治社区成员所共享的
信仰与集体实践的系统。
我在这里说的“公民”，
无关证件或护照的范畴。
我谈论的是作为一个社区的贡献者，
社区一员的更深入、
更广泛的伦理道德观念。
说公民宗教为宗教
并非为了诗意修辞。
那是因为民主制度
是最需要用信仰推动的
人类活动之一。
唯有足够多的人相信民主，
它才能发挥作用。
这既是一场赌博，也是一个奇迹。
它的合法性并非来自
外部的国家宪法框架，
而是源自公民精神的内核。
公民宗教，和其他的宗教一样，
包含神圣信条、神圣的契约
和神圣的仪式。
我的信条里包含的话语如
“人人平等的法律保护权”
以及“我们人民”。
我的神圣事迹名单包括
废除奴隶制，妇女选举权，
民权运动，
盟军登陆诺曼底，
柏林墙的倒塌。
稍后我还将告诉你们一个
新的公民宗教仪式。
不论你来自地球的哪个角落，
你都可以找到或者制定你自己
的信仰，信条和仪式。
公民宗教的实践无关国家崇拜，
也不是屈服于执政党。
它是关于对他人
和我们共同理想的承诺。
并且公民宗教的神圣性
与神性或者超自然无关。
它是一群不同的人
通过对话形成我们的共性，
我们的群体性。
也许你们现在有些怀疑
我这是在大力推崇邪教。
放心，我不是。
我不需要说服你们。
作为人类，你们经常处于各种邪教，
各种宗教体验的包围中。
我们天生就想要寻求宇宙学的解释，
将那些把我们团结在
超然目标中的信念神圣化。
人类因群居而创造了宗教。
我们唯一的选择是是否要
为了福祉来激活这种群体性。
如果你是一个虔诚的人，
你就会知道这点。
如果你不是，
如果你不再祷告
或者从来没做过，
那么可能你会说你的信仰是瑜伽，
或是英超足球，
是编织、编程或TED演讲。
但你是否相信上帝还是相信虚无，
公民宗教并不需要你放弃你的信仰。
它只需要你表现得是一个公民就好。
接下来进入我的第二个话题：
我们如何有效地践行公民宗教。
我来介绍一下新的公民仪式。
它叫做“公民星期六”，
它遵循着宗教集会的轨迹。
我们一起唱歌，
我们跟旁边的陌生人
讨论共同的问题，
我们听诗歌和经文，
有场布道会将这些资料
和这个时代的伦理选择
和争议联系起来，
但这些诗歌、经文和布道
并非来自基督教堂、
犹太教堂或清真寺。
它们是公民的，
源自我们共同的公民理想，
以及对这些理念的
共同宣扬和挑战的历史。
然后，我们围成一圈
组织集会，登记选民，
加入新的俱乐部，结交新朋友。
我和同时于2016年开始在西雅图
组织公民星期六。
自那之后，它们开始
在全国传播开来。
有时候有数百人参与，
有时候几十个人。
有时候举办在图书馆和社区中心
以及共同办公空间，
或者节日帐篷和大厅里。
这种社会技术没有什么高科技可言。
它体现了人类对
面对面交流的基本渴望。
它吸引了年轻人和老人，左派和右派，
穷人和富人，传教士和非传教士，
以及各种种族。
当你参与公民星期六，
并被邀请讨论诸如
“你要对谁负责？”
或者“为了你的社区你愿意冒险
或放弃什么？”之类的问题，
这些情况发生时，事情就会发生变化。
你会被触动。
你开始讲述你的故事。
我们开始看到彼此。
你会意识到无家可归，
枪支暴力，士绅化，
糟糕的交通，对新来者
的不信任，假新闻——
这些东西不是某个人的问题，
它们是我们习惯和疏漏的总和。
你的行为决定了社会的样子。
我们从来没被要求反思
我们的公民身份的内容。
我们很多人从没被邀请
去做更多或变得更多，
并且我们很多人不知道我们
有多渴望得到这样的邀请。
从那以后，我们创建了
一个公民神学院，
开始培训世界各地的人们，
让他们在自己的城镇
领导公民星期六的集会。
在田纳西州的雅典社区，
一位名叫惠特尼·金博尔·科
的精力充沛的领导者
在一家有青年唱诗班和许多小旗子
的艺术与装裱店领导集会。
一位名叫贝托·阿瓜约的
年轻活动人士
在芝加哥后院的一个街角
领导他的公民星期六。
贝托曾经参加过帮派。
现在，他在维护和平
和组织政治活动。
在檀香山，拉斐尔·伯格斯特罗姆，
一名前职业棒球运动员，
后来成为摄影师和环保主义者，
在“公民是性感的”的旗帜下
领导他自己的公民星期六。
它是的。
（笑声）
有时候甚至我们神学院的学生也问我：
“使用宗教的语言会不会危险？
这难道不会让我们的政治
更加教条和自以为是吗？”
这种观点的潜台词是，所有宗教
都是狂热的原教旨主义的。
并不是的。
宗教也是道德明辨的。
是拥抱怀疑的，
致力于放下自我并为他人服务，
接受修复世界的挑战。
在这个意义上，政治应更多像是宗教，
而非更少。
因此，我今天最后一个话题是：
为什么现在公民宗教这么重要。
我想要给出两个理由。
一个是反对极端的个人主义文化。
我们从现代市场环境每个屏幕和表面
得到的每一条信息都是
我们每个人都是独立的，
自由行动，
自由管理自己的品牌，
自由生活在天桥底下，
自由做副业，
自由在没有保险的情况下孤独死去。
市场自由主义告诉我们，
我们是不受任何约束的主人，
但它却把我们束缚在
消费主义和地位焦虑
的可怕孤立之中。
（观众）没错！
数以百万的人现在明白了。
我们现在意识到
人人拥有自由并不等于
人人享有自由。
（鼓掌）
真正使我们自由的
是在互助和义务中
与他人绑在一起，
我们必须在社区和城镇里
尽我们所能把事情解决好，
就如我们的命运是交织的——
因为它们本就如此——
就如我们不能彼此分离，
因为最终，我们不能分离。
这样绑定我们实际上解放了我们。
它表明我们拥有平等的尊严。
它提醒我们权利伴随责任而来。
它提醒我们，实际上，
权利的正确理解就是责任。
公民宗教现在如此重要的
第二个原因是，
它为我们和他们提供了最健康的故事。
我们今天谈论的身份政治
好像是新事物一样，
但并非如此。
所有的政治都是身份政治，
一场定义谁才是真正归属
的无休止斗争。
跟那些永远把一些人视为局外人的
关于鲜血和土地的有害神话相比，
公民宗教为每个人提供了一条
通往奉献、参与、包容的普世信念
的道路。
在公民宗教中，“我们”是那些希望服务，
自愿，投票，倾听，学习，
同情，更好地辩论的人，
将权力循环使用而不是储存起来。
“他们”是那些不这样做的人。
对他们进行严厉的批评是可能的，
但这是没有必要的，
因为在任何时候，他们都
有可能成为我们的一员，
只需要选择像公民那样生活。
所以让我们欢迎他们加入。
惠特尼、贝托和拉斐尔
是天生的欢迎者。
他们都有独特的，根植于本地的方式
去让别人对与人息息相关
的民主产生信仰。
他们的俚语可能是阿巴拉契亚语、
南区语或夏威夷语。
他们的信息是一样的：
公民之爱，公民精神，公民责任。
现在你可能会觉得
这些公民宗教的玩意
只适合像我这样过分
热情的二代美国人。
但实际上，它适合任何人，任何地方，
适合那些想要点燃
管理我们自由所需
的信任、情感
和共同行动的纽带的人。
也许公民星期六不适合你。
那没关系。
用你自己的方式
培养自己的公民习惯。
在这个觉醒的时代，很多
受人喜爱的公民社区形式
正在蓬勃发展。
像“社区组织日本”这样的团体，
使用创造性的表演仪式来讲述故事，
去提倡女性平等。
在冰岛的公民坚信礼中，
年轻人由长辈带领
学习他们社会的历史和公民传统。
在类似于教堂确认仪式
的仪式中达到高潮。
在美国的“本·富兰克林圈”里，
人们每月定期聚会
讨论和反思富兰克林在他的自传中
编纂的美德，
如正义、感恩和宽恕。
我知道公民宗教不足以纠正
我们这个时代的根本不平等。
我们需要权力。
但没有品格的权力比疾病更糟糕。
我知道单凭公民宗教
不能纠正腐败的制度，
但没有新规范的制度无法长久。
文化是法律的上游。
精神是政策的上游。
灵魂是国家的上游。
如果我们只清理下游，我们就
不能使我们的政治不受污染。
我们必须直击源头。
源头是我们的价值，
在价值的话题中，我的
建议很简单：得有。
（笑声）
（鼓掌）
确保这些价值是亲社会的。
把它们付诸实践，
在别人的陪伴下去做，
用一种信条、实际和快乐的仪式结构
来保持你们所有人的持续。
对我们这些相信民主并
相信民主是可能的人而言，
我们去证明这一点有负担。
但请记住，在一个
你被视为成人的社区里，
在一个你对影响你的事情
有发言权的社区里，
在一个你不需要被连接
也能被尊重的社区里，
这根本不是什么负担。
这就是福音，
并且它属于每一个相信的人。
谢谢。
（鼓掌）
Vă prezint salutările
celei de-a 52-a cea mai liberă
națiune de pe Pământ.
Ca american, mă supără că țara mea
continuă să se scufunde
în topul anual publicat de Freedom House.
Sunt fiul unor imigranți.
Părinții mei s-au născut în China
în timpul războiului și revoluției,
au plecat în Taiwan, iar apoi în SUA,
ceea ce înseamnă că toată viața
am fost conștient cât de fragilă
este o libertate moștenită.
De aceea mi-am petrecut timpul predând,
predicând și practicând democrația.
Nu mă mint singur.
Peste tot în lume
oamenii au dubii dacă democrația
va reuși.
Autocrații și demagogii par încurajați,
chiar încrezuți.
Lumea liberă se simte fără lideri.
Dar eu încă sper.
Nu mă refer la optimism.
Optimismul e pentru spectatori.
Speranța implică acțiune.
Spune că te implici în proces.
Speranța democratică necesită credința
nu într-un om puternic
sau într-un salvator carismatic,
ci în noi toți,
și ne face să ne întrebăm:
cum putem deveni vrednici
de o așa credință?
Cred că suntem într-un moment
de trezire morală,
precum cea care are loc
când vechile credințe se prăbușesc.
În inima acestei treziri
e ceva ce eu numesc „religie civică”.
Și astăzi vreau să vă povestesc
ce e religia civică,
cum o practicăm
și de ce contează acum
mai mult decât oricând.
Voi începe cu ce înseamnă.
Definesc religia civică drept un sistem
de credințe comune și practici colective
prin care membrii unei comunități libere
aleg să trăiască ca cetățeni.
Când spun „cetățean” nu mă refer
la documente sau pașapoarte.
Mă refer la un concept etic
mult mai profund și cuprinzător
de a fi un contribuitor în comunitate,
un membru din organism.
A vorbi de religia civică ca religie
nu e doar o licență poetică.
Deoarece democrația
e una dintre activitățile umane
cele mai pline de credință.
Democrația funcționează doar atunci
când suficienți oameni
cred că funcționează.
E în același timp un joc de noroc
și un miracol.
Legitimitatea ei nu vine din cadrul extern
al regulilor constituționale,
ci din munca internă a spiritului civic.
Religia civică, ca orice altă religie,
conține un crez sacru,
fapte sacre și ritualuri sacre.
Crezul meu include cuvinte ca
„protecție egală în fața legii”
și „noi, oamenii”.
Lista de fapte bune include
drepturi egale, votul femeilor,
mișcarea civilă pentru drepturi,
debarcarea Aliaților în Normandia,
căderea Zidului Berlinului.
Și am un nou ritual civic
despre care vă voi vorbi imediat.
De oriunde ai fi de pe Pământ,
poți găsi sau crea propriul set
de credințe, fapte și ritualuri.
Practicarea religiei civice nu e
despre venerarea statului
sau despre obediența
față de partidul de la guvernare.
E despre angajamentul față de alții
și despre idealurile noastre comune.
Sfințenia religiei civice nu e
despre divinitate sau supranatural.
E despre un grup de oameni diferiți
ce reprezintă similaritatea noastră,
gruparea noastră.
Poate că acum te îngrijorezi puțin
că încerc să te bag într-un cult.
Relaxează-te, nu încerc asta.
Nu e nevoie să te conving.
Ca om, ești mereu în căutarea unui cult,
dornic de experiențe religioase.
Suntem făcuți să căutăm explicații cosmice
față de credințe sfinte care ne unesc
într-un scop transcendent.
Oamenii creează religii
deoarece oamenii creează grupuri.
Singura alegere pe care o avem
e să folosim asta pentru a face bine.
Dacă ești o persoană evlavioasă,
știi asta.
Dacă nu ești,
dacă nu mergi să te închini
sau nu ai făcut-o niciodată,
atunci probabil vei spune
că yoga e religia ta,
sau Liga Engleză de fotbal
sau tricotajul, sau programarea,
sau TED Talks.
Indiferent dacă crezi într-un Dumnezeu
sau în absența Lui,
religia civică nu îți cere
să renunți la credințele tale.
Îți cere doar să fii un cetățean.
Și asta mă duce la următoarea temă:
cum putem să practicăm
religia civică în mod productiv.
Lăsați-mă să vă povestesc
despre noul ritual civic.
Se numește „Sâmbăta Civică”
și urmează modelul
unei adunări religioase.
Cântăm împreună,
ne întoarcem către străinii de lângă noi
ca să discutăm o problemă comună,
ascultăm poezie și scriptură,
există o predică ce leagă aceste texte
de alegerile etice
și controversele vremurilor noastre.
Dar cântecul, scriptura și predica
nu sunt de la biserică,
sinagogă sau moschee.
