Kako funkcionišu rasne predrasude - i kako ih suzbiti

Naš mozak stvara kategorije da bi shvatio svet oko nas, prepoznao obrasce i brzo donosio odluke. Ali, ova sposobnost stvaranja kategorija takođe uzima svoj danak u smislu formiranja nesvesnih predrasuda. U ovom snažnom govoru psiholog Dženifer L. Eberhart istražuje kako su naše predrasude nepravedno usmerene na crnce na svim društvenim nivoima - od škole i društvenih medija do ophođenja policije i krivično-pravnog sistema - i govori o tome kako nam stvaranje određenih kočnica može pomoći da to zaustavimo i aktivno se pozabavimo ovim zabrinjavajućim problemom.

Pre nekoliko godina

bila sam u avionu sa svojim sinom
koji je tada imao pet godina.

Moj je sin bio tako uzbuđen
što je u avionu sa mamom.

Gledao je okolo,
proučavao stvari oko sebe

i proučavao je ljude.

Ugledao je jednog čoveka i rekao:

"Hej! Onaj čovek liči na tatu!"

Pogledala sam u tog čoveka

i on uopšte nije ličio na mog muža,

ali baš ni u čemu.

A onda sam počela da gledam po avionu

i primetila sam da je ovaj čovek
bio jedini crnac u avionu.

Pomislila sam:

"U redu.

Moraću malo da popričam sa svojim sinom

o tome kako ne liče
svi crnci jedni na druge."

Moj je sin podigao glavu i rekao:

"Nadam se da neće opljačkati avion."

"Šta? Šta si to rekao?", upitala sam.

A on će: "Pa, nadam se da taj čovek
neće opljačkati avion."

"Ali, zašto bi ti pomislio
tako nešto?", pitala sam.

"Znaš da tata ne bi opljačkao avion."

"Da, da, da, pa znam", odgovorio je.

"Pa, zašto bi onda to rekao?", upitah.

A on me je pogledao
sa zaista tužnim izrazom lica

i rekao:

"Ne znam zašto sam to rekao.

Ne znam zašto sam to pomislio."

Živimo u vreme tako
snažne rasne stratifikacije

da nam čak i petogodišnjak može reći
šta bi trebalo da usledi,

čak i bez prestupnika,

čak i bez eksplicitne mržnje.

Ova veza između crne boje kože i zločina

uvukla se u um mog petogodišnjaka.

Ona se uvlači u svu našu decu,

u sve nas.

Naši umovi se oblikuju
po rasnim disparitetima

koje vidimo u svetu

i po narativima koji nam pomažu
da shvatimo razlike koje vidimo:

"Oni ljudi su skloni kriminalu."

"Oni ljudi su nasilni."

"Onih se ljudi treba bojati."

Kada je moj istraživački tim
doveo ljude u našu laboratoriju

i pokazivao im lica,

utvrdili smo da ih pogled na lica crnaca
navodi da mutne slike oružja

vide jasnije i uočavaju brže.

Predrasuda ne kontroliše
samo ono što vidimo,

nego i gde gledamo.

Utvrdili smo da podsticanje ljudi
da pomisle na nasilni zločin

može da ih navede da usmere
pogled na lice crnca,

a skrenu ga sa lica belca.

Podsticanje policajaca da pomisle
na hvatanje i pucanje

i hapšenje

takođe ih navodi da pogled
usmere na lica crnaca.

Predrasuda može zaraziti sve aspekte
našeg krivično-pravnog sistema.

U velikom skupu podataka
vezanih za osuđenike na smrt,

utvrdili smo da što je osoba tamnija,
više nego duplo se uvećavaju šanse

da dobije smrtnu kaznu -

barem kada su njihove žrtve bile belci.

Ovaj ishod je bitan,

čak imajući u vidu da smo
uzeli u obzir težinu zločina

i privlačnost okrivljenog.

I, bez obzira šta smo kontrolisali,

otkrili smo da se crnci kažnjavaju

srazmerno crnoj boji i njihovim
fizičkim karakteristikama:

što su crnji,

to je veća šansa
da će dobiti smrtnu kaznu.

Predrasude takođe mogu uticati na to
kako se nastavnici ophode prema učenicima.

Moje kolege i ja smo utvrdili
da su nastavnici skloni

da disciplinuju crnce srednjoškolce
na mnogo strožiji način

nego belce

za iste prekršaje.

U skorašnjoj studiji

utvrdili smo da nastavnici tretiraju
crne učenike kao grupu,

a bele kao pojedince.

