Šta Saturnov najzagonetniji mesec može da nas nauči o poreklu života

Nasin Dragonflaj (Vilin konjic) - robotička letelica koja je osmišljena da skakuće po površini nekog vanzemaljskog tela - trebalo bi da krene duboko u sunčev sistem da istraži Titan, Saturnov najveći mesec, 2026. Kosmološkinja Elizabet "Zibi" Turtl objašnjava kako proučavanje ovog zagonetnog meseca, za koji se misli na liči na Zemlju, može da nas približi razumevanju nastanjivosti drugih planeta - i samog porekla života.

Zamislite svet
sa raznim reljefnim oblicima.

Ima gustu atmosferu

u kojoj vetrovi krstare na površini

i kiše padaju.

Ima planine i ravnice,

reke, jezera, i mora,

peščane dine i kratere.

Zvuči kao Zemlja, zar ne?

Ovo je Titan.

U avgustu 1981,

Vojadžer 2 je uhvatio ovaj kadar
Saturnovog najvećeg meseca.

Misije Vojadžera putuju
dalje nego ikada do sada,

čineći solarni sistem i van njega

delom naše geografije.

Ali ova slika, ovaj maglovit mesec

je pravi podsetnik
koliko je misterije ostalo.

Otkrili smo mnogi toga
dok je Vojadžer prolazio pored,

a ipak nemamo predstavu šta leži
ispod ovog atmosferskog pokrivača.

Da li je tamo ledena površina sa istim
reljefom kao na drugim mesecima

koji su opaženi na Saturnu i Jupteru?

Ili možda samo ogroman
okean tečnog metana?

Ogrnuta gustom maglom,

Titanova površina je bila
velika, nerešena misterija

za koju su Kasini-Hajgens,
par orbitera i lendera lansiranih 1997,

napravljeni da bi je odgonetnuli.

Posle spuštanja u 2004,

rane slike Titanove površine
koje je Kasini poslao

samo su pojačale interesovanje.

Mesecima nam je trebalo da razumemo
ono što vidimo na površini.

Da odredimo, na primer,

da su tamne pruge,

koje su prvo bile toliko neprepoznatljive
da smo ih nazivali mačjim ogrebotinama,

bile u stvari dine od organskog peska.

U periodu od 13 godina,
Kasini je proučavao Saturn

i njegove prstenove i mesece.

Mi smo imali privilegiju

da počev od skoro nikakvog
znanja o površini Titana,

dođemo do razumevanja njegove geologije,

uloge koju atmosfera igra
u oblikovanju njegove površine,

čak i nagoveštaje onoga što
leži duboko ispod površine.

Zaista, Titan je jedan
od nekoliko nebeskih okeana,

satelita u hladnom delu solarnog sistema

van orbite Marsa i pojasa asteroida

sa ogromnim okeanima
tekuće vode ispod površine.

Titanov unutarnji okean možda ima
više od deset puta tekuće vode

nego sve reke, jezera, mora,
i okeani na Zemlji.

Na Titanu postoje isto tako
egzotična jezera i mora

tečnog metana i etana.

Nebeski okeani su neki
od najviše očaravajućih mesta

u sunčevom sistemu,

a tek smo počeli da ih istražujemo.

Ovo je Dragonflaj (Vilin konjic).

U Džon Hopkinsovoj laboratoriji
primenjene fizike,

radimo na misiji za nov
Nasin program Granice.

Planirano je lansiranje 2026.
i dolazak do Titana 2034.

Dragonflaj je lender rotokopter,

iste veličine kao Marsovi roveri
ili veličine manjeg auta.

Titanova gusta atmosfera
u kombinaciji sa niskom gravitacijom

je sjajno mesto za letenje,

i to je upravo ono za šta
je Dragonflaj napravljen.

Tehnički oktokopter,

Dragonflaj je mobilna laboratorija
koja može da leti od mesta do mesta

noseći sa sobom sve naučne instrumente.

Dragonflaj će istraživati Titan
na zaista jedinstven način,

proučavajući vreme i geologiju,

i čak će sakupljati uzorke sa površine

da bismo naučili od čega su sastavljeni.

Sve u svemu, Dragonflaj će provesti
oko tri godine istražujući Titan,

proučavajući njegovu složenu hemiju,

posmatrajući atmosferu
i kako reaguje sa površinom.

i čak osluškujući zemljotrese,

ili tehnički titantrese, u Titanovoj kori.

Tim Dragonflaja,

na stotine ljudi širom
Severne Amerike i celog sveta,

vredno radi na planu ove misije,

unapređuju rotokopter,
njegov nezavistan navigacioni sistem.

i njegove instrumente,

koji će svi morati da rade zajedno
prilikom naučnih merenja

na površini Titana.

Dragonflaj je sledeći korak
u našem istraživanju

ove fascinantne prirodne laboratorije.

U prolasku, Vojadžer
je nagovestio mogućnosti.

Prilikom orbitiranja oko Saturna
više od decenije

i spuštanju kroz atmosferu Titana,

Kasini i Hajgens su otkrili
Titanove zastore još više.

Dragonflaj će živeti u Titanovoj sredini,

gde, do sada, naš jedini blizak susret

je ova slika koju je Hajgensova sonda
napravila u Januaru 2005.

Na mnogo načina, Titan je najbliža
poznata analogija ranoj Zemlji.

Zemlji pre razvitka života.

Od Kasini-Hajgens merenja,

znamo da sastojci života,

bar života kakvog poznajemo,

postoje na Titanu,

i Dragonflaj će biti potpuno uronjen
u ovu stranu sredinu,

tražeći jedinjenja ista kao ona

koja su možda podržavala
razvitak života na Zemlji

i učeći nas o nastanjivosti
drugih svetova.

Nastanjivost je sjajan koncept.

Šta je neophodno da bi sredina
bila prilagodljiva životu,

bilo životu kojeg mi poznajemo na Zemlji,

ili možda egzotičnom životu koji se razvio
pod veoma drugačijim okolnostima?

Mogućnost života negde drugde

je inspirisala ljudsku maštu
i istraživanja tokom istorije.

Na velikom planu,

to je razlog zašto su planete okeani
u spoljašnjem sunčevom sistemu

postali tako bitni ciljevi istraživanja.

"Šta ako" vodi istraživanja ljudi.

Ne znamo kako je hemija
prišla biologiji ovde na Zemlji,

ali isti hemijski procesi
su se možda desili na Titanu,

gde su organski molekuli imali priliku

da se mešaju sa tekućom vodom na površini.

Da li je organska sinteza napredovala
pod ovim uslovima?

I ako jeste, dokle?

Ne znamo... još uvek.

Ono što ćemo naučiti od Dragonflaja,
ovog fundamentalnog ljudskog napora,

je uzbudljivo.

To je potraga za gradivnim blokovima,
temeljima, hemijskim vezama

kao one koje su konačno
dovele do života na zemlji.

Još uvek nismo sigurni
šta ćemo naći kada stignemo do Titana,

ali to je baš i razlog zbog kojeg idemo.

Godine 1994, Karl Sagan je napisao

"Na Titanu, molekuli koji padaju

kao mana sa neba u poslednjih
četiri milijarde godina,

su možda još uvek tamo,

prilično neizmenjeni, duboko zaleđeni,
čekaju hemičare sa Zemlje."

Mi smo ti hemičari.

Dragonflaj je potraga za većim znanjem

ne samo Titana i misterija
našeg solarnog sistema

već našeg porekla.

Hvala vam.