Sunt de natură civică,
cu originea în idealurile noastre comune
și o istorie comună de revendicare
și contestare a acestor idealuri.
Ulterior, formăm grupuri,
organizăm mitinguri, votăm,
intrăm în noi cluburi, creăm prietenii.
Eu și colegii mei
am început să organizăm Sâmbăta Civică
în Seattle, în 2016.
De atunci, s-a răspândit
de-a lungul continentului.
Uneori cu sute de participanți,
alteori cu zeci.
Au loc în librării, centre comunitare,
spații comune de lucru,
sub corturi festive
sau în interiorul marilor săli.
Nu este nimic high-tech
despre această tehnologie socială.
Se adresează dorințe umane
de interacțiune personală.
Atrage tineri și bătrâni,
stânga și dreapta,
săraci și bogați,
credincioși și necredincioși
din toate rasele.
Atunci când vii la Sâmbăta Civică
și ești invitat să dezbați o temă
precum: „Pentru ce ești responsabil?”
sau „Ce ești dispus să riști sau să dai
pentru comunitatea ta?"
Atunci când se întâmplă, ceva se mișcă.
Tu ești mișcat.
Începi să îți spui povestea.
Începem să ne vedem unii pe alții.
Realizezi că lipsa de adăpost,
violența armelor, gentrificarea,
traficul teribil, neîncrederea
față de străini, știrile false,
aceste lucruri nu sunt problemele altora,
sunt cristalizarea
propriilor obiceiuri și lacune.
Societatea devine așa cum te comporți.
Nu am fost niciodată puși să reflectăm
asupra rolului de cetățean.
Mulți nu suntem niciodată invitați
să facem mai mult sau să fim mai mult,
și mulți nu avem idee
cât de mult ne dorim această invitație.
Încă de când am creat seminarul civic
am început să învățăm oamenii de peste tot
să conducă adunările Sâmbetei Civice
pe cont propriu, în propriile orașe.
În comunitatea din Athens, Tennessee,
un lider curajos numit Whitney Kimball Coe
a ținut seminarul
într-un magazin de artă și cofraj
împreună cu un cor tânăr
și multe steaguri mici.
Un tânăr activist numit Berto Aguayo
ține Sâmbăta Civică la colțul străzii
în cartierul Back of the Yards
din Chicago.
Berto a fost implicat în găști.
Acum el menține pacea
și organizează campanii politice.
În Honolulu, Rafael Bergstrom,
un fost jucător de baseball profesionist,
acum fotograf și ecologist
își conduce adunarea sub bannerul
„Civismul e sexy".
Chiar este.
(Râsete)
Uneori sunt întrebat,
chiar de către participați:
„Nu este periculos
să folosești limbaj religios?
Nu va face asta politica
și mai dogmatică și ipocrită?”
Viziunea asta asumă că toate religiile
au o fundație fanatică.
Nu este așa.
Religia este un discernământ moral,
o îmbrățișare a îndoielii,
un angajament de detașare față de sine
și de a-i servi pe alții,
o provocare de a repara lumea.
În acest sens, politica poate semăna
un pic mai mult cu o religie,
nu mai puțin.
Prin urmare, subiectul meu final de azi:
de ce religia civică contează acum.
Vreau să vă ofer două motive.
Unul este să contracareze
cultura hiperindividualismului.
Fiecare mesaj pe care îl primim
de la ecranele și instrumentele
piețelor moderne
e că fiecare e pe cont propriu,
un agent liber,
liber să ne gestionăm propriul brand,
liber să trăim sub poduri,
liber să avem joburi secundare,
liberi să murim singuri fără asigurare.
Liberalismul economic ne spune
că nu avem obligații față de nimeni,
dar apoi ne subjugă
sub iluzia îngrozitoare
a consumerismului și a anxietății.
(Audiența) Da!
Milioane dintre noi deja sunt contra.
Acum realizăm
că liber în toate nu este același lucru
cu liber de la toate.
(Aplauze)
Ce ne face cu adevărat liberi
e să fim legați de alții
în ajutor mutual și obligații,
ca să realizăm cel mai bun lucru posibil
în cartierele și orașele noastre,
ca și cum credințele au fost îmbrățișate,
deoarece ele sunt,
ca și cum nu ne-am putea separa
unul de altul,
deoarece, în final, nu putem.
Legându-ne în acest mod,
de fapt ne eliberăm.
Ne arată că suntem egali în demnitate.
Ne aduce aminte că drepturile
vin cu responsabilități.
De fapt, ne amintește
că drepturile înțelese corect
sunt responsabilități.
Al doilea motiv pentru care religia
civică contează acum
e că oferă cea mai sănătoasă
poveste despre noi și ei.
Astăzi vorbim despre identitate politică
ca și când ar fi ceva nou,
dar nu este.
Toate politicile sunt identitate politică,
o luptă nesfârșită
ca să definim ceea ce suntem.
În locul miturilor nocive
de sânge și pământ
ce etichetează pe unii ca străini eterni,
religia civică oferă oricui
o cale către apartenență
bazată doar pe credința universală
a contribuției, a participării,
a incluziunii.
În religia civică, „noi"
suntem cei care dorim să servim,
să fim voluntari, să votăm, să ascultăm,
să învățăm, să empatizăm,
să dezbatem mai bine,
să transmitem puterea decât să o păstrăm.
„Ei” sunt cei care nu fac asta.
Este posibil să îi judecați aprig,
dar nu este necesar,
deoarece oricând, unul din ei,
poate deveni unul dintre noi,
alegând să trăiască ca un cetățean.
Așa că să le urăm bun venit.
Whitney, Berto și Rafael
sunt niște gazde grozave.
Fiecare are o metodă locală, distinctivă,
de a face credință în democrație
importantă pentru ceilalți.
Argoul lor poate fi appalachian,
sudic sau Hawaiian.
Mesajul lor este același:
iubire civică, spirit civic,
responsabilitate civică.
Poți crede că toată această religie civică
e doar pentru acei americani zeloși
de a doua generație ca mine.
De fapt e pentru oricine, oriunde,
care vrea să întărească
legăturile încrederii,
afecțiunea și colaborarea
necesare pentru a ne conduce în libertate.
Poate că Sâmbăta Civică nu e pentru tine.
E în regulă.
Găsește-ți propriile căi ca să hrănești
obiceiurile civice din inima ta.
Multe forme de prețuire a comunității
civice prosperă acum,
în aceste timpuri ale deșteptării.
Grupuri ca Organizarea
Comunității din Japonia
care folosește ritualuri creative
de a spune povești
pentru a promova egalitatea femeilor.
În Islanda, confirmarea civilă,
unde tinerii sunt conduși de către seniori
ca să învețe istoria
și tradiția civică a societății lor,
culminând cu ritualul de absolvire
asemănător cu confirmarea bisericii.
Cercurile Ben Franklin din Statele Unite,
unde prietenii se întâlnesc lunar
ca să discute și să reflecte
asupra virtuții codificate de Franklin
în autobiografia sa,
ca justiția, recunoștință și iertarea.
Știu că religia civică nu e suficientă
ca să remediem inechitățile radicale
ale vremurilor noastre.
Ne trebuie putere pentru asta.
Dar puterea fără caracter
e un tratament mai rău decât boala.
Religia civică singură
nu poate să repare instituții corupte,
dar reformele instituționale
fără noi norme nu vor dura.
Cultura e originea legii.
Spiritul e originea politicii.
Sufletul e originea statului.
Nu putem decontamina politica
doar curățând în aval.
Trebuie să mergem la sursă.
Sursa e valorile noastre,
Și pe tema valorilor,
sfatul meu e simplu: să ai câteva.
(Râsete)
(Aplauze)
Asigură-te că valorile tale
sunt prosociale.
Pune-le în practică,
și fă asta în compania altora,
folosind crezul, faptele bune
și ritualurile plăcute
ce vă vor face pe toți să vă întoarceți.
Aceia dintre voi care cred în democrație
și cred că e posibil,
avem sarcina grea să dovedim asta.
Dar țineți minte, nu e o povară
să fim într-o comunitate
unde ești văzut ca un om complet,
unde ai un cuvânt de spus
asupra lucrurilor ce te afectează,
unde nu trebuie
să fii conectat ca să fii respectat.
Asta e o binecuvântare,
și e disponibilă tuturor celor care cred.
Vă mulțumnesc!
(Aplauze)
Je vous salue
de la 52ème nation la plus libre au monde.
En tant qu'Américain, ça m'agace que
ma nation continue de plonger
dans les classements annuels
publiés par Freedom House.
Je suis fils d'immigrants.
Mes parents sont nés en Chine
pendant la guerre et la révolution,
sont allés à Taïwan,
puis sont venus aux Etats-Unis,
ce qui veut dire que toute ma vie,
j'ai été pleinement conscient combien
une liberté héritée peut être fragile.
C'est pourquoi je passe mon temps à
éduquer, prêcher et exercer la démocratie.
Je ne me fais pas d'illusion.
Partout dans le monde aujourd'hui,
les gens doutent
de ce que peut apporter la démocratie.
Les autocrates et les démagogues
semblent enhardis,
même arrogants.
Le monde libre semble sans meneur.
Et cependant, je reste plein d'espoir.
Je ne dis pas optimiste.
L'optimisme, c'est pour les spectateurs.
L'espoir suppose le pouvoir.
Il signifie que je participe au résultat.
L'espoir démocratique demande de la foi,
pas dans un homme fort
ou un sauveur charismatique,
mais les uns dans les autres,
et il nous force à nous demander :
comment mériter une telle foi ?
Je crois que nous sommes
dans une période de réveil moral,
celui qui arrive quand
de vieilles certitudes s'effondrent.
Au cœur de ce réveil, il y a
ce que j'appelle la « religion civique ».
Et aujourd'hui, je veux parler
de ce qu'est la religion civique,
comment on la pratique,
et pourquoi c'est important
maintenant plus que jamais.
Commençons par le commencement.
Je définis la religion civique comme
un système de croyances partagées
et de pratiques collectives
par lesquelles les membres
d'une communauté autonome
choisissent de vivre comme des citoyens.
Quand je dis « citoyens »,
je ne pense pas aux papiers ou passeports.
Je parle d'une conception plus profonde,
plus large, et éthique
du fait de contribuer à une communauté,
d'être un membre du corps.
Parler de religion civique en ces termes
n'est pas une simple tournure.
C'est parce que la démocratie
est une des activités humaines
qui requièrent le plus de foi.
La démocratie ne marche que si
assez d'entre nous croient qu'elle marche.
C'est à la fois un pari et un miracle.
Sa légitimité ne vient pas du cadre
externe de règles constitutionnelles,
mais des travaux intérieurs
de l'esprit civique.
La religion civique,
comme n'importe quelle religion,
comprend une croyance sacrée,
des actes sacrés et des rituels sacrés.
Ma croyance comprend des mots comme
« protection égale des lois »
et « nous, le peuple ».
Mon appel pour des actes saints comprend
l'abolition, le suffrage féminin,
le mouvement des droits civiques,
le débarquement des Alliés en Normandie,
la chute du Mur de Berlin.
Et j'ai un nouveau rituel civique
dont je vous parlerai plus tard.
Peu importe d'où vous venez,
vous pouvez trouver ou créer votre propre
ensemble de croyances, actes et rituels.
La pratique de la religion civique
n'est pas l'adoration de l'État
ou l'obéissance au parti au pouvoir,
mais l'engagement
les uns vis-à-vis des autres
et de nos idéaux communs.
Et le sacré de la religion civique
n'est pas divin ou super-naturel.
Il s'agit d'un groupe
de personnes différentes
parlant de ce qui les rassemble,
les regroupe.
Peut-être que vous vous inquiétez un peu
que j'essaye de vous vendre à un culte.
Détendez-vous, ce n'est pas le cas.
Je n'ai pas besoin de vous vendre.
Comme humain, vous êtes toujours
sur le marché du culte,
d'une sorte d'expérience religieuse.
Nous sommes attachés à la recherche
d'explications cosmologiques,
pour sacraliser des croyances qui
nous unissent dans un but transcendent.
Les humains font de la religion
parce que les humains font des groupes.
Le seul choix que nous avons est
d'activer ce groupe pour le bien.
Si vous êtes pratiquant, vous le savez.
Si vous ne l'êtes pas,
si vous n'allez plus à la prière
ou que vous n'y êtes jamais allé,
alors peut-être direz-vous que
votre religion est le yoga,
le football
le tricotage, le codage
ou les conférences TED.
Mais que vous croyez en Dieu
ou en l'absence de dieux,
la religion civique ne vous demande pas
de renoncer à vos croyances.
Elle ne vous demande que
de vous montrer en tant que citoyen.
Et cela m'amène à mon second sujet :
comment nous pouvons pratiquer
la religion civique de façon productive.
Laissez-moi vous parler
du nouveau rituel civique.
Ça s'appelle le « samedi civique »
et ça suit l'arc
d'un rassemblement religieux.
On chante ensemble,
on se tourne vers les étrangers d'à côté
pour discuter d'une question commune,
on écoute de la poésie et des textes,
il y a un sermon qui relie ces textes
aux choix éthiques
et aux controverses de notre temps,
mais le chant, les textes et le sermon
ne viennent ni de l'église,
ni de la synagogue, ni de la mosquée.
Ils sont civiques,
tirés d'idéaux civiques partagés
et d'une histoire commune de revendication
et de contestation de ces idéaux.
Puis, nous formons des cercles
pour organiser des rassemblements,
inscrire des votants, rejoindre des clubs,
se faire de nouveaux amis.
Mes collègues et moi avons commencé
à organiser des samedis civiques
à Seattle en 2016.
Depuis, ils se sont étendus
à tout le continent.
Parfois des centaines de personnes
y assistent, parfois des dizaines.
Ils ont lieu dans des bibliothèques,
des centres communautaires
et des espaces de coworking,
sous des tentes de fête
et dans de grandes salles.
Il n'y a rien de high-tech
dans cette technologie sociale.