Ako se, na primer,
crni učenik nedolično ponaša

i onda drugi crni učenik to isto uradi
nekoliko dana posle,

reakcija nastavnika na ponašanje
tog drugog crnog učenika je

kao da se on nedolično ponašao dvaput.

To je kao da se gresi jednog deteta

nagomilavaju na drugo dete.

Stvaramo kategorije da bismo
svetu dali smisao,

da bismo uspostavili
neku kontrolu i koherentnost

sa podražajima
kojima nas stalno bombarduju.

Kategorizacija i predrasude koje ona seje

omogućava našem mozgu
da brže i efikasnije pravi procene,

a to radimo instinktivno
se oslanjajući na obrasce

koji se čine predvidivim.

Ipak, kao što nam kategorije koje stvaramo
dozvoljavaju da donosimo brze odluke,

one takođe pojačavaju predrasude.

Tako da upravo stvari
koje nam pomažu da vidimo svet,

isto tako nas mogu zaslepeti.

One čine naše odluke lakim,

bez napora.

Ali, to dolazi uz veliku cenu.

Pa, šta možemo da uradimo?

Svi smo podložni predrasudama,

ali im ipak ne podležemo stalno.

Postoje određeni uslovi
pod kojima predrasude ožive

i oni pod kojima se one priguše.

Da vam dam primer.

Mnogi znaju za tehnološku
kompaniju Nextdoor.

Dakle, njihova svrha je stvoriti
jače, zdravije i bezbednije susedstvo.

I tako oni nude ovaj onlajn prostor

gde susedi mogu dobiti
i podeliti informacije.

Ipak, Nextdoor je ubrzo shvatio
da imaju problem

sa rasnim profilisanjem.

Kao uobičajen slučaj,

ljudi bi pogledali kroz prozor

i ugledali crnca u svom inače belom kvartu

i naprečac bi zaključili
da on ne smera ništa dobro,

čak i ako ne postoji dokaz
o kriminalnim aktivnostima.

Na mnoge načine, kako se ponašamo onlajn

je odraz onoga kako se ponašamo
u stvarnom svetu.

Ali ono što ne želimo je da stvorimo
jedan jednostavan sistem

koji može pojačati predrasude
i produbiti rasne različitosti,

umesto da ih ukloni.

Tako je saosnivač Nextdoora
kontaktirao mene i ostale

da bismo pokušali da pronađemo rešenje.

Shvatili su da će, u cilju suzbijanja
rasnog profilisanja na platformi,

morati dodati otpor,

drugim rečima, moraće
da nateraju korisnike da uspore.

Prema tome, Nextdoor je morao
da donese odluku

i protivno svakom,
onom unutrašnjem impulsu,

odlučili su da ga dodaju.

Uradili su to tako što su dodali
jednostavnu čeklistu.

Na njoj su bile tri stavke.

Prvo, zamolili su korisnike da zastanu

i razmisle, "Šta je ova osoba radila
da se čini sumnjivom?"

Kategorija "crnac" nije osnova za sumnju.

Drugo, tražili su od korisnika da opišu
fizičke osobine osobe,

a ne samo njihovu rasu i pol.

Treće, shvatili su da dosta ljudi

ne zna šta je to rasno profilisanje

niti da se njime bave.

Zato im je Nextdoor dao definiciju

i rekao im da je to strogo zabranjeno.

Mnogi od vas su videli
znakove na aerodromima

i na metro stanicama koji kažu:
"Ako vidite nešto, skrenite pažnju na to."

Nextdoor je pokušao ovo modifikovati.

"Ako uočite nešto sumnjivo,

recite nešto konkretno."

Koristeći ovu strategiju,
jednostavnim usporavanjem korisnika,

Nextdoor je uspeo da suzbije
rasno profilisanje za 75 posto.

Sada, često mi ljudi kažu,

"Ne možete dodati tu kočnicu
u svakoj situaciji, u svakom kontekstu,

a posebno ne za one koji stalno
donose odluke u deliću sekunde."

Ali, ispostavilo se da možemo to uraditi

u više situacija nego što mislimo.

Radeći sa Policijskom upravom Ouklanda

u Kaliforniji,

ja i mnoge moje kolege smo uspeli
da pomognemo policiji

da smanji broj onih koje su zaustavljali,

a koji nisu počinili nikakvo
ozbiljno krivično delo.

