Posle milijardi godina monotonije, kosmos se budi

Teorijski fizičar Dejvid Dojč iznosi umno-izazovnu meditaciju o "velikoj monotoniji" - ideji da se ništa novo nije pojavilo u kosmosu milijardama godina - i pokazuje kako sposobnost čovečanstva da stvara objašnjavajuće znanje može biti stvar koja preokreće ovaj trend. "Ljudi nisu igračke kosmičkih sila," on kaže. "Mi smo korisnici kosmičkih sila."

Radujem se što vam se obraćam ovom
visokotehnološkom metodom.

Od svih ljudi koji su ikada živeli,

ogromnoj većini bi ovo što radimo ovde

bilo nezamislivo, neverovatno.

Jer, hiljadama vekova,

tokom mračnih vremena
pre naučne revolucije

i prosvetiteljstva,

ljudi su imali niska očekivanja.

Za svoje živote,
za živote svojih potomaka.

Tipično, očekivali su

da ništa značajno novo ili bolje
ne bude postignuto, ikada.

Ovaj pesimizam se poznato
pojavljuje u Bibliji,

u jednom od malog broja biblijskih
tekstova sa imenovanim autorom.

On je nazivan Propovednikom
(hebr. Kohelet), i bio je zagonetni momak.

Pisao je: "Što je bilo to će i biti,

što se činilo to će se i činiti,

i nema ništa novo pod suncem.

Ima li što za što bi ko rekao:
Vidi, to je novo?

Ne, već je bilo za vijekova
koji su bili prije nas."

Propovednik je opisivao svet bez noviteta.

Pod novitetima mislim na nešto novo
u Propovednikovom smislu,

ne prosto na nešto što se promenilo,

nego na značajnu promenu,
sa trajnim efektima,

gde bi ljudi zaista rekli,

"Vidi, ovo je novo,"

i, poželjno bi bilo, "dobro."

Dakle, čisto nasumične
promene nisu noviteti.

Dobro, Heraklit jeste rekao da čovek
ne može kročiti u istu reku dva puta,

jer to nije ista reka,
i on nije isti čovek.

Ali ako se reka menja nasumice,

ona u suštini jeste ista reka.

Nasuprot tome,

ako se ideja u jednom umu
proširi na druge umove,

i promeni živote generacijama unapred,

to jeste novitet.

Ljudski život bez noviteta

je život bez kreativnosti, bez napretka.

To je statično društvo, igra nulte sume.

To je bio životni pakao
u kome je Propovednik živeo.

Kao i svi drugi, do pre nekoliko vekova.

Bio je pakao, jer za ljude,

patnja je tesno povezana sa statičnošću.

Jer statičnost nije samo frustrirajuća.

Svi izvori patnje -

glad, pandemije, nadolazeći asteroidi,

i stvari kao rat i ropstvo,

pogađali su ljude samo dok nismo
stvorili znanje da ih sprečimo.

Postoji priča u noveli Somerseta Moma
"O ljudskom robovanju"

o prastarom mudracu

koji rezimira čitavu istoriju
čovečanstva kao,

"Rođen je,

patio je, i umro je."

I nastavlja se:

"Život je bio beznačajan,
a smrt bez posledica."

I zaista, ogromna većina ljudi
koji su ikada živeli

imala je živote patnje i napornog rada,

pre nego što su umrli mladi i u agoniji.

I da, u većini generacija

ništa nije dalo nikakve nove posledice
za naredne generacije.

Ipak, kada su drevni ljudi pokušavali
da objasne svoje okolnosti,

tipično su to radili
u grandioznim kosmičkim metaforama.

Što je bila ispravna stvar,
kako se ispostavlja.

Iako su njihova konkretna objašnjenja,
njihovi mitovi,

bili najvećim delom pogrešni.

Neki su pokušali da objasne

tmurnost i monotoniju svoga sveta

u smislu beskonačnog kosmičkog rata
između dobra i zla

u kome su ljudi bili bojno polje.

Što je zgodno objasnilo zašto je njihovo
lično iskustvo bilo puno patnje

i zašto se napredak nikad nije događao.

Ali to nije bila istina.

Začuđujuće,

svi njihovi sukobi i patnje

bili su samo zbog načina
kako su procesirali ideje.

