Nada i pravda za žene koje su preživele ISIS

Zaštitnica ljudskih prava Rabija El Garani deli sa nama tešku i srceparajuću priču o seksualnom nasilju izvršenom nad Jezidi ženama i devojkama u Iraku od strane ISIS-a - i njen rad koji traži pravdu za preživele. „Ove žrtve prošle su kroz nezamisliv bol. Ali uz malo pomoći, one pokazuju koliko su otporne", kaže ona. „Čast je svedočiti; privilegija je tražiti pravdu."
(Ovaj govor sardži sadržaj za odrasle.)

[Ovaj govor sadrži sadržaj za odrasle]

Kad sam imala 14 godina

moji roditelji su nameravali da me venčaju
za čoveka po njihovom izboru.

Odbila sam.

Taj izbor da prkosim porodici
je oblikovao sve u mom životu

i poslao me na put
da postanem to što sam danas.

Ali, bilo je veoma mučno na trenutke
a i sada je tako.

Moji roditelji su odgajani
u tradicionalnim,

neobrazovanim marokanskim porodicama

gde se glavna vrednost devojaka
meri njihovom nevinošću.

Emigrirali su u Belgiju

gde sam rođena, odgajana i školovana.

Nisam prihvatila njihov pogled na svet.

Kada sam im rekla ne,

platila sam to skupo
u smislu fizičkog i emotivnog nasilja.

Ali naposletku,
pobegla sam iz njihove kuće

i postala federalni policijski detektiv,

koji bi mogao da pomogne
da se zaštite prava drugih.

Moja specijalnost je bila ispitivanje
slučajeva u borbi protiv terorizma,

otmice dece i ubistava.

Volela sam taj posao

i bio je izuzetno ispunjujuć.

Zbog mog muslimanskog porekla,
veština arapskog jezika

i interesovanja da radim internacionalno,

odlučila sam da potražim nove izazove.

Nakon što sam decenijama bila policajac,

regrutovana sam da postanem istražitelj
seksualnog i rodno zasnovanog nasilja

kao član Pravde brzog regovanja i Žena UN.

Pravda brzog reagovanja je organizacija

koja se bavi krivičnim istragama
masovnih zverstava.

Oni funkcionišu po principu
javnog i privatnog finansiranja

i obezbeđuju dokaze i izveštaje
više od stotini država koje su uključene.

Mnoge zemlje koje su u konfliktu
su često u nemogućnosti da obezbede

pravedan proces onima
koji su žrtve masovnog nasilja.

Da se odgovori na to,

Pravda brzog odgovora je osnovana
u partnerstvu sa Ženama UN.

Zajedno,

Pravda brzog odgovora i Žene UN
su regrutovali, obučili i sertifikovali

više od 250 profesionalaca

sa posebnim znanjem o seksualnom
i rodno zasnovanom nasilju,

kao što sam ja.

Naše istrage su sprovedene
po međunarodnom pravu,

a naši zaključci su naposletku postali
dokazi za gonjenje ratnih zločinaca.

Ovaj mehanizam obezbeđuje nadu žrtvama

da se pravda i odgovornost
mogu jednog dana naći

usled rata i konflikta.

Dozvolite da vam kažem o najizazovnijem
poslu koji sam ikada imala.

To je bilo u Iraku.

Od uspona Islamske države
u Iraku i Siriji, ili ISIS,

ova grupa je sistematski napadala i mučila

mnoge nacionalne i verske manjine,

kao što su hrišćani,

irački turkmeni, šiiti,
šiiti šabaki i jezidi.

Gonjenje jezida je naročito užasavajuće.

Trećeg i 15. avgusta 2014. godine,

ISIS je napao približno
20 sela i gradova u Sinđaru, Irak.

Pogubili su sve muškarce
koji su imali preko 14 godina,

uključujući starije i onesposobljene.

Razdvojili su žene i devojčice,

silovali su ih

i prodali u seksualno i kućno ropstvo.