Elle répond à un désir humain simple
de face-à-face avec ses semblables.
Elle attire les jeunes et les vieux,
de gauche et de droite,
les riches et les pauvres,
les croyants et les athées,
de toutes races.
Quand vous venez à un samedi civique
que vous êtes invité à débattre de :
« De qui êtes-vous responsable ? »
Ou « Qu'êtes-vous prêt à risquer ou
à abandonner pour votre communauté ? »
Quand cela arrive, quelque chose bouge.
Vous êtes touché.
Vous commencez à raconter votre histoire.
Nous commençons
à nous voir les uns les autres.
Vous réalisez que le sans-abrisme,
la violence armée, la gentrification,
la circulation, la méfiance envers
les migrants, les fake news,
tout cela n'est pas
le problème des autres,
c'est l'agrégation de vos propres
habitudes et omissions.
La société devient le reflet
de votre comportement.
On ne nous a jamais demandé de réfléchir
au contenu de notre citoyenneté.
La plupart d'entre nous n'a jamais été
invité à faire plus ou à être plus,
et la plupart d'entre nous ne savent pas
combien nous désirons cette invitation.
Nous avons depuis créé
un séminaire civique
pour commencer à former des gens
à créer des samedis civiques
par eux-mêmes, dans leur propre ville.
Dans la communauté d'Athènes,
dans le Tennessee,
une animatrice courageuse,
Whitney Kimball Coe,
conduit la sienne dans
un magasin d'art et d'encadrement
avec un jeune chœur et
beaucoup de petits drapeaux.
Un jeune activiste, Berto Aguayo,
a mené son samedi civique
à un coin de rue
dans le quartier de
Back of the Yards à Chicago.
Berto faisait partie de gangs.
Désormais, il maintient la paix
et organise des campagnes électorales.
À Honolulu, Rafael Bergstrom,
ancien professionnel de baseball,
devenu photographe écologiste,
mène sa communauté sous l'égide
« Le civisme EST sexy ».
Ça l'est.
(Rires)
Nos séminaristes me demandent parfois :
« N'est-il pas dangereux
d'utiliser le langage religieux ?
Cela ne va-t-il pas rendre nos politiciens
d'autant plus dogmatiques, suffisants ? »
Mais cette vision suppose que toute
religion est fondatrice pour du fanatisme.
Ce n'est pas le cas.
La religion est aussi
du discernement moral,
une étreinte du doute,
un engagement à se détacher de soi
et à servir les autres,
un défi pour réparer le monde.
En ce sens, la politique peut supporter
d'être un peu plus comme une religion,
pas moins.
Enfin, mon dernier sujet aujourd'hui :
pourquoi la religion civique
est important aujourd'hui.
Je veux proposer deux raisons.
L'une est de pallier la culture
de l’hyper-individualisme.
Chaque message que nous recevons
de tous les écrans et surfaces
du marché moderne
est que chacun de nous est seul,
un agent libre,
libre de gérer sa propre marque,
libre de vivre sous les ponts,
libre d'avoir des activités parallèles,
libre de mourir seul sans assurance.
Le libéralisme économique nous dit que
nous sommes des maîtres jamais redevables,
mais cela nous rend esclaves
dans l'isolement atroce du consumérisme
et d'un état d'anxiété.
Public : Oui !
Des millions d'entre nous
sont désormais contre.
Nous réalisons à présent
que libre de tout n'est pas
la même chose que la liberté pour tous.
(Applaudissements)
Ce qui nous rend vraiment libre,
c'est d'être lié aux autres
dans une aide et une obligation mutuelles,
devant régler les problèmes au mieux
dans nos quartiers et nos villes,
comme si nos destins étaient liés,
parce qu'ils le sont,
comme si nous ne pouvions pas
nous séparer les uns des autres,
parce qu'au final, nous ne pouvons pas.
Nous lier les uns aux autres
de cette façon nous libère, en fait.
Ça révèle que nous sommes
égaux en dignité.
Ça nous rappelle que les droits
vient avec des devoirs.
Ça nous rappelle, en fait,
que les droits, compris de façon correcte,
sont des responsabilités.
La deuxième raison pour laquelle
la religion civique importe maintenant
est qu'elle offre l'histoire la plus
saine possible entre nous et eux.
Nous parlons de la politique de l'identité
comme si c'était nouveau,
mais ça ne l'est pas.
Toutes les politiques
sont des politiques de l'identité,
une incessante bataille pour définir
qui fait vraiment partie du groupe.
Au lieu de mythes nocifs de sang et de sol
qui excluent certains à jamais,
la religion civique offre à tous
un chemin d'appartenance
basé uniquement sur le principe universel
de contribution, de participation
et d'inclusion.
Dans la religion civique, le « nous »
est ceux qui veulent servir,
offrir, voter, écouter, apprendre,
avoir de l'empathie, mieux débattre,
faire circuler le pouvoir
plutôt que de le garder.
Le « eux » est ceux qui ne le veulent pas.
Il est possible de juger
le « eux » sévèrement,
mais ce n'est pas nécessaire,
car à n'importe quel moment, l'un d'entre
eux peut devenir l'un d'entre nous,
simplement en choisissant
de vivre comme un citoyen.
Alors accueillons-les.
Whitney, Berto et Rafael
sont des accueillants talentueux.
Chacun a un chemin particulier,
localement enraciné
pour rendre la foi en la démocratie
accessible aux autres.
Leur argot peut être des Appalaches,
du South Side ou d'Hawaï.
Leur message est le même :
l'amour civique, l'esprit civique,
la responsabilité civique.
Là, vous pensez que
tout ce truc de religion civique
est juste pour des Américains deuxième
génération trop zélés comme moi
Mais en réalité, c'est pour n'importe qui,
n'importe où,
qui veut raviver les liens de confiance,
d'affection et rejoindre notre action
nécessaire à notre gouvernance de liberté.
Maintenant, peut-être que ces samedis
ne sont pas pour vous.
Pas de problème.
Trouvez votre propre chemin pour nourrir
les habitudes civiques du cœur.
De nombreuses formes de communautés
citoyennes se développent en ce moment,
en cet instant d'éveil.
Des groupes comme
Community Organizing Japan,
qui utilise des rituels créatifs
de story-telling
pour promouvoir l'égalité pour les femmes.
En Islande, les confirmations citoyennes,
où les jeunes sont guidés par les anciens
à apprendre l'histoire et
les traditions citoyennes de leur société
culminent dans une cérémonie initiatique
semblable aux confirmations religieuses.
Les Cercles Ben Franklin aux États-Unis,
où des amis se rencontrent mensuellement
pour discuter et réfléchir aux vertus
que Franklin a codifiées
dans son autobiographie,
comme la justice, la gratitude, le pardon.
Je sais que la religion civique
ne suffit pas
pour remédier en profondeur
aux inégalités de notre ère.
Nous avons besoin de pouvoir pour ça.
Mais le pouvoir sans personnalité
est un remède pire que la maladie.
Je sais que la religion civique seule ne
peut corriger les institutions corrompues
mais des réformes institutionnelles sans
nouvelles normes ne perdureront pas.
La culture est la source du droit.
L'esprit est la source de la politique.
L'âme est la source de l'État.
Nous ne pouvons pas décontaminer nos
politiques si on ne nettoie qu'en aval.
Nous devons aller à la source.
La source est nos valeurs,
et sur le sujet des valeurs,
mon conseil est simple : en avoir.
(Rires)
(Applaudissements)
Soyez sûr que ces valeurs sont sociales.
Mettez-les en pratique,
et faites-le en compagnie d'autrui,
avec la structure d'un principe,
d'un acte, d'un rituel plein de joie
qui vous feront tous revenir.
Ceux qui croient en la démocratie
et croient que c'est encore possible,
nous avons le fardeau de le prouver.
Mais souvenez-vous
que ce n'est pas un fardeau
d'être dans une communauté où vous êtes vu
comme un humain à part entière
où vous pouvez vous exprimer
sur les choses qui vous affectent,
où vous n'avez pas besoin d'être connecté
pour être respecté.
C'est ce qu'on appelle une bénédiction,
disponible pour tous ceux qui croient.
Merci.
(Applaudissements)
Üdvözletet hoztam önöknek
a világ 52. legszabadabb államából.
Amerikaiként rendkívül bosszant,
hogy országunk egyre lejjebb süllyed
a Freedom House
évente közzétett listáján.
Bevándorlók gyermeke vagyok.
A szüleim Kínában a háború
és forradalom idején születtek,
onnan Taiwanba mentek,
majd tovább az Egyesült Államokba.
Ez pedig azt jelenti,
hogy egész életemben tudtam,
a szabadság törékeny örökség.
Ezért azon vagyok, hogy tanítsam,
hirdessem és gyakoroljam a demokráciát.
Nincsenek illúzióim.
A világ számos pontján
sokan kételkednek abban,
hogy a demokrácia működőképes.
A diktátorok és népámítók egyre bátrabbak,
már-már szinte beképzeltek.
A szabad világ úgy érzi,
vezető nélkül maradt.
Én viszont továbbra is reménykedem.
Ez nem azt jelenti, hogy optimista vagyok.
Az optimizmus külső szemlélőknek való.
A remény azt jelenti, teszünk is valamit,
teszünk valamit a cél érdekében.
A remény, hogy hiszünk a demokráciában,
azt jelenti, hogy bízunk,
de nem egy diktátorban
vagy karizmatikus megváltóban,
hanem egymásban.
Ebből következik a kérdés: Hogyan
lehetünk méltók egymás bizalmára?
Hiszek abban, hogy az erkölcsi
ébredés korszakát éljük,
ami akkor jön el, mikor a régi
viszonyítási pontok megszűnnek.
Ennek az ébredésnek a mozgatója pedig az,
amit én polgári hitvallásnak nevezek.
Ma arról szeretnék beszélni,
mi is a polgári hitvallás,
hogyan gyakorolható,
és miért fontosabb ma,
mint eddig bármikor.
Hadd kezdjem a fogalom magyarázatával.
Ez a hitvallás a közösség értékrendjének
és hagyományainak rendszere,
melyben egy önkormányzattal
rendelkező közösség tagjai
úgy döntenek: öntudatos polgárként élnek.
Az "öntudatos polgár" nem azt jelenti,
hogy valakinek hivatalos papírjai vannak.
Egy mélyebb, tágabb értelemben vett,
erkölcsi alapokon nyugvó elvről beszélek,
melyben az egyén úgy támogatja
a közösséget, hogy szerves része annak.
Az, hogy a polgári hitet vallásként
definiálom, nem pusztán költői kép.
Azért teszem ezt, mert a demokrácia
talán az egyik leginkább
hitre alapozott emberi tevékenység.
A demokrácia csak akkor működik,
ha elegen hisszük, hogy működni tud.
Egyszerre lutri és csoda.
Létjogosultságát nem az alkotmányos
szabályok keretei adják,
hanem a belső tartás,
melyet a polgári szellemiség ad.
A polgári hitvallásnak,
mint minden más vallásnak,
van egy szent eszmerendszere,
szent tevékenységei és szent szertartásai.
Az én hitvallásomban
olyan kifejezések szerepelnek,
mint "törvény előtti egyenlőség",
illetve "mi, az Egyesült Államok népe".
A szent tettek közé sorolom
a rabszolgaság eltörlését,
a nők szavazati jogát, a polgárjogokat,
a szövetségesek normandiai partraszállását
és a berlini fal leomlását.
Hamarosan beszélek majd
a polgári hitvallás új szertartásairól is.
A föld bármely pontjáról származzunk is,
meg tudjuk találni a magunk hitét,
annak tevékenységeit és szertartásait.
A polgári hitvallás gyakorlása
nem egyenlő az állam imádásával,
sem az uralkodó pártnak szóló
feltétlen engedelmességgel.
Azt jelenti, hogy elkötelezzük magunkat
egymás és közös értékeink mellett.
A polgári hitvallás szentségét nem egy
istenség vagy természetfölötti erő adja,
hanem különbözően gondolkodó
emberek csoportjai,
akik felismerik azonosságaikat
és az egység erejét.
Lehet, hogy most már egy kicsit aggódnak,
hogy valamilyen kultuszt
akarok itt eladni önöknek,
de nyugalom, nem erről van szó.
Nem akarok eladni semmit.
Mi emberek mindig is
nyitottak voltunk a kultuszokra
és a vallásos élmények különböző fajtáira.
A vérünkben van, hogy metafizikus
magyarázatokat keressünk,
szentnek tekintsünk eszméket, melyek egy
transzcendens cél mentén egyesítenek.
Az emberek azért alapítanak vallásokat,
mert szükségük van közösségekre.
Egyedül az múlik rajtunk, hogy közösségünk
nemes célt fog-e képviselni.
A vallásos emberek tudják, miről beszélek.
Azok pedig, akik nem vallásosak,
már nem járnak istentiszteletre,
vagy soha nem is jártak,
talán azt mondják, hogy számukra
a jóga jelenti a vallást,
vagy az első osztályú labdarúgó-bajnokság,
a kötés, a programozás, vagy akár a TED.
De akár hiszünk Istenben, akár nem,
a polgári vallás nem kívánja tőlünk
hitünk feladását.
Az egyetlen követelmény az,
hogy polgárként jelen legyünk.
És ezzel el is érkeztem
előadásom második témájához:
Hogyan gyakorolhatjuk hatékonyan
polgári hitvallásunkat?
Hadd meséljek most a már említett
új polgári szertartásról:
a neve "polgári szombat",
ami tulajdonképpen úgy működik,
mint egy istentisztelet.
Együtt éneklünk, odafordulunk
a mellettünk álló ismeretlenekhez,
megvitatunk egy közös érdeklődésre
számot tartó kérdést,
és verseket, szövegrészleteket
hallgatunk meg.
Van olyan rész is, melyben
ezeken a szövegeken keresztül
korunk erkölcsi kérdéseit
és ellentmondásait vizsgáljuk.
