Danas, više od polovine
svih ljudi na svetu

živi u urbanim oblastima.

Do polovine veka,
taj broj će se uvećati do 70%.

Ali relativno skoro, pre sto godina,

samo dvoje od deset ljudi
je živelo u gradu,

a pre toga, još i manje.

Kako smo dostigli

tako visok stepen urbanizacije

i šta to znači za našu budućnost?

U najranijim danima ljudske istorije

ljudi su bili lovci sakupljači

i često su se selili

u potrazi za hranom.

Ali pre oko 10.000 godina,

naši preci su počeli da uče tajne

selektivnog uzgoja

i prve poljoprivredne tehnike.

Po prvi put,

ljudi su mogli da uzgajaju hranu,

a ne da idu u potragu za njom

i to je dovelo do razvoja

privremenih sela

po prvi put u istoriji.

Možda se pitate
zašto samo privremenih?

Pa, u početku, sela su još uvek
morala da se premeštaju

svakih nekoliko godina

pošto se zemlja iscrpljivala.

Tek sa pojavom tehnika

kao što su navodnjavanje
i obrađivanje zemlje,

pre oko 5.000 godina,

ljudi su mogli da računaju
na ravnomerno

i dugoročno snabdevanje hranom

i pravili su stalnija naselja.

Sa viškom hrane

koju su ovim tehnikama proizvodili,

nije više bilo potrebno
da je svako uzgaja.

Ovo je omogućilo razvoj

specijalizovane trgovine

i nadalje, razvoj gradova.

Sa gradovima koji su sada
proizvodili višak hrane,

kao i alata,

zanatskih predmeta
i druge robe,

postojala je mogućnost trgovine

i interakcije na većim razdaljinama.

Kako je trgovina cvetala,

tako su cvetale i tehnologije
koje su je omogućavale,

kao što su zaprege,

brodovi,

putevi

i luke.

Naravno, ove stvari su zahtevale
još više radne snage

za gradnju i održavanje,

tako da je to privlačilo više ljudi

sa sela u gradove,

pošto je više poslova i prilika

bilo na raspolaganju.

Ako mislite da su moderni gradovi
prenatrpani,

iznenadićete se kad saznate

da su neki gradovi 2.000 pre n.e.
imali gustinu stanovništva

skoro dvaput veću
od Šangaja ili Kalkute.

Jedan od razloga za ovo je bio

taj što prevoz nije bio
široko dostupan,

pa je sve moralo da bude
na kraćoj udaljenosti,

uključujući i malobrojne izvore
čiste vode

koji su tada postojali.

I teritorija grada

je dalje bila ograničena
potrebom za zidovima

za zaštitu od napada.

Rimskom carstvu uspelo je
da napravi infrastrukturu

koja prevazilazi ova ograničenja,

ali inače,

moderni gradovi kakve poznajemo

nisu to uspeli

sve do Industrijske revolucije

kada je visoka tehnologija počela
da se koristi masovno,

omogućujući gradovima
da se dalje šire i integrišu,

da uvedu policiju,

vatrogasce

i zdravstvene ustanove,

kao i mreže puteva

i kasnije, distribuciju struje.

Šta je, dakle, budućnost gradova?

Svetsko stanovništvo trenutno
broji više od 7 milijardi ljudi

i predviđa se da će dostići
gornju granicu od oko 10 milijardi.

Najveći deo ovog rasta će se desiti

u urbanim oblastima
najsiromašnijih zemalja sveta.

Kako će onda gradovi morati
da se promene

da bi se prilagodili ovom rastu?

Prvo, svet će morati
da potraži načine

da obezbedi adekvatnu hranu,

higijenu

i obrazovanje za sve ljude.

Drugo, rast će morati da se odvija

tako da ne uništi zemlju

koja nas snabdeva robom i uslugama

za održavanje ljudske populacije.

Proizvodnja hrane se možda premesti

u vertikalne farme i oblakodere,

u bašte na krovu

ili u gradilišta u centru grada,

dok će napajanje
sve više dolaziti

od brojnih izvora obnovljive energije.

Umesto porodičnih kuća,

više stanova će se graditi vertikalno.

Možda budemo videli zgrade
koje sadrže

sve što je ljudima potrebno
za svakodnevni život,

kao i manje samoodržive gradove,

fokusirane na lokalnu
i održivu proizvodnju.

Budućnost gradova je raznolika,

fleksibilna

i kreativna

i nije više izgrađena
oko jedne industrije

već odražava
sve veću povezanost

i globalni svet.