Možda ste zbog ovoga depresivni ili anksiozni

U dirljivom, delotvornom govoru, novinar Johan Hari deli najnovije uvide u uzroke depresije i anksioznosti stručnjaka širom sveta, kao i neke od uzbudljivih novih rešenja. „Ako ste depresivni ili anksiozni, niste slabi, niti ste ludi - vi ste ljudsko biće sa potrebama koje nisu ispunjene,“ kaže Hari.

Prilično dugo vremena

su me opsedale dve misterije.

Nisam ih razumeo,

i iskreno, prilično me je plašilo
da razmišljam o njima.

Prva misterija je: imam 40 godina,

i kroz ceo moj život, iz godine u godinu,

ozbiljna depresija
i anksioznost su u porastu,

u Sjedinjenim Državama,
u Velikoj Britaniji,

i širom zapadnog sveta.

Želeo sam da razumem zašto.

Zašto se to nama dešava?

Zašto se, iz godine u godinu,

sve veći broj nas nađe u situaciji
da sve teže izgura dan?

Želeo sam da razumem ovo
više zbog lične misterije.

Kada sam bio tinejdžer,

sećam se da sam išao kod doktora

i objasnio mu da imam taj osećaj
kao da bol curi iz mene.

Nisam ga mogao kontrolisati,

nisam razumeo zašto se to dešava,

stideo sam se toga.

Doktor mi je ispričao priču

koja je, sad shvatam, bila dobronamerna,

ali prilično uprošćena.

Ne potpuno pogrešna.

Moj doktor je rekao: „Znamo
zašto ljudi postaju takvi.

Neki ljudi prirodno imaju
hemijski disbalans u glavi -

ti si očigledno jedan od njih.

Samo treba da ti damo neke lekove,

i tvoj hemijski balans
će se vratiti u normalu.“

Počeo sam da uzimam lekove
Paksil ili Seroksat,

isti lek pod drugim nazivima
u različitim zemljama.

I osećao sam se mnogo bolje,
stvarno me je to podiglo.

Ali nedugo potom,

onaj osećaj bola se počeo vraćati.

Davali su mi sve veće i veće doze,

dok za 13 godina nisam počeo
uzimati maksimalnu moguću dozu

koja je zakonski dozvoljena da se uzima.

Tokom većeg dela tih 13 godina,
i uglavnom sve vreme pred kraj,

bio sam u bolovima.

Počeo sam da se pitam: „Šta se dešava?

Radiš sve što su ti rekli da radiš,

po obrascu koji dominira ovom kulturom -

zašto se još uvek osećaš tako?“

Da bih otkrio srž ove dve misterije,

za knjigu koju sam napisao,

završio sam na velikom putovanju po svetu,

i proputovao preko 64 000 kilometara.

Želeo sam da pričam sa vodećim
svetskim stručnjacima

o uzrocima depresije i anksioznosti,

i što je najbitnije, šta ih rešava,

i ljudima koji su prošli
kroz depresiju i anksioznost,

i pronašli izlaz na razne načine.

Mnogo toga sam naučio

od neverovatnih ljudi
koje sam upoznavao tokom putovanja.

Ali smatram da je suština
onoga što sam naučio do sada

da imamo naučne dokaze

za devet različitih uzroka
depresije i anksioznosti.

Dva uzročnika su stvarno biološka.

Vaši geni vas mogu učiniti
osetljivijim na te probleme,

iako oni ne određuju vašu sudbinu.

Postoje i stvarne promene u mozgu
koje mogu da se dese

kada upadnete u depresiju

i koje mogu otežati izlazak iz nje.

Ali većina faktora koji su potvrđeni

kao uzroci depresije i anksioznosti

nisu biološke prirode.

To su faktori koji se nalaze
u načinu na koji živimo.

Onog momenta kada ih razumete,

to otvara veoma drugačiji spektar rešenja

koji bi trebalo ponuditi ljudima

uz opciju hemijskih antidepresiva.

Na primer:

ako ste usamljeni, veća je verovatnoća
da ćete postati depresivni.

Ako radite, a nemate nikakvu kontrolu
nad svojim poslom,

nego samo radite ono šta vam se kaže,

veća je verovatnoća
da ćete postati depresivni.