Mesec dana kasnije,

odluka Saveta UN
za ljudska prava dovela je

do misije za utvrđivanje činjenica u Iraku

kako bi istražila i dokumentovala
navodne prestupe i zloupotrebe

koje je počinio ISIS i pridružene grupe.

Poslata sam da istražim grozote
koje su počinili nad jezidima,

sa fokusom na sekuslane
i rodno zasnovane zločine.

Jezidi su kurdska etnoreligijska zajednica

bazirana u Severnom Iraku.

Njihov sistem verovanja uključuje
aspekte judaizma, hrišćanstva,

islama i zoroastrizma.

Stotinama godina,

muslimani i hrišćani
koji ne razumeju njihovu veru

su osuđivali Jezide
da su obožavaoci Đavola.

ISIS ih je posmatrao na ovaj način
i zakleo se da će ih uništiti.

Okej, hajde da uradimo
mali eksperiment ovde.

Želim da mislite o vašem
najgorem seksualnom iskustvu

i da se prisetite svih detalja.

Sada se okrenite ka osobi koja sedi do vas

i opišite to iskustvo.

(Smeh)

Pa da, teško je, zar ne?

(Smeh)

Ali, naravno, ne očekujem
od vas da to uradite.

Svima bi vam bilo neprijatno
i bilo bi vas sramota.

Onda zamislite devojčicu od 11 godina
na Srednjem istoku

koja nije edukovana o seksualnosti,

koja je uzeta iz svoje zone komfora,

svoje porodice,

koja je prisustvovala
pogubljenju svog oca i braće,

i koja mora da opiše u detalj

silovanje koje je doživela u kulturi
u kojoj je pričanje o seksu tabu.

Jedini način koji je imala da povrati čast
je da skriva zločin,

da veruje da je udata protiv svoje volje,

ili da poriče događaje iz sramote
i straha od odbacivanja.

Intervjuisala sam devojčicu
koju ću zvati Ajda.

Kupio ju je vođa ISIS-a, ili emir,

zajedno sa ostalih 13 devojčica
koje su imale između 11 i 18 godina.

U toj grupi su bile
njene tri sestričine i dve rođake.

Četrnaest devojčica je odvedeno
u kuću punu boraca ISIS-a.

Imam je bio prisutan i rekao je jasno
da je njihova vera pogrešna,

i da je jedini ispravan put
prihvatanje islama i udaja za muslimana.

Emir je napisao imena devojčica
na 14 malih papira.

Dva ISIS borca bi izvukla po papirić.

Pozvali bi ime napisano na papiriću,

i te devojčice su silom
odvedene u drugu sobu.

Dok su emir i imam slušali
kako dve devojčice vrište,

dok su bile silovane,

počeli su da se smeju.

Obojica su govorila ostalim devojčicama

da te dve devojčice treba da uživaju
u tom iskustvu umesto da vrište.

Malo kasnije, devojke su dovedene
nazad u prostoriju.

Bile su u šoku i krvarile su.

Potvrdile su da su se venčale
i da su pretrpele puno bola.

Važno je uzeti u obzir činjenicu
da su one bile vaspitane

da veruju u seksualni snošaj
sa jednim čovekom u svom životu,

svojim mužem.

Jedinu vezu koju su mogle
da povežu u stanju šoka

jeste da definišu
njihovo silovanje kao brak.

Pre nego što su druge dve devojčice
odvedene da budu silovane

Ajda je donela zastrašujuću odluku.

Kao najstarija u grupi ubedila je emira

da im dozovli da koriste kupatilo
kako bi se oprale pre braka.

Ajdi je jedna devojčica rekla

da je primetila
otrov za pacove u kupatilu.

Tih 14 devojčica je odlučilo
da prekine svoju patnju

ispijajujući otrov.

Pre nego što je otrov krenuo da deluje,

ISIS ih je otkrio i odvedene su u bolnicu,

gde su preživele.