De a dalok, a szövegek és a szertartás
nem egy templomban, zsinagógában
vagy mecsetben hangzanak el.
Minden teljesen polgári,
és közös polgári értékrendünkön alapul,
illetve azon, hogy történelmünk során,
hogy viszonyultunk ezekhez az értékekhez.
Ezután csoportokat alkotunk, gyűléseket
rendezünk, szavazókat regisztrálunk,
új klubtevékenységeket indítunk
vagy barátságokat kötünk.
A kollégáim és én
2016-ban Seattle-ben rendeztük meg
az első polgári szombatot.
Azóta már egész Amerikában
elterjedtek ezek a rendezvények –
néha több százan, máskor
pár tucatnyian vesznek rajtuk részt.
Rendeznek ilyet könyvtárakban,
közösségi házakban,
közösségi irodákban,
fesztiválsátrakban
és nagy előadócsarnokokban.
Nincs ebben a közösségi
törekvésben semmi forradalmi.
Egyszerűen arról van szó, hogy az emberek
vágynak a személyes találkozásra.
Részt vesznek ezeken fiatalok és idősek,
bal, illetve jobb oldaliak,
szegények és gazdagok,
vallásosak és ateisták –
mindenféle embercsoport képviselői.
Ha eljönnek egy ilyen polgári szombatra,
feltehetik önöknek a kérdést,
hogy például:
"Ön kiért vállal felelősséget?"
vagy "Mit kockáztatna vagy adna fel
a közösség érdekében?"
Amikor ez megtörténik, valami megmozdul.
Mi emberek mozdulunk meg.
Elkezdjük elmondani
egymásnak a történetünket.
Elkezdjük észrevenni egymást.
Rájövünk, hogy a hajléktalankérdés,
a fegyveres erőszak, a dzsentrifikáció,
a közlekedési gondok, a betelepülőkkel
szembeni bizalmatlanság, az álhírek –
nem valaki más problémái,
hanem saját szokásaink
és viselkedésünk következményei.
A társadalmat viselkedésünk alakítja.
Sosem kérdezik meg, hogy mit jelent
számunkra, hogy polgárok vagyunk.
Legtöbbünket sosem kérnek fel arra,
hogy többet tegyünk, vagy többek legyünk,
és legtöbben nem is tudjuk,
mennyire hiányzik ez nekünk.
Azóta útnak indítottunk
egy polgári szemináriumot is,
ahol arra készítjük fel az embereket,
hogy a polgári szombatokat vezethessék –
ők maguk, ott, ahol élnek.
Athens-ben, Tennessee államban
egyik elszánt vezetőtársunk,
Whitney Kimball Coe,
egy képkeretező- és művészboltot vezet,
van egy ifjúsági kórusa is –
és rengeteg kis zászlójuk.
Fiatal aktivistánk, Berto Aguayo,
egy utcasarkon vezetett polgári szombatot,
Chicago Back of the Yards városnegyedében.
Berto régebben egy bűnbanda tagja volt.
Ma a béke őre,
aki politikai kampányprogramokat szervez.
Honoluluban Rafael Bergstorm,
korábbi profi baseballjátékos,
ma fotográfus és természetvédő,
csapatával azt hirdeti:
"Polgárnak lenni menő!".
És milyen igaza van!
(Nevetés)
Néha felteszik nekem a kérdést,
még azok is, akik nálunk tanulnak:
"Nem veszélyes a vallás
nyelvezetét használni?
Nem lehet, hogy az elveink ettől
még dogmatikusabbnak tűnnek?"
E mögött az a gondolat áll, hogy minden
vallás fanatikusan fundamentalista.
Pedig nem az.
A vallás erkölcsi tisztánlátást is jelent:
élhetünk a kétkedés jogával,
célunk lehet az, hogy eltávolodjunk
az önzéstől, és másokat szolgáljunk –
kihívás arra, hogy jobbá tegyük a világot.
Ebben az értelemben a politika
és a vallás között több a hasonlóság,
mint az eltérés.
Mai utolsó témám:
Miért olyan fontos ma a polgári hitvallás?
Két válaszom van erre a kérdésre.
Egyrészt, hogy a hiperindividualizmus
kultúrájának ellenpontjaként szolgáljon.
Minden üzenetben, ami különböző
eszközökön és felületeken keresztül
modern világunkban elér minket,
az áll, hogy magunk vagyunk,
a magunk urai,
szabadon útnak indíthatjuk
saját márkás termékeinket,
szabadon élhetünk egy híd alatt,
szabadon vállalhatunk mellékállást,
és ha nincs biztosításunk,
szabadon halhatunk meg egyedül.
A piaci liberalizmus azt sugallja,
hogy senkinek nem tartozunk elszámolással,
de ez egyúttal a fogyasztói társadalom
és a státuszféltés rabszolgáivá is
tesz bennünket.
(Közönség) Igen!
Ma már milliók ellenzik
ezt a fajta gondolkodást.
Kezdjük felismerni,
hogy a "mindent szabad"
nem egyenlő a szabadsággal.
(Taps)
Ami ténylegesen szabaddá tesz,
az a többi emberhez fűződő,
kölcsönös segítségen
és felelősségérzeten alapuló kötelék.
Az, hogy úgy hozzuk ki a lehető legtöbbet
a közösségből, a városból, ahol élünk,
mintha sorsunk közös lenne –
mert az is.
Mintha sosem tudnánk elszakadni egymástól,
mert valóban nem is tudunk.
Ez a fajta kötelék felszabadító érzés.
Rávilágít arra, hogy mindenki
tiszteletet érdemel.
Emlékeztet arra, hogy a jogok
kötelességekkel járnak.
Még pontosabban arra,
hogy jól értelmezett jogaink
egyszersmind kötelességeink is.
A másik oka annak, hogy a polgári
hitvallás ma egyre fontosabb, az,
hogy a lehető legegészségesebb
formában meséli a "mi és ők" történetet.
Úgy beszélünk ma az identitáspolitikáról,
mintha ez valami újdonság lenne,
pedig nem az.
Minden politika identitáspolitika:
véget nem érő játszma
annak eldöntésére, ki hová tartozik.
A "földim" és "vérem" ártalmas mítoszai
helyett, melyekből valaki mindig kimarad,
a polgári hitvallás mindenki számára
elérhetővé teszi az összetartozás érzését,
mivel a közösség segítésén, a részvételen
és az összetartozásba vetett hiten alapul.
A polgári hitvallásban a "mi"
azokra utal, akik szolgálni akarnak:
önkénteskednek, szavaznak, figyelnek,
tanulnak, együttéreznek másokkal,
elfogadhatóbban érvelnek, a hatalmat
megosztják, nem maguknak tartogatják.
Az "ők" pedig azokra utal,
akik ebben nem vesznek részt.
Mondhatnánk most ugyan
szigorú ítéletet róluk,
de nem szükséges,
hiszen bármikor bármelyikükből
lehet egy közülünk.
Bármikor dönthetnek úgy, hogy ők is
felelős polgárként kívánnak élni.
Fogadjuk be hát őket is szeretettel.
Whitney, Berto és Rafael
nagyon jók az újoncok fogadásában.
Mindhármójuknak van egy jellegzetes,
helyi hagyományokon alapuló módszere,
ami mások számára is
vonzóvá teszi a demokráciát.
Három különböző nyelvjárást
beszélnek ugyan,
de az üzenet ugyanaz:
polgári szeretet, polgári szellemiség
és polgári felelősségvállalás.
Talán most azt gondolják,
hogy ez az egész polgári hitvallás-dolog
az olyan buzgó másodgenerációs
amerikaiaknak való, mint én.
A helyzet viszont az,
hogy ez bárhol bárkinek jó,
aki a bizalom, az érzelem
és a közös tevékenység
szálait kívánja erősíteni,
melyek mind szükségesek ahhoz,
hogy szabadságunkkal élni tudjunk.
Lehet, hogy a polgári szombat
nem az önök műfaja.
Ez is rendben van.
Találják meg mi önöknek
a legkedvesebb polgári tevékenység.
Napjainkban, öntudatra ébredésünk korában
sokféle közkedvelt civil csoport működik.
Például a "Közösségszervezés" Japánban,
ahol kreatív történetmeséléssel
hívják fel a figyelmet
a női egyenjogúság kérdésére.
Izlandon ilyen a polgári felkészítő,
ahol egy tapasztalt személy
avatja be a fiatalokat
közösségük polgári
hagyományainak történetébe,
és ami végül egy hitvallással zárul -
úgy, mint az egyházi konfirmációkon.
Itt vannak a Ben Franklin körök
az Egyesült Államokban,
ahol a barátok havonta találkoznak,
hogy azokról az értékekről beszélgessenek,
melyekről Franklin
az önéletrajzában vallott:
úgy mint az igazságosság,
a hála és a megbocsájtás.
Tudom, hogy a polgári vallás
önmagában nem alkalmas arra,
hogy korunk óriási
egyenlőtlenségeit feloldja.
Ehhez hatalomra van szükség.
De a hatalom jellem nélkül
rosszabb gyógymód, mint maga a betegség.
Tudom, hogy a polgári vallás önmagában,
nem tudja megoldani a korrupciót sem,
de új normák nélkül
a szervezeti reformok mit sem érnek.
A jog fölött ott áll a kultúra.
A politika fölött a szellem.
Az állam fölött pedig a lélek.
Nem tehetünk rendet a politikában, ha azon
a szinten próbálunk megoldást keresni.
A forrásig kell elmennünk.
A forrás pedig az értékekben keresendő.
És ha már értékekről beszélünk,
a szabály egyszerű: Legyenek értékeink!
(Nevetés)
(Taps)
Ezeknek az értékeknek
szolgálniuk kell a közösséget.
Gyakoroljuk ezeket,
lehetőleg másokkal együtt:
hittel, cselekedettel
és olyan örömteljes formában,
hogy az emberek szívesen menjenek újra.
Mi, akik hiszünk a demokráciában,
és hisszük, hogy mindez lehetséges,
mi vagyunk felelősek azért,
hogy létjogosultságát igazoljuk.
Ne felejtsék el, nem teher
olyan közösség tagjának lenni,
ahol pusztán emberként tekintenek ránk,
ahol beleszólásunk van
a minket érintő ügyekbe,
ahol nincs szükség összeköttetésekre,
hogy tisztelettel bánjanak velünk.
Szerintem ez áldás,
és mindenki számára elérhető, aki hisz.
Köszönöm.
(Taps) (Éljenzés)
سلام عرض میکنم
از ۵۲مین کشور جهان از نظر آزادی.
به عنوان یک آمریکایی،
ناراحتم که رتبهی کشورم
هر سال طبق آمار
خانهی آزادی پایینتر میرود.
پدر و مادر من مهاجر بودند.
در زمان جنگ و انقلاب در چین به دنیا آمدند،
برای همین به تایوان رفتند
و بعد هم به آمریکا آمدند.
یعنی، در تمام زندگیام،
میدانستم که آزادی چه نعمت
حساس و آسیبپذیری است.
به همین خاطر، وقتم را صرف آموزش،
تبلیغ و اجرای دموکراسی میکنم.
خیالباف نیستم.
الان در سرتاسر جهان،
مردم به کارآمد بودن دموکراسی
مشکوک شدهاند.
حاکمان خودکامه و عوامفریب
جسور به نظر میرسند،
و حتی به خودشان افتخار میکنند.
جهان آزاد به نظر بی رهبر میرسد.
اما من همچنان امیدوار هستم.
منظورم خوشبین نیست.
خوشبینی برای تماشاگرهاست.
امید داشتن یعنی اهل عمل بودن،
یعنی دستی در نتیجهی کار داشتن.
امید دموکراتیک نیاز به ایمان دارد،
نه به قویمردی کاریزماتیک
که ما را نجات بدهد،
بلکه ایمان به یکدیگر.
و ما را وادار میکند بپرسیم:
چطور میتوانیم شایستهی این ایمان شویم؟
من معتقدم ما در لحظهی بیداری اخلاقی هستیم
از آنهایی که با سقوط
باورهای قدیمی رخ میدهد.
در قلب این بیداری چیزی است
که من به آن میگویم «دین مدنی».
و امروز میخواهم در مورد این
صحبت کنم که دین مدنی چیست،
چطور به آن عمل میکنیم،
و چرا الان بیشتر از
هر زمان دیگری اهمیت دارد.
اول، ببینیم دین مدنی چیست؟
تعریف من از دین مدنی،
سیستمی است از عقاید و اعمال دستهجمعی
که افراد یک جامعهی خودگردان
طبق آن به انتخاب خود
به عنوان شهروند زندگی میکنند.
اما وقتی میگویم «شهروند»
کاری به پاسپورت و این کاغذبازیها ندارم.
منظورم یک مفهوم اخلاقی
عمیقتر و وسیعتر است.
مفهوم عضوی از یک جامعه بودن
و به آن خدمت کردن.
وقتی دین مدنی را به عنوان
دین معرفی میکنم برای شاعرانه بودنش نیست.
برای این است که دموکراسی
یکی از فعالیتهای انسانی است که
بیش از هر چیز نیاز به ایمان دارد.
دموکراسی فقط زمانی کار میکند که
عدهی کافی از ما به آن اعتقاد داشته باشیم.
دموکراسی هم قمار است و هم معجزه.
بر حق بودنش از چارچوب بیرونی
قانون اساسی نمیآید
بلکه از ساز و کار درونی
روح مدنی میآید.
دین مدنی، مثل هر دین دیگری
شامل عقاید،
اعمال و مراسمهایی مقدس است.
مقدسات من شامل چنین عبارتهایی است:
«حمایت برابر از قوانین»
و «ما مردم».
لیست وقایع مقدس دین من اینهاست:
پایان بردهداری، حق رأی زنان،
جنبش حقوق مدنی،
ورود نیروهای متفقین به نورماندی،
فروریزی دیوار برلین.
و یک آیین مدنی جدید هم دارم
که در ادامه برای شما توضیح میدهم.
