Mi ne ostavljamo tugu iza sebe, već nastavljamo život sa njom

U govoru koji je ujedno i srceparajući i urnebesan, spisateljica i podkasterka Nora Makinerni deli svoju teško stečenu mudrost o životu i smrti. Njen iskreni pristup onome sa čim ćemo se, budimo realni, svi suočiti, je koliko oslobađajući, toliko i potresan. Ona nas najsnažnije ohrabruje da promenimo način na koji pristupamo tuzi. „Osoba koja tuguje će se ponovo smejati i osmehivati,“ kaže ona. „Nastaviće dalje sa svojim životom. Ali to ne znači da je ostavila tugu iza sebe.“

Godina 2014. je bila važna za mene.

Da li ste ikada imali tu

veliku, važnu godinu?

U mom slučaju, bilo je ovako:

Trećeg oktobra sam izgubila drugu bebu.

Onda mi je 8. oktobra tata umro od raka.

A onda je 25. novembra umro moj muž Aron

nakon tri godine borbe
sa glioblastomom u 4. stadijumu,

što je samo fensi reč za tumor mozga.

Dakle, baš sam zabavna.

(Smeh)

Ljudi stalno vole da me zovu da izađemo.

Društveni život prebukiran.

Uglavnom, kada pričam
o ovom periodu svog života,

reakcija koju dobijem je u suštini:

(Uzdah)

„Ne mogu - ne mogu da zamislim."

Ali mislim da možete.

Mislim da možete.

I mislim da treba

jer, jednog dana, i vama će se to desiti.

Možda ne baš ovi gubici
ovim redom i ovom brzinom,

ali kao što rekoh, ja sam zabavna

i istraživanje koje sam videla
će vas zapanjiti:

svi koje volite imaju 100% šanse da umru.

(Smeh)

I zato ste došli na TED.

(Smeh)

(Aplauz)

Pošto sam doživela sve ove gubitke,

ostvarila sam karijeru
pričanja o smrti i gubitku,

ne samo o sopstvenim,
jer ih je prilično lako rezimirati,

već i gubicima i tragedijama
koje su drugi ljudi iskusili.

Moram da kažem da je to branša.

(Smeh)

Uska branša, i volela bih
da više zarađujem, ali...

(Smeh)

Napisala sam neke
vrlo stimulativne knjige,

vodim vrlo stimulativni podkast,
osnovala malu neprofitnu organizaciju.

Pokušavam da uradim sve što mogu

da se pobrinem da je ljudima prijatno
u neprijatnoj situaciji,

a tuga zbog nečije smrti
je jako neprijatna.

Jako je neprijatna,
pogotovo ako je tuđa tuga.

Deo tog posla je jedna grupa
koju sam osnovala sa prijateljicom Mo,

koja je takođe udovica;

zovemo je Klub zgodnih mladih udovica.

(Smeh)

To je pravi klub, imamo članske karte

i majice.

Kada vam neko umre,
muž, žena, devojka, dečko,

bukvalno nije važno jeste li bili u braku,

prijatelji i porodica će tražiti

među prijateljima prijateljevih prijatelja

dok ne nađu nekog ko je prošao
kroz nešto slično,

i onda vas gurnu jedno drugom

kako biste mogli da popričate
i ne prenosite vašu tugu na druge.

(Smeh)

To mi radimo.

Imamo niz malih grupa

u kojima muškarci, žene, oni koji su gej,
strejt, u braku ili sa partnerom

mogu pričati o osobi koja je umrla

i reći stvari

koje drugi ljudi u njihovom životu
još uvek nisu spremni ili voljni da čuju.

Razgovori su raznovrsni.

Na primer: „Muž mi je umro
pre dve nedelje,

a ne prestajem da mislim o seksu,
je li to normalno?“

Da.

„Šta ako je u pitanju jedan brat
iz emisije Property Brothers?“

Manje normalno, ali prihvatam.

(Smeh)

Ili stvari kao: „Kada sam u javnosti
i vidim starce kako se drže za ruke,

parove koji su očigledno
zajedno decenijama,

kada ih vidim i zamislim

sve stvari koje su zajedno prošli,

one dobre i one loše,

svađe oko toga ko će izneti smeće...

srce mi se prosto ispuni besom.“

(Smeh)

Pronalazim se u ovom primeru.