Jer su se zadovoljavali dogmama,
i "eto tako" pričama,

umesto da ih kritikuju

i pokušaju da nagađaju bolja objašjenja
sveta i svojih sopstvenih okolnosti.

Fizika dvadesetog veka
jeste stvorila bolja objašnjenja,

ali i dalje u metaforama kosmičkog rata.

Ovoga puta, borci su bili
red i haos, ili entropija.

Ta priča, istina, dozvoljava
nadu za budućnost.

Ali na drugi način je

čak i sumornija nego drevni mitovi,

jer zlikovac, entropija,

je predodređena da odnese konačnu pobedu,

kada neumoljivi zakoni termodinamike
uguše svaku inovaciju

takozvanom toplotnom smrću svemira.

Trenutno, postoji priča
o lokalnoj bitki u tom ratu,

između održivosti, koja je red,

i rasipništva, koje je haos -

to je savremena verzija dobra i zla,

često sa peripetijom
da sami ljudi jesu zlo,

pa ne bi trebalo čak ni da
pokušamo da pobedimo.

A u poslednje vreme,

bilo je priča o još jednom kosmičkom ratu,

između gravitacije, koja urušava svemir,

i tamne energije,
koja ga na kraju raspline.

Tako da ovoga puta,

koja god od ovih kosmičkih sila pobedi,

mi gubimo.

Sva ova pesimistična tumačenja
ljudskih okolnosti

sadrže nešto istine,

ali kao proročanstva,

sva vode u zabludu,
i sva iz istog razloga.

Nijedno od njih ne predstavlja ljude
onim što zaista jesmo.

Kao što je Džejkob Bronovski rekao,

"Čovek nije figura u predelu -

on je onaj koji oblikuje predeo."

Drugim rečima,

ljudi nisu igračke kosmičkih sila,

mi smo korisnici kosmičkih sila.

Reći ću više o tome za trenutak,

ali prvo, kakve to stvari
stvaraju novitete?

Pa, početak univerzuma
sigurno jeste stvorio novitete.

Veliki prasak, pre blizu
14 milijardi godina,

stvorio je prostor, vreme i energiju.

sve što je fizičko.

A zatim, odmah,

ono što ja zovem prvom erom noviteta,

sa prvim atomom, prvom zvezdom,

prvom crnom rupom,

prvom galaksijom.

Ali onda, u nekom momentu,

noviteti su nestali iz kosmosa.

Možda već od pre
12 ili 13 milijardi godina,

ravno sve do današnjeg dana,

više nikada nije bilo nikakve nove vrste
astronomskog objekta.

Bilo je samo ono što ja zovem
velika monotonija.

Dakle, Propovednik
je slučajno bio još više u pravu

o kosmosu iza Sunca

nego što je bio o ispod Sunca.

Dokle god velika monotonija traje,

šta je bilo tamo negde

je zaista šta će i biti.

I nema ničega tamo negde

o čemu se stvarno može reći,
"Vidi, ovo je novo."

Ipak,

u nekom momentu velike monotonije,

bio je događaj -
nebitan u tom trenutku,

pa čak i milijardama godina kasnije,

nije delovao ni na šta
izvan svoje planete -

ali bi na kraju mogao biti u stanju da
uzrokuje kosmički monumentalne novitete.

Taj događaj je nastanak života:

stvaranje prvog genetskog znanja,

kodiranje za biološke adaptacije,

kodiranje za novitete.

Na Zemlji, potpuno je
transformisao površinu.

Geni u DNK jednoćelijskih organizama

stavili su kiseonik u vazduh,

uklonili su CO2,

stavili su kredu i rudu gvožđa u tlo,

teško da ima kubni centimetar površine
sve do neke dubine da je ostao neizmenjen

od tih gena.

Zemlja je postala, ako ne novo
i jedinstveno mesto u kosmičkom rangu,

onda svakako čudno mesto.

Samo kao primer, izvan Zemlje,

detektovano je samo nekoliko stotina
različitih hemijskih supstanci.

Pretpostavimo da ima i nešto više
na beživotnim mestima,

ali na Zemlji,

evolucija je stvorila
milijarde različitih hemikalija.

A zatim prve biljke, životinje,

a zatim, u nekoj nama predačkoj vrsti,

objašnjavajuće znanje.

Po prvi put u kosmosu,
koliko nam je poznato.

