Ево шта је потребно да би се спасио живот у кризи са опиоидима

Као шеф ватрогасне службе и особа за хитне случајеве, Џен Рејдер је провела свој радни век спасавајући животе. Али када је епидемија са опиоидима погодила њен град, схватила је да морају применити потпуно нов приступ спасавању живота. У овом моћном говору пуном наде, Рејдер приказује како је то бити на првој линији одбране у овој кризи, и како је њена заједница применила нов и необичан приступ лечењу поремећаја прекомерне употребе лекова, који почиње слушањем.

Ја сам ватрогасац већ 24 године

у Хантингтону у Западној Вирџинији.

Као ватрогасац, мој тим и ја
имамо задатак да спасавамо животе

и имовину

од катастрофа као што су:
саобраћајне несреће, кућни пожари,

али и хитни медицински случајеви
опасни по живот.

Ја сам жена која води одељење
у претежно мушкој професији.

Пре 10 година,

одлучила сам да подигнем
ниво знања из медицине,

па сам завршила школу
за медицинске сестре.

То сам урадила јер ми је постало јасно

да је следећа велика претња,
са којом се суочава не само мој град,

него и остали градови широм земље,

није једнократна катастрофа

у коју можете улетети
као коњица, као ватрогасац,

угасити ватру и отићи,
осећајући да сте урадили нешто добро

и да је све у реду.

Следећа велика катастрофа у мом граду
била је и још увек јесте исцпљујућа

и смртоносна болест,
позната као зависност од опиоида.

Сада то зовемо здравственом епидемијом,

па смо заменили израз „зависност“
са „поремећај злоупотребе супстанци“.

Ево пар података да створите слику

колико је ова епидемија узела маха.

Током 2017. године,
у мом округу од 95 000 људи,

имали смо 1 831 предозирање

са 183 смртна исхода.

Посао мојих ватрогасаца,
као и других служби,

је да одреагују на то.

(Кашље)

Извините.

Помно посматрајући
ову епидемију неколико година,

стекла сам неки увид.

За ову катастрофу морамо да редефинишемо
наш посао као хитне службе.

Морамо да будемо више од коњице.

Морамо да учинимо више
од самог спасавања живота.

Морамо пронаћи начин
да поново изградимо тај живот.

За то ће бити потребно много људи.

И то је управо оно
што ми покушавамо да урадимо

у Хантингтону у Западној Вирџинији.

Дозволите ми да вам објасним
шта ми то радимо.

Прво, ево шта се дешава
када се неко предозира.

Замислите да сте неко ко пати
од менталног поремећаја зависности.

Крхки сте,

срамота вас је, посрамљени сте.

Предозирате се.

Пријатељ или члан породице
можда позове хитну помоћ.

И онда вас, одједном,

пробуди пет или шест
потпуних странаца у униформама.

Они вам масирају грудни кош

и говоре: „Пробуди се, пробуди се!

Предозирао си се, могао си умрети.“

Зар ви не бисте били љути
и са одбрамбеним ставом?

Знам да ја бих.

И на све то,

ти странци вам дају дозу налоксона

који вам изазива симптоме
прекида узимања супстанце,

познатије као „апстиненцијална криза“.

Апстиненцијална криза
чини да се осећате ужасно.

Неки кажу да је као грип,
само десет пута горе.

Вртоглавица, повраћање,
дијареја, болови у телу.

Дакле, не само да смо вас ми,
странци, пробудили,

него смо вас учинили и стварно болесним.

Заузврат, ви, као пацијент,
нећете баш бити љубазни према нама.

Одбићете било какво даље лечење.

Онда ће то нас јако да нервира,

и љутићемо се

зато што сте незахвални,
а ми смо вам управо спасили живот.

То није добар след догађаја.

Оно са чиме се овде сусрећемо
је ментални поремећај

који мења начин размишљања.

Он вас убеди да немате проблем.

Ово можда није први пут
да сте се предозирали.

Можда је трећи, четврти, пети пут

да вас баш ми оживљавамо.

То није добро.

Друго,

хитне службе немају довољно знања о томе

шта је поремећај коришћења супстанци.

Нема ни здравствена заједница.

Нисмо обучени да се суочимо са људима
који имају поремећаје коришћења супстанци.

Ја сам обучена да угасим
разне типове пожара.

Обучена сам да спасавам живот у моменту.

Али нисам обучена да се носим
са компликованом интеракцијом

између хитне службе, медицинске заједнице,

социјалних служби

и шире заједнице која је неопходна
да би се живот спасио на дуге стазе.

Треће,

оно најважније.

Као припадник хитне службе,
ја себе сматрам коњицом.

Ми смо витезови у сјајном оклопу.

Желимо да улетимо, одрадимо наш посао
и одемо уз осећај задовољства

да смо променили нешто у нечијем животу.

То се не дешава

када је реч о некоме ко има
поремећај злоупотребе супстанци.

Осећамо се фрустрирано и бескорисно.

Стално се сусрећемо
са истим људима, изнова и изнова,

без позитивног исхода.

И знате шта?

У одређеном моменту сам схватила
да је на нама, као хитној служби

и на заједници,

да решимо овај проблем

и да нађемо бољи начин за опхођење
према онима који пате.

Оно што сам ја урадила је да сам више
посматрала оне који су се предозирали.

Почела сам разговарати
и слушати своје пацијенте.

Желела сам да сазнам
шта их је то довело ту где су.

Шта они тачно проживљавају?