ISIS je doneo odluku da razdvoji devojčice

i da ih proda individualno.

Ajda je odvedena u drugu kuću
i brutalno je silovana

nakon što je ponovo pokušala
da se ubije svojom maramom.

Tukli su je i silovali svaki drugi dan.

Nakon četiri meseca u zarobljeništvu

Ajda je skupila hrabrosti da pobegne.

Nikada više nije videla
ostalih 13 devojaka.

Intervjuisala sam Ajdu više puta.

Bila je voljna da priča sa mnom
jer je čula od ostalih žrtava

da postoji žena iz UN
koja razume njenu komplikovanu kulturu.

Pogledala sam je u oči

i pomno slušala priče
njenih najgorih trenutaka.

Ostvarile smo ličnu vezu
koja traje i danas.

Moje vaspitanje mi je pomoglo
da razumem njen izuzetan osećaj sramote

i njen strah da bude odbačena.

Ovi tipovi istraga nisu samo
za skupljanje informacija i dokaza,

tu se radi i o podršci žrtvama.

Veze koje sam ostvarila sa žrtvama

ojačavaju njihovo pouzdanje
i volju da traže pravdu.

Kad je razmatrala o bekstvu,

Ajda, kao i svi jezidi koji su preživeli,

suočila se sa dilemom -

treba li da nastavi
da trpi zlostavljanje,

ili bi bilo bolje da se vrati kući,

gde bi se suočila
sa sramotom, odbacivanjem

i možda ubistvom zbog časti?

Dobro poznajem bol kad ste odbačeni,

kao kad je mene odbacila
marokanska zajednica u Belgiji,

i nisam želela da se to desi
zajednici jezida.

Tako da je grupa zabrinutih entiteta,

uključujući UN, NVO, političare
i članove zajednice jezida

prišla verskom vođi,

Babi Šeiku.

Nakon mnogo sastanaka,

shvatio je da ove devojčice
nisu ukaljale svoju religiju

tako što su prisilom preobraćene u islam

i udate za borce ISIS-a.

Umesto toga, bile su otete,
silovane i sekusalno potčinjene.

Drago mi je da izjavim da,
nakon naših sastanaka,

Baba Šeik je javno saoštio

da preživeli treba
da budu tretirani kao žrtve

i prihvaćeni u društvu.

Ova poruka se čula širom društva

i naposletku je došla i do preživelih
koje je ISIS držao u zatočeništvu.

Nakon njegove izjave podrške,

preživeli su bili motivisani
da pobegnu od ISIS-a

kao što je Ajda uradila,

a mnogo jezidi žena
je učinilo hrabar korak

i vratile su se kući svojim zajednicama.

Baba Šeikova javna izjava

je spasila živote
mnogih mladih jezidi žena,

i onih u zatočeništvu
i onih nakon njihovog bekstva.

Nažalost, nisu se svi verski lideri
složili da pričaju sa nama.

Neke žrtve su imale
mnogo gore posledice od jezida.

Na primer, samo 43 od 500-600 žrtava

iz zajednice iračkih turkmena

su bile u mogućnosti
da se vrate kući nakon bekstva od ISIS-a.

Neke su porodice savetovale

da ostanu sa ISIS-om

ili počine samoubistvo
kako bi sačuvale čast porodice.

Nemačka je zasnovala projekat
da podrži preživele

tako što će obezbediti psihološku podršku
i krov nad glavom za 1.100 žena i dece,

uključujući i Ajdi.

Posetila sam Ajdu nekoliko puta
tokom mog rada.

Toliko sam ponosna na nju i ostale žrtve.

Napredak koji su ostvarile je izvanredan.

Zaista je dirljivo videti koliko njih,

uprkos svojim borbama,

je imalo korist od ovog programa.

Program uključuje
individualno i grupno savetovanje,

art terapiju, muzičku terapiju,

sportske aktivnosti,

kurseve jezika,

školu i ostale načine integracije.