Većina razgovora koje vodimo u grupi

mogu i ostaće među nama,

ali ima stvari o kojima pričamo

od kojih ostatak sveta -
sveta kojem je tuga bliska

a koji još nije pogođen tugom -

može da ima koristi.

A ako niste shvatili,

zanimaju me, tj. sposobna sam
samo za nenaučna istraživanja,

pa sam otišla u Klub
zgodnih mladih udovica

i rekla: „Zdravo, prijatelji, sećate se
kada vam je neko umro?“ Sećali su se.

„Sećate se svih stvari
koje su vam ljudi rekli?“

„O, da.“

„Koje ste najviše mrzeli?“

Dobila sam mnogo komentara
i odgovora, ljudi kažu mnogo toga,

ali dva odgovora su se brzo istakla.

„Nastaviti sa životom.“

Od 2014. godine,

reći ću vam da sam se ponovo udala
za vrlo zgodnog muškarca Metjua,

i imamo četvoro dece
u našoj spojenoj porodici,

živimo u predgrađu Mineapolisa,
u Minesoti, u SAD-u.

Udomili smo psa.

(Smeh)

Vozim mini kombi,

onaj kojem se otvaraju vrata bez dodira.

(Smeh)

Dakle, po svim merilima
(mezhure), život je dobar.

Takođe, nikad nisam
tako rekla „merilima“ (mezhure).

Nikad nisam to tako rekla.

(Smeh)

Ne znam odakle mi to.

(Smeh)

Nikad nisam čula da neko to tako kaže.

Izgleda kao da bi trebalo tako da se kaže,

i zato je engleski jezik glupost...

(Smeh)

Impresionirana sam bilo kim ko ga govori

pored jezika koji ima smisla - odlično.

(Smeh)

No, po svim merilima (measure)...

(Smeh)

Po svim merilima, život je stvarno,
stvarno dobar, ali ja nisam zaboravila.

Nisam ostavila tugu iza sebe,
i toliko mrzim taj izraz,

i razumem zašto ga ljudi mrze.

Jer u skladu s njim,

Aronov život, smrt i ljubav
su samo trenuci

koje mogu ostaviti iza sebe -
i to bi i trebalo da uradim.

Kada pričam o Aronu,
lako pređem na sadašnje vreme,

i uvek sam mislila da je to čudno.

A onda sam primetila da svi to rade.

I to nije zato što poričemo realnost
ili zato što smo zaboravni,

već zato što su ljudi koje volimo,
koje smo izgubili,

i dalje tu za nas.

E pa, kada kažem: „O, Aron je...“

To je zato što i dalje jeste.

Ne kao što je bio pre,

što je bilo mnogo bolje,

i ne onako kako vernici
pokušavaju da mi objasne.

On je prosto neizbrisiv,

tako da je za mene prisutan.

Ovde,

prisutan je u poslu koji se bavim,

u detetu koje smo imali zajedno,

u ovo troje dece koje odgajam,

koja ga nikada nisu upoznala,
koja nemaju njegov DNK,

ali su u mom životu
samo zato što sam imala Arona

i zato što sam ga izgubila.

Prisutan je i u mom braku sa Metjuom,

jer su me Aronov život, ljubav i smrt

učinili osobom kojom je Metju
poželeo da se oženi.

Tako da nisam ostavila Arona iza sebe,

nastavila sam dalje sa njim.

(Aplauz)

Prosuli smo Aronov pepeo
u njegovu omiljenu reku u Minesoti,

i kada je kesa bila prazna -

jer kada vas kremiraju,
stanete u plastičnu kesu -

bilo je još pepela na mojim prstima.

Mogla sam samo da stavim ruke
u vodu i da ih isperem,

ali umesto toga, oblizala sam šake,

jer sam se toliko uplašila
da ću izgubiti više nego što već jesam,

i očajnički sam želela da budem sigurna
da će uvek biti deo mene.

Naravno da će biti.

Jer kada gledate nekog svog
kako se kljuka otrovom tri godine,

samo kako bi ostao živ malo duže zbog vas,

to ostaje u vama.

