Inovacijama do nule!

Na TED2010, Bil Gejts otkriva svoju viziju budućnosti svetske energije, opisujući da su neophodna "čuda" da bi se izbegla planetarna katastrofa i objašnjavajući zašto podržava ekstremno drugačiji tip nuklearnog reaktora. Cilj koji je neophodno postići? Svođenje emisije ugljenika na nulu do 2050. godine.

Danas ću govoriti o energiji i klimi.

To možda zvuči iznenađujuće od mene

budući da moj posao u fondaciji
podrazumeva većinom oblasti

vezane za vakcine i semena,

stvari koje je potrebno
da osmišljavamo i isporučujemo

da bismo pomogli da dve milijarde
najsiromašnijih žive bolje živote.

Ali energija i klima su izuzetno
važne upravo ovim ljudima,

zapravo, važnije nego bilo kome
drugom na celoj planeti.

Pogoršanje klimatskih uslova
znači loš rast i razvoj njihovih useva.

Ili će biti previše kiše
ili nedovoljno kiše.

Stvari će se menjati na način

koji njihova osetljiva sredina
jednostavno neće podneti.

A to vodi do umiranja od gladi.

To vodi do nesigurnosti,
do nestabilnosti i nemira.

Tako će klimatske promene
biti katastrofalne za njih.

Takođe, cena energije
njima je veoma važna.

U principu, kada bismo imali mogućnost

da biramo da snizimo cenu
samo jedne stvari,

u cilju smanjenja siromaštva,
to bi bila energija.

Cena energije je vremenom opala.

Zaista, napredak civilizacije
je baziran na napretku energije.

Revolucija u proizvodnji uglja
dovela je do industrijske revolucije,

čak smo videli drastičan pad cene
električne energije početkom XX veka,

i zbog toga danas imamo
frižidere, klima uređaje,

možemo stvarati savremene
materijale i činiti mnogo stvari.

I tako smo se našli u predivnoj situaciji
sa električnom energijom u bogatom svetu.

Ali, kako je činimo jeftinijom -

i recimo neka bude i duplo jeftinija -

moramo da se suočimo
sa novim ograničenjima,

a ta ograničenja su u vezi sa CO2.

CO2 zagreva planetu,

a računica sa CO2 je izuzetno jednostavna.

Ako sumirate CO2 koji se emituje,

videćete da to dovodi
do porasta temperature,

a to povećanje temperature
dovodi do negativnih posledica.

Posledice se odnose na klimu
i u još gorem slučaju,

posledice mogu biti indirektne

u tom smislu što se prirodni ekosistemi
ne mogu prilagoditi tim brzim promenama,

te tako dolazi do kolapsa ekosistema.

E sada, tačan podatak
koji želite da dobijete

o tome koliko će sniženje temperature
biti u zavisnosti od umanjenja emisije CO2

i kakve će biti pozitivne
povratne reakcije,

u tome postoji neki stepen
nesigurnosti, ali ne prevelik.

I postoji izvesna neodređenost
u vezi s tim koliko su loši efekti emisije

ali biće ekstremno loši.

Pitao sam vodeće stručnjake
u ovoj oblasti više puta,

da li je zaista potrebno
svesti emisiju baš skoro do nule?

Možemo li je samo smanjiti
na pola ili na četvrtinu?

Odgovor je bio da, sve dok
ne svedemo emisiju skoro do nule,

temperatura će nastaviti da raste.

A to je veliki izazov.

To je prilično drugačije od toga

da pokušamo da uguramo kamion
visok 4m ispod mosta visine 3m,

gledaćemo samo da ga
nekako provučemo ispod.

Ovo je nešto što mora da se svede na nulu.

E sada, mi ispuštamo mnogož
ugljen dioksida svake godine,

tačnije, preko 26 milijardi tona.

Za svakog Amerikanca, to je oko 20 tona.

Za ljude u siromašnim zemljama,
to je manje od jedne tone.