Ako retko kad izlazite u prirodu,

veća je verovatnoća
da ćete postati depresivni.

A jedna stvar objedinjuje mnogo uzroka
depresije i anksioznosti

o kojima sam slušao.

Ne sve, ali dosta njih.

Svi ovde znaju

da svi imamo prirodne
fizičke potrebe, zar ne?

Očigledno.

Treba vam hrana, treba vam voda,

prenoćište, čist vazduh.

Ako bih uzeo to od vas,

bili biste veoma brzo u stvarnom problemu.

Ali u isto vreme,

svako ljudsko biće
ima prirodne psihološke potrebe.

Potrebno vam je da osećate pripadnost.

Potrebno vam je da osetite
da vaš život ima smisao i svrhu,

da osetite da vas ljudi prepoznaju i cene,

da osetite da imate
budućnost koja ima smisla.

Ova kultura koju smo izgradili
je dobra po pitanju dosta stvari.

Mnoge stvari su bolje nego u prošlosti -

drago mi je što živim u sadašnjici.

Ali sve smo lošiji i lošiji

u ispunjavanju ovih dubokih,
osnovnih psiholoških potreba.

I to nije jedino što se dešava,

ali smatram da je to ključni razlog
zašto se ova kriza stalno produbljuje.

Shvatio sam da je to
jako teško prihvatiti.

Stvarno sam se borio sa ovom idejom

promene od razmišljanja o depresiji
kao problemu samo u mom mozgu

do o problemu sa više uzroka,

uključujući mnoge vezane
za način na koji živimo.

To je tek počelo
da se uklapa u mojoj glavi

kada sam jednog dana otišao da razgovaram
sa južnoafričkim psihijatrom

po imenu dr Derek Samerfild.

On je sjajan lik.

Dr Samerfild je sticajem okolnosti
bio u Kambodži 2001. godine,

kada su prvi put predstavili
hemijske antidepresive

ljudima u zemlji.

Lokalni doktori, Kambodžijanci,
nikada nisu čuli za ovu vrstu lekova,

pa su pitali šta je to.

On je objasnio.

Onda su mu oni rekli:

„Nama to ne treba,
mi već imamo antidepresive.”

On je bio u fazonu: „Kako to mislite?”

Mislio je da će pričati
o nekoj vrsti biljnog leka,

kao, na primer, o kantarionu,
ginko bilobi ili nečemu sličnom.

Umesto toga, oni su mu ispričali priču.

Bio je jedan farmer u njihovoj zajednici
koji je radio na prinčanim poljima.

Jednog dana, stao je na minu

zaostalu iz rata sa Sjedinjenim Državama,

i izgubio je nogu.

Nabavili su mu veštačku nogu,

i nakon izvesnog vremena,
vratio se u pirinčana polja.

Očigledno, bilo je izuzetno
bolno raditi pod vodom

kada imate veštački ud,

i pretpostavljam da je bilo
i prilično traumatično

vratiti se natrag na polje
gde je bio raznesen.

Čovek je počeo plakati po ceo dan,

odbijao je da izađe iz kreveta,

razvio je sve simptome klasične depresije.

Kambodžanski doktor je rekao:

„Tada smo mu dali antidepresiv.”

A dr Samerfild je pitao:
„Šta ste mu dali?”

Objasnili su da su otišli kod njega,

saslušali ga,

i shvatili da njegov bol ima smisla -

za njega je bilo teško da to vidi,
gušeći se u depresiji,

ali u suštini je to imalo potpuno
razumljive uzroke u njegovom životu.

Jedan od doktora je pomislio,
pričajući sa ljudima iz zajednice:

„Znate, ako mu kupimo kravu,

mogao bi da postane mlekar,

i ne bi bio u poziciji
koja ga toliko remeti,

ne bi morao da ide
da radi u pirinčanim poljima.”

Tako su mu kupili kravu.

Za nekoliko nedelja plakanje je prestalo,

u roku od mesec dana
njegova depresija je nestala.

Rekli su doktoru Samerfildu:

„Vidite, doktore, ta krava
je bila antidepresiv,

to je ono na šta mislite, zar ne?”

(Smeh)

(Aplauz)

Da ste odgajani da razmišljate
o depresiji na način na koji sam ja,

a većina ljudi jeste,

to zvuči kao loša šala, zar ne?

