Искрени лажови: психологија самообмане | Кортни Ворен (Cortney Warren) | TEDxUNLV

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Пружајући садржај, ресурсе и везе, циљ др Кортни Ворен је да подржи свакога ко је довољно храбар да живи свеснијим животом, јер када смо искрени у вези са тим ко смо, имамо и прилику да се променимо.

Људи су мајстори самообмане.

Варамо себе да поверујемо
у ствари које нису истините

и одбијамо да верујемо
у ствари које то јесу.

Била сам на студијама

када сам почела да се удубљујем
у тему самообмане,

а то је пољуљало читав мој свет.

Видела сам је свуда,

у свакоме.

Лажемо себе у вези
са најситнијим детаљима,

као што је колико смо данас појели

и зашто нисмо навели
стварну висину и тежину

у возачкој дозволи.

(Смех)

Лажемо као одраз циљева којима тежимо:

„Попићу само једну чашу вина ноћас“,

а знам да ћу попити бар три.

(Смех)

Лажемо да бисмо подржали друштвене идеале:

„Никада не размишљам
о некоме сексуално, осим о свом супругу“,

јер то не би било прихватљиво.

Лажемо о најважнијим животним изборима,

као што је зашто смо се венчали са неким
или изабрали одређени правац у каријери.

Нажалост по све романтичне душе,

љубав ретко чини
целокупну мотивацију за ове изборе.

Нигде самообмана није била очитија
до у мојим љубавним везама.

Била сам престрављена од остављања.

Мој страх од напуштања
водио ме је да се понашам тако

да ми је још увек тешко да признам -

нервозно ишчекивање телефонског позива,

вожња да бих видела да ли је тамо
где је рекао да ће бити,

стално постављање питања да ли ме воли.

У то време вам нисам могла рећи
ништа од тога

јер нисам могла да признам то себи.

У самој сржи, лажемо себе

јер немамо довољно психолошке снаге
да признамо истину

и носимо се са последицама
које ће уследити.

С овим на уму, разумевање наше самообмане

је најефикаснији начин
да се живи испуњавајући живот,

јер када признамо ко смо заправо,

имамо шансу да се променимо.

Тешко је гледати у ову слику и мислити:

„Лажови!“

(Смех)

Ипак, овде започиње
наша тенденција ка самообмањивању.

У веома раном добу почињемо да посматрамо

и доносимо закључке о себи
и нашем окружењу.

Били тачни или погрешни,
закључци до којих смо дошли

утицали су на наш идентитет.

Као одрасле особе,
највише желимо да лажемо

о томе како је психолошки болна стварност
коју смо доживели као деца

утицала на то ко смо данас.

Можда сте одрасли у дому
са једним родитељем,

у ком вас је отац запостављао.

Схватили сте да нешто
није у реду са вама -

нисте били довољно паметни,
привлачни или атлетски тип.

Закључили сте да треба,
да би вас људи волели,

да будете савршени.

Као одрасла особа,

када неко укаже на ваше мане,

осећате огромну нервозу,
али негирате место одакле потиче.

Можда сте осећали да сте ружни као дете
јер су вас задиркивали због изгледа.

Научили сте да једете
као одговор на емоционални бол.

Као одрасла особа, водите борбу
да задржите стабилну тежину

јер то што једете нема много везе
са осећајем глади.

Можда сте гледали
да вам се родитељи свађају.

Научили сте да избегавате конфликт.

Сада се мучите да признате
чак и да осећате негативне емоције.

Иако је свака од наших специфичних
научених ствари из детињства јединствена,

оно што смо научили ће се приказати
кроз примере лажи

које говоримо себи као одрасли.

Психолошке теорије о људској природи

могу нам помоћи при разумевању
сопствене самообмане.

Сигмунд Фројд је први описао лагање
кроз механизме одбране ега.

Психолошке стратегије које штите наш его,

суштински осећај сопственог „ја“,

од информација које ће нас повредити.

Негирање -

одбијање да верујемо да је нешто тачно,

иако јесте.