To je u proseku, oko pet tona
po svakoj osobi na planeti.

I nekako, mi moramo da napravimo promene

da bismo sveli to na nulu.

To je proces koji je stalno u porastu.

Samo različite ekonomske
promene su doprinele smanjenju,

tako da mi moramo da idemo od brzog rasta

do naglog spuštanja skroz do nule.

Ova jednačina ima četiri faktora.

Malo množenja.

Tako, imate CO2 na levoj strani
koji želite da svedete na nulu,

i to će biti zasnovano na broju ljudi,

na uslugama kojima se koriste u proseku,

energiji koja se prosečno
potroši pri svakoj usluzi,

i količini CO2 koja se potroši
po jedinici te energije.

Pogledajmo svaku od postojećih vrednosti,

i vidimo kako ćemo doći do nule.

Verovatno, jedan od ovih brojeva
će morati da bude prilično blizu nule.

E sada, to bi bilo malo
povratka školskoj algebri,

ali hajde da pogledamo.

Prvo, imamo populaciju.

Svet danas ima 6,8 milijardi ljudi.

Ta cifra se kreće ka devet milijardi.

E sad, ako odradimo zbilja dobar
posao sa novim vakcinama,

zdravstvenom negom,
servisima za reproduktivno zdravlje,

mogli bismo to sniziti za,
recimo, 10 do 15 procenata,

ali i dalje vidimo porast od oko 1,3.

Drugi faktor su usluge koje koristimo.

To obuhvata baš sve,

hranu koju jedemo, odeću, TV, grejanje.

Ovo su sve jako dobre stvari,

i rešavanje siromaštva
znači obezbeđivanje ovih usluga

skoro svima na planeti.

I sjajna je stvar da se ovaj broj poveća.

U bogatom svetu, recimo
jednoj milijardi koja je na vrhu,

verovatno bi mogla da smanji
korišćenje ovih usluga,

ali svake godine, ovaj broj,
u proseku će rasti,

i tako, povrh svega, udvostručiće se
broj usluga po osobi.

Ovde imamo najosnovnije usluge.

Da li palite svetlo u kući da biste mogli
da čitate svoj domaći zadatak,

ova deca to ne mogu, oni izlaze napolje,

da bi čitali svoj zadatak
pod svetlošću uličnih lampi.

Sada, efikasnost, E, energija
utrošena za svaku ovu uslugu,

ovde, najzad imamo malo dobrih vesti.

Ovde imamo nešto što nije u porastu.

Kroz različite inovacije
i nove načine dobijanja svetlosti,

kroz različite vrste automobila,
različite načine izrade zgrada,

postoji mnogo usluga gde se može postići

prilično značajno smanjenje energije,

u nekim individualnim uslugama
čak se može sniziti za 90 procenata.

Ali, postoje neke druge usluge

kao na primer način
na koji stvaramo đubrivo,

ili kako omogućavamo avionski saobraćaj

gde je prostor za poboljšanje
znatno, znatno manji.

I tako, sve u svemu,
ukoliko smo optismiti,

mogli bismo da postignemo redukciju
od tri do čak, možda, šest puta.

Ali za ova prva tri faktora,

uspeli smo da samnjimo sa 26 milijardi,

na, u najboljem slučaju,
13 milijardi tona,

a to jednostavno nije dovoljno.

Stoga, pogledajmo ovaj četvrti faktor -

ovaj će se ispostaviti kao ključni -

a to je količina CO2
emitovanog po jedinici energije.

A glavno pitanje je,

da li je zaista moguće
da bude sveden na nulu?

Ako sagorevate ugalj, ne.

Ako sagorevate prirodni gas, ne.

Skoro svi načini na koje danas
stvaramo električnu energiju,

izuzev obnovljivih izvora energije
koja je u razvoju i nuklearne,

oslobađaju CO2.