„Otišao sam kod doktorke
po antidepresiv, i dala mi je kravu.”

Ali ono što su kambodžanski
doktori intuitivno znali,

zasnovano na ovoj pojedinačnoj,
nenaučnoj anegdoti,

je ono što vodeća svetska
zdravstvena institucija,

Svetska zdravstvena organizacija,

pokušava da nam kaže godinama unazad,

zasnovano na najboljim naučnim dokazima.

Ako ste depresivni,

ako ste anksiozni,

niste slabi, niste ludi,

niste, pobogu, mašina
sa polomljenim delovima.

Vi ste ljudsko biće
sa potrebama koje nisu ispunjene.

Jednako je važno razmisliti
o onome što kambodžanski doktori

i Svetska zdravstvena
organizacija ne govore.

Oni ne govore ovom farmeru:

„Hej, drugar, moraš da se sabereš.

Tvoj posao je da sam rešiš ovaj problem.”

Naprotiv, oni kažu:

„Ovde smo kao grupa da ti pomognemo,

zajedno možemo da shvatimo
i rešimo ovaj problem.”

To je ono što svaka osoba
koja je u depresiji treba,

i ono što svaka osoba
koja je u depresiji zaslužuje.

Upravo zato je jedan od vodećih doktora
u Ujedinjenim nacijama,

u zvaničnoj izjavi povodom
Svetskog dana zdravlja,

pre par godina, 2017. godine,

rekao da treba manje razgovarati
o hemijskoj neuravnoteženosti,

a više o neuravnoteženosti
u načinu na koji živimo.

Lekovi pružaju pravo olakšanje
nekim ljudima -

meni su pružali olakšanje neko vreme -

ali upravo zbog toga što ovaj problem
prevazilazi biologiju,

rešenje mora takođe da bude trajnije.

Kada sam ovo prvi put shvatio,

sećam se da sam pomislio:

„Okej, mogao sam da vidim
sve naučne dokaze,

pročitao sam brojna istraživanja,

razgovarao sa velikim brojem stručnjaka
koji su ovo objašnjavali,”

ali stalno sam mislio:
„Kako to možemo da uradimo?”

Stvari koje nas čine depresivnim

su u većini slučajeva mnogo komplikovanije

nego kod kambodžanskog farmera.

Sa čim uopšte da počnemo?

Ali opet, na dugom putovanju
za moju knjigu,

širom sveta,

susretao sam ljude
koji su upravo to radili,

od Sidneja, San Franciska,

do Sao Paula.

Sretao sam se sa ljudima koji su razumeli

dublje uzroke depresije i anksioznosti

i koji su ih, kao grupa, rešavali.

Očigledno, ne mogu da vam pričam
o svim neverovatnim ljudima

koje sam upoznao i pisao o njima,

ili o svih devet uzroka depresije
i anksioznosti za koje sam saznao,

zato što mi ne daju
da održim TED govor od 10 sati -

možete im se žaliti na to.

Želim da se fokusiram na dva uzroka

i dva rešenja koja proizilaze
iz njih, ako se slažete.

Evo prvog:

Mi smo najusamljenije društvo
u ljudskoj istoriji.

Postoji nedavno istraživanje
koje je pitalo Amerikance:

„Da li imate osećaj
kao da više niste bliski ni sa kim?”

I 39% ljudi je reklo
da to odgovara njihovom opisu.

„Nisam više blizak ni sa kim.”

Na međunarodnim skalama usamljenosti,

Velika Britanija i ostatak Evrope
su odmah iza Sjedinjenih Država,

za slučaj da neko likuje.

(Smeh)

Puno vremena sam proveo
razgovarajući o ovome

sa vodećim svetskim
stručnjacima za usamljenost,

sa izuzetnim čovek po imenu
profesor Džon Kasiopo,

koji je bio u Čikagu,

i razmišljao sam o jednom pitanju
koje nam njegov rad postavlja.

Profesor Kasiopo je pitao:

„Zašto postojimo?

Zašto smo ovde, zašto smo živi?”

Jedan od ključnih razloga

je taj što su naši praoci
iz afričkih savana

bili stvarno dobri u jednoj stvari.

