Samo napred, sanjajte o budućnosti

„Vi ne predviđate budućnost - vi je zamišljate", kaže spisateljica naučne fantastike Čarli Džejn Anders. U govoru koji je delom san, a delom analiza zasnovana na istraživanju, ona nas vodi na divlje, spekulativno putovanje do lepota i izazova koje nam budućnost može doneti, pokazujući kako nas maštanje o uvrnutim i futurističkim mogućnostima može podstaći da stvorimo bolje sutra.

Svaki pisac naučne fantastike

ima priču o vremenu
u kome je budućnost stigla prerano.

Ja imam puno takvih priča.

Kao, evo primera:

pre nekoliko godina,
pisala sam priču u kojoj vlada

počinje da koristi dronove
za ubijanje ljudi.

Mislila sam da je to baš neobična,
futuristička ideja,

ali u vreme kada je priča objavljena,

vlada je već koristila dronove
za ubijanje ljudi.

Naš svet se menja tako brzo,

postoji neka vrsta
ubrzavajuće povratne sprege

gde tehnološke i društvene promene
hrane jedna drugu.

Kada sam 1980-ih bila dete,

znali smo kako će budućnost izgledati.

Trebalo je da bude neka verzija
„Sudije Dreda” ili „Istrebljivača”.

Trebalo je da obuhvata
neonske megagradove i leteća vozila.

Ali sada niko ne zna
kako će svet izgledati

čak ni za par godina,

a ima toliko mnogo zastrašujućih prikaza
koji vrebaju iz našeg okruženja.

Od klimatske katastrofe do autoritarizma,

svi su opsednuti apokalipsama,

iako se smak sveta stalno dešava,
a mi i dalje opstajemo.

Ne bojte se da razmišljate o budućnosti,
da sanjate o budućnosti,

i da pišete o budućnosti.

Meni je to stvarno oslobađajuće i zabavno.

To je način da se vakcinišete

protiv najgoreg mogućeg
budućeg šokantnog scenarija.

To je takođe i izvor snage,

jer ne možete da budete pripremljeni
na nešto što niste vizualizovali.

Ali postoji nešto što morate znati.

Vi ne predviđate budućnost,

vi je zamišljate.

Dakle, kao pisac naučne fantastike,

u čijim pričama se radnje često dešavaju
godinama ili čak vekovima u budućnosti,

shvatila sam da su ljudi
željni vizija budućnosti

koje su istovremeno
i raznobojne i životne,

ali sam shvatila da istraživanje
samo po sebi nije dovoljno.

Umesto toga, koristim mešavinu
aktivnog sanjarenja,

svesnosti o savremenim
naučnim i tehnološkim trendovima,

kao i uvida u ljudsku istoriju.

Razmišljam puno o tome
koliko poznajem ljudsku prirodu

i način na koji su ljudi reagovali
u prošlosti na velike promene,

preokrete i transformacije.

Sve to spajam sa pažnjom
usmerenom na detalje,

jer su detalji mesto gde živimo.

Pričamo priču našeg sveta
kroz alate koje stvaramo

i u prostoru u kome živimo.

U ovom trenutku,
poželjno je znati par termina

koje pisci naučne fantastike
stalno koriste:

„istorija budućnosti”
i „sekundarni efekat”.

Istorija budućnosti
je u suštini ono što vam i zvuči.

To je hronologija događaja
koji se još nisu desili,

kao čuveni ciklus priča
Roberta A. Hajnlajna,

koji je izradio detaljnu mapu
predstojećih događaja

koji sežu do 2100. godine.

Ili recimo, za moj najnoviji roman,

stvorila sam veoma
komplikovanu vremensku liniju

koja seže čak do 33. veka

i završava se sa ljudima
koji žive na drugoj planeti.

Sa druge strane,
sekundarni efekat je u suštini

ono što se desi nakon posledica

nove tehnologije ili velike promene.

Postoji izreka koja se često pripisuje
piscu i uredniku Fredriku Polu,

da „Dobra naučnofantastična priča

treba da predvidi
ne samo pronalazak automobila,

već i saobraćajne gužve.”

A kad smo već kod saobraćajnih gužvi,

provela sam dosta vremena
pokušavajući za opišem grad budućnosti.

