Зашто је оловка савршена

Зашто су оловке шестоугаоне и како су добиле своју препознатљиву жуту боју? Власница радње са оловкама, Керолајн Вивер, уводи нас у фантастичну историју оловке.

Мислим да је звук важан део
доживљаја док користимо оловку,

а гребање је заиста чујно.

(Гребање)

[Мала ствар. Велика идеја.]

[Керолајн Вивер о оловци]

Оловка је веома једноставан предмет.

Направљена је од дрвета
и има слојеве боје,

гумицу и срце,

које се прави од графита, глине и воде.

Да, било је потребно
стотине људи током више векова

да се постигне овај облик.

А баш та дуга историја сарадње

је, за мене, оно што је чини савршеном.

Прича о оловци започиње са графитом.

Људи су почели да проналазе
заиста корисне примене

ове нове супстанце.

Секли су га на штапиће,

увијали у врпце од овчије коже или папира

и продавали на улицама Лондона

да би се користио за писање или цртање,

а пуно пута су га користили
и фармери или пастири

за обележавање својих животиња.

У Француској,

Николас Жак Конте је открио
метод дробљења графита,

а мешао га је са глином у праху
и водом да направи смесу.

Одатле је калуп пунио пастом
и отпуштао у пећ,

а резултат је било
заиста тврдо графитно срце

које се није могло сломити,
које је било глатко и употребљиво -

било је много боље од свега
што је постојало у то време,

а до дана данашњег се овај метод
још увек користи за прављење оловака.

У међувремену, у Америци,
у Конкорду у Масачусетсу,

Хенри Дејвид Торо је направио
скалу за оцењивање

различите чврстине оловака.

Ишла је од јединице до четворке,

при чему је двојка била
идеална чврстина за општу употребу.

Што је оловка мекша,
има више графита у себи,

а линија је тамнија и глађа.

Ако је оловка тврђа,
има у себи више глине,

а онда је лакша и финија.

Изворно, када су оловке
прављене ручно, биле су округле.

Није постојао лак начин да се направе,

а Американци су ти
који су механизовали овај занат.

Многи приписују заслуге Џозефу Диксону

за то да је један међу првима
који је започео развој правих машина

за ствари као што су сечење
дрвених лајсни, усецање жљебова у дрвету,

додавање лепка на њих...

Схватили су да је лакше и мање расипно

направити шестоугаону оловку,

па је то постао стандард.

Још од првих дана оловака,

људима се свиђало
што им могу обрисати траг.

На почетку су се користиле мрвице хлеба

да се обришу трагови оловке,

а касније гума и плавац.

Припојена гумица се јавила 1858. године,

када је амерички књижар, Хајмен Липмен,
патентирао прву оловку

са припојеном гумицом,

што је потпуно променило
ситуацију са оловкама.

Прва жута оловка била је KOH-I-NOOR 1500.

KOH-I-NOOR 1500 је урадио луду ствар

и премазао ову оловку
четрнаестослојном жутом фарбом,

а њен крај умочио
у четрнаестокаратно злато.

За свакога постоји понека оловка,

а свака оловка има своју причу.

„Блеквинг 602“ је позната по томе
што ју је користило пуно писаца,

посебно Џон Стајнбек и Владимир Набоков.

Затим имамо компанију
за производњу оловака „Диксон“.

Они су заслужни за „Диксон Тајкондерогу“.

Она је симбол,

нешто на шта људи помисле
када размишљају о оловкама

и нешто што им падне на памет
када размишљају о школи.

Оловка је заиста ствар о којој, мислим,

просечни корисник
никада није двапут размислио,

о томе како се прави
или зашто се тако прави,

јер је одувек било тако.

Мислим да не постоји ништа
што се може учинити

да оловка постане боља.

Савршена је.