A to smo uradili
tako što smo naveli policajce

da se zapitaju pre nego što
nekog zaustave radi provere:

"Da li vršim ovu proveru
na osnovu razumne odluke,

da ili ne?"

Drugim rečima,

da li imam prethodne informacije
koje povezuju dotičnu osobu

sa određenim krivičnim delom?

Dodavanjem ovog pitanja

na formular koji policajci
popunjavaju tokom provere

postižemo da oni uspore, zastanu,

razmisle, "Zašto želim
da zaustavim ovu osobu?"

U 2017, pre nego što smo formularu dodali
ovo pitanje koje potiče na razmišljanje,

policajci su izvršili
oko 32 000 provera po gradu.

Sledeće godine, sa dodatkom ovog pitanja,

ovo je palo na 19 000 provera.

Samo provera Afroamerikanaca
je pala za 43 posto.

A zaustavljanje manjeg broja crnaca
nije učinilo grad ništa opasnijim.

U stvari, stopa kriminala
je nastavila da pada

i grad je postao bezbedniji za sve.

Tako da je jedno rešenje u smanjenju
broja nepotrebnih provera.

Drugo bi bilo bolji kvalitet
provera koje policija napravi.

I tehnologija nam može ovde pomoći.

Svi znamo za smrt Džordža Flojda,

jer oni koji su mu pokušali pomoći
su držali mobilne telefone

da bi snimili taj strašni,
tragični susret sa policijom.

Ali, mi imamo razne vrste tehnologije
koje ne koristimo u službi dobrog.

Od policijskih stanica širom zemlje

sada se traži da nose kamere na sebi

tako da imamo snimke ne samo
najekstremnijih i užasnih susreta,

nego i svakodnevnih interakcija.

Sa interdisciplinarnim timom sa Stanforda,

počeli smo da koristimo
tehnike mašinskog učenja

da bismo analizirali veliki broj susreta.

Ovo smo uradili da bismo bolje razumeli
šta se dešava tokom rutinskih provera.

Došli smo do saznanja da,

čak i onda kada se policajci
ponašaju profesionalno,

ipak razgovaraju sa vozačima crncima
sa manje uvažavanja nego sa belcima.

U stvari, po rečima
koje policajci koriste u govoru,

mogli smo pretpostaviti da li su
razgovarali sa crncem ili belcem.

Problem je što veliku većinu
snimaka sa ovih kamera

ne koriste u policijskim stanicama

da bi razumeli šta se događa na ulici

ili za obuku policajaca.

A to je šteta.

Kako se rutinska provera pretvori
u susret sa smrtnim ishodom?

Kako se to dogodilo
u slučaju Džordža Flojda?

Kako se to dogodilo u drugim slučajevima?

Kada je moj stariji sin imao 16 godina,

shvatio je da kada belci pogledaju u njega

osećaju strah.

Liftovi su najgori, kaže.

Kada se vrata zatvore,

ljudi se zateknu u ovom malom prostoru

sa nekim za koga su naučeni
da ima veze sa opasnošću.

Moj sin oseća taj nemir

i nasmeši se da ih umiri,

da umiri njihov strah.

Kada progovori,

njihova se tela opuste.

Lakše dišu.

Prija im modulacija njegovog glasa,

njegova dikcija, izbor reči.

Zvuči kao jedan od njih.

Nekada sam mislila da je moj sin
prirodno ekstrovertan, kao i njegov otac.

Ali, tada sam shvatila, u tom razgovoru,

da njegov osmeh nije znak
da on želi da stupi u kontakt

sa potencijalnim neznancima.

To je bio talisman kojeg je
koristio da bi se zaštitio,

veština preživljavanja koju je izgradio
tokom hiljada vožnji liftom.

Učio je kako da ublaži tenziju
koju je stvarala njegova boja kože

i to je ugrozilo i njegov vlastiti život.

Znamo da je mozak
predodređen za predrasude,

a jedan od načina da se one nadvladaju
je da se zastane i razmisli

o dokazima za naše pretpostavke.

Zato se moramo zapitati:

kakve pretpostavke unosimo
kad kročimo u lift?

Ili u avion?

Kako da postanemo svesni
svojih nesvesnih predrasuda?

Koga te pretpostavke štite?

Koga one ugrožavaju?

Dok se ovo ne zapitamo

i ne budemo insistirali da naše škole
i sudovi i policijske stanice

i sve institucije ne urade isto,

nastavićemo da dozvoljavamo predrasudama

da nas zaslepljuju.

Ako to učinimo,

niko od nas neće biti zaista bezbedan.

Hvala.