I tako, ono što ćemo mi morati
da uradimo na globalnom nivou,

jeste da kreiramo novi sistem.

Trebaju nam energetska čuda.

Kada koristim termin "čudo",
ja ne mislim na nešto što je nemoguće.

Mikroprocesor je čudo.

Personalni računar je čudo.

Internet i njegove usluge su čudo.

Dakle, ljudi ovde su učestvovali
u kreiranju mnogih čuda.

Obično nemamo fiksiran rok,

do kog moramo da izmislimo to čudo.

Obično smo u nekakvom stanju pripravnosti
i neka čuda dođu, neka ne.

Ovo je situacija u kojoj
ćemo morati da se ubrzamo

i pronađemo to čudo u prilično brzom roku.

Sada razmišljam,
kako bih zaista mogao učiniti to?

Postoji li neka vrsta
prirodne ilustracije,

nekakva demonstracija koja bi usmerila
ljudsku imaginaciju na ovaj put?

Pomislio sam na prošlu godinu
kad sam doneo komarce ovde,

i nekako su ljudi zbilja uživali u tome.

(Smeh)

To ih je zaista navelo da pomisle,

da, znate, postoje ljudi
koji žive sa komarcima.

Sa energijom, sve što sam uspeo
da smislim je ovo.

Odlučio sam da je oslobađanje svitaca

moj ovogodišnji doprinos okolini ovde.

I tako mi ovde imamo neke prirodne svice.

Rečeno mi je da oni ne ujedaju,

zapravo, vrlo je moguće
da uopšte i ne napuste teglu.

(Smeh)

Postoji veliki broj raznovrsnih
rešenja kao što je ovo,

ali oni zapravo ne doprinose mnogo.

Potrebno nam je rešenje,
jedno ili nekoliko njih,

koje će imati nezamislive domete

i neverovatnu pouzdanost.

I iako postoji mnoštvo različitih
pravaca kojima se ljudi vode,

ja trenutno mogu da vidim pet pristupa
koji mogu da postignu velike brojeve.

Izostavio sam plimu,
geotermalne, fuziju, biogoriva.

Oni mogu dati neki doprinos,

i ukoliko mogu više od onoga
koliko ja mislim, tim bolje.

Ali moja ključna ideja ovde

jeste da ćemo morati
da radimo na svakoj od ovih pet,

i ne smemo odustati niti od jedne
jer sve one deluju zastrašujuće,

jer imaju značajne izazove.

Hajde prvo da pogledamo
sagorevanje fosilnih goriva,

ili sagorevanje uglja ili prirodnog gasa.

Ono što se tu treba uraditi

deluje jednostavno, ali zapravo nije,

a to je je ekstrahovanje kompletnog CO2,

nakon što ga sagorite,
izdvojite iz goriva,

kompresujete ga, stvorite tečnost,
uskladištite ga negde,

i potom se nadate da će tamo i ostati.

Postoje neki pilot projekti
koji rade upravo ovo

sa uspešnošću od 60 do 80 procenata.

Ali dostizanje punog procenta
će biti izuzetno nezgodno.

I dogovor oko toga gde će se taj CO2
skladištiti će biti izuzetno težak,

ali najteže od svega ovde
jeste pitanje dugoročnosti.

Ko će uopšte biti siguran u to?

Ko će garantovati nešto
što bi bilo bukvalno milijardama puta veće

od bilo kog tipa otpada
koji vam padne na pamet,

na primer nuklearnog ili tome slično?

To je ogromna količina.

Tako da je to pravi problem.

Sledeće bi bila nuklearna.

I ona ima tri velika problema.

Troškovi, posebno u visoko
razvijenim zemljama su jako visoki.

Pitanje bezbednosti, stvarno dobar
osećaj da ništa ne može krenuti loše,

iako time upravljaju ljudi,

da se gorivo ne upotrebi za oružje.

I onda, šta raditi sa otpadom?

Iako nije prevelik,
postoji mnogo brige oko toga.