از هر جای دنیا که آمده باشید،
میتوانید عقاید، اعمال و
آیین مقدس خودتان را پیدا کنید یا بسازید.
روی آوردن به دین مدنی
به معنی پرستش دولت
یا اطاعت از حزب حاکم نیست.
به معنی وظیفهشناسی
نسبت به یکدیگر
و عقاید مشترکمان است.
تقدس دین مدنی هم ارتباطی با الوهیت
یا مسائل فراطبیعی ندارد.
بلکه به خاطر این است که
گروهی از مردم متفاوت را
به هم شبیه میکند،
و به یک گروه تبدیل میکند.
ممکن است حالا
کمی نگران شده باشید
که میخواهم
عضویت فرقهای را به شما بفروشم.
خیالتان راحت. این طور نیست.
نیازی نیست آن را
به شما بفروشم.
شما به عنوان یک انسان
همیشه در بازار فرقههای مختلف هستید،
به دنبال نوعی تجربهی مذهبی.
ما ذاتاً در جستجوی
دلایلی کیهانی هستی،
برای تقدس عقایدی که ما را
در راستای هدفی متعالی متحد میکنند.
انسانها دین تشکیل میدهند
چون انسانها گروه میسازند.
تنها انتخاب در اختیار ما این است که
گروه را همیشگی میکنیم یا خیر.
اگر اهل دین هستید، این را میدانید.
اگر نیستید،
اگر دیگر به مراسمهای مذهبی نمیروید
یا هیچ وقت نمیرفتید،
شاید بگویید یوگا دین شماست،
یا فوتبال لیگ برتر،
بافتنی، برنامهنویسی یا
سخنرانیهای TED.
اما چه به وجود خدا اعتقاد داشته باشید،
چه به وجود نداشتنش،
برای پیوستن به دین مدنی
نیازی نیست اعتقاداتتان را کنار بگذارید.
فقط لازم است به عنوان شهروند
حاضر شوید.
و حالا میرسیم به موضوع دوم:
چطور میتوانیم دین مدنی را موثر اجرا کنیم؟
بگذارید در مورد آیین مدنی جدیدی
که گفتم توضیح بدهم.
به این مراسم میگوییم
«شنبههای مدنی»
تا حدی شبیه به
گردهماییهای مذهبی است.
با هم آواز میخوانیم،
با غریبههای دور و برمان
در مورد سؤالات مشترکی که داریم بحث میکنیم
به اشعار و نوشتههایی گوش میدهیم،
و خطابهای هست که این متون را
به هم وصل میکند
به انتخابهای اخلاقی
و چالشهای رایج این زمانه
اما آواز، متن و خطابهی این مراسم
نه از کلیسا آمدهاند، نه از کنیسه
و نه از مسجد.
بلکه مدنی هستند،
از عقاید مدنی مشترک ما آمدهاند
و خاطرات مشترکی که از حمایت از این عقاید
و یا اعتراض به آنها داریم.
بعد گروههایی تشکیل میدهیم برای راهپیمایی
راه انداختن، ثبت نام رأیدهندگان،
تشکیل کلوپهای جدید
و پیدا کردن دوستان جدید.
من و همکارانم
برگزاری شنبههای مدنی را
در سال ۲۰۱۶ در سیاتل شروع کردیم.
از آن موقع، این رویداد
در سرتاسر قاره گسترش پیدا کرده است.
گاهی صدها نفر شرکتکننده دارد
و گاهی فقط دهها نفر.
در کتابخانه برگزار میشود،
در مراکز اجتماعی،
در فضاهای کار مشترک،
در چادر مراسم جشن
و یا در تالارهای بزرگ.
هیچ تکنولوژی پیشرفتهای
در این نوآوری اجتماعی دخالت ندارد.
بلکه پاسخی است به نیاز اولیهی انسان
به معاشرت رو در رو با همنوعانش.
همه میتوانند شرکت کنند، از پیر و جوان،
از چپ و از راست،
فقیر و غنی، دیندار و بیدین،
از همهی نژادها.
وقتی شما به شنبهی مدنی میآیید و از شما
میخواهند در مورد چنین سؤالاتی بحث کنید:
«شما در قبال چه کسانی مسئولید؟»
یا «به خاطر جامعهتان حاضرید چه چیزهایی
را به خطر بیاندازید یا از دست دهید؟»
آن وقت چیزی تحت تأثیر قرار میگیرد.
شما تحت تأثیر قرار میگیرید.
شروع میکنید به بازگو کردن قصهتان.
و تازه شروع میکنیم به دیدن یکدیگر.
تازه متوجه میشویم بیخانمانی،
خشونت مسلحانه، اعیانیسازی،
ترافیک سنگین، بیاعتمادی به تازهواردها
و خبرهای جعلی
اینها مشکل دیگران نیستند،
بلکه حاصل عادتهای غلط
و کاستیهای خودتان هستند.
جامعه میشود بازخورد رفتار خودتان.
هیچ وقت از ما خواسته نمیشود
به مضمون شهروندی خودمان فکر کنیم.
هیچ وقت از ما دعوت نمیکنند که بیشتر
اثرگذار باشیم، حضور بیشتری داشته باشیم
و بیشترمان نمیدانیم چقدر
به این دعوت نیاز داریم.
ما مدرسهای مدنی تشکیل دادیم
تا به مردم جاهای مختلف آموزش دهیم
شنبهی مدنی را خودشان
در شهر خود اداره کنند.
در شهر آتن ایالت تنسی،
رهبر شجاعی به نام «ویتنی کیمبال کو»
مراسمش را در یک
تابلو فروشی برگزار میکند
با جوانان گروه کر
و کلی پرچم کوچک در دستشان.
فعال مدنی جوانی به اسم
«برتو آگوایو»
شنبه مدنیاش را در گوشه خیابان
در یکی از محلههای شیکاگو برگزار میکند.
«برتو» قبلاً عضو گروههای خلافکار بود.
اما حالا به صلح روی آورده
و کمپینهای سیاسی راه میاندازد.
در هونولولو «رافائل برگستورم»
بازیکن سابق بیسبال
که حالا عکاس و فعال محیطزیست شده،
شنبه مدنیاش را با شعار
«تعلیمات مدنی سکسی است» رهبری میکند
شعارش درست هم هست.
(خنده حضار)
حتی شرکتکنندههای مدرسه مدنی
گاهی از من میپرسند:
«استفاده از اصطلاحات مذهبی خطرناک نیست؟
باعث نمیشود سیاستهایمان از این هم
بیشتر متعصبانه و خودپرستانه شود؟»
اما این در صورتی است که دین تنها
نوعی بنیادگرایی متعصبانه باشد.
این طور نیست.
دین چیزهای دیگری هم هست
مثل قدرت تشخیص اخلاقی،
تشویق به تردید کردن،
از خودگذشتگی
و خدمت به خلق،
چالش طلبیدن به ساختن جهانی بهتر.
از این نظرها، سیاست بهتر است
بیشتر شبیه دین باشد،
نه کمتر.
آخرین موضوعی که میخواهم
در موردش صحبت کنم:
چرا دین مدنی در حال حاضر اهمیت دارد؟
دو دلیل برایش میآورم.
اولی مقابله کردن با فرهنگ
فردگرایی بیش از حد است.
هر پیامی که از هر
صفحه نمایشی
در بازار دنیای امروزی
دریافت میکنیم
میگوید هر یک از ما تنها هستیم،
بازیکن آزادی هستیم،
آزادیم برند شخصی
خودمان را مدیریت کنیم،
که زیر پل زندگی کنیم،
که شغل دوم داشته باشیم،
حتی آزادیم بدون بیمه در تنهایی بمیریم.
لیبرالیسم بازار میگوید هر یک از ما
ارباب خودش است و مدیون کسی نیست
اما بعد ما را به بند در میآورد
به بند انزوا، غرق در
مصرفگرایی و نگرانی از آبرو.
دقیقاً (حضار)
حالا میلیونها نفر از ما دارند
میفهمند چه کلاهی بر سرمان رفته.
تازه داریم متوجه میشویم
که آزاد-برای-همه به معنی
آزادی برای همه نیست.
(تشویق حضار)
چیزی که واقعاً ما را آزاد میکند
مقید بودن به دیگران است،
کمک کردن و موظف بودن
نسبت به یکدیگر،
این که موظف باشیم در محله و شهرمان
مسائل را به بهترین نحو ممکن حل و فصل کنیم،
انگار که سرنوشتمان
به هم گره خورده باشد--
چون همین طور هم هست--
انگار که نمیتوانیم از هم جدا شویم،
چون در نهایت نمیتوانیم.
این نوع قید و بند در حقیقت
ما را آزاد میکند.
نشان میدهد از نظر
عزت و احترام برابریم.
یادمان میآورد که حق و حقوق داشتن
مسئولیت هم میآورد.
در واقع یادمان میآورد،
که اصلاً معنای واقعی
حق همان مسئولیت است.
دلیل دومی که
دین مدنی در حال حاضر اهمیت دارد
این است که مسالمتآمیزترین
راه برای تفکیک خودیها و غیرخودیهاست.
این روزها طوری در مورد سیاست هویت
صحبت میکنیم که انگار چیز جدیدی است.
اما این طور نیست.
سیاست همیشه سیاست هویت بوده است،
کشمکشی دائمی برای این که
تعیین کنیم چه کسانی از ما هستند.
به جای توهمات سمی خاک و خون که روی
عدهای برای همیشه برچسب غیرخودی میزنند،
دین مدنی به همه
راهی برای خودی شدن میدهد
تنها با اتکا به آئینی جهانی بر مبنای
خدمت، مشارکت،
و پذیرا بودن.
در دین مدنی، «خودی»ها کسانی هستند
که میخواهند خدمت کنند،
داوطلب شوند، رأی بدهند، گوش بدهند،
یاد بگیرند، همدردی کنند و بهتر گفتگو کنند،
به جای اندوختن قدرت،
آن را به گردش درآورند.
آنهایی که این طور نباشند
«غیر خودی» هستند.
ممکن است غیرخودیها را
سختگیرانه مورد قضاوت قرار دهیم،
اما لازم نیست،
چون در هر زمانی ممکن است
یکی از آنها از ما شود،
تصمیم بگیرد که مثل یک شهروند
زندگی کند.
پس بیایید از آنها استقبال کنیم.
ویتنی، برتو و رافائل
اسقبالگران با استعدادی هستند.
هر کدام راهی منحصربهفرد
برای محلهی خودشان دارند
تا اعتقاد به دموکراسی
را فراگیر کنند.
ممکن است یا لهجه آپالاچی،
جنوبی یا هاوایی صحبت کنند.
اما همه یک پیام دارند:
عشق مدنی، روح مدنی و
مسئولیت مدنی.
ممکن است فکر کنید
دین مدنی و این چیزها
فقط برای آمریکاییهای مهاجرزاده مثل
من است که شور و شوق زیادی دارند.
اما در واقع برای هر کسی است
که هر جایی
بخواهد اعتماد،
محبت و حرکت جمعی لازم
برای مدیریت جامعهای آزاد
را برانگیزد.
خب شاید از شنبه مدنی خوشتان نیاید.
اشکالی ندارد.
راه خودتان را برای پرورش
عادتهای مدنی در دلها پیدا کنید.
در این عصر بیداری،
شکلهای مختلفی از جوامع مدنی
در حال رونق پیدا کردن هستند.
گروههایی مثل
«سازماندهی جامعهی ژاپن»
که با استفاده از قصهگویی
در قالب نمایشهای خلاقانه
برابری حقوق زنان را تبلیغ میکند.
در ایسلند، تأیید مدنی را داریم،
که در آن جوانان زیر نظر بزرگتری
با تاریخچه و آیینهای سنتی
جامعهی خود آشنا میشوند.
این آیین به
مراسمی سرنوشتساز ختم میشود.
مانند مراسم تأیید کلیسا.
گروههای «بن فرانکلین»
در ایالات متحده هم هستند
که در آن دوستان
هر ماه دور هم جمع میشوند
تا در مورد اصول اخلاقی بحث و
تفکر کنند که فرانکلین
در زندگینامهاش نوشته.
اصولی مثل عدالت،
قدردانی و بخشش.
میدانم که دین مدنی به تنهایی
برای درمان بیعدالتیهای افراطی
عصر حاضر کافی نیست.
برای این کار قدرت لازم است.
اما قدرت بدون شخصیت
درمانی است بدتر از بیماری.
میدانم دین مدنی به تنهایی
نمیتواند نهادهای فاسد را اصلاح کند.
اما اصلاح نهادها بدون
قواعد جدید دوامی نخواهد داشت.
فرهنگ سرچشمهی قانون است.
روح سرچشمهی سیاست است.
دولت هم از روح و جان ما میآید.
اگر فقط پایین دست را تمیز کنیم
سیاست ما از آلودگی مبرا نمیشود.
باید به سرچشمه رسیدگی کنیم.
سرچشمه ارزشهای ماست.
توصیهی من در مورد ارزشها ساده است:
مقداری داشته باشید!
(خنده)
(تشویق حضار)
ارزشهایی داشته باشید
که به نفع جامعه باشد.
به آنها عمل کنید،
با همراهی دیگران
و با مجموعهای از پندارها،
کردارها و مراسمهای مفرح
که باعث میشوند همه
باز هم برگردند.
ما که به دموکراسی اعتقاد داریم
و میگوییم هنوز هم ممکن است
زحمت ثابت کردن آن هم بر دوشمان است.
اما یادتان باشد
این زحمت نیست
که در جامعهای باشیم
که تماماً به شکل انسان دیده شویم.
و بتوانیم در مورد آنچه
روی ما اثر دارد نظر بدهیم.
و برای کسب احترام
نیاز به پارتی نداشته باشیم.
این یک نعمت است،
و در اختیار همهی معتقدان است.
ممنونم.
(تشویق)
Donosim vam pozdrave
iz 52. najslobodnije nacije na svetu.
Kao Amerikanca, nervira me
što moja nacija uporno tone
na godišnjoj rang-listi
koju objavljuje „Freedom House".