Objašnjavajuće znanje je
adaptacija naše vrste koja nas definiše.

Ono se razlikuje
od neobjašnjavajućeg znanja

u DNK, na primer,

po tome što je univerzalno.

To znači, šta god je moguće razumeti,

može se razumeti
kroz objašnjavajuće znanje.

I više, bilo koji fizički proces

može se kontrolisati takvim znanjem,

ograničeno samo zakonima fizike.

I tako, objašnjavajuće znanje, takođe,

je počelo da transformiše površinu Zemlje.

I uskoro, Zemlja će postati
jedini poznati objekat u kosmosu

koji odvraća nadolazeće asteroide
umesto da ih privlači.

Propovednik je bio
razumljivo doveden u zabludu

bolnom sporošću napretka u njegovo doba.

Noviteti u ljudskom životu su bili
previše retiki, previše postepeni,

da bi se primetili tokom jedne generacije.

A u biosferi,

evolucija novitetnih vrsta
je bila još sporija.

Ali obe stvari su se događale.

Dakle, zašto postoji velika monotonija
u kosmosu kao celini,

i šta to čini da naša planeta
preokreće taj trend?

Pa, kosmos kao celina
je relativno jednostavan.

Zvezde su toliko jednostavne,

da možemo predvideti njihovo ponašanje
milijardama godina u budućnost,

i sagledati unatrag
kako su nastale pre milijardi godina.

Dakle zašto je kosmos jednostavan?

U osnovi, zato što velike,
masivne, moćne stvari

snažno deluju na manje stvari,
a ne obrnuto.

Ja to nazivam pravilom hijerarhije.

Na primer, kada kometa pogodi Sunce,

Sunce nastavlja isto kao ranije,

ali je kometa isparena.

Iz istog razloga,

velike stvari nisu pod velikim uticajem
sopstvenih malih delova,

t.j. pod uticajem detalja.

Što znači da je njihovo
sveukupno ponašanje

jednostavno.

I pošto ništa veoma novo ne može
da se dogodi stvarima

koje ostaju jednostavne,

pravilo hijerarhije, uzrokujući
jednostavnost u velikim razmerama,

je uzrokovalo veliku monotoniju.

Ali, spasonosni izlaz je

da pravilo hijerarhije nije zakon prirode.

Samo se desilo da se ono održalo
do sada u kosmosu,

osim ovde.

U našoj biosferi,
objekti veličine molekula, geni,

kontrolišu nesrazmerno ogromne resurse.

Prvi geni za fotosintezu,

uzrokovanjem sopstvenog širenja,

a zatim transformisanjem površine planete,

prekršili su i preokrenuli
pravilo hijerarhije

sa neverovatnim faktorom od 10 na 40-i.

Objašnjavajuće znanje je
potencijalno daleko moćnije

zbog univerzalnosti,

i brže se stvara.

Kada ljudsko znanje dostigne
faktor od 10 na 40-i.

ono će otprilike kontrolisati
čitavu galaksiju,

i gledaće dalje iza.

Dakle ljudi,

i bilo koji drugi kreatori objašnjenja
koji možda negde postoje,

su vrhovni izvršioci inovacija za kosmos.

Mi smo razlog i sredstvo

pomoću kojeg noviteti
i kreativnost, znanje, napredak,

mogu imati objektivne,
krupne fizičke efekte.

Iz ljudske perspektive,

jedina alternativa
životnom paklu statičnih društava

je kontinualno stvaranje novih ideja,

ponašanja, novih vrsta objekata.

Ovaj robot će uskoro biti zastareo,

zbog novog objašnjavajućeg
znanja, napretka.

Ali iz kosmičke perspektive,

objašnjavajuće znanje
je pogubitelj pravila hijerarhije.

Ono je uništitelj velike monotonije.

Dakle ono je stvaralac
naredne kosmološke ere,

Antropocena.

Ako se može govoriti o kosmičkom ratu,

to nije taj koji je prikazan
u onim pesimističnim pričama.

To je rat između monotonije i noviteta,

između zastoja i kreativnosti.

I u ovom ratu,

našoj strani nije suđeno da izgubi.

Ako odlučimo da koristimo
našu jedinstvenu sposobnost

stvaranja objašnjavajućeg znanja,

mogli bismo da pobedimo.

Hvala.

(Aplauz)