Ljudi moraju da se osećaju
dobro povodom toga.

Znači, tri veoma teška problema
koja bi mogla bila rešiva,

i na kojima bi stoga trebalo raditi.

Preostala tri od pet, spojio sam zajedno.

Oni se odnose na ono što ljudi najčešće
nazivaju izvorima obnovljive energije.

A oni zapravo, iako je sjajno
što ne zahtevaju goriva,

imaju i neke nedostatke.

Jedan je ta da je gustina energije
sakupljena pomoću ovih tehnologija

drastično manja
od one dobijene iz elektrana.

To je uzgajanje energije,

koje podrazumeva mnogo
kvadratnih kilometara,

hiljade puta više nego što bi pomislili
kada je u pitanju obična elektrana.

Takođe, ovo su i izvori
na koje ne možemo uvek računati.

Sunce ne sija ceo dan,
ne sija ni svaki dan,

i, slično, vetar ne duva stalno.

I tako, da biste zavisili od ovih izvora,

morate imati neki način
za dobijanje energije

u toku onih perioda
kada ovi izvori nisu dostupni.

Tako imamo izazove visokih cena ovde.

Imamo izazove vezane za prenos.

Na primer, recimo da su ovi izvori
energije izvan vaše zemlje,

ne samo da vam treba tehnologija,

nego treba da se nosite i sa rizikom
da dobijate energiju sa drugih strana.

I najzad, problem sa skladištenjem.

I da bih sagledao ovo sa svih strana,

otišao sam i pogledao sve vrste
baterija koje se prave -

za automobile, kompjutere,
telefone, lampe, za sve -

i uporedio ih sa ukupnom količinom
električne energije koju svet koristi,

i otkrio sam da sve baterije
koje pravimo danas

mogu uskladištiti manje
od 10 minuta celokupne energije.

I tako nam je, zapravo,
potreban veliki prodor ovde,

nešto što će biti otprilike sto puta bolje

od pristupa koje imamo sada.

To nije nemoguće,
ali nije ni lako postići.

E sada, ovo se dešava kada pokušavate
da koristite promenljive izvore

da biste postigli rast od 20 do 30
procenata u nečemu što koristite.

Ako ste računali na to za 100 procenata,

potrebna vam je čudesna magična baterija.

A kako sada da nastavimo napred
sa ovim: koji je pravi pristup?

Da li je to "Menhetn projekat"?
Šta nas može dovesti dotle?

Potrebno nam je mnogo kompanija
koje će raditi na tome, stotine.

I u svakom od ovih pet pristupa
potrebne su nam stotine ljudi.

I za veliki broj njih
reći ćete da su ludi.

A to je dobro.

I ja mislim, ovde u TED grupi,

imamo mnogo ljudi
koji su već na tom tragu.

Bil Gros ima nekoliko kompanija,
uključujući jednu koja se zove eSolar

koja ima neke sjajne
solarno energetske tehnologije.

Vinod Kosla investira u desetine kompanija

koje rade neke sjajne stvari
i imaju zanimljive mogućnosti,

i ja se trudim da im pomognem.

Netan Mirvold i ja podržavamo kompaniju

koja, možda malo iznenadjujuće,
zapravo ima nuklearni pristup.

Ima nekih inovacija u nuklearnom
pristupu: modularni, tečni.

Inovacije u ovim industrijama
su već neko vreme zastale,

tako da otkriće da neke jako dobre
ideje leže svuda oko nas

i nije tako iznenađujuće.

Ideja organizacije TerraPower jeste da,
umesto sagorevanja dela uranijuma,

jednog procenta, koji je U235,

odlučili smo da sagorimo
99 procenata U238.

To je zapravo jedna prilično luda ideja.

U stvari, ljudi su pričali o tome dugo,

ali nikada nisu uspeli
da naprave dobru simulaciju

kako bi videli da li to radi ili ne,

i tako sa razvojem naprednih
modernih superkompjutera,

sa kojima je danas
moguća dobra simulacija,

zaključak je da sa dobrim pristupom,
takva ideja bi mogla da radi.