Kako izgleda? Od čega je napravljen?

Za koga je napravljen?

Pokušala sam da opišem zeleni grad
sa vertikalnim farmama,

sa strukturama koje se delom uzgajaju
umesto da se grade,

i prolazima umesto ulica,

zato što niko više ne vozi kola -

grad koji živi i diše.

I znate šta, u neku ruku sam počela
da maštam o najluđim stvarima

koje sam mogla da smislim,

a onda bih se vratila u fazu istraživanja,

i pokušala da sve to učinim
što prihvatljivijim,

kombinujući urbani futurizam,
interesantan dizajn

i tehnološke procene.

Onda se vratim, i pokušam da zamislim
kako bi to stvarno izgledalo

biti unutar tog grada.

Moj proces, u neku ruku,
počinje i završava se maštom,

kao da moja mašta
predstavlja dva parčeta hleba

u istraživačkom sendviču.

Dakle, kao onaj ko priča priču,
prvo i osnovno,

pokušavam da živim taj svet
kroz oči mojih likova

i pokušavam da vidim
kako oni premošćuju lične izazove

u okruženju koje sam stvorila.

Šta mogu da omirišu? Šta mogu da dodirnu?

Kako je to zaljubiti se
unutar pametnog grada?

Šta vidite kada pogledate kroz prozor,

i da li to zavisi od uticaja prozorskog
softvera na vaše raspoloženje?

I na kraju, pitam se,
kako bi budući sjajni grad

mogao osigurati da niko ne bude beskućnik
i da niko ne bude zanemaren.

Ovde buduća istorija uskače u pomoć,

zato što gradovi ne niču
preko noći kao trava.

Oni se podižu i menjaju.

Nose ožiljke i ukrase ratova, migracija,

ekonomskih ekspanzija,
kulturoloških buđenja.

Budući grad bi trebalo
da ima spomenike, da,

ali bi takođe trebalo da ima
i slojeve prošle arhitekture,

zgrada koje su promenile namenu

i sve znakove kako smo stigli dovde.

A onda dolazimo do sekundarnih efekata,

kao na primer, kako su stvari krenule
po zlu - ili na dobro -

na način na koji niko nije očekivao?

Na primer, ako su zidovi vašeg stana
napravljeni od neke vrste gljiva,

koje mogu da se regenerišu
kako bi popravile bilo koje oštećenje,

šta ako su ljudi počeli jesti te zidove?

(Smeh)

Kad smo već kod jela:

kakav kanalizacioni sistem
ima taj grad budućnosti?

To je trik pitanje. Nema kanalizacije.

Postoji nešto neverovatno bizarno
kod trenutnog sistema koji imamo

u Sjedinjenim Državama,

gde se vaš otpad ispira kroz tunel

da bi se pomešao sa kišnicom
i veoma često bio bačen u okean.

Da ne spominjem toalet papir.

Grupica tehnologa koju predvodi Bil Gejts

pokušava da preosmisli toalet,

i postoji mogućnost
da će toalet budućnosti

izgledati prilično čudno
nekome ko živi u sadašnjosti.

Dakle, kako istorija budućnosti,
svi pokušaji i greške,

vode ka boljem načinu upotrebe kupatila?

Trenutno postoje kompanije

koje eksperimentišu sa nekom vrstom
magičnog štapića za čišćenje

koji može zameniti toalet papir,

koristeći kompresovan vazduh ili sprej
za dezinfekciju koji bi vas obrisao.

Ali šta ako ove stvari više liče
na cveće nego na tehnologiju?

Šta ako bi toalet mogao
da analizira vaš otpad

i obaveštava vas ako vaš mikrobiom
treba malu popravku?

Šta ako bi današnji eksperiment
sa pretvaranjem ljudskog otpada u gorivo

doveo do pametne baterije
koja bi mogla da napaja vaš dom?

Vratimo se gradu iz budućnosti.

Kako se ljudi kreću kroz prostor?

Ako nema ulica, kako se ljudi
uopšte snalaze sa geografijom?

Ja volim da zamišljam to kao mesto
u kome postoje prostori

koji su delom samo u virtualnoj realnosti

za koje vam je možda potreban
poseban hardver da biste ih otkrili.

