Muzeji treba da odaju počast svakidašnjim stvarima, a ne samo izuzetnim

Ko zaslužuje da bude u muzeju? Predugo je odgovor bio „ono što je izuzetno” - oni nadahnjujući tvorci istorije koji nas inspirišu svojim uspesima. Ali ove priče ograničavaju, kaže kustos muzeja Arijana Kertis. U svom vizionarskom govoru, ona zamišlja kako muzeji mogu preciznije da predstave istoriju tako što će odavati počast i onim neobičnim, ali i običnim, istaknutim i skrivenim stvarima, i naglašava različite perspektive koje je oduvek trebalo da budu uključene.

Predstavljanje je važno.

Autentično predstavljanje žena je važno.

Mislim da je naše predstavljanje žena
u javnosti suviše često

uvijeno u nešto neobično.

Prva američka žena
koja je samostalno postala milioner,

Gospođa Si-Džej Voker...

Haljine prvih dama Amerike...

Širli Čizom, prva žena koja se nominovala

kao predsednički kandidat
američke Demokratske partije.

(Aplauz)

Kao kustos u muzeju,

razumem zašto su ove priče
toliko zavodljive.

Izuzetne žene inspirišu i nadahnjuju.

Ali ove priče ograničavaju.

Po definiciji, biti izuzetan
je nereprezentativno.

To je neuobičajeno.

Ove priče ne stvaraju široku osnovu
za prisvajanje istorije žena

i ne odražavaju realnu svakodnevicu.

Ako možemo kolektivno
da primenimo radikalni pojam

da su žene ljudi,

postaje lakše prikazati žene kao ljude:

poznate, različite, prisutne.

U svačijoj svakodnevici, kroz istoriju,

žene definitivno postoje -

ne kao stvar interpretacije,
nego kao činjenica.

Pored tačnijeg predstavljanja
ljudskog života,

uključivanje žena
podrazumeva svakodnevni život

skoro 3,8 milijardi ljudi na ovoj planeti
koji za sebe smatraju da su ženskog pola.

U ovoj sada ozloglašenoj muzejskoj sceni
iz filma „Crni panter”,

belac kao kustos
pogrešno objašnjava predmet

liku Majkla B. Džordana, koga vidimo ovde,

predmet iz njegove sopstvene kulture.

Ova izmišljena scena je izazvala
živu raspravu u našim muzejskim krugovima,

o tome ko oblikuje priče
i pristrasnost koju te priče sadrže.

Muzeji se u stvari kotiraju

kao jedan od najverodostojnijih izvora
informacija u Sjedinjenim Državama,

i sa hiljadama miliona
posetilaca iz celog sveta,

trebalo bi da govorimo tačnu istoriju.

Ali mi to ne radimo.

Postoji pokret unutar muzeja

koji teži da se izbori sa ovim neistinama.

Jednostavno priznanje
da muzeji nisu neutralni.

Muzeji su poučni.

Kroz prikaz umetnosti i predmeta,

možemo podsticati kreativnost i inkluziju,

ali smo krivi za pogrešno
predstavljanje istorije.

Naša istorija fokusirana na muškarce
je ostavila ženske priče skrivene.

A postoje teške istine
o tome kako je to biti žena,

pogotovo ako niste belkinja,
u ovoj industriji

koja nas sprečava da se fokusiramo
na inkluzivne primere ženskih života.

Rukovodstvo u muzejima:

pretežno belci i muškarci,

uprkos tome što žene čine
nekih 60 procenata muzejskog osoblja.

Male su šanse da ćete se popeti
na lestvici uspeha ako ste žena,

a još manje ako ste žena
koja nije bele rase.

Prisutnost žena samo po sebi ne garantuje

povećano predstavljanje žena u javnosti.

Nisu sve žene saveznici
u borbi za jednakost polova.

Prema rečima teoretičara
feminizma, Bele Huks:

„Patrijarhat nema pol.”

Žene mogu podržati sistem patrijarhata

isto kao što muškarci mogu podržati
borbu za ravnopravnost polova.

Mi često omalovažavamo
važnost intersekcionalnosti.

Marijan Anderson je bila
jedan od najpoznatijih vokala 20. veka,

i Smitsonijan je izložio
njenu odeću iz 1939. godine.

Nakon što ju je belačka organizacija
„Ćerke američke revolucije” odbila

da peva u Konstitucionoj dvorani
zato što je bila crnkinja,

umesto toga je usledio njen čuveni nastup
na stepenicama Linkolnovog memorijala

gde je pevala pred preko 75 000 ljudi.