Ono što sam primetila je
da kada odstranite žrtve

iz zone konflikta i pošaljete ih
u državu koja je u miru

ima pozitivan uticaj na sve njih.

Ovaj projekat su zapazile druge države,

i bile su zainteresovane
da pomognu mnogim jezidima.

Jezidi žene i devojke
me i dalje zovu i šalju poruke

da mi kažu o svojim ocenama u školi,

zabavnim putovanjima na koje su išle

ili da me obaveste
o njihovim budućim snovima

kao što je pisanje knjige
o tome sa čime su se suočile sa ISIS-om.

Ponekad su tužne

i imaju potrebu da pričaju
ponovo o tim događajima.

Nisam psiholog,

i dobila sam sekundarni PTSP
od njihovih užasnih priča.

Ali i dalje ih ohrabrujem da pričaju

i stalno ih slušam,

jer ne želim da se osećaju
usamljeno u svojoj patnji.

Kroz ove događaje,

vidim stvaranje nečeg većeg.

Ove žene i devojke se oporavljaju.

Nisu više u strahu da traže pravdu.

Bez nade ne može biti pravde,

a bez pravde ne može biti nade.

Svakog 3. i 15. avgusta
je moj dan sećanja,

i stupam u kontakt sa Jezidima
da im stavim do znanja da mislim na njih.

Uvek su srećni kad uradim to.

To je emotivan dan za njih.

Ovog avgusta pričala sam sa Ajdom.

Bila je presrećna da izjavi

da je jedna od njenih sestričina,
koja je oteta zajedno sa njom,

napokon puštena iz ruku ISIS-a u Siriji

i da se vratila u Irak.

Možete li da poverujete u to?

Nakon četiri godine?

Danas njena najveća želja
jeste da se njena cela porodica,

koja se sada nalazi na tri kontinenta,

opet sastavi.

A nadam se da hoće.

Kada mislim o preživelima sa kojima radim,

prisećam se reči
egipatske doktorke, spisateljice

i aktivistkinje za ljudska prava,

Navale El Sadavi.

U njenoj knjizi „Žena u nultoj tački”,

napisala je: „Život je težak,

i jedini ljudi koji zaista žive

su oni koji su čvršći od samog života".

Ove žrtve su prošle kroz nezamisliv bol.

Ali uz malo pomoći,

one pokazuju koliko su otporne.

Svaka ima svoju perspektivu
o tome kakvu pravdu traži,

i duboko verujem

da je verodostojni proces pravde ključ

ka tome kako ona može da povrati
svoje dostojanstvo

i nađe završetak svoje traume.

Kod pravde ne radi se samo
o kažnjavanju prestupnika.

Radi se i o tome da žrtve osete
da su zločini počinjeni nad njima

zabeležni i prepoznati pod zakonom.

Za mene, rad sa ovim preživelima

je bio životno iskustvo.

Zato što delim njihovu tugu,

njihov jezik i njihovu kulturu,

povezujemo se na najdubljem
ljudskom nivou.

Ovo je samo po sebi oporavljanje,

biti saslušan, biti viđen,

dobiti saosećanje umesto osude.

Kad se približimo ljudima koji pate,

to takođe stvara bol i istražiteljima.

Moj posao je izazovan,
srceparajuć i izaziva traume.

Ali dozvolite da vam kažem zašto ga radim.

Kada upoznam preživele
ovih masovnih zverstava,

kada ih držim za ruke i gledam u oči,

ne briše moj bol,

ali ga čini nekako vrednim.

I ne postoji ništa što bih radije radila.

Kada vidim ove hrabre preživele,

koji se bore da se opet povežu
sa svojim samopouzdanjem,

sa svojim porodicama,
sa svojim mestom u društvu koje ih ceni,

čast je svedočiti;

privilegija je tražiti pravdu.

A to je oporavljanje, takođe,

za sve nas.

Hvala vam.

(Aplauz)