Ja sam sin imigranata.
Moji roditelji su rođeni u Kini
za vreme rata i revolucije,
otišli su na Tajvan i zatim došli
u Sjedinjene Države,
što znači da sam čitavog života
bio veoma svestan koliko je
zaista sloboda krhko nasleđe.
Zato provodim vreme podučavajući,
držeći govore i baveći se demokratijom.
Ne gajim iluzije.
Danas širom sveta
ljudi sumnjaju u to da demokratija
može ispuniti očekivanja.
Autokrate i demagozi deluju ohrabreno,
čak i arogantno.
Slobodan svet oseća
kao da mu nedostaje vođa.
A ipak, i dalje se nadam.
Ne mislim to u smislu da sam optimističan.
Optimizam je za posmatrače.
Nada podrazumeva delovanje.
Znači to da imam udela u krajnjem ishodu.
Demokratska nada zahteva veru
ne u nekog moćnika
ili harizmatičnog spasitelja,
već veru koju imamo jedni u druge,
i tera nas da se zapitamo kako možemo
postati dostojni takve vere?
Verujem da je ovo trenutak
moralnog buđenja,
kakvo nastaje kada se uruše
stare izvesne stvari.
U srcu tog buđenja je ono što ja zovem
„građanska religija“.
Danas želim da govorim
o tome šta je građanska religija,
kako je upražnjavamo
i zašto je sada bitna više nego ikada.
Počeću od „šta“.
Definišem građansku religiju kao sistem
zajedničkih verovanja i kolektivnih praksi
po kojima pripadnici samoupravne zajednice
biraju da žive kao građani.
Kada kažem „građanin“,
ne mislim na dokumenta ili pasoše.
Govorim o dubljem, širem, etičkom konceptu
o pružanju doprinosa zajednici,
o članstvu u društvu.
Govoriti o građanskoj religiji
kao religiji nije poetska sloboda,
jer je demokratija
jedna od ljudskih aktivnosti
koju najviše pokreće vera.
Demokratija funkcioniše samo kada dovoljno
nas veruje da demokratija funkcioniše.
Istovremeno je i kockanje i čudo.
Njen legitimitet ne potiče
iz spoljašnjeg okvira ustavnih pravila,
već unutrašnjeg funkcionisanja
građanskog duha.
Građanska religija, kao i svaka religija,
sadrži svetu veru,
sveta dela i svete rituale.
Moja verovanja obuhvataju reči
kao što su „podjednaka zaštita zakona“
i „mi, narod“.
Na mom spisku svetih dela
nalaze se ukidanje ropstva,
uvođenja prava žena da glasaju,
pokret građanskih prava,
savezničko iskrcavanje u Normandiji,
pad Berlinskog zida.
Imam i novi građanski ritual
o kome ću vam ubrzo pričati.
Sa kog god kraja planete da ste,
možete pronaći ili stvoriti
svoj skup verovanja, dela i rituala.
Praksa građanske religije
ne odnosi se na obožavanje države
niti poslušnost vladajućoj stranci.
Odnosi se na posvećenost jednih drugima
i našim zajedničkim idealima.
A svetost građanske religije se ne odnosi
na božanstvo ili na nešto natprirodno.
Radi se o grupi različitih ljudi
koji govore o življenju naše sličnosti,
naše grupnosti.
Možda sad počinjete da malo brinete
da pokušavam da vas uvedem u kult.
Opustite se, ne radim to.
Ne moram da vam prodajem te priče.
Kao ljudi se uvek nalazite
na tržištu kultova,
nekih vrsta religijskih iskustava.
U prirodi nam je da tražimo
kosmološka objašnjenja,
da sakralizujemo verovanja
koja nas spajaju u transcendentnoj svrsi.
Ljudi stvaraju religije
jer ljudi stvaraju grupe.
Jedini izbor koji imamo
je da li da aktiviramo
tu grupnost zarad dobra.
Ako ste pobožna osoba, to znate.
Ako niste,
ako više ne idete na molitvene obrede
ili nikada niste ni išli,
možda ćete u tom slučaju reći
da je joga vaša religija,
ili fudbalska Premijer liga,
pletenje, kodiranje ili TED Talks.
Ali bilo da verujete u boga
ili u odsustvo bogova,
građanska religija ne zahteva
da se odreknete svojih verovanja.
Samo zahteva da se pojavite kao građanin.
A to me navodi na moju drugu temu:
kako da građansku religiju
ispovedamo produktivno.
Sada ću vam pričati
o novom građanskom ritualu.
Zove se „Građanska subota“
i sledi princip verskih okupljanja.
Pevamo zajedno,
okrenemo se ka nepoznatoj osobi kraj sebe
da bismo razmotrili neku zajedničku temu,
slušamo poeziju i svete spise,
postoji propoved koja povezuje te tekstove
sa etičkim odlukama
i kontroverzama našeg vremena,
ali pesma, sveti tekst i propoved
nisu iz crkve, sinagoge ili džamije.
Oni su građanski,
stvoreni na osnovu
zajedničkih građanskih ideala
i zajedničke istorije polaganja prava
na te ideale i njihovog osporavanja.
Nakon toga se okupimo u krugove
da bismo organizovali skupove,
registrovali birače, priključili se
novim klubovima,
sklopili nova prijateljstva.
Moje kolege i ja smo počeli
da organizujemo Građanske subote
u Sijetlu 2016. godine.
Od tada su se proširile po kontinentu.
Ponekad ih pohađaju stotine,
ponekad desetine ljudi.
Odvijaju se u bibliotekama,
mesnim zajednicama
i radnim prostorima,
pod prazničnim šatorima
i u velikim halama.
Nema nikakve visoke tehnologije
u ovoj socijalnoj tehnologiji.
Ona se odnosi na osnovnu ljudsku žudnju
za druženjem lice u lice.
Privlači mlade i stare, levicu i desnicu,
siromašne i bogate, one koji pripadaju
i koji ne pripadaju crkvi, svih rasa.
Kada dođete na Građansku subotu,
pozvani ste da razmotrite pitanje
kao što je „Za koga ste odgovorni?“
ili „Šta ste spremni da rizikujete
ili čega biste se odrekli
za svoju zajednicu?“
Kada se to dogodi, nešto se pokrene.
Vi se pokrenete.
Počnete da iznosite svoju priču.
Počemo da zaista vidimo jedni druge.
Shvatate da beskućništvo, oružano nasilje,
stvaranje bogataških naselja,
užasan saobraćaj, nepoverenje
pridošlica, lažne vesti -
te stvari nisu tuđ problem,
već su zbir vaših navika i propusta.
Društvo postaje ono što radite.
Od nas se nikada ne traži da razmislimo
o sadržaju našeg građanstva.
Većina nas nikad ne bude pozvana
da uradimo više ili da budemo više,
i većina nas nema pojma
koliko žudimo za tim pozivom.
U međuvremenu smo stvorili
građansku bogosloviju
da bismo počeli da obučavamo
ljude sa svih strana
da samostalno vode okupljanja
Građanske subote u svojim gradovima.
U zajednici Atine u Tenesiju,
borbeni vođa Vitni Kimbal Ko
vodi okupljanja u prodavnici
umetničkih radova i ramova
sa omladinskim horom i mnogo zastavica.
Mladi aktivista po imenu Berto Agvajo
predvodio je svoju Građansku subotu
na uličnom ćošku
u naselju Iza Jardsa u Čikagu.
Berto je nekada učestvovao u bandama.
Sada održava mir
i organizuje političke kampanje.
U Honoluluu, Rafael Bergstrom,
bivši profesionalni igrač bejzbola
koji je postao fotograf i konzervator,
vodi pod sloganom
„Građanska nauka je seksi“.
I jeste.
(Smeh)
Ponekad me pitaju čak i naši bogoslovi:
„Zar nije opasno koristiti
religijski jezik?
Zar to neće samo učiniti našu politiku
još više dogmatskom i nadobudnom?“
Ali ovo gledište pretpostavlja
da je svaka religija
fanatični fundamentalizam.
A nije.
Religija je takođe moralno rasuđivanje,
prihvatanje sumnje,
obavezivanje da se odvojimo od sebe
i služimo drugima,
izazov da se popravi svet.
U tom smislu, politika bi mogla da podnese
da bude malo više kao religija,
a ne manje.
Stoga je moja poslednja tema danas
zašto je građanska religija danas važna.
Hteo bih da iznesem dva razloga.
Jedan je suprotstavljanje
kulturi hiperindividualizma.
Svaka poruka koju dobijemo
sa svakog ekrana i površine
savremenog tržišta
je da je svako od nas sam na svome,
slobodni činilac,
slobodan da upravlja vlastitim brendovima,
slobodan da živi pod mostom,
slobodan da ima poslove sa strane,
slobodan da umre sam bez osiguranja.
Tržišni liberalizam nam kaže
da smo gospodari
koji nikome ništa ne duguju,
ali nas zatim porobljava
u groznoj izolaciji konzumerizma
i statusne anksioznosti.
(Publika) Tako je!
Milioni nas su shvatili tu prevaru.
Sada shvatamo
da „slobodno za sve“
nije isto što i sloboda za sve.
(Aplauz)
Ono što nas zaista oslobađa
je vezanost za druge
u uzajamnoj pomoći i obavezi,
to što moramo da radimo što bolje možemo
u svojim naseljima i gradovima,
kao da su naše sudbine
međusobno povezane -
jer i jesu -
kao da ne možemo da se otcepimo
jedni od drugih,
jer, na kraju krajeva, i ne možemo.
Vezivanje na ovaj način
nas zapravo oslobađa.
Otkriva da smo jednaki u dostojanstvu.
Podseća nas da uz prava idu i obaveze.
Podseća nas, u stvari,
da ispravno shvaćena prava
jesu odgovornosti.
Drugi razlog zašto je
građanska religija sada važna
je taj što nudi najzdraviju
moguću priču o nama i njima.
Govorimo o politici identiteta
kao da je nešto novo,
ali nije.
Svaka politika je politika identiteta,
beskrajna borba da se definiše
ko zaista pripada.
Umesto štetnih mitova o krvi i zemlji
koji označavaju pojedine ljude
kao večne strance,
građanska religija svima nudi
stazu ka pripadanju,
isključivo zasnovanu
na univerzalnom verovanju
o doprisnosu, učešću i uključivanju.
U građanskoj religiji,
„mi“ smo oni koji žele da služe,
dobrovoljno rade, glasaju, slušaju,
uče, saosećaju, bolje raspravljaju,
prenose moć na druge
umesto da je gomilaju.
„Oni“ su ljudi koji to ne žele.
Može se o njima oštro suditi,
ali to nije potrebno,
jer u bilo kom trenutku
neko od njih može postati jedan od nas,
jednostavno tako što će odabrati
da živi kao građanin.
Poželimo im dobrodošlicu.
Vitni, Berto i Rafael
imaju dara za dobrodošlicu.
Svaki ima karakterističan,
lokalno ustanovljen način
da poverenje u demokratiju
približi drugima.
Mogu imati sleng sa Apalača
ili iz Južnog Čikaga ili sa Havaja.
Njihova poruka je ista:
građanska ljubav, građanski duh,
građanska odgovornost.
Možda sada mislite da je sve ovo
sa građanskom religijom
samo za preterano zanetu
drugu generaciju Amerikanaca poput mene.
Ali zapravo je za svakoga, bilo gde,
ko želi da rasplamsa veze poverenja,
ljubav i zajedničke akcije
koje su potrebne
da bismo vladali sobom u slobodi.
Možda Građanske subote nisu za vas.
To je u redu.
Pronađite sopstvene načine
da podstaknete građanske navike srca.
Sada cvetaju mnogi oblici
voljene građanske zajednice,
u ovo doba buđenja.
Grupe poput Organizovanja
zajednica Japana,
koja koristi kreativne
performativne rituale pripovedanja
da bi promovisala ravnopravnost žena.
Na Islandu postoje građanske potvrde,
gde mlade predvodi starešina
da bi naučili istoriju
i građanske tradicije svog društva,
što kulminira ceremonijom obreda prelaska
sličnom crkvenoj potvrdi.
Krugovi Bena Frenklina
u Sjedinjenim Državama,
gde se prijatelji sastaju svakog meseca
da raspravljaju i razmišljaju
o vrlinama koje je Franklin kodifikovao
u svojoj autobiografiji,
kao što su pravičnost,
zahvalnost i opraštanje.
Znam da građanska religija nije dovoljna
da bi se otklonile
radikalne nejednakosti našeg doba.
Za to nam je potrebna moć.
Ali moć bez karaktera
je gori lek od bolesti.
Znam da sama građanska religija ne može
popraviti korumpirane institucije,
ali institucionalne reforme
bez novih normi neće potrajati.
Kultura je uzvodno od zakona.
Duh je uzvodno od politike.
Duša je uzvodno od države.
Ne možemo da uklonimo zagađenja
u politici ako čistimo samo nizvodno.
Moramo doći do izvora.
Izvor su naše vrednosti,
a kada se radi o vrednostima,
moj savet je jednostavan: imajte ih.
(Smeh)
(Aplauz)
Postarajte se da te vrednosti
budu prosocijalne.
Primenite ih u praksi
i činite to u društvu drugih ljudi,
sa strukturom vere,
dela i radosnog rituala
kojoj ćete se uvek vraćati.
Oni od nas koji veruju u demokratiju
i veruju da je još uvek moguća,
mi nosimo teret da to dokažemo.
Ali upamtite, uopšte nije teret
biti u zajednici u kojoj vas vide
kao nekog ko je u celosti čovek,
gde imate pravo glasa
u stvarima koje utiču na vas,
gde ne morate biti povezani
da biste bili poštovani.
To se zove blagoslov
i dostupan je svima koji veruju.
Hvala.
(Aplauz)
인사드립니다.
지구에서 52번째로
자유로운 나라에서요.
미국인으로서,
우리나라가 자유로운 국가 순위에서
매년 하위권으로
내려가는 게 속상합니다.
