Kako je nekoliko ribarskih sela razbuktalo revoluciju u zaštiti okeana

„Potreban nam je radikalno nov pristup zaštiti okeana“, kaže morski biolog Alesder Haris. U svom vizionarskom govoru predstavlja iznenađujuće rešenje za problem prekomernog izlovljavanja, koji bi mogao obnoviti morski, ali i život lokalnih ribarnica, sve to uz trošenje manje okeanskih resursa. „Dobro osmišljena morska konzervacija, osim očuvanja prirode, ubira i mnoge druge plodove“, kaže on.

Ja sam morski biolog.

Ovde sam da bismo razgovarali
o krizi u našim okeanima,

ali možda ne uz poruku
koju ste čuli ranije

jer želim da vam kažem da,
ako bi spas okeana

zavisio samo od ljudi poput mene,

naučnika koji objavljuju publikacije,

bili bismo u još većoj nevolji.

Jer, kao naučnik,

najvažnije stvari koje sam naučio

o očuvanju zdravlja i rada okeana

nisu došle iz nauke, već od ribolovaca

iz nekih od najsiromašnijih zemalja sveta.

Shvatio sam da za konzervatora

najvažnije pitanje nije: „Kako
držati ljude podalje od okeana?“

već: „Kako obezbediti ljudima
sa primorja širom sveta dovoljno hrane?“

Okeani su podjednako važni
za naše preživljavanje

kao i atmosfera, šume ili zemljišta.

Njihova izuzetna produktivnost čini
ribarstvo, uz poljoprivredu,

glavnim izvorom proizvodnje hrane

za ljude.

Ipak, nešto je ozbiljno pošlo naopako.

Sve je veća kriza izumiranja vrsta,

sa kojom je moja struka
do sada doživela ogroman neuspeh.

U srži te krize upravo je ljudska
i humanitarna kriza.

Najjači udarac koji smo zadali okeanima

je prekomerno izlovljavanje ribe.

Svake godine lovimo
sve više, dublje i dalje u moru.

Svake godine ulov je sve manji.

Ipak, kriza izlovljavanja
je veoma paradoksalna:

nepotrebna je, može se izbeći
i potpuno preokrenuti,

jer su ribarnice među najproduktivnijim
resursima na planeti.

Pravim strategijama možemo
preokrenuti proces izlovljavanja.

To što ništa još nije urađeno
jedna je, po mom mišljenju,

od najvećih grešaka čovečanstva.

Koliko je ova greška strašna
je najočiglednije

u toplim morima sa obe strane ekvatora.

Tropski predeli su dom
najvećem broju vrsta našeg okeana,

kao i najvećem broju ljudi
koji zavise od mora.

Nazivamo ove ribolovce „ribari na malo“,

ali „na malo“ je pogrešan termin

za flotu sačinjenu
od preko 90% ribolovaca sveta.

Njihov ribolov je generalno
selektivniji i samoodrživiji

od nasumičnog uništavanja

za koje su neretko odgovorni
veći industrijski čamci.

Ovi primorci mogu dobiti
najviše konzervacijom,

jer, za većinu njih,

ribolov je jedini spas od siromaštva,
gladi i prisilne migracije

u zemljama u kojima je sistem
nemoćan da pomogne.

Znamo da je perspektiva sumorna:

rezerve koje popuštaju u prvim
redovima klimatskih promena,

otopljavanje mora, odumiranje
koralnih grebena, katastrofalne oluje,

kočerice, brodovi-fabrike,

gramzivi brodovi iz bogatijih zemalja
koji koriste više nego što treba.

Ekstremna ranjivost je postala normalna.

Posetio sam Madagaskar
prvi put pre dve decenije

da bih dokumentovao
istoriju morske prirode tamo.

Bio sam oduševljen koralnim
grebenima koje sam istraživao

i siguran da znam kako da ih zaštitim,

jer je nauka obezbedila sve odgovore:

trajno zatvoriti prostor grebena.

Primorski ribari jednostavno
je trebalo da pecaju manje.