Svuda u bibliotekama, uključujući muzeje,

još uvek možete naći

revolucionarnu antologiju
iz 1982. godine pod naslovom

„Sve žene su bele,

svi crnci su muškarci,

ali neki od nas smo hrabri.”

Zahtevi za povećanim prikazivanjem žena

ne uključuje automatski
Afrolatinoamerikanke, kao što sam ja,

niti žene imigrante, Azijatkinje,
žene lokalnih plemena,

transrodne žene, nelegalno doseljene žene,

žene iznad 65 godina ili devojčice -

lista može da ide unedogled.

Šta da radimo?

Ciljane inicijative su pomogle
da se uključe gledišta

koja je oduvek trebalo da budu uključena.

Ja sam došla u Smitsonijan kao deo
Inicijative latinoameričkih kustosa,

čije je zapošljavanje kustosa
latinoameričkog porekla,

uzgred, uglavnom žena,

povećalo broj priča iz istorije
latinoameričkih naroda

u našoj instituciji.

To je poslužilo kao model

za mnogo veću Smitsonijanovu
Inicijativu istorije američkih žena,

koja teži da poveća
različito predstavljanje žena

na svaki mogući način,

tako da se žene prikažu,

ne samo kao slika
naše savremene stvarnosti,

već kao deo istorije,

zato što smo oduvek bile tu.

Čak i sada u 2018. godini, i dalje se desi
da se nađem u profesionalnom kontekstu

i da budem jedina -

jedina osoba ispod 40 godina,
jedina osoba crne rase,

jedina crnkinja, jedina Latinoamerikanka,

a ponekad jedina žena.

Moja majka je Afroamerikanka,
a moj otac je Afropanamac.

Ja sam i jedno i drugo,
ponosno i neraskidivo.

Kao Afrolatinoamerikanka,
ja sam jedna od više miliona.

Kao afrolatinoamerički kustos,
ja sam jedna od samo nekoliko.

Unošenje celog sebe u poslovnu sferu

može se činiti kao hrabar čiin,

i priznaću vam, nisam uvek
bila dorasla tom izazovu,

bilo zbog straha od odbijanja
ili zbog samoočuvanja.

Na sastancima bih govorila

samo kada bih imala
potpuno razrađen komentar.

Bez ulaženja u rasprave
ili razrađivanja ideja sa kolegama.

Dugo vremena

sam uskraćivala sebi zadovoljstvo
nošenja mojih omiljenih alki

ili ogrlice sa pločicom na posao,

misleći da su bile suviše upadljive,
neprimerene ili neprofesionalne.

(Smeh)

Pitala sam se kako bi ljudi reagovali
na moju prirodnu kosu,

i da li me vide kao prihvatljiviju
ili kao manje autentičnu kada je izravnam.

Svako ko se osetio van zastupljenosti
u dominantnim strujama

razume da postoje neki osnovni elementi
našeg svakodnevnog bitisanja

koji mogu učiniti da se drugi ljudi
osećaju neprijatno.

Ali zbog toga što se ja toliko zalažem

za svakodnevno predstavljanje žena
onakvim kakve jesmo,

prestala sam da predstavljam
neautentičnu sebe ili svoj posao.

Prolazila sam kroz iskušenja.

Ovo sam ja, pokazujem
na moje alke u kancelariji -

(Smeh)

Prošlog meseca bila sam pozvana da govorim

na događaju u okviru meseca
latinoameričkog nasleđa.

U nedelji prezentacije,
organizacija je izrazila zabrinutost.

Nazvali su moje slajdove „aktivističkim”

i to u negativnom kontekstu.

(Smeh)

(Aplauz)

Dva dana pre prezentacije,

zahtevali su da ne prikažem
dvominutni film

koji promoviše prirodnu kosu,

zato što to „može stvoriti
barijeru u procesu učenja

kod nekih učesnika.”

(Smeh)

Pesmu „Kosa” je napisala
i izvodila Elizabet Asevedo,

Amerikanka dominikanskog porekla,

dobitnica nagrade
„Nacionalna knjiga” 2018. godine,

i pojavljuje se u nagrađivanoj postavci
u Smitsonijanu, koju ja uređujem.

Otkazala sam govor,

objasnivši im da mi njihovo cenzurisanje
mene i mog posla stvara neprijatnost.

(Aplauz i ovacije)

Politika uglednosti
i idealizovana ženstvenost

utiču na način kako prikazujemo žene

i koje žene biramo za prikazivanje.

