U kenijskim savanama, dve ženke
severnih belih nosoroga, Najin i Fatu,

zadovoljno grickaju travu.

U vreme objavljivanja ovog videa,

ovo su dva poslednja poznata
severna bela nosoroga na Zemlji.

Njihova vrsta je praktično izumrla -

bez mužjaka, Najin i Fatu
ne mogu da se reprodukuju.

Ali ipak, i dalje ima nade da oživimo
severne bele nosoroge.

Kako je to moguće?

Priča počinje pre oko 50 godina,

kada su lovokradice počele
ilegalno da love hiljade nosoroga

duž Afrike zbog njihovih rogova.

Ovo, zajedno sa građanskim ratovima
na njihovoj teritoriji,

desetkovalo je populaciju
severnih belih nosoroga.

Zabrinuti konzervatori počeli su da ih
odgajaju u zarobljeništvu 1970-ih godina,

sakupljajući i čuvajući
spermatozoide mužjaka.

Samo četiri nosoroga su na kraju rođena
u ovom ambicioznom programu uzgoja.

Najin i njena ćerka Fatu
su dva poslednja nosoroga.

U 2014. godini, konzervatori su otkrili
da nijedna ne može da ima mladunčad.

Iako je Najin rodila Fatu,
ona sada ima slabe zadnje noge,

što bi moglo da joj pogorša zdravlje
ako zatrudni opet.

A Fatu, međutim, ima degenerisanu
sluznicu materice.

Zatim, poslednji mužjak
severnog belog nosoroga,

Sudan, umro je u 2018. godini.

Ali bila je jedna svetla tačka:
veštačka reprodukcija.

Bez živih mužjaka i ženki
koje mogu da izdrže trudnoću,

ovo je u najmanju ruku
komplikovan i riskantan proces.

Iako su naučnici sačuvali spermatozoide,
morali bi da sakupe jajne ćelije,

što je komplikovan zahvat koji zahteva
da se sedatira ženka na do dva sata.

Onda, oni bi mogli da stvore
uspešan embrion u laboratoriji,

nešto što nikada ranije nije bilo urađeno,
i što niko nije znao kako.

Čak i to je bio samo početak -

surogat majka druge vrste nosoroga

bi nosila embrion do porođaja.

Ženke bliskog rođaka ove vrste,
južnog belog nosoroga,

postale su ključ za razvijanje
embriona nosoroga u laboratoriji

i vodeći kandidat za surogat majke.

Severni i južni beli nosorozi
odvojili su se pre oko milion godina

u različite, premda usko povezane vrste.

Nastanjuju različite oblasti,
i imaju pomalo različite fizičke osobine.

Sticajem srećnih okolnosti,
nekoliko ženki južnog belog nosoroga

zahtevalo je lečenje
za njihove reproduktivne probleme,

a istraživači su mogli da sakupe
jajne ćelije kao deo tog lečenja.

U zoološkom vrtu Dvur Kralove
oktobra 2015. godine,

eksperti iz berlinskog IZD
počeli su da sakupljaju jajne ćelije

južnog belog nosoroga

i da ih šalju u Avanteu, laboratoriju
za životnjsku reprodukciju u Italiji.

Tamo su naučnici razvili i usavršili
tehniku stvaranja uspešnog embriona.

Čim su savladali tehniku,

istraživači su izvadili jajne ćelije
Nadjni i Fati 22. avgusta 2019. godine

i poslali ih u Italiju.

Tri dana kasnije, oplodili su
jajne ćelije spermatoizoidom

mužjaka severnog belog nosoroga.

Nakon još jedne nedelje, dva zigota
dospela su do stadijuma razvoja

kad embrion može da se zamrzne
i sačuva za budućnost.

Još jednim sakupljanjem
u decembru 2019. godine

dobio se još jedan embrion.

Početkom 2020. godine
plan je da se sakupljaju jajne ćelije

Najini i Fatu tri puta godišnje
ako su dovoljno zdrave.

U međuvremenu, istraživači traže

izgledne surogat majke
južnih belih nosoroga,

idealno bi bilo da s u prošlosti
izdržale trudnoću.

Plan za surogat majke je donekle
korak u nepoznato,

i južni i severni
beli nosorozi ukrstili su se

tokom poslednjeg glacijacijskog perioda
i skorije 1977. godine,

tako da su istraživači optimistični
da južni beli nosorog

može da podnese trudnoću
sa severnim belim nosorogom.

Takođe, trudnoće ove dve vrste
iste su vremenske dužine.

Ipak, prenošenje embriona
u nosoroga je riskantno

zbog oblika grlića materice.

Krajnji cilj, za koji
su potrebne decenije,

jeste da se osnuje populacija za odgoj
severnih belih nosoroga

u njihovoj originalnoj oblasti.

Studije sugerišu da imamo
dovoljno individualnih uzoraka

da se opet stvori populacija
sa genetskom raznovrsnošću

koju je ova vrsta imala pre sto godina.

Iako su pojedinosti
ovih napora jedinstvene,

što se više vrsta suočava sa kritičnom
ugroženošću ili istrebljenjem,

takođe je arena za velika pitanja:

da li imamo odgovornost da pokušamo
da izvedemo vrste van opasnosti,

naročito pošto su ih ljudske akcije
dovele do toga?

Postoje li ograničenja napora
koje bi trebalo da proširimo

kako bismo spasili životinje
kojima preti izumiranje?