Kankun je Meksiko (takođe) | Ticijana Roma (Tiziana Roma) | TEDxCancún

Kankun je grad koji je drugačiji od ostalih gradova Meksika i još uvek ima svoj sopstveni identitet. U ovom strastveno govoru, Ticijana Roma magistralno otkriva istorijski, društveni i kulturni identitet Kankuna.

Ticijana je poreklom Italijanka i rođena je u Briselu, u Belgiji. Žena širokih pogleda, nemirna, samouka i strastvena kad su u pitanju istorija i identitet Kankuna, voli čitati o poreklu njenog grada i upoznati svoje preteče, kao i deliti svoja učenja, što su samo neke od njenih već izabranih aktivnosti. Osnivač je i predsednica organizacije Istorijski i kulturni identitet Kankuna, u kojoj ima za cilj da osnaži osećaj pripadnost Kankunaca. Ticijana je bila zagovornik raznih programa i projekata u korist uključivanja i učestvovanja građana u Kankunu.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na: http://ted.com/tedx

Da, ja sam obožavateljka Kankuna, fanatik.

Sve dovodim do fanatizma,
a kada se uhvatim neke teme,

nema odustajanja.

Neki moji prijatelji i prijateljice
to znaju veoma dobro.

Dotakla sam se ove teme
i pričala o Kankunu

tokom prethodnih 6 godina.

Sanjam o njemu, pričam o njemu;

stalno smišljam načine da prenesem
svoju ljubav prema Kankunu.

Znate šta? Ja sam začetnica ovog grada.

Stigla sam ovde sa deset godina,
ove visine, 1975. godine.

Proteklo je 40 godina
od mog dolaska u Kankun.

Pre toga smo dolazili moj tata,
moja mama, moje sestre,

tako da poznajem mnoge priče:
priču mojih roditelja,

priče začetnika ovog grada,
sopstvene anegdote

koje delim sa prijateljima,
onima koje i dan danas često viđam.

Delili smo jedan divlji Kankun,

Kankun u kom nije bilo šta za raditi,

osim odlazaka na plažu skoro svakog dana

i, naravno, odlazaka u školu.

To je Kankun u kom smo uvek imali

iste aktivnosti,

gde je raj bio naš.

Moja deca su se ovde rodila

i zbog toga osećam da treba
da vam prenesem ovo,

jer je Kankun domovina koja me je usvojila

i koju sam ja usvojila, takođe.

Pre šest godina, 2009. godine,

vlada grada je objavila, uz pompu,

ogromnu maketu u zgradi opštine,

da će zgrada opštine biti prebačena

na novu lokaciju,

to jest, hteli su je smestiti
preko puta katedrale.

Razlozi koje su navodili su:

Kankun nema identitet, a treba mu ga dati

tako što ćemo smestiti zgradu opštine

na novo mesto, preko puta katedrale.

Takođe su rekli da ćemo onda biti sličniji

ostalim varošicama
ili gradovima u Meksiku.

Skočila sam kao besna zver,

jer se sećam da sam te noći

kada sam pročitala tu vest,

videla u novinama fotografiju predsednika

dok ponosno pozira sa maketom.

Nisam mogla da spavam

jer nisam mogla da zamislim Kankun.

Došla sam ovde pre nego
što je postojala zgrada opštine,

pa sam je videla kako raste,
kako grade to mesto.

Nisam mogla zamisliti Kankun
bez njegove čuvene bele zgrade.

Zajedno sa grupom hrabrih građana

započeli smo odbranu opštinske zgrade.

I dalje je tamo; pobedili smo.

Zgrada opštine i dalje postoji
na istom mestu.

Nažalost, ono što i dalje postoji

jeste i mišljenje ljudi
da Kankun nema identitet

i da ne liči na Meksiko.

Da li znate šta sam shvatila

tokom ovih šest godina
provedenih u insistiranju na istoj temi?

Ljudi uvek govore:

„Kakun nema identitet.

Zašto nije napravljen kao grad...?“

Ispričaću vam nešto čega se sećam.

Dok smo branili opštinsku zgradu,

jedan začetnik,

jer bio je začetnik, takođe,
iako je došao kasnije,

mi je rekao:

„Znaš šta bi bilo super za centar grada

i šta bi gradu dalo identitet?

Da sagrade crkvu u stilu Oahaka.“

(Smeh)

Stil Oahaka.

Onda sam pomislila u sebi

iz poštovanja prema tom čoveku:

„Mislite na crkvu iz 16. veka?

O čemu pričamo?“

A znam da uopšte ne razmišljamo o tome

da su te gradove,
prelepe kolonijalne gradove,

tradicionalne meksičke gradove,

osnovali Španci u 16. veku,

to jest, osvajačka Španija
je išla u pohod na Novi svet

da propoveda Jevanđelje,
jer su baš to imali na umu.

To jest, temelji katoličke crkve

su se raspršili

zbog protesta Martina Lutera,

ali to je već druga priča.

Dakle, dolazi osvajačka Španija

i prvo što uradi kada ponovo stvara
gradove Nove Španije,

prvo što uradi je da sagradi crkvu,

veoma često preko već postojećih
domaćih ceremonijalnih mesta.