Kao što sam za jednu priču smislila
nešto što se zvalo „interfejs oblaka”,

koje je izgledalo kao hromirani pauk
koji se priključi u vašu glavu

koristeći temporalne čvorove.

To nije slika toga, nego zanimljiva slika
koju sam napravila u baru.

(Smeh)

Stvarno se zanesem kada zamišljam
barove, restorane, kafiće

čiji ulaz možete da nađete

samo ako imate odgovarajući hardver
proširene stvarnosti.

Ali opet, sekundarni efekti:

u svetu oblikovanom proširenom stvarnošću,

kakvu vrstu novih zajednica ćemo imati,

kakvu vrstu novog kriminala,
koji još nismo smislili?

Okej, kao, recimo da vi i ja stojimo
jedno pored drugog,

i vi mislite da smo u nekom
bučnom sportskom baru,

a ja mislim da smo u otmenom salonu

sa gudačkim kvartetom
i pričamo o Bodrijaru.

Ne mogu ni da zamislim šta bi moglo
krenuti po zlu u tom scenariju.

Kao, samo - ma, sigurno će biti u redu.

A onda dolaze društvene mreže.

Tu mogu zamisliti neke baš
uznemirujuće distopijske scenarije

gde se stvari poput internet kvizova,

aplikacija za sastanke, horoskopa, robota,

sve ujedinjuju kako bi vas oterale
što dublje u zečije rupe,

u loše veze i još goru politiku.

Onda pomislim na razgovore koje sam vodila

sa ljudima koji rade
na veštačkoj inteligenciji,

i ono što stalno slušam od njih jeste da,
što je pametnija veštačka inteligencija,

bolje uspostavlja veze.

Pa možda će društvene mreže
budućnosti biti bolje.

Možda će nam pomoći da stvorimo
zdravije i manje destruktivne odnose.

Možda ćemo imati naprave koje će omogućiti
zajedništvo i blagostanje.

Iskreno se nadam.

I, znate, volim da mislim da, ako jaka
veštačka inteligencija stvarno nastane,

verovatno će uživati u drami
naših uvrnutih odnosa

na isti način na koji smo mi opsednuti
„Stvarnim domaćicama iz odakle god”.

I na kraju, lekovi.

Dosta razmišljam
kako bi razvoj genetske medicine

mogao poboljšati ishod
za ljude sa rakom ili demencijom,

i možda jednog dana, vaš stoti rođendan
bude samo jedan u nizu vaših prekretnica

na putu ka novim dvema ili trima
decenijama zdravog i aktivnog života.

Možda će toaleti koje sam pominjala

poboljšati zdravstvene ishode
za mnoge ljude,

uključujući i one iz delova sveta

gde ne postoje oni komplikovani sistemi
kanalizacije koje sam pominjala.

Takođe, kao transrodna osoba,

volim da razmišljam: šta ako ostvarimo
napredak u razumevanju endokrinog sistema

koji će poboljšati opcije
za transrodne osobe,

na isti način na koji su hormoni
i operacije proširili opcije

prethodnoj generaciji?

Na kraju, u suštini, ovde sam da vam kažem

da ljudi pričaju o budućnosti

ili kao o nekoj tehnološkoj zemlji čuda

ili kao o nekoj vrsti apokaliptičnog
ukakanog roštilja.

(Smeh)

Istina je da neće biti ni jedno ni drugo.

Biće nešto između.
Biće i jedno i drugo. Biće sve.

Jednu stvar pouzdano znamo,

a to je da će budućnost biti
neverovatno uvrnuta.

Pomislite koliko bi uvrnuto
početak 21. veka izgledao

nekom sa početka 20. veka.

I, znate, postoji neka vrsta
logičke obmane koju svi imamo,

gde svi očekujemo da budućnost
bude produžetak sadašnjosti.

Kao što su ljudi u '80-im

mislili da će se Sovjetski Savez
postojati i dan-danas.

Ali budućnost će biti mnogo uvrnutija
nego što smo ikada mogli i da sanjamo.

Ali možemo pokušati.

Znam da će biti jako strašnih stvari,

ali biće i čuda i predivnih stvari.

A prvi korak u pronalaženju
svog puta ka budućnosti

jeste da se prepustite
svojoj mašti na volju.

Hvala vam.

(Aplauz)