I iz razloga što sagorevate 99 procenata,

izuzetno ste poboljšali troškove.

Vi zapravo spaljujete i otpad,

i možete kompletan otpad od
današnjih reaktora koristiti kao gorivo.

I tako, umesto da brinete o tome,
vi ga jednostavno iskoristite, sjajno je.

Iskorišćavate uranijum
u toku samog procesa.

To je nalik sagorevanju sveće.

Kao što i vidite, najčešće se spominje
kao putujući talasni reaktor.

Ukoliko govorimo o gorivu,
ovo rešava problem.

Imam sliku ovde jednog mesta u Kentakiju.

Ovo je ostatak, 99 procenata,

gde su oni odneli deo
koji sada sagorevaju,

i to se zove istrošeni uranijum.

To bi obezbedilo Americi energiju
narednih nekoliko stotina godina.

Jednostavnom filtracijom
morske vode putem jeftinih procesa,

imali bismo dovoljno goriva
do kraja životnog ciklusa naše planete.

I tako, postoje mnogi izazovi pred nama,

ali ovo je primer nekih
od stotina i stotina ideja

koje su nam potrebne da bismo išli napred.

Hajde da razmislimo,
kako bi trebalo da ocenjujemo nas same?

Kako bi trebalo
da izgledaju naši izveštaji?

Hajde da izađemo napolje
gde zbilja treba da odemo,

i pogledajmo brojke.

Do 2050, čuli ste da mnogi pričaju
o redukciji od 80 procenata.

To je zaista veoma važno,
da postignemo to.

A tih preostalih 20 procenata
će biti iskorišćeno

u neke svrhe u siromašnim zemljama,

u poljoprivredi.

Nadamo se da ćemo očistiti
šume, cementare...

Tako, da bismo stigli do tih 80 procenata,

razvijene zemlje,

uključujući i one poput Kine,

moraće potpuno da zamene
svoje električne generatore.

Sledeće pitanje je da li primenjujemo
ove tehnologije od nula-emisija,

da li je primenjujemo
u svim razvijenim zemljama

i jesmo li u procesu njene primene
i u ostalim zemljama.

To je izuzetno važno.

To je ključni element
našeg konačnog izveštaja.

Ali pre toga, kako bi izveštaj
trebalo da izgleda 2020?

I ponovo, trebalo bi da ima
ta dva elementa.

Trebalo bi da se krećemo putem
ovih efikasnih mera

kako bismo počeli postizati redukciju.

Što manje emitujemo,
manja će biti količina emitovanog CO2,

i analogno, temperatura će biti niža.

Ali u neku ruku,
stepen u kome stignemo do tamo,

radeći stvari koje nas neće odvesti
skroz do konačne redukcije,

su jednako ili samo nešto manje
važne od druge,

koja se odnosi na deo
inovacije ključnih prodora.

Moramo ove prodore
pokretati punom brzinom,

a to možemo meriti
kroz postojanje kompanija,

pilot projekata, regulatornim
merama koje su promenjene.

Postoje mnoge odlične knjige
koje su napisane o ovome.

Tu je knjiga Ala Gora, "Naš izbor"

kao i knjiga Dejvida Mekaja,
"Održiva energija bez toplog vazduha".

Oni zbilja dotiču suštinu i stvaraju okvir

da bi se o ovoj temi široko raspravljalo,

jer nam je potrebna široka
podrška za ovaj problem.

Mnogo je toga što mora da se složi.

Ovo je želja.

Veoma konkretna želja
da unapredimo ovu tehnologiju.

Ukoliko bih mogao da poželim samo želju
u narednih 50 godina:

da izaberem ko će biti predsednik,

da izaberem neku novu vakcinu,
a to je nešto što zbilja volim,

ili bih mogao da izaberem da se izmisli

ova stvar koja košta
duplo manje i nema CO2,

upravo bih tu želju izabrao.