저희 부모님은 이민자 출신이시죠.
부모님은 중국에서
전쟁과 혁명 시기에 태어나,
대만으로 피했다가
미국에 이민을 왔습니다.
이 때문에 저는 평생,
자유를 물려받는 것은
쉽게 없어질 수 있다는 걸 알았죠.
제가 자유에 대해 가르치고 설교하고
실행하는 이유입니다.
제가 환상을 가지고 있는 게 아닙니다.
요즘 세계 전역에서,
사람들은 자유가 정말 실현 가능한 것인지
의심하고 있습니다.
독재자들과 선동가들은 대담해졌고,
자만심에 가득하죠.
자유로운 세상에는
지도자가 없는 것 같습니다.
그래도 저는 희망을 품고 있습니다.
낙관적이라는 건 아닙니다.
낙관은 구경하는 사람이 갖는 생각이죠.
희망은 대리인이 있다는 뜻입니다.
결과를 보여줄 매개체가 있는 거죠.
자유에 대한 희망은 믿음이 필요하지
독재자나 카리스마 있는 구원자를
필요로 하지 않습니다.
평범한 우리 자신들을 믿고
질문해야 합니다.
"그런 믿음을 가지려면 어떻게 해야 할까?"
저는 요즘 우리가 도덕성을 자각하는
단계에 있다고 생각합니다.
과거에 확실했던 것이 무너지면서
생기는 단계이죠.
이걸 깨닫는 단계에서의 핵심을
저는 "시민종교"라고 부릅니다.
오늘은 시민종교에 관해
얘기하고자 합니다.
우리가 어떻게 실천할 수 있으며,
요즘 더욱 중요해진 이유에 대해서요.
시민종교가 무엇인지에 대해
먼저 시작하죠.
저는 시민종교를 우리가 함께 믿고
실천하는 제도라고 정의합니다.
자치적으로 관리하는 단체의 일원들이
시민답게 살기를 원하는 제도이죠.
제가 여기서 시민이라고 할 때는,
시민권이나 여권을 말하는 게 아닙니다.
좀 더 의미 있고 포괄적이고
윤리적인 개념이죠.
공동체에 기여하는 단체에 속한
개인을 말합니다.
시민종교를 종교에 비유하는 이유는
시적으로 표현하기 위해서가 아닙니다.
민주주의는 사람들이 하는 행동 중에서
믿음이 가장 중요하기 때문입니다.
민주주의는 많은 사람이
민주주의의 효과를 믿을 때만 가능하죠.
민주주의는 도박이고 기적입니다.
민주주의의 정당성은 헌법의 테두리에서
만들어지는 것이 아닌
시민 정신에서 우러나오죠.
시민종교는, 여느 종교처럼
성스러운 교리와 선행,
종교의식이 필요합니다.
제가 말하는 교리는
"평등한 법률적 보호",
"평범한 사람들인 우리"를 포함하죠.
제가 생각하는 신성한 교리는
폐지와 여성 참정권,
시민 평등권 운동,
노르망디 상륙작전,
베를린 장벽 붕괴입니다.
잠시 후에, 새로운 시민의 의식 하나를
소개하겠습니다.
지구상 어느 지역 출신이든,
자신만의 교리와 선행, 의식을
찾거나 만들 수 있습니다.
시민종교의 실천은 국가를 칭송하거나
정치 여당에 복종하는 것이 아닌
서로에게 한 약속을 지키고
공통된 이상을 갖는 것입니다.
시민종교의 신성불가침은 신성함이나
초자연적인 현상이 아닌
집단의 서로 다른 구성원들이
서로의 공통점에 관해 이야기하고
집단성에 대해 의견을 나누는 것이죠.
이제 조금 걱정되실 수도 있겠는데요.
제가 컬트 집단을 강요하는 것 같죠?
걱정하지 마세요, 아닙니다.
제가 강요할 필요가 없습니다.
사람은 누구나 컬트 집단을 추구하죠.
다양한 종교를 경험하기 위해서요.
사람은 우주 논리에 대한
설명을 원합니다.
탁월한 목적으로 우리를 묶어주는
믿음을 신성시하기 위해서입니다.
사람은 집단을 만들기 때문에
종교도 만들었습니다.
집단성을 선한 목적으로 사용할지
결정만 하면 됩니다.
독실한 분이라면 아실 겁니다.
만약 아니라면,
이제는 기도를 안 하시거나,
한 번도 그런 적이 없다면,
요가가 종교라고 할 수도 있습니다.
프리미어 리그 축구가 될 수도 있고요.
뜨개질이나 코딩,
TED 강연이 될 수도 있죠.
신을 믿든, 신이 없다고 믿든,
시민종교는 믿음을
포기할 필요가 없습니다.
시민으로서 참석만 하면 됩니다.
두 번째 주제로 넘어가죠.
시민종교를 현실적으로
어떻게 실행하느냐입니다.
이제 새로운 시민 의식에 대해
말씀드리죠.
"시민의 토요일"이라고 하는데요.
믿음을 가지고 모이는 집단이죠.
같이 노래를 부르고,
옆에 있는 낯선 사람들과
흔한 문제에 대해 의견을 나누고,
시와 말씀을 듣고
윤리적인 선택과
요즘 논쟁인 분야에 대한
특별한 설교도 있습니다.
그러나 노래와 말씀, 설교는
교회나 회당, 사원에서
전해 듣지 않습니다.
시민이 전합니다.
우리가 공감하는
시민의 생각에서 전해지며,
시민이 꿈꾸는 이상을 경쟁하고 주장했던
역사에서 전해옵니다.
그다음에는, 집단을 만들어 집회를 열고
유권자를 등록하고,
새로운 클럽에 들고,
새 친구를 사귑니다.
제 동료들과 제가
시민의 토요일을 만들었죠.
2016년 시애틀에서 시작했습니다.
그 이후로, 전국으로
모임이 전파되었습니다.
수백 명이 모일 때도 있고,
수십 명이 모일 때도 있죠.
도서관과 시민 문화 회관,
같이 일할 수 있는 공간,
축제를 위한 텐트나 대회당에서도
모임을 합니다.
이 사회공학에 첨단 기술은
필요 없습니다.
얼굴을 마주 보고 유대감을 나누길 원하는
우리의 본능을 자극하거든요.
어르신과 젊은이들, 우파와 좌파,
가난한 자와 부자, 신자와 무신론자,
모든 인종이 모입니다.
시민의 토요일 모임에서 토론에 참여하면
주제는 다음과 같습니다.
"당신은 누구를 책임지고 있습니까?"
"지역 사회를 위해
무엇을 잃거나 포기할 겁니까?"
토론에 참여하면 달라지는 게 있죠.
자신이 달라집니다.
자신의 이야기를 나누죠.
서로를 알게 됩니다.
노숙과 총기 사고, 젠트리피케이션,
교통체증, 새로운 사람들에 대한 불신,
가짜 뉴스...
이 모든 게 남의 문제로
끝나는 게 아님을 깨닫죠.
자신의 습관과 태만으로
만들어졌다는 걸 알게 됩니다.
사회는 자신이 하는
행동으로 만들어집니다.
시민권의 내용에 대해
누구도 심사숙고해보라고 요구받지 않죠.
대부분은 필요 이상으로 무엇을 더 하거나
더 큰 사람이 될 기회가 없습니다.
대부분 그러기를 얼마나
원하는지도 모르고 있죠.
시민 대학도 세웠습니다.
세계 각지에서 스스로 독립적인
시민의 토요일을 주도할
사람들을 가르치기 위해서이죠.
테네시주의 아테네 지역에서는
혈기왕성한 휘트니 킴벌 코가
그림과 액자 가게에서
젊은 성가대와 작은 국기들을 장식하고
모임을 주도합니다.
젊은 정치 운동가인 베르토 아과요가
시민의 토요일 모임을 시카고 어느 동네
거리의 작은 코너에서 주도합니다.
베르토는 과거 폭력단의
조직원이었습니다.
지금은, 평화를 지키고
정치 선거운동을 하고 있습니다.
호놀룰루에서는 라파엘 버그스트롬이
프로 야구 선수였다가
사진작가이며 환경운동가로 전향하여
"시민은 섹시하다" 라는
구호 아래 모임을 주도하죠.
맞는 말입니다.
(웃음)
가끔 우리 학교 학생들이
이렇게 묻습니다.
"종교적인 언어를 쓰는 게
위험하지 않나요?
우리의 정치적 신념을 독단적이고
독선적으로 만들지 않을까요?"
그러나 이런 개념은 모든 종교가 광신적인
원리주의라는 전제에서 나옵니다.
그렇지 않죠.
종교는 도덕적인 안목이기도 합니다.
의심을 받아들이고,
자신보다 남을 위할 것을 약속하며
세상을 바로잡기 위해 도전하는 것이죠.
이런 관점에서, 정치는 종교처럼
보일 수도 있습니다.
당연하죠.
그래서 오늘 마지막 주제인
왜 시민종교가 중요한지 이야기해보죠.
두 가지 이유가 있습니다.
하나는 초 개인주의적인 우리 문화를
거스르기 때문입니다.
현대 상업 시장에서 매일
우리가 듣는 메시지는
우리는 혼자이며
아무 데도 매이지 않았고
자신만의 상표를 만들 수 있으며
다리 아래에서 살고 싶으면 살고
부업도 할 수 있고
원한다면 보험 없이
혼자 죽을 수 있다고 합니다.
산업 자유주의는 소비자에게
누구에게도 속하지 않는다고 하면서,
소비문화와 사회적 지위에
구속되도록 옭아매고 있습니다.
(관중) 옳소!
수백만의 대중은 이제 반론을 합니다.
이제 깨달은 것이죠.
모두에게 거저 준다는 것이
모두의 자유를 의미하는 게 아님을요.
(박수)
우리를 진정 자유롭게 하는 것은
서로 돕고자 의무적으로
우리 이웃과 지역을 위해
최선을 다하는 것입니다.
서로 운명이 연결된 것처럼 말이죠.
실은, 그렇거든요.
서로에게서 분리될 수 없는 것처럼요.
결국에는 그게 사실이니까요.
자신을 이렇게 구속하는 것이
궁극적으로는 자유롭게 합니다.
모든 이가 평등한
존엄성을 갖게 되니까요.
권리에는 책임이
따른다는 것을 깨닫게 하죠.
사실은,
권리를 제대로 이해하면
책임감이라는 것을 알게 됩니다.
시민종교가 중요한 두 번째 이유는
우리와 다른 이들 사이에
가장 건강한 관계를 제시합니다.
우리는 정체성 정치에 대해
새로운 것인 양 이야기하지만,
아닙니다.
모든 정치가 정체성 정치이며,
누가 어디에 속하는지 정의하기 위한
끊임없는 투쟁입니다.
근거 없는 믿음으로 피와 땅을 이용해
평생의 이방인을 만들어내는 대신,
시민종교는 모든 이에게
소속감을 제공합니다.
기부와 참여, 포용을 바탕으로 한
신념에 기반을 두기 때문입니다.
시민종교에서 "우리"는 기여하고
자원봉사, 투표, 경청, 학습, 동정,
그리고 언쟁하면서
세력을 장악하기보다는
힘을 나누려고 합니다.
"그들"은 그렇게 하지 않는 이들이죠.
그들을 엄격히 비판할 수도 있지만,
꼭 그럴 필요는 없습니다.
언제든 그들 중 하나가
우리가 될 수 있거든요.
시민답게 살기로 하는 그 순간에요.
그러니 그들을 환영해줍시다.
휘트니와 베르토, 라파엘은
환영하는 데 재주가 있죠.
각자 지역 특성에 맞는 특별한 방법으로
다른 이들이 연관된 민주주의에
신념을 갖게 합니다.
애팔래치아나 서부,
하와이 억양을 쓸지는 몰라도,
전하는 메시지는 같습니다.
시민 사랑과 시민 정신,
시민의 책임감이죠.
시민종교와 관련된 모든 것이 이제
너무 열성적인 저 같은 미국이민 2세대에게만
국한된 것으로 생각할 수도 있습니다.
그렇지만, 사실 어디에 사는
누구에게나 적용됩니다.
자유 속에서 자신을 통제할 수 있는
신뢰 관계와 애정, 협동을 원하는
사람이라면 누구에게나 적용되죠.
어쩌면 '시민의 토요일'이
당신과는 맞지 않을 수 있습니다.
괜찮습니다.
진정으로 시민 행동을 발전시킬 수 있는
자신만의 방법을 찾으세요.
다양한 형태의 시민공동체가
많이 사랑받고 있습니다.
일깨움의 시대에서,
일본 공동조직체 같은 그룹은
독창적인 자기들만의 방법으로
여성 평등에 대한 메시지를 전달합니다.
아이슬란드에서는 시민 성사에서
젊은이들이 어르신의 가르침을 받아
사회의 역사와 시민전통에 대해 배우죠.
궁극적으로는 통과의례를 치르는데
종교 성사와 비슷합니다.
미국의 벤 프랭클린 그룹은
매달 모임을 하고
프랭클린 씨가 자서전에서 성문화한
가치에 관해 토론하고 사색합니다.
정의와 감사, 용서와 같은 가치이죠.
시민종교만으로
우리 시대의 심각한 불공평을
없앨 수 없는 걸 압니다.
더 강한 힘이 필요하죠.
그러나 특징 없는 세력은
질병보다 더 나쁜 치유법이 될 수도 있습니다.
시민종교만으로는 부패한 제도를
고칠 수 없다는 거 잘 알지만,
제도 개혁은 새로운 규범이 없으면
오래가지 못하죠.
문화는 법의 상류입니다.
정신은 정책의 상류이죠.
영혼은 국가의 상류입니다.
하류만 깨끗이 닦아서는 오염된 정치를
정화할 수 없습니다.
근원을 찾아야 하죠.
근원은 우리 가치관입니다.
가치관 얘기가 나왔으니 말인데요,
저의 간단한 충고는, 가치관을 가지십시오.