„Немам проблем са алкохолом“,

иако пијем сваког дана.

„Нисам љубоморна“,

иако у тајности проверавам
партнеров имејл.

Рационализација -

стварање разлога да бисмо се оправдали.

„Не бих викала на тебе да се ниси
понашао непоштено према мени“,

чиме оправдавам своје викање.

„Знам да пушење није добро
по моје здравље,

али ми помаже да се опустим“,

чиме оправдавам то што пушим.

Пројекција -

узимање непожељних сопствених особина
и њихово приписивање неком другом.

„Нисам ја таква. Ти си такав.“

Када се забављате са неким
за кога више нисте заинтересовани,

изговарате ствари као што су:

„Ниси спреман за ову везу“,

а заправо, ви нисте спремни за ту везу

и никада нећете бити!

Зачетници когнитивно-бихевиоралне области

описују како нас сопствене мисли варају

кроз когнитивне дисторзије,
ирационалне начине размишљања.

Поларизовано размишљање -
размишљање у екстремима.

„Или нећу јести колаче,
или ћу појести цело паковање,

јер ако поједем један колач,

већ сам прекршила дијету,
па могу и да наставим да једем.“

Емоционално резоновање -

када мислимо да наша осећања
тачно приказују стварност.

„Осећам се повређено, па мора бити
да си ми урадио нешто лоше.“

„Осећам се глупо,
те сам, према томе, глупа.“

Претерано уопштавање -

доживљавање појединачног
негативног догађаја

као бескрајног низа пораза.

После грозног раскида мислите:

„Увек ћу бити сама.“

Пошто не добијете унапређење
на послу, мислите:

„Никада нећу имати успешну каријеру.“

Из угла егзистенције,

заварамо себе да бисмо избегли
животне чињенице -

основну стварност тога што смо људи,
са којом се морамо суочити.

Смрт - сви ћемо умрети;

крајња усамљеност -

рођени смо као јединке удомљене
у усамљеном физичком телу;

бесмисао -

наши животи су суштински бесмислени
ако им не дамо смисао;

и слобода -

одговорни смо за себе
јер имамо слободу избора.

Да бисмо избегли суочавање
са овом стварношћу,

често лажемо себe:

„Оваква сам због мог одрастања“,

те тако одлажем одговорност
за сопствене изборе.

„Лоше ствари на вестима
ми се никада не би десиле“,

јер сам некако посебна
и јединствено заштићена од зла.

„Нећу написати тестамент. Млада сам.
Ионако нећу умрети“,

те тако негирам своју смртност.

Мултикултурални и феминистички психолози

описују како на нас утиче
интернализација културолошких норми.

Овде варамо себе кроз веровање

да је тачно веровање
на које смо културолошки предодређени,

уместо да одлучимо
шта ми заправо верујемо да је тачно.

Да ли пристајете на компромис
да бисте испоштовали културолошке норме?

Да ли мислите да треба
да изгледате на одређени начин,

имате одређену тежину,

зарађујете одређени износ,

да ступите у брак, имате децу,
будете религиозни

јер треба да будете,

или зато што верујете
да је то права ствар за вас?

Све ове теорије о људској природи
нам помажу да разумемо

како свакодневно обмањујемо себе.

Зашто би то требало да вас интересује?

Самообмана доводи
до огромне количине боли и жаљења.

Да бисмо избегли искреност,

често бирамо ствари са штетним последицама

по себе и друге -

можда користимо дрогу, алкохол, храну,

куповину, коцкање, крађу,
лажи, остављамо људе

или пребацујемо свој емоционални терет
на оне које највише волимо.

Можда ћемо изабрати да се не променимо,

чак и када смо несрећни,

или када наносимо
велико зло људима око нас.

Освртање на живот са кајањем
је невероватно болно,

јер не можете променити
своје изборе из прошлости.

Као што рекох раније,

пролазила сам кроз тешку борбу
у љубавним везама.