To je ona koja ima najviše uticaja.

Ukoliko ne dobijemo ovu želju,

raskol između onih koji razmišljaju
kratkoročno i dugoročno će biti strašan,

između Amerike i Kine,
između siromašnih i bogatih zemalja,

i što je najznačajnije životi one dve
milijarde ljudi će biti mnogo gori.

Pa šta moramo da uradimo?

Šta ja zapravo od vas tražim?

Potrebno nam je više finansiranja
u istraživačke projekte.

Kada se zemlje nađu sve zajedno
na mestu kao što je Kopenhagen,

ne treba da raspravljaju samo o CO2.

Trebalo bi da raspravlju pitanju inovacija

i bili biste zapanjeni
koliko je smešno nizak nivo ulaganja

u ove inovativne pristupe.

Moramo da podstičemo tržište,
CO2 takse, ograničimo trgovinu,

nešto što će proširiti ideju svuda.

Moramo da prenesemo poruku.

Moramo da vodimo jedan racionalniji
dijalog, razumljiviji dijalog,

uključujući tu i korake koje vlada čini.

Ovo je važna želja,
ali mislim da je moguće ostvariti je.

Hvala vam.

(Aplauz)

(Kraj aplauza)

Kris Anderson: Hvala. Hvala.

(Aplauz)

KA: Hvala.

Da bih razumeo malo više
o projektu TerraPower,

pre svega, možete li nagovestiti
kolikih bi razmera bila ta investicija?

Bil Gejts: Da bi se napravio
softver, kupio super-kompjuter,

angažovali svi vrhunski naučnici,
što smo mi učinili,

to je svega desetak miliona,

i kada budemo testirali
naš materijal u ruskom reaktoru

da bismo se uverili da naš
materijal ispravno funkcioniše,

tada će biti potrebno
nekoliko stotina miliona.

Teža stvar je napraviti pilot reaktor,

naći nekoliko milijardi,
naći regulator, lokaciju

kako bi se napravo prvi ovog tipa.

Kada se napravi prvi

i ukoliko se pokaže
da funkcioniše prema predviđanjima,

onda će biti jasno kao dan,
jer je ekonomija, gustina energije,

toliko drugačija od nuklearne
koju poznajemo.

KA: Znači, ukoliko sam dobro razumeo,
to uključuje gradnju duboko u zemlju

skoro kao neka vrsta
vertikalnog stuba nuklearnog goriva,

u ovog utrošenog uranijuma,

i onda proces započinje
na vrhu i ide ka dole?

BG: Tako je. Danas se uvek
reaktor dopunjava gorivom,

tako da imate mnogo ljudi i mnogo
kontrola koje mogu načiniti grešku,

na mestu gde se otvara
i gde se stvari ubacuju i izbacuju.

A to nije dobro.

Ako imate veoma jeftino gorivo
koje možete usuti za narednih 60 godina -

zamislite to kao deblo -

ubacite unutra i nemate više tih problema.

To samo postoji unutra i sagoreva
narednih 60 godina, dok ne završi.

KA: To su nuklearne elektrane koje koriste
svoj sopstveni otpad kao gorivo.

BG: Da. Ono što se dešava sa otpadom,

možete ga ostaviti tamo -
ima mnogo manje otpada ovakvim pristupom -

onda, možete ga jednostavno uzeti,

i staviti u drugi reaktor i sagorevati.

A počinjemo tako što uzimamo
postojeći današnji otpad,

koji se nalazi u rashladnim bazenima
ili u skladištima u reaktorima.

To je naše gorivo sa kojim počinjemo.

I sada, ono što je bio problem
kod tih reaktora se sada ubacuje u naše,

i na taj način se drastično
redukuje nivo otpada

kako se ide kroz ovaj proces.