(웃음)
(박수)
그 가치관이 친사회적인지 확인하세요.
가치관을 실행에 옮기고,
다른 사람들과 함께 실천하십시오.
교리와 증서, 즐거운 의식으로
끊임없는 실천이 가능할 겁니다.
민주주의와 민주주의 실천이
가능하다고 믿는 우리에게
증명해야 할 책임이 있습니다.
하지만 이 모든 책임들이
자신이 인격체로 존중받고,
자신의 생활에 영향을 주는 일에
발언권이 있으며,
존중받기 위해 연줄이 필요 없는 공동체에 있다면
전혀 부담스럽지 않을 겁니다.
오히려 축복이죠.
믿는 모든 이에게 가능한 축복입니다.
감사합니다.
(박수)
Передаю вам вітання
від 52-ї найбільш вільної нації на землі.
Як американця, мене дратує,
що моя нація продовжує тонути
у щорічному рейтингу, опублікованому
організацією Freedom House.
Я син іммігрантів.
Мої батьки народилися в Китаї
під час війни та революції,
переїхали у Тайвань, а потім
прибули до Сполучених Штатів,
це означає, що усе своє життя
я гостро усвідомлюю, якою
крихкою, насправді, є свобода.
Ось чому я витрачаю мій час, щоб навчати,
проповідувати і практикувати демократію.
У мене немає ілюзій.
Сьогодні в усьому світі
люди сумніваються, чи демократія
може привести до успіху.
Автократи і демагоги здаються сміливими
і навіть самовпевненими.
Вільний світ відчуває,
що не має лідерів.
І все ж у мене залишається надія.
Я не маю на увазі оптимізм.
Оптимізм - це для спостерігачів.
Надія передбачає сприяння.
Тобто коли людина прикладає
руку до результату.
Демократична надія вимагає віри
не в сильного чи харизматичного спасителя,
а в один одного,
і це змушує нас запитати: як ми можемо
стати гідними цього переконання?
Я вірю, що ми переживаємо
момент морального пробудження,
що настає тоді,
коли руйнуються старі поняття.
В основі цього пробудження те,
що я називаю "громадянською релігією".
І сьогодні я хочу поговорити
про те, що таке громадянська релігія,
як ми її практикуємо,
і чому вона важлива зараз
більше, ніж будь-коли.
Дозвольте мені почати з "що це".
Я визначаю громадянську релігію як систему
спільних поглядів і колективних вчинків,
за допомогою яких члени
самоврядної спільноти
обирають жити як громадяни.
Я сказав "громадянин", але не мав на увазі
документи або паспорти.
Я говорю про більш глибоку,
ширшу етичну концепцію
перебування у спільноті,
бути членом громади.
Це не поетична вільність говорити
про громадянську релігію як про релігію.
Тому що демократія -
це одна з людських діяльностей,
що підживлюється вірою.
Демократія працює тільки, коли достатньо
нас вірить, що демократія працює.
Це одночасно і авантюра, і диво.
Її легітимність виходить не з зовнішніх
рамок конституційних норм,
а з внутрішньої діяльності
громадянського духу.
Громадянська релігія,
як і будь-яка релігія,
містить священні вірування,
священні діяння і священні обряди.
Моє вірування включають такі слова
як "однаковий захист всіх законом"
і "ми, люди Сполучених Штатів".
Мій список святих справ включає
скасування рабства, жіноче виборче право,
рух за громадянські права,
висадку союзників у Нормандії,
падіння Берлінської стіни.
І у мене є новий громадянський обряд,
про який я зараз розповім.
Де б ви не жили на Землі,
ви можете відшукати або розробити свій
власний набір вірувань, діянь і обрядів.
Практикування громадянської релігії -
це не поклоніння державі
чи покора правлячій партії.
Мова йде про відданість один одному
і нашим спільним ідеалам.
А сакральність громадянської релігії -
не про божественність або надприродне.
Мова йде про групу несхожих людей,
що виражає нашу схожість,
нашу спільність.
Можливо, зараз ви трохи хвилюєтеся,
що я намагаюся записати вас у секту.
Розслабтеся, це не так.
Мені не потрібно вас записувати.
Як людина, ви завжди самі
шукаєте якусь секту
для різноманітності вашого
релігійного досвіду.
Такі ми вже є, що шукаємо
космологічні пояснення,
щоб сакралізувати переконання,
які з'єднали нас у трансцендентних мріях.
Люди створюють релігії,
тому що люди створюють групи.
Ми тільки можемо вирішити
застосувати це групування на користь.
Якщо ви побожна людина, ви це вже знаєте.
Якщо ні,
якщо ви більше не ходите
на молитовні служби
або ніколи не ходили,
тоді, можливо, ви скажете,
що йога - це ваша релігія,
або футбол Прем'єр-ліги,
або в'язання, чи кодування,
або виступи TED.
Але чи вірите ви в Бога,
чи у відсутність богів,
громадянська релігія не вимагає від вас
відречення від своїх переконань.
Вона вимагає тільки вашої
присутності як громадянина.
І це підводить мене до моєї другої теми:
як ми можемо продуктивно
практикувати громадянську релігію.
Дозвольте розповісти
про новий громадянський обряд.
Подія називається "Громадянська Субота",
і вона проводиться за традиціями
релігійних зборів.
Ми разом співаємо,
ми звертаємося до незнайомців поруч,
щоб обговорити спільне питання,
ми слухаємо поезію і писання,
проповідь, яка пов'язує ці тексти
з етичними виборами
і суперечками нашого часу,
але і спів, і писання, і проповідь
не з церкви, синагоги чи мечеті.
Вони громадянські,
витягнуті з наших спільних
громадянських ідеалів
і спільної історії висунення
й заперечення цих ідеалів.
Після цього ми гуртуємося,
організовуємо мітинги, реєструємо виборців,
вступаємо до нових клубів,
заводимо нових друзів.
Ми з колегами почали
організовувати "громадянські суботи"
в Сіетлі в 2016 році.
З тих пір вони поширилися
по всьому континенту.
Іноді відвідувачів сотні,
іноді десятки.
Вони відбуваються в бібліотеках
і громадських центрах,
у колективних офісах,
під святковими наметами
і всередині великих залів.
У цій соціальній технології
немає нічого високотехнологічного.
Вона базується на прагненні
людини до прямого спілкування віч-на-віч.
Вона залучає молодих і старих,
лівих і правих,
бідних і багатих,
церковних і нецерковних людей
всіх рас.
Коли ви приїжджаєте на громадянську суботу
і запрошені обговорити такі питання
як "За кого ви відповідальні?"
або "Чим ви готові ризикувати або від чого
готові відмовитися для своєї громади?"
Коли це стається, це зворушливо.
Ви зворушені.
Ви починаєте розповідати
про своє життя.
Дійсно відкриваєте очі один на одного.
Ви розумієте, що бездомність,
збройне насильство, джентрифікація,
жахливі корки, недовіра
до переселенців, фальшиві новини -
це не чиїсь проблеми,
це сукупність
ваших власних звичок і упущень.
Суспільство стає таким,
як ви поводитеся в ньому.
Нас ніколи не просять замислитися
над змістом нашого громадянства.
Більшість з нас ніколи не запрошують
робити більше або бути більше,
і більшість з нас не уявляє,
як ми жадаємо цього запрошення.
Відтоді ми створили громадську семінарію
і почали вчити людей звідусіль
вести зібрання громадянської суботи
самостійно, у власних громадах.
У громаді Афіни, штат Теннессі,
енергійний лідер Уїтні Кімбелл Коу
проводить збори у власній
крамниці мистецтв і обрамлення,
з молодіжним хором
і безліччю прапорців.
Молодий активіст Берто Аґуайо
проводить свою громадянську суботу
на розі вулиць
у місцевості Back of the Yards
у Чикаго.
Берто колись належав до банди.
Тепер він миротворець
і організовує політичні кампанії.
У Гонолулу, Рафаель Бергстром,
колишній професійний бейсболіст, що
став фотографом і природоохоронцем,
веде свою суботу під девізом
"Громадянська участь - це сексуально".
Дійсно сексуально.
(Сміх)
Іноді мене запитують
навіть наші семінаристи:
"Чи не небезпечно
використовувати релігійну мову?
Хіба це не зробить нашу політику
ще більш догматичною і самоправедною?"
Але цей погляд припускає, що вся
релігія є фанатичним фундаменталізмом.
Не вся.
Релігія також - моральний компас,
прийняття сумніву.
зобов'язання відокремитися від себе
і служити іншим,
виклик виправити світ.
У цьому сенсі політика могла бути
трохи більше схожою на релігію,
не менше.
Таким чином, моя остання тема сьогодні:
чому громадянська релігія важлива зараз.
Хочу запропонувати дві причини.
Перша - це протидіяти культурі
гіперіндивідуалізму.
Кожне повідомлення, яке ми
отримуємо на кожному екрані
сучасного ринку, полягає в тому,
що кожен з нас сам по собі,
вільний агент,
вільний керувати своїми
власними брендами,
вільний жити під мостом,
вільний мати побічні інтереси,
вільний вмирати поодинці
і без медстрахівки.
Ринковий лібералізм говорить нам,
що ми самі собі господарі,
а потім він нас робить своїм рабом
у жахливій ізоляції споживацтва
і хвилювання за свій рейтинг.
(Публіка) Так!
Мільйони нас це вже зрозуміли.
Ми зараз усвідомлюємо,
що свавілля всіх - не те ж саме,
що свобода для всіх.
(Оплески)
Дійсно вільними нас робить
прив'язаність до інших
взаємодопомогою та взаємним обов'язком
під час якнайкращого вирішення проблем
у наших районах і містах,
ніби наші долі переплелися -
тому що вони переплелися -
ніби ми не можемо відокремитися
один від одного,
тому що, врешті-решт, ми не можемо.
Об'єднуючи себе таким чином,
ми, насправді, себе звільняємо.
Це показує, що ми є рівними в гідності.
Це нагадує нам, що права
покладаються на обов'язки.
Це нагадує нам,
що права, які розуміють належним чином,
це теж обов'язки.
Друга причина,
чому громадянська релігія зараз важлива:
вона пропонує найбільш сенсовний
опис того, хто такі ми і хто вони.
Сьогодні ми говоримо про політику
ідентичності як про щось нове,
але це не нове.
Вся політика - це політика ідентичності,
нескінченна боротьба за визначення того,
кому належить місце під сонцем.
Замість шкідливих міфів про походження,
які позначають когось назавжди чужим,
громадянська релігія пропонує кожному
приналежність,
засновану лише на універсальному кредо
внеску, участі,
включення.
У громадянській релігії "ми" -
це ті, хто бажає служити людям,
волонтерити, голосувати, слухати, вчитися,
співпереживати, сперечатися краще,
поширювати, а не накопичувати владу.
"Вони" - це ті, хто цього не робить.
їх можна судити суворо,
але не потрібно,
в будь-який момент один з них
може стати одним з нас,
просто вибираючи жити як громадянин.
Тож давайте запросимо їх.
Уїтні, і Берто, і Рафаель
талановитo запрошують.
У кожного є своєрідний, локально
укорінений спосіб
зробити віру в демократію
доступною для інших.
Їхній сленг може походити з Аппалачів,
або Південного Чикаго, чи з Гаваїв.
Їхнє гасло те ж саме:
громадянська любов, громадянський дух,
громадянська відповідальність.
Може ви вважаєте, що
оця громадянська релігія -
це щось там для надмірно палких
американців другого покоління, як я.
Але насправді, це для будь-кого, будь-де,
для тих, хто хоче закріпити зв'язки довіри,
прихильності та спільних дій,
необхідних для вільного правління.
Можливо, громадянські суботи не для вас.
Гаразд.
Знайдіть власні способи сприяння
позитивним громадянським звичкам.
Багато форм улюбленої
громадянської спільноти процвітають зараз,
у цей час пробудження.
Такі групи як Community Organizing Japan,
яка використовує креативні спектаклі
з ритуалами розповідання історій,
щоб сприяти рівності жінок.
В Ісландії є цивільні конфірмації,
під час яких молоді люди,
очолені старійшиною,
дізнаються про історію та громадянські
традиції свого суспільства,
і завершуються вони церемонією обряду,
схожого на церковне миропомазання.
Кола Бена Франкліна у Сполучених Штатах,
де друзі зустрічаються щомісяця,
щоб обговорити та поміркувати над
чеснотами, які Франклін кодифікував
у своїй автобіографії,
такі як справедливість, і вдячність,
і прощення.
Я знаю, що одної громадянської
релігії недостатньо,
щоб усунути корінні
несправедливості нашого часу.
Для цього нам потрібна влада.
Але влада без репутації -
це ліки, які гірші за хворобу.
Знаю, — самої цієї релігії недостатньо,
щоб виправити корумповані інституції.
але інституційні реформи без
нових норм довго не протримуються.
Культура на вищому рівні, ніж закон.
Дух на вищому рівні, ніж політика.
Душа на вищому рівні, ніж країна.
Ми не можемо очистити нашу політику,
якщо ми чистимо тільки нижче за течією.
Ми повинні дістатися до джерела.
Джерела наших цінностей,
і щодо цінностей —
тут порада проста: їх треба мати.
(Сміх)
(Оплески)
Переконайтеся, що ці цінності
соціальнo значущі.
Впроваджуйте їх на практиці,
і робіть це в компанії інших,
в укладі з переконаннями,
справами і радісними обрядами,
які усіх вас змусять до них повертатись.
Ті з нас, хто вірить в демократію
і вірить, що все ще можливо,
ми маємо на собі тягар це довести.
Але пам'ятайте, що це зовсім не тягар -
бути в громаді,
де вас сприймають як повноцінну людину,
де ви маєте право говорити
про те, що вас турбує,
де вам не треба
мати зв'язки, щоб вас поважали.
Це звуть благословенням,
і воно доступне всім, хто вірить.
Дякую.
(Оплески)