Знала сам да се не осећам сигурно,

али сам веровала
да је за то крив мој дечко;

да ме је само звао више,
чешће говорио да ме воли,

осећала бих се сигурно.

Истина је да није постојало
ништа што би могао урадити

да се осећам сигурно,

јер моја осећања нису имала везе с њим.

Разлог због ког се нисам осећала сигурно
је да сам као дете научила

да ће ме људи увек остављати,

те сам живела правећи изборе
у складу са тим веровањем.

Када не преузмемо
пуну одговорност за оно ко смо,

повређујемо себе и све око нас.

Шта сад?

Како започињемо са признавањем
лажи које говоримо себи?

Како постајемо искренији лажови?

Први корак је самосвесност;

постајемо сопствени посматрачи.

Када снажно емоционално
одреагујете на нешто,

застаните.

Када се оно што кажете
не уклапа са вашим понашањем,

застаните.

Када имате ирационалне мисли,

застаните.

Запитајте се:

„Шта ово говори о мени?“

На сличан начин, већина нас троши
огромну количину енергије

покушавајући да преболи некога
или нешто што смо доживели.

У глобалу избегавамо да преиспитамо
наш допринос конфликтима у животу.

Када нисте сигурни
у вези са нечим или неком особом,

застаните.

Запитајте се:

„Шта моја реакција
на ову ситуацију говори о мени?“

Када постанемо искренији и свеснији,

постајемо и одговорнији
за сопствене изборе.

Ако признамо да нисмо сигурни
у вези са нечим,

а што нам се свима дешава,

суочили смо се са избором -

да радимо или не радимо
на својој несигурности.

Шта год да одлучимо,

одговорнији смо за последице
сопствене несигурности,

јер знамо да можемо другачије.

Бирамо да се не мењамо
при суочавању са истином.

Иако не можемо да контролишемо
многе околности које сусрећемо у животу,

одговорни смо за наше реакције на све њих.

Што се тога тиче, један од најбољих начина
да се суочимо са самообманом

је психотерапија.

То је вероватно једина веза

коју ћете икада имати током читавог живота

која постоји само да би вам користила.

Ипак, постоји огромна стигма
везана за психотерапију.

Људи често изговарају ствари као што је:

„Не треба ми терапија.

То је само за луде или слабе људе
који не могу сами себи да помогну.“

Истина је да је потребна
невероватна храброст

да будете потпуно рањиви
у односу са другом особом.

Терапија је истински дар
ако сте довољно храбри да га прихватите.

Суочавање са сопственом самообманом
је доживотно путовање.

Мењамо се и свет нам нуди нове прилике

да бисмо разумели себе.

Увек постоји још ствари
које можемо научити.

Била сам на савршеном путу
да постанем успешан предавач на факултету.

Добила сам стално место овде,
на УНЛВ-у, пре две године.

Око шест недеља касније
бићу незапослена

јер сам дала отказ.

Добијање сталног места предавача,
а затим давање отказа

је вероватно последња ствар

која се очекује од члана
наставног кадра на факултету.

Ово се посебно односи на мене.
Обожавам психологију!

Волим да предајем.
Волим истраживање. Волим свој одсек.

Имала сам сјајно искуство са УНЛВ-ом.

Међутим, истина је да рад на факултету
више није моја страст.

Признавање тога себи
било је брутално болно!

Зато што сам морала да се суочим

са свим својим тенденцијама
ка самообмањивању и несигурношћу.

„Шта ако разочарам људе?

Шта ће моја породица рећи?

Шта ћу да радим? Шта ће бити
ако не могу да се издржавам?

Ко сам, ако нисам професор?

Шта ако ми се промени цео живот?!

Шта ако ми се не промени цео живот?“

Да сам изабрала да останем на факултету,

платила бих огромну психолошку цену.

Морала бих признати да нисам довољно јака

да за себе доносим другачије одлуке
када се суочим са истином.

Будите искренији лажови.

Изаберите да будете искренији
у вези са лажима које говорите себи.

Искористите истину да живите
животом који вас више испуњава,

јер имате само један.

(Аплауз)