KA: U Vašim govorima pred
različitim ljudima po celom svetu

vezanim za mogućnosti o kojima govorimo,

gde je najveće interesovanje
za stvarnu realizaciju ovoga?

BG: Pa, nismo izabrali konkretno mesto,

i svuda postoje razna interesantna pravila

kad god se pomene nešto
što sadrži reč "nuklearno",

tako imamo mnogo interesenata,

ljudi iz kompanije
su bili u Rusiji, Indiji, Kini.

Ja sam se video sa sekretarom
za energetiku ovde,

razgovarali smo o tome kako se to uklapa
u postojeći energetski program.

I ja sam optimističan.

Znate da su Francuzi
i Japanci uradili već nešto.

Ovo je varijanta nečega što se već radilo.

Ovo je značajan napredak,
ali je slično brzom reaktoru,

i dosta zemalja ih je već gradilo,

tako da svako ko je napravio brzi reaktor

je kandidat da bude prvi
gde će se graditi ovaj tip.

KA: I po Vašem mišljenju,
vreme i verovatnoća

da će ovako nešto zbilja zaživeti?

BG: Pa, potrebni su nam -
za jedan od ovih elektro-generatora

što je izuzetno jeftino,

imamo 20 godina da osmislimo
i 20 godina da implementiramo.

To je neka vrsta roka
koju nam je dala prirodna sredina

i koji moramo da ostvarimo.

I TerraPower, ako stvari budu
tekle kako treba, čemu se nadamo,

bi mogla ostvariti to.

I postoje, na sreću, desetine kompanija,

potrebno je da ih bude stotine,

koje će se, ukoliko njihova
nauka bude napredovala,

ukoliko fondacije budu finansirale
njihove pilot projekte,

takmičiti oko ovoga.

I najbolje je ako više njih uspe,

jer ćete onda koristiti
kombinaciju ovih stvari.

Definitivno nam je potrebna
makar jedna da bismo uspeli.

KA: U terminima mogućih promena
velikih razmera koje su u igri,

da li je ovo najveća po Vašem mišljenju?

BG: Prodor u energiji je najvažnija stvar.

Bio bi čak i da ne postoje
problemi u prirodnoj sredini,

ali oni čine ovaj problem još značajnijim.

U nuklearnom prostoru,
postoje drugi inovatori.

Mi ne poznajemo toliko dobro
njihov rad kao što poznajemo naš,

ali recimo modulacija,
to je drugačiji pristup.

Tu je i reaktor na bazi vode,
koji deluje dosta komplikovano,

ali možda i oni to kažu za nas.

I tako, postoje različiti pristupi,

ali lepota ovoga je ta
da molekul uranijuma

ima milion puta više energije
od recimo, molekula uglja,

i tako, ukoliko se možete nositi
sa negativnim stranama,

kao što je pre svega radijacija,

a onda i troškovi,

potencijalni uticaji na zemlju
i druge različite stvari,

onda je ovo zaista
posebna vrednost za sebe.

KA: A ako to ne uspe, šta onda?

Da li ćemo morati da počnemo
sa nekim vanrednim merama

da bismo zadržali
stabilnu temperaturu na zemlji?

BG: Ukoliko dođete u takvu situaciju,

to je kao da ste se prejeli,
i samo što niste dobili srčani udar.

Gde onda idete?

Biće vam potrebna
operacija na srcu ili tako nešto.

Postoji vrsta istraživanja
koja se zove geoinženjering,

koja se bazira na različitim tehnikama
koje bi odložile pregrejavanje

i na taj način nam kupile 20
do 30 godina da se saberemo.

E sada, to je samo
neka vrsta polise osiguranja.

Nadamo se da neće biti potrebe za njom.

Neki kažu da uopšte ne treba
raditi na polisi osiguranja

jer se možete ulenjiti,

jer ćete nastaviti da jedete znajući
da će vas operacija srca spasiti.

