Обраћање пажње | Крис Фрејзер (Chris Fraser) | TEDxColumbus

Јесте ли икада били заглављени у ормарићу за јакне у школи зато што нисте обраћали пажњу? Крис Фрејзер јесте. Брзим хумором, представља нам једноставне кораке из које ћемо моћи да обратимо нашу пажњу.

Овај говор је одржан на TEDx догађају који користи формат TEDx конференције, али га независно организује локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx.

Хтео бих да питам све вас
у овој предивној, предивној публици,

као што он рече,

Када и да ли сте икада -

помислили на своје детињство -

да ли су вас икада формално учили
како да обратите пажњу?

Да вам неко узме и каже:

"Први корак. Други корак. Трећи корак.

Тако се обраћа пажња."

Подигните руку

ако су вас формално учили
како да обратите пажњу

када сте били дете.

(Смех)

Сада, за оне који се питају,

шта је он, забога, управо рекао?

И за оне који се питају
о томе ко је следећи говорник

или да ли сам данас ставио дезодоранс?

(Смех)

Ви сте исти као ја.

Као што видите.

Исти сте као ја.

Побогу.

Мучио сам се и још увек се мучим
када треба обратити пажњу.

И знате шта,

вратићу вас у доба основне школе.

Сећате ли се ормарића за јакне?

У ово доба године, сви носе јакне,

а ви имате ваше ормариће

и ствари које сте донели
у школу, а не смете унети на час.

Једног дана, моја учитељица
је имала идеју -

тог дана сам био у свом свету:

"Крис, Крис."

Извела ме је и сместила
у ормарић за јакне и рекла:

"Мислим да ћеш ту боље пратити."

И затворила врата за мном,

а ја сам гледао унаоколо
и рекао: "Ау, па да."

Узео сам све јакне и бацио их на под -

на велику, велику гомилу.

Потом сам узео кајданке сложио их доле

и заспао на њима

и само сам легао тамо

и спавао три сата -

учитељица ме је заборавила.

(Смех)

Она је отворила врата,
а ја сам се пробудио

и прва помисао ми је била:

"Аха, преспавао сам школу!

То је страва."

Изашао сам сав срећан, знате,

и онда су ме сви пријатељи
гледали и били у фазону:

"Брате, шта си тамо радио, човече?"

(Смех)

"Шта? Ја..."

И онда сам помислио: "Шта мени фали?"

Био сам клинац у ормарићу
за јакне, човече.

Ау, човече.

А онда убрзајте још пар година унапред.

Замислите ово: учионица,

прелепи столови поређани,

и ту се налази читаоница као из 1970-их,

у ћошку, наранџаста.

Велика кружна, страва ствар као из ’70-их.

Био је ту мали прозор
кроз који можете провирити.

Па, тамо су мене сместили.

Тако сам ја седео тамо једног дана,

у неком свом свету.

Клинца попут мене ставите тамо,

а ја разгледам и мислим о свемиру,
о свакаквим стварима,

скренем поглед

и угледам Великог Брајана,

а Велики Брајан је исто
имао проблема са пажњом.

Великом Брајану је гузица била
скроз, скроз откривена,

а ја мислим у себи:

"Колико пљуца могу убацити
Великом Брајану у гузицу

(Смех)

пре него што он примети?"

И одговор је 20.

(Смех)

20.

На 20, Велики Брајан устаде и рече: "Хеј!"

Учитељица ме је зграбила за врат
и одвукла у ходник,

узела још кајданки и сместила ме у ходник,

а у ходнику,

ја седим и мислим се:
"Човече, ово је помало страва."

Али онда, пак поново, иста мисао:

"Шта побогу мени фали, човече?

Зашто сам ја овде напољу?"

Па, преживео сам - побогу.

Преживео сам злосновну -
хоћу рећи, основну школу

и нижу средњу школу -

ау, ни не започињите са том школом.

Али ето нас, матурски испит средње школе.

Матурски испит у средњој.

Седим ја тамо, у реду,

сви су срећни,

а ја се презнојавам као и сада

јер ми је требало 94 бода
из шпанског да прођем,

а ја седим тамо и размишљам:

"Молим те, Боже,

не дај да опет будем
клинац из ормарића за јакне.

Не дај да опет будем клинац из читаонице.

Ах, не овај пут, молим те."

Па, знате шта.

Зато ја данас стојим овде.

Желео бих да предложим замену
за стављање деце у ормариће за јакне,

или у читаонице

и за једноставну наредбу "Обрати пажњу."

Желео бих да предложим -

јер је срећа мог живота

у мојој терапији са децом и одраслима
који имају проблема са пажњом.

Представљам им тренинг за смотреност,

тренинг обраћања пажње:

"Први корак. Други корак. Трећи корак.

Тако се обраћа пажња."

Пожелим да је мени неко показао

како да скренем мисли
са гузице Великог Брајана

на досадну математику,

на досадне ствари од којих
пожелим да ишчупам себи косу.

Како да кажем:

"Не сада, уме мој.

Види како се учитељицине
чудне минђуше љуљају,

а она ће помислити да пратим."

Али то помаже.

Па, знате шта.

Мој данашњи поклон вама
је мали залогај смотрености.

Тај мали залогај смотрености
је у четири корака,

и тако, за тренутак,

спровешћу вас кроз та четири корака.

Први корак је овај:

молим све да затворе очи.

А други корак би био -

зазвонићу овим звонцем -

фокусирајте се најбоље што можете -

знам да је тешко некима од нас, као мени -

фокусирајте се само на тон звонцета.

То је то.

Трећи корак - ако приметите
да вам мисли лутају,

што ће се мени десити, чак и кад сам овде,

ако приметите да лутају,

пажљиво их усмерите ка оном тону звонцета.

Само их пажљиво усмерите.

А четврти корак наступа
када га више не чујете,

отворите очи и подигните руку,
па ћемо погледати унаоколо.

У реду.

Идемо.

Један. Два. Три. Затворите очи.

(Звук звонцета)

Погледајте око себе.

Предивно.

720 људи обраћа пажњу
на исту ствар у исто време.

Предивно.

Па, желим да сви присутни

поделе добре вести о тренингу смотрености

и да уче о томе,

учите своју децу,

сами себи задајте изазов.

Желим да започнем револуцију

јер не желимо више да губимо
наше сањаре, истраживаче и позитивце,

али желимо да негујемо

наше будуће Едисоне, Ајнштајне,
Пикасе, Луизе Меј Алкоте

и будуће сјајне, сјајне TED говорнике.

Хвала вам много.

(Аплауз)