Potom postavi svoj trg,

zatim zgradu svoje vlade,

svoj gradski izgled
koga je itekako svesna,

a koji su takođe preuzeli

od antičke Grčke i antičkog Rima.

Kao rezultat imamo prelepe gradove

poput Meride, Pueble, Keretara.

Prelepe.

Niko ne poriče njihovu vrednost, lepotu

i duboku ukorenjenost
u našem sećanju kao Meksikanaca,

ali i u sećanju ostatka sveta.

Ali, Kankun je neka druga priča.

Kankun jeste druga priča!

Kankun nisu osnovali Španci

u kontrareformi 16. veka.

Kankun su stvorili Meksikanci u 20. veku.

Molim vas da uradimo jedan
kratak pregled naše istorije:

nezavisnost Meksika,

meksička revolucija

i, u sredini, odvajanje crkve od države

kroz reforme koje je
promovisao Benito Huarez.

Došli smo do '60-ih godina prošlog veka.

Šta nam pada na pamet

kada pričamo o '60-tim godinama?

Nezavisnost žena,

hipiji,

kraj rasnih segregacija,

protesti protiv rata u Vijetnamu

koje su već belci pokrenuli,

prvo sletanje na Mesec,
kontracepcijska pilula,

proleća u Pragu, Vudstoku, Avandaru.

Sve se te stvari dešaju

kada je 1967. godine
grupa meksičkih bankara

predložila Saveznoj vladi

centre turističkog razvoja

da bi se pokrenula
osiromašena ekonomija zemlje.

Bacili su se na zadatak,
na osnovu onoga što sam pročitala,

preleteli celu meksičku obalu
u avionu DC3.

Zamišljam ove muškarce u 60-im godinama.

(Smeh)

A kažem „muškarci“
jer su stvarno bili muškarci.

Tokom prvih godina Kankun se zvao

„Ostrvo usamljenih muškaraca“
jer su prvo stigli muškarci.

Niko se nije osećao uvređeno.

Ovi ljudi su preleteli
celu obalu mnogo puta

da bi locirali mesta koja bi bila
pogodna za turizam.

Postojalo je nekoliko ovakvih mesta.

Zamišljam te bankare
kako vire kroz te prozore

odjednom ugledaju sav taj pesak,

što su danas naše predivne obale,

naš Kankun.

Od tada,

učinili su sve što su mogli
da sprovedu projekat Kankun

u federalnom okrugu.

Kankun nije neko ribarsko selo
koje se počelo razvijati,

a ni neko malo meksičko selo

koja se počelo proširivati

i koje je dobijalo pomoć.

Kankun je projekat
koji se od početka zvao

„Grad napravljen od nule“,

a drugi naziv je bio
„Grad novog stvaranja“

ili „Centar ili grad
sa integralnim planom izgradnje“.

Već smo imali primer u svetu:
Brazilija je grad koji je bio primer.

Brazil je stvaranjem Brazilije
prekinuo razmirice

između Sao Paola i Rio de Ženeira;

glavni grad zemlje
pojavio se usred Amazonije.

Čitav taj grad je isprojektovan

na crtežima arhitekte Oskara Nimajera

i celog njegovog tima, naravno.

Takođe smo takav primer
imali u gradu Meksiku;

Univerzitetski grad i Satelitski grad

projektovao je arhitekta Mario Pani.

Projektanti odgovorni za projekat Kankun,

urbani projekat,
bili su učenici Maria Panija,

te su bili uključeni
u sve njegove predloge projekta,

u sve namere koje je prikazao u njima.

Prvo što su uradili je projektovanje
jednog totalno drugačijeg grada.

Da imate priliku da osnujete novi grad,

da li biste se vratili u prošle vekove?

Ono što najviše želimo
je da sprovedemo novu ideju,

sopstvena razmišljanja

i ono što imamo u našoj okolini.

Tako je ovaj grad osnovan,
bolje reći stvoren, od nule,

jer su osnivači došli kasnije.

Dakle, došli su u Kankun
da sprovedu projekat.

Isprojektovali su ovaj grad
na osnovu velikih područja,

što je koncept Maria Panija,
a koji je inspirisan urbanim ćelijama.

Zbog toga se to čini malo teško

onima koji dolaze iz drugih provicija
i pitaju: „Šta je ovo?

Zašto uređeni grad?
Zašto nema kolonija?“

Već rekoh zašto nema kolonija;
jer nismo protekli iz njih.

(Aplauz)

Hvala vam.

Imamo uređeni grad umesto kolonija,

imamo ceste umesto ulica,

imamo kružne raskrsnice
da bismo olakšali saobraćaj,

jer se pretpostavljalo da neće biti
potrebe za semaforima u Kankunu.

Pojavili su se 1990. godine.

A ako bismo naučili
da koristimo kružne raskrsnice,

ne bi bilo potrebe za semaforima.

Naravno.

Još nešto što je urađeno
bilo je građenje zgrade opštine,

one koju smo branili svim sredstvima.