Prišao sam starijim ljudima
u selu Andavadok

i preporučio da zatvore

najzdravije i najraznovrsnije grebene
za sve vrste ribolova

ne bi li napravili zaštićeno
područje za oporavak

jer, kako nam nauka kaže,
za oko 5 godina,

riblja populacija unutar tog skloništa
bila bi mnogo veća,

prelivala bi se i u izlovljene
oblasti van grebena,

čineći svima dobro.

Taj razgovor nije prošao najbolje.

(Smeh)

Tri četvrtine od 27 miliona
stanovnika Madagaskara

živi na manje od dva dolara dnevno.

Najozbiljnije apelujući
na smanjenje ribolova,

nisam uzeo u obzir šta to zapravo znači

za ljude čije preživljavanje
zavisi od ribolova.

Bio je to samo primoravanje,

restrikcija, pre nego rešenje.

Šta zaštita duge liste vrsta
latinskih imena znači za Resaks,

ženu iz Andavadoka koja peca svakodnevno

da bi obezbedila hranu

i poslala unuke u školu?

To odbijanje u startu naučilo me je
da je konzervacija, u srži,

put pomnog slušanja

da bismo razumeli pritisak i stvarnost
sa kojima se zajednice suočavaju

kroz svoju zavisnost od prirode.

Ova ideja postala je osnova mog rada

i prerasla u organizaciju
koja je donela nov pristup

zaštiti okeana,

obnavljajući ribarenje
zajedno sa priobalnim zajednicama.

Tada, kao i sada,
posao je počeo slušanjem,

i zadivilo nas je to što smo saznali.

Tamo, na suvom jugu Madagaskara,

saznali smo da je jedna vrsta
od ogromne važnosti za stanovnike sela:

izvanredna hobotnica.

Shvatili smo da je visoka potražnja
iscrpljivala ekonomske rezerve.

Ali smo shvatili i da ova životinja
raste neverovatnom brzinom,

udvostučavajući težinu
svakog meseca ili dva.

Mislili smo da zaštita samo malog
područja oko mesta za pecanje

na samo par meseci

može dovesti do drastičnog
povećanja ulova,

dovoljnog da napravi promenu
u profitu ove zajednice

za prihvatljiv vremenski period.

Zajednica se složila,

opredelili su se da privremeno spreče
ribolov hobotnica na malom delu grebena,

koristeći uobičajni društveni kodeks,

prizivajući blagoslove predaka
ne bi li sprečili krivolov.

Kada je greben otvoren za ribolov
šest meseci kasnije,

niko nije bio spreman
za ono što se desillo.

Ulov se povećao,

ljudi su vadili hobotnice

u nezapamćenoj količini i veličini.

Susedna sela su videla
njihov ribolovački procvat

i zatvarala privremeno svoje grebene,

zarazno šireći model
na stotine metara obale.

Kada smo preračunali,

shvatili smo da su ovi ljudi,
među najsiromašnijima na planeti,

našli način da udvostruče primanja
za samo par meseci i sa manje ribolova.

Zamislite štedni račun

sa kojeg povučete
polovinu stanja svake godine,

a vaša ušteda raste.

Ne postoji investicija na zemlji

koja pouzdano može doneti
ono što ribarnice mogu.

Ali stvarna magija prevazišla je profit

jer se mnogo dublja promena
dešavala u ovim zajednicama.

Podstaknuti sve većim ulovom,

rukovodioci Andavadoka udružili su se
sa dvadesetak susednih zajednica

ne bi li uspostavili veliki prostor
očuvanja desetina metara obale.

Zabranili su ribolov otrovima
i mrežama za komarce

i postavili stalno zaštićena područja

oko ugroženih koralnih grebena i mangrova,

uključujući, na moje oduševljenje,

ista mesta koja sam označio
samo dve godine pre,

kada je moje zagovaranje
morske zaštite potpuno odbijeno.

Osnovali su zaštićeni prostor
kojim zajednica rukovodi,

demokratski sistem
za lokalno upravljanje morem,

nezamisliv samo par godina unazad.

I nisu se zaustavili na tome.