Шта погоршава њихову ситуацију?

Шта је побољшава?

Почела сам да експериментишем
са својим речима

и да обраћам пажњу на своје поступке,

како они утичу на поступке
мојих пацијената.

Лекције које сам научила

и које и даље учим на улицама Хантингтона

су ми истовремено отвориле очи
и промениле живот.

У Хантингтону у Западној Вирџинији
удружили смо се као заједница,

и мењамо начин на који се односимо

према онима који болују
од ове ужасне болести.

Почели смо бројне програме
који имају учинак.

Набројаћу вам само неке.

Прошле године смо основали
тим за брзу реакцију.

Скраћено ТБР.

Тим се састоји од болничара,

полицајца,

неког из заједнице за опоравак
и неког из верске заједнице.

Они као тим иду у посету
особама које су се предозирале

у року од 72 сата од оживљавања.

Они причају.

Они слушају.

Они успостављају
близак однос са тим пацијентом,

и нуде му различите опције лечења.

Тренутно је око 30 процената

оних са којима је тим
за брзу реакцију ступио у контакт

прихватило неки облик помоћи.

Дивна ствар је

што чланови овог тима

истински осећају да могу побољшати ствари.

Позитивне промене тамо где их није било.

Ове године -

(Аплауз)

Ове године смо отворили бесплатну
специјализовану клинику ПРОАКТ

за оне који болују
од поремећаја коришћења супстанци.

То је више служби у једној, може се рећи.

Пацијент дође,

одмах им се додели специјалиста
за болести зависности.

Раде заједно како би обезбедили
најбољи третман

на основу њихових индивидуалних потреба.

Ово има вишеструки учинак за нас.

Даје могућност особи из хитне службе
да смести или упути пацијента

који више није у животној опасности,

а који је одбио да иде у болницу.

Истовремено смањује гужве

у болничкој хитној помоћи.

Трећа ствар о којој
сам желела да вам причам

је мени веома драга и значајна за мој тим.

Недавно смо започели програм
заштите особа из хитне службе.

Све чешће...

Особе из хитне службе имају
секундарни трауматски стрес и ПТСП.

Није неуобичајено
за ватрогасца из Хантингтона

да се месечно суочи или види
и до пет смртних исхода младих људи.

То су њихови пријатељи и школски другови.

Овај преко потребан програм
не само да је препознао њихов рад,

него им даје и глас.

Он ће им пружити обуку

која ће им помоћи да превазиђу стрес
под којим се налазе.

Даће им више опција
из области менталног здравља

које су њима преко потребне.

Сада имамо часове јоге
у ватрогасној станици.

(Смех)

(Аплауз)

Такође обезбеђујемо масаже у оквиру
радног времена, што је феноменално.

(Смех)

А започели смо и неке програме
ван радног времена,

као што су часови кувања за особе
из хитне службе и њихове партнере,

и часове грнчарства.

Пре пар месеци,

отишла сам до техничке службе,
где су били ватрогасци.

Половина њих је била на масажи,

а друга половина се спремала
да иде на масажу.

Видела сам 10 ватрогасаца
који збијају шале

на веома позитиван, опуштен начин.

А то нисам видела годинама.

То стање опуштености се преноси
на заједницу, на грађане.

Пре пар недеља, мој комшија се предозирао.

Двадесет две године.

Наравно, пожурила сам
да помогнем ватрогасцима и мом комшији.

Оно што сам видела
је била подршка мојих ватрогасаца,

без икаквог осуђивања.

Гледала сам како
један од мојих ватрогасаца

показује оцу и још једном члану породице

како да дају вештачко дисање,
за случај да се то понови,

оставивши му маску за вештачко дисање.

Позитивна промена.

Позитивна промена.

Да ли сам споменула

две ствари које ватрогасци највише мрзе?

Ствари какве јесу и промене.

(Смех)

Схватам да су и пре постојале
епидемије дроге.

Видела сам шта крек
може да уради заједници.

Многи наши критичари сматрају

да је овај нови, саосећајни начин
који спроводимо у Хантингтону

уведен због расе.

Зато што се предозирања
често дешавају у заједницама белаца.

Ја разумем ту критику,

зато што смо ми, као земља, забрљали.

Веома лоше смо поступали са црнцима
током епидемије крека.

Не можемо то заборавити.

И морамо бити бољи.

Али оно што знам јесте да људи умиру.

А ми у Хантингтону се суочавамо са људима
са поремећајем коришћења супстанци

било које боје коже и имовинског стања,
свакодневно, на улици.

Посао хитне службе
је спречавање непотребних смрти.

Тачка.

Дакле...

Очигледно је да сам ја
тврдоглави ватрогасац и сестра.

Одбијам да верујем да не постоји начин
да се превазиђу препреке.

Једна од препрека коју имамо

суочавајући се
са опиодном епидемијом је стигма.

Дакле...

Ми из Хантингтона у Западној Вирџинији
показујемо остатку земље

да су промене могуће.

Да постоји нада да се може
изаћи на крај са овом епидемијом.

Предозирање је тренутно код нас
у паду за 40 процената.

(Аплауз)

Смрт од предозирања
је у паду за 50 процената.

(Аплауз)

Ова епидемија је далеко од свог краја.

Свако од нас има свој задатак
у овој епидемији.

Само слушањем и љубазношћу

имате могућност да промените
нечији живот набоље.

Хвала вам и бог вас благословио.

(Аплауз)