Često nisu bili veći
od životinja koje su lovili,

a često nisu bili ni brži
od životinja koje su lovili,

ali su bili mnogo bolji
u povezivanju u grupe

i saradnji.

To je bila naša supermoć kao vrste -

mi se povezujemo,

baš kao što su se pčele razvile
da žive u košnici,

ljudi su se razvili da žive u plemenima.

A mi smo prvi ljudi u istoriji

koji se odriču svojih plemena.

Zbog toga se osećamo grozno.

Ali ne mora da bude tako.

Jedan od junaka moje knjige,
i zapravo mog života,

je doktor po imenu Sem Everington.

On je lekar opšte prakse
u siromašnim delovima istočnog Londona,

gde sam ja živeo mnogo godina.

Sem se osećao jako neprijatno

zato što je imao gomilu pacijenata

koji su mu dolazili
sa depresijom i anksioznošću.

Baš kao i ja, nije protivnik
hemijskih antidepresiva,

smatra da oni pružaju
olakšanje nekim ljudima.

Ali je uvideo dve stvari.

Prvo, njegovi pacijenti
su često bili depresivni i anksiozni

iz potpuno razumljivih razloga,
poput usamljenosti.

Drugo, iako su lekovi pružali
olakšanje nekim ljudima,

mnogima nisu rešili problem.

Suštinski problem.

Jednog dana Sem je odlučio
da pokrene drugačiji pristup.

Žena je došla u njegovu
zdravstvenu ustanovu,

a zvala se Lisa Kaningem.

Ja sam kasnije upoznao Lisu.

Lisa je bila zatvorena u svom domu
sa jezivom depresijom i anksioznošću

sedam godina.

Kada je došla u Semovu ustanovu,
rečeno joj je: „Ne brini,

nastavićemo sa davanjem ovih lekova,

ali ćemo takođe prepisati nešto drugo.

Prepisaćemo ti da dva puta nedeljno
dolaziš u ovaj centar

kako bi upoznala grupu ljudi
sa depresijom i anksioznošću,

ne da biste pričali kako ste nesrećni,

nego da zajedno pronađete
nešto smisleno što biste mogli da uradite,

tako da ne budeš usamljena
i nemaš osećaj da ti je život besmislen.”

Prvi put kada se ova grupa sastala,

Lisa je bukvalno počela
da povraća od anksioznosti,

to je bilo preemotivno za nju.

Ali ljudi su bili tu za nju,
grupa je počela pričati:

„Šta bismo mogli učiniti?”

Ljudi iz grada,
iz istočnog Londona, kao ja,

nisu imali pojma o baštovanstvu.

Bili su u fazonu: „Hajde
da naučimo baštovanstvo?”

Postojao je prostor
iza doktorskih ordinacija

koji je bio zarastao.

„Zašto ne bismo pretvorili to u baštu?”

Počeli su da uzimaju knjige iz biblioteke,

da gledaju klipove na Jutjubu.

Počeli su da čeprkaju po zemljištu.

Počeli su da uče o ritmu godišnjih doba.

Postoje brojni dokazi
da je izloženost prirodi

stvarno jak antidepresiv.

Ali oni su počeli da rade
nešto još značajnije.

Počeli su da formiraju pleme.

Počeli su da osnivaju grupu.

Počeli su da brinu jedni o drugima.

Kada se neko od njih ne bi pojavio,

drugi bi otišli da ih traže -
„Jesi li dobro?”,

pomažući im da shvate
šta ih je mučilo tog dana.

Lisa mi je to objasnila ovako:

„Kako je bašta počela da cveta,

i mi smo procvetali.”

Ovaj pristup se zove
prepisivanje druženja,

i širi se Evropom.

Postoji mala ali sve veća gomila dokaza

koja upućuje da to može proizvesti
stvaran i smislen pad

depresije i anksioznosti.

Sećam se jednog dana,
dok sam stajao u bašti

koju su napravili Lisa
i njeni nekada depresivni prijatelji -

stvarno prelepa bašta -

razmišljao sam o ovome,

prilično inspirisan čovekom
po imenu profesor Hju Mekaj iz Australije.