Izgrađen je i prelep Trg Reforme,

„De-La-Reforma“.

Napravljen je i spomenik Benitu Huarezu,

da nas podseti da naša opština

predstavlja pesmu slobode veroispovesti.

Ne postoji ni jedna crkva preko puta,

ne postoji religiozno razmišljanje,
jer nije bilo potrebe za tim.

Moja namera dok govorim o ovome

je da nas delimično udaljim
od čežnje koju osećamo,

kao da je to jedino meksičko.

Ovi Meksikanci iz 20. veka,
iz '60-ih godina,

takođe su odražavali vremena
kroz koja je prošla ista zemlja.

Stoga imamo ovaj prelepi Trg Reforme.

Ako neko poželi otići u crkvu,

na drugoj strani
se nalazi katolička crkva,

a jednako je udaljena i prezbiterijanska.

To je pesma slobode veroispovesti
u našem gradu,

gradu koji je bio sekularan
od svog početka.

Zbog toga smo vikali do neba

kada su želeli da pomere
opštinsku zgradu ispred katedrale.

Druga stvar koja doprinosi
identitetu Kankuna:

multikulturalizam.

Kankun se rodio i kao turistički grad.

Ovo je privuklo posetioce
iz skoro svih delova sveta.

Došli su i ugostitelji,

radnici na građevini i preduzetnici.

Sve je to stvorilo fascinantnu,

raznoliku i raznobojnu mešavinu
kultura i nacionalnosti.

Nacionalni institut za migraciju
je 2009. godine registrovao

da ima više od sto nacionalnosti
koje trenutno žive u Kankunu,

čiji broj oscilira između 102 i 115.

Takođe, u Kankunu je zastupljeno

32 države Republike.

Želiš da jedeš jagnjetinu? Naći ćeš je.

Govedinu takođe, tortilje, svinjetinu.

Takođe ćeš pronaći suši
i belizeansku kuhinju.

Venecuelanci su napravili zbrku,

Kolumbijanci takođe slave
svoju nezavisnost, kao i Čileanci...

I sve to u Kankunu.

Zamislite Njujorčane

kako se žale: „Zašto
nemamo svoj identitet?

Zašto smo došli sa tolikih strana sveta?“

Zamislite to?

(Aplauz)

Ovo je jedinstven grad.

Mi koji živimo ovde

sagradili smo sve ovo.

U Kankunu nikada nije prolivena
ni jedna kap krvi.

Nemamo grb -

(Aplauz)

Hvala vam.

Nemamo grb; imamo logo.

Dizajnirao ga je grafički dizajner
ili komercijalni umetnik,

kako su ih tada zvali.

Zanimljivo je da je dizajner
logoa naše gradske opštine

takođe napravio poster Avandara,

pa tako možete videti
čime su se ovi ljudi bavili,

na posteru koncerta Avandara.

Dakle, ovo je naš Kankun.

Postoji jedan prelep spomenik
u samom centru grada,

a za mene je jedan od najlepših,

u čast Hozea Martija,

a na njemu se nalazi jedan deo koji kaže:

„Dolazim odasvud i idem svuda.“

Mislim da to definiše ko smo mi, Kankunci,

makar definiše mene.

Rođena sam u Briselu, u Belgiji.
Moj otac je Italijan, a mama Meksikanka.

Pa odakle sam? Kankunka sam.

Mogu to reći, kao i moja deca
koja su se ovde rodila, kao i vaša deca.

U Kankunu heroji -

ako bismo mogli podići spomenik

našim herojima,

prvo bih podigla spomenik
tvorcima projekta Kankun,

tim vizionarima
koji su se usudili sanjati ovaj grad.

Podigla bih ga muškarcima i ženama

koji su od početka pristizali
sa svih strana sveta,

ali i začetnicima, osnivačima,

kojima je, kao i mojim roditeljima,
bilo prilično teško.

Da, bilo je prelepo, ali nije bilo ničeg;

mora da je bilo veoma teško
živeti u Kankunu.

Takođe bih ga podigla našoj deci,
vašoj deci, našim ćerkama,

koji su se rodili ovde u Kankunu

i koji su deo ovog stabilnog
kankunskog stanovništva.

Ali bih ga podigla i porodici
koja je došla prošle nedelje,

paru koji je došao tek juče

i onima koji su u prolazu
na kruzeru iz Gvatemale

ili onima iz Nikaragve.

Svi su došli sa istim
snovima kao i začetnici.

Naravno, mnogi naši začetnici su umrli

i skoro da nema nikog
ko beleži njihovu istoriju,

a sa njima odlaze i njihove kuće,
zgrade i urbani dizajn.

Tražim od vas, pošto je moj san bio
da budem ovde da podelim sa vama ovo,

sledeći put kada se nađete
u razgovoru o ovim stvarima,

o svemu šta fali Kankunu,
o svemu što nema Kankun,

da se setite današnjeg dana

i kažete: „Znate šta?

Već znam da Kankun ima svoj identitet,

da Kankun ima svoju priču

i da je Kankun Meksiko, takođe.“

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Hvala.