Taj iskrivljeni prikaz je okrenut
ka uspešnim i izvanrednim,

poštovanim i poželjnim,

čime održava sistemsku isključenost

i marginalizovanje svakodnevnog,
normalnog, nedovoljno zastupljenog,

i obično, onog što ne pripada belcima.

Kao muzejski kustos,
imam moć da menjam tu priču.

Ja istražujem, skupljam i interpretiram
predmete i slike od značaja.

Selija Kruz, kraljica salse -

(Ovacije)

da - ona je značajna,

i Afrolatinoamerikanka.

Smitsonijan je prikupio
njene kostime, cipele,

portrete, poštanske markice

i ovaj prikaz...

umetnika Tonija Peralte.

Kada sam ovaj rad
priključila zbrici i prikazala ga,

to je bila pobeda
za simboličnu protivrečnost.

Ponos kroz prikazivanje
tamnopute Latinoamerikanke,

crnkinje,

čija je kosa u velikim viklerima
koji ispravljaju kosu,

možda prihvatanje standarda lepote belaca.

Prefinjena, glamurozna žena sa prevelikim,
glomaznim zlatnim nakitom.

Kada je ovaj rad bio prikazan,

to je na Instagramu bila
jedna od naših najviše deljenih slika,

a posetioci su mi rekli da su se povezali
sa svakodnevnim elementima

njene braon kože, viklera ili nakita.

Naša kolekcija uključuje Seliju Kruz

i retke portrete mlade Harijet Tabman,

poznatu odeću neponovljive Opre Vinfri.

Muzeji bukvalno mogu da promene

kako stotine miliona ljudi vide žene,

kao i to koje žene gledaju.

Tako da, umesto da to uvek budu
oni koji su prvi ili poznati,

naša odgovornost je da prikažemo
i običnu subotu u salonu lepote,

umetnost visećih minđuša...

(Smeh)

modno sestrinstvo...

(Smeh)

i kulturalni ponos svih starosnih grupa.

Priče običnih žena

čije su priče bile svesno izostavljene
iz naših nacionalnih i globalnih istorija.

Često u muzejima možete videti žene
predstavljene odećom,

portretima ili fotografijama,

ali moćne priče o običnim ženama
koje menjaju život

mogu takođe izgledati
kao sedište za čamac iz Esmeraldasa.

Esmeraldas u Ekvadoru je bila
zajednica odbeglih robova.

Njegova gusta prašuma je štitila
autohtoni narod i Afrikance

od španskih kolonizatora.

Sada postoje putevi,

ali i dalje postoje delovi unutar zemlje
koji su dostupni samo kanuom.

Debora Nazareno je često putovala kanuom
ovim vodenim putevima Ekvadora,

tako da je imala svoje sedište u čamcu.

Njeno lično, sa paukovom mrežom i paukom,

koji je predstavljalo Anansi,
lik iz zapadnoafričkog folklora.

Debora je sedela
na ovom sedištu i kod kuće,

dok je pričala priče svom unuku Huanu.

Ovaj neopipljivi ritual ljubavi

u obliku međugeneracijskog pripovedanja

je uobičajen u zajednicama
afričke dijaspore.

Ovaj obični čin je pobudio
u Huanu želju da prikupi i očuva

preko 50 000 dokumenata
o afroindijanskoj kulturi.

Godine 2005, Deborin unuk,
Huan Garsija Salazar,

sada već svetski poznat
afroekvadorski naučnik,

otputovao je u Vašington.

Sastao se sa Loni Banč,
direktorkom muzeja u kome ja radim,

i na kraju njihovog razgovora,

Huan je posegnuo za nečim u torbi rekavši:
„Želeo bih da vam dam poklon.”

Tog dana, skromno drveno sedište
za čamac Debore Nazareno

je postalo prvi donirani predmet

Nacionalnog muzeja Smitsonijan
o afroameričkoj istoriji i kulturi.

Izloženo je u vitrini i videlo ga je
skoro pet miliona posetilaca

sa svih strana sveta.

Ja ću nastaviti da skupljam predmete
od izuzetnih tvoraca istorije.

Njihove priče su važne.

Ali ono što me pokreće
da se pojavim ovde danas i svaki dan

je jednostavna strast
da ispišem naša imena u istoriju,

da ih prikažem javno milionima ljudi,

da vide i prođu kroz
svevremensku svetlost žena.

Hvala vam.

(Aplauz i ovacije)