Razmišljao sam o tome da, toliko često
kada se ljudi u ovoj kulturi osećaju loše,

kažemo im - siguran sam
da su svi izgovorili, ja jesam -

kažemo: „Samo treba da budeš
to što jesi. Budi svoj.”

I shvatio sam da bi zapravo
trebalo reći ljudima:

„Nemoj biti ti.

Nemoj biti svoj.

Budi mi. Budi naš.

Budi deo grupe.”

(Aplauz)

Rešenje ovih problema

ne leži u angažovanju
sve više i više vaših resursa,

kao usamljene jedinke -

delimično to nas je dovelo u krizu.

Leži u ponovnom povezivanju
sa nečim što je veće od vas.

A to je suštinski povezano
sa jednim od ostalih uzroka

depresije i anksioznosti
o kojima sam želeo da vam pričam.

Dakle, svi znaju

da je loša hrana počela da nam dominira
u ishrani i učinila nas fizički bolesnim.

Ne govorim ovo sa nekom
dozom superiornosti,

bukvalno sam došao ovamo iz Mekdonaldsa.

Video sam sve vas kako jedete
zdrav TED-ov doručak

i bio sam u fazonu - nema šanse.

Isto kao što je loša hrana preovladala
ishranom i učinila nas fizički bolesnim,

tako su i loše vrednosti
preuzele naše umove

i učinile nas mentalno bolesnim.

Hiljadama godina filozofi govore da,

ako vam se život vrti oko novca,
statusa i pokazivanja,

osećaćete se očajno.

To nije baš bio precizan
citat Šopenhauera,

ali to je suština onoga što je rekao.

Ono što je čudno jeste da niko
nije naučno istražio ovo,

sve dok istinski vanserijska osoba
koju sam upoznao, profesor Tim Kaser,

sa Fakulteta Noks u Ilinoisu,

nije počeo svoje istraživanje
pre oko 30 godina.

Njegovo istraživanje je upućivalo
na nekoliko važnih stvari.

Prvo, što više verujete

da možete novcem i pokazivanjem
naći izlaz iz tuge

ka dobrom životu,

veća je verovatnoća da ćete postati
depresivni i anksiozni.

Drugo, kao društvo,

sve nas više pokreću ova verovanja.

Tokom celog svog života,

pod teretom reklama,
Instagrama i svega sličnog tome.

Dok sam razmišljao o tome,

shvatio sam da je to
kao da su nas od rođenja hranili

nekom vrstom Kej-Ef-Si duševne hrane.

Učili su nas da sreću tražimo
na pogrešnim mestima,

što, baš kao što loša hrana
ne može da ispuni vaše potrebe

i na kraju čini da se osećate očajno,

loše vrednosti ne ispunjavaju
vaše psihološke potrebe,

i one vas odvlače od dobrog života.

Kada sam prvi put provodio vreme
sa profesorom Keserom,

učeći sve ovo,

osećao sam stvarno čudne pomešane emocije.

Sa jedne strane,
smatram ovo velikim izazovom.

Shvatio sam koliko često sam tokom života,
kada sam se osećao loše,

pokušao da nadomestim to nekim šepurećim,
vrhunskim spoljnim rešenjem.

Mogao sam da vidim
i zašto to nije delovalo na mene.

Takođe sam razmišljao:
„Nije li to očigledno?

Nije li to skoro banalno, zar ne?”

Kada bih svima vama ovde rekao:

niko od vas neće na samrti

razmišljati o cipelama koje ste kupili
i o svim retvitovima koje ste dobili,

već ćete razmišljati o momentima ljubavi,
smisla i povezanosti u svom životu.

Mislim da to deluje skoro kao kliše.

Nastavio sam priču
sa profesorom Kaserom rekavši:

„Zašto osećam tu čudnu podvojenost?”

On mi je odgovorio: „Na nekom nivou,
svi mi znamo te stvari.

Ali u ovoj kulturi,
mi ne živimo po tim pravilima.”

Toliko su nam poznata da su postala kliše,

a opet ne živimo po tim pravilima.

Pitao sam se i dalje:
zašto bismo znali nešto tako dubokoumno,

a da ne živimo po tim pravilima?

Nakon izvesnog vremena,
profesor Kaser mi je rekao:

„Zato što živimo u mašini

koja je napravljena tako da nas natera
da zanemarimo ono što je važno u životu.”