Nisam siguran da je to mudro,
imajući u vidu važnost problema,

ali postoji diskusija
na nivou geoinženjeringa

o tome da li to treba imati u rezervi
u slučaju da se stvari odviju brže,

ili ova inovacija ide dosta sporije
nego što očekujemo.

KA: Skepticima o klimatskim problemima:

da imate rečenicu ili dve da im uputite,

kako biste ih ubedili da nisu u pravu?

BG: Na žalost, skeptici
dolaze sa različitih strana.

Oni koji imaju prave
naučne argumente su malobrojni.

Da li oni govore o negativnim
povratnim efektima

koji imaju veze sa oblacima
koji neutralizuju stvari?

Postoji jako, jako malo stvari
koje oni mogu i pomenuti,

šansa je jedan u milion
za takvu neku stvar.

Glavni problem koji mi ovde imamo
je nekako sličan AIDS-u.

Napraviš grešku sada,
a plaćaš je mnogo kasnije.

Tako kada imate mnogo
različitih hitnih problema,

ideja da sada snosite bol koja će se
tek kasnije pokazati kao dobit -

pomalo postajete nesigurni u to.

Zapravo, Izveštaj o klimatskim promenama
ne pokazuje da je to nužno najteži slučaj,

i postoje ljudi u bogatim zemljama
koji su pogledali taj izveštaj

i rekli da to nije toliko važna stvar.

Činjenica je da je to taj nesiguran deo
koji bi trebao da nas pokreće.

Ali moj san je, ukoliko se ovo
može učiniti ekonomičnim,

i dostići CO2 ograničenja,

onda će skeptici reći, u redu,

nije mi važno to što se ne emituje CO2,

nekako bih želeo da se emituje,

ali prihvatiću to jer je jeftinije
od onoga prethodnog.

(Aplauz)

KA: Znači, to bi bio Vaš odgovor
argumentima Bjorna Lomborga,

a to je da ukoliko svu energiju utrošite
na rešavanje problema sa CO2,

to će ugroziti ostvarivanje
drugih važnih ciljeva

kao što su pokušaji smanjenja
siromaštva i malarije i tako dalje,

i da je to glupo trošenje resursa

kada postoje pametnije stvari
koje bi trebalo raditi.

BG: Stvarni troškovi
razvoja i istraživanja -

recimo SAD treba da potroši 10 milijardi
godišnje više nego što trenutno troši -

to nije toliko dramatična promena.

Ne bi trebalo da oduzima od drugih stvari.

Radi se o tome da kada
investirate velike pare,

razumni ljudi se možda neće složiti,

na nešto što je ekonomski neisplativo
i pokušavate da to finansirate,

to je, po meni, bacanje para.

Osim ako je to nešto na samoj prekretnici

da postane veoma jeftino.

Mislim da bi trebalo da isprobamo
više stvari koje imaju potencijal

da postanu jeftinije.

Ako se kompromis koji pravite
kreće u tom smeru

da će energija biti superskupa,

bogati će moći da to sebi priušte.

Svi mi ovde bismo mogli plaćati
pet puta više našu energiju

a da to ne utiče na promenu
našeg životnog stila.

Ali to bi bila katastrofa
za one dve milijarde.

Čak se i Lomborg promenio.

Njegov glavni adut sada je:

zašto se ne diskutuje malo više
o istraživanju i razvoju?

On je još uvek, zbog ranijih stvari,

povezan sa skepticima,

ali shvata da su postali
prilično usamljeni,

i stoga on ističe ovo
u vezi sa istraživanjem i razvojem.

I tako tu postoji samo mala nit
onoga što ja smatram da je prihvatljivo.

Smešno je koliko malo se investira
u istraživanje i razvoj.

KA: Bil, verujem da govorim
u ime većine ljudi ovde

kada kažem da se zaista nadam
da će Vam se želja ispuniti.

Mnogo hvala.

BG: Hvala.

(Aplauz)