Tokom 5 godina su obezbedili
prava od države

za upravljanje preko 320
kvadratnih kilometara okeana,

eliminišući destruktivne
industrijske brodove iz vode.

Deset godina kasnije, vidimo oporavak
ovog kritičnog grebena

pod zaštitom.

Zajednice potpisuju peticije
za prepoznavanje značaja

prava na ribolov

i pravednije cene kao nagradu
za samoodržavanje.

Ali sve je ovo samo početak priče,

jer je ovih par ribarskih sela

razbuktalo revoluciju morske zaštite,

koja se proširila hiljadama milja,

menjajući živote stotina hiljada ljudi.

Danas na Madagaskaru,
stotine mesta regulišu zajednice,

primenjujući ovaj pristup zaštite
zasnovan na ljudskim pravima

na sve vrste ribolova, od rakova do skuše.

Model se proširio
na istočnu Afriku i Indijski okrean

a sada i na ostrva Jugoistočne Azije.

Od Tanzanije do Istočnog Timora,
od Indije do Indonezije,

vidimo istu priču:

dobro osmišljena

morska konzervacija donosi profit
koji nadilazi samu zaštitu prirode,

poboljšavajući ulov

i šireći talase društvenih promena
širom cele obale,

jačajući samopouzdanje, saradnju

i otpornost zajednica suočenim
sa nepravednošću siromaštva

i klimatskih promena.

Imao sam privilegiju da provedem karijeru

otpočinjući i povezujući ove pokrete
u tropskim predelima,

i shvatio sam da nama, konzervatorima,

cilj mora biti pobeda,

a ne usporavanje gubitka.

Moramo da iskoristimo ovu globalnu šansu

za obnovu ribolova:

sa ljudima iz struke
koji će podržati zajednice,

povezati ih i podržati
da uče jedni od drugih,

sa vladama i advokatima
koji će stajati iza zajednica

da bi obezbedili njihova prava
pri rukovođenju ribarnicama,

dajući prvenstvo zaštiti hrane
i poslovne sigurnosti

od svih konkurentskih interesa
u morskoj ekonomiji,

ukinuti subvencije za groteskno
prekapitalizovane industrijske flote

i sprečiti pristup industrijskih
i drugih stranih brodova

u priobalne vode.

Potreban nam je agilan sistem podataka

koji će obezbediti
naučne podatke zajednicama

za optimizaciju konzervacije
ciljane vrste ili staništa.

Trebaju nam agencije za razvoj,
donatori i establišment konzervacije,

ne bi li ambicije došle do nivoa ulaganja

neophodnog za ostvarenje ove vizije.

A da bismo stigli do tog nivoa,

potrebno je da vidimo morsku konzervaciju

kao priču o obilju i ojačanju,

a ne o surovosti i otuđenju,

kao pokret predvođen ljudima
čiji opstanak zavisi od zdravog mora,

a ne apstraktnim naučnim vrednostima.

Naravno, sprečavanje izlovljavanja
samo je jedan korak zaštite okeana.

Strahote zagrevanja, zakiseljavanja
i zagađenja rastu svakog dana.

Ali to je veliki korak.

Onaj koji možemo
da preduzmemo danas

i koji će dati vetar u leđa

istraživačima perspektivnih rešenja

za posledice okeanske krize.

Naš uspeh podržava njihov.

Ako podignemo ruke u očajanju,

igra je gotova.

Rešavamo ove izazove jedan po jedan.

Naša ogromna zavisnost
od okeana je rešenje

koje je sve vreme bilo ispred nas,

jer nema ništa malo u ribolovu „na malo“.

Njihova snaga je u stotini miliona ljudi
koji obezbeđuju hranu milijardama.

Ova vojska svakodnevnih konzervatora

je ta koja ima najviše da izgubi.

Samo oni imaju znanje
i globalni uticaj koji su neophodni

za ponovno oblikovanje
našeg odnosa prema morima.

Najmoćnija stvar koju možemo uraditi
je da im pomognemo

u očuvanju života u okeanima.

Hvala.

(Aplauz)