Morao sam duboko da se zamislim.

„Zato što živimo u mašini

koja je napravljena tako da nas natera
da zanemarimo ono što je važno u životu.”

Profesor Kaser je želeo da shvati
kako možemo da poremetimo tu mašinu.

Sproveo je gomilu
istraživanja na ovu temu.

Reći ću vam jedan primer,

i jako bih želeo da svi isprobate to
sa svojim prijateljima i porodicom.

Zajedno sa likom po imenu Nejtan Dangen,
skupio je grupu tinejdžera i odraslih

da zajedno dolaze na niz seansi
tokom određenog perioda, da razgovaraju.

Poenta grupe je bila

da natera ljude da misle
o momentima iz svog života

u kojima su istinski
pronašli značenje i svrhu.

Za različite ljude
to su bile različite stvari.

Nekima je to bilo sviranje,
pisanje, pomaganje nekom -

siguran sam da svako ovde
može nešto da zamisli, zar ne?

Deo poente je bio da se ljudi zapitaju:

„Okej, kako više života posvetiti

potrazi za tim momentima značenja i svrhe,

a manje, ne znam,
kupovini nepotrebnih stvari,

stavljanju istih na društvene mreže
u nadi da se izazove reakcija:

„O bože, tako sam ljubomoran!”

Ono što su otkrili je
da samo održavanje ovakvih sastanaka -

kao neka vrsta sastanaka anonimnih
alkoholičara, ali za potrošnju, zar ne? -

naterati ljude na ovakve sastanke
usmerava ih ka ovim vrednostima,

stvara temelj da se ponašamo u skladu
sa njima i proveravamo ih sa drugima,

što je vodilo ka značajnoj
promeni ljudskih vrednosti.

To ih je odvuklo od ovog uragana
depresivnih poruka

koje nas uče da sreću tražimo
na pogrešnim mestima,

ka mnogo smislenijim
i zdravijim vrednostima

koje nas podižu iz depresije.

Ali nakon svih rešenja koja sam video
i o kojima sam pisao,

i mnogima o kojima ne mogu
ovde da govorim,

i dalje razmišljam,

znate: „Zašto mi je trebalo
toliko dugo vremena da to shvatim?”

Zato što, kada to objasnite ljudima -

neki mogu biti malo
komplikovaniji, ali ne svi -

kada to objasnite ljudima,
to nije nuklearna fizika, zar ne?

Podsvesno već negde znamo te stvari.

Zašto nam je toliko teško to da razumemo?

Mislim da postoje brojni razlozi.

Jedan od njih je da moramo
da promenimo svoje razumevanje

o tome šta su zapravo
depresija i anksioznost.

Postoje pravi biološki doprinosi

depresiji i anksioznosti.

Ali ako dozvolimo da biologija
postane cela slika,

kao što sam ja dugo činio,

kao što smatram da čitava kultura
čini skoro celog mog života,

ono što prećutno govorimo ljudima
jeste, a to nije ničija namera,

ali ono što prećutno
govorimo ljudima jeste:

„Vaš bol ne znači ništa.

To je samo kvar.

Kao kvar na kompjuteru,

mali kratki spoj u vašoj glavi.”

Međutim, ja sam uspeo
da počnem da menjam svoj život

tek kada sam shvatio
da depresija nije kvar.

To je signal.

Vaša depresija je signal.

Govori vam nešto.

(Aplauz)

Osećamo se tako iz određenih razloga,

koji se teško mogu videti
kada ste u depresiji do guše -

ja to najbolje znam, iz ličnog iskustva.

Ali uz pravu pomoć,
možemo razumeti ove probleme

i rešiti ih zajedno.

Da bismo to uradili,

prvi korak

je da moramo da prestanemo
da vređamo ove signale,

govoreći da su oni znakovi slabosti,
ludila ili da su čisto biološki,

osim za veoma mali broj ljudi.

Moramo početi da osluškujemo te signale,

zato što nam oni govore
ono što stvarno treba da čujemo.

Samo kad istinski slušamo te signale,

odamo im priznanje i poštujemo ih,

možemo početi da uviđamo

oslobađujuće, negujuće, dublje rešenje.

Krave koje čekaju svugde oko nas.

Hvala vam

(Aplauz)