Kada gledate kako vene i od zdravog čoveka
kakav je bio one noći kad vas je upoznao

postaje ništa, to ostaje u vama.

Kada gledate vašeg sina,
koji još nema ni dve godine,

kako prilazi očevom krevetu
poslednjeg dana njegovog života,

kao da zna šta se sprema za nekoliko sati,

i kaže: „Volim te. Gotovo. Pa, pa.“

To ostaje u vama.

Kao kad se konačno zaljubite,
kada se stvarno zaljubite

u nekoga ko vas razume i vidi

i čak i vi shvatite: „O bože,
grešila sam svo ovo vreme.

Ljubav nije takmičenje
ili rijaliti - već je tako mirna,

nevidljiva nit smirenosti
koja povezuje nas dvoje

čak i kada je sve u haosu,

kada se sve raspada,
čak i kada njega nema."

To ostaje u vama.

Mi smo radili nešto -

jer su moje ruke uvek ledene,
a on je tako topao,

pa bih mu ja svoje led ledene ruke
gurnula pod majicu...

i pritisnula ih uz njegovo vrelo telo.

(Smeh)

On je to toliko mrzeo,

(Smeh)

ali je voleo mene,

i nakon što je preminuo,
legla sam u krevet sa Aronom,

stavila svoje ruke ispod njega

i osetila njegovu toplotu.

Ne mogu čak ni da vam kažem
da li su mi ruke bile hladne,

ali vam mogu reći

da sam znala da je to bio poslednji put
da ću to ikada uraditi.

I da će ta uspomena uvek biti tužna.

Ta uspomena će uvek boleti.

Čak i kada budem imala 600 godina
i postanem samo hologram.

(Smeh)

Kao što će me uspomena na upoznavanje
s njim uvek nasmejavati.

Tuga nije izolovan osećaj,

dešava se zajedno i pomešano
sa svim tim drugim emocijama.

Upoznala sam Metjua, mog sadašnjeg muža -

koji ne voli tu titulu,

(Smeh)

iako je tačna.

(Smeh)

Upoznala sam Metjua i...

i čuo se taj uzdah olakšanja
među ljudima koji me vole,

u smislu „Gotovo je!

Uspela je.

Dobila je svoj srećan kraj,
sada možemo kućama.

Bili smo dobri.“

Ta priča je bila privlačna čak i meni,

i mislila sam da sam možda
to i dobila, ali nisam.

Dobila sam drugo poglavlje.

I to jako dobro poglavlje -
volim te dušo -

tako dobro poglavlje.

Pogotovo na početku,
bilo je kao u drugom univerzumu,

ili u jednoj od onih starih knjiga
iz '80-ih „izaberite svoju avanturu"

u kojima imate dva paralelna zapleta.

Otvorila sam svoje srce Metjuu,

a mozak mi je govorio:
„Da li bi htela da razmišljaš o Aronu?

O prošlosti, sadašnjosti, budućnosti,
ma samo hajde", i jesam.

I odjednom, ta dva zapleta
su se zajedno razvijala

i zaljubljivanje u Metjua
mi je pomoglo da uvidim veličinu

onoga što sam izgubila
kada je Aron preminuo.

Jednako važno,

pomoglo mi je da uvidim
da moja ljubav prema Aronu

moja tuga za njim,

i moja ljubav prema Metjuu
nisu oprečne sile.

Već samo dva kraja iste niti.

One su ista stvar.

Ja nisam... šta bi moji roditelji rekli?

Ja nisam posebna.

(Smeh)

Oni su imali četvoro dece,
bili su u fazonu... iskreno.

(Smeh)

Ali i nisam, nisam posebna.

Znam to, potpuno sam svesna

da se po ceo dan, svakog dana,
svuda širom sveta,

dešavaju užasne stvari.

Stalno.

Kao što sam rekla, ja sam zabavna.

Ali užasne stvari se dešavaju,

ljudi svakog dana prolaze kroz duboko
traumatične gubitke koji ih oblikuju.

Kao deo mog posla,

u tom čudnom podkastu koji imam,

ponekad pričam sa ljudima

o najgoroj stvari
koja im se ikada dogodila.

Ponekad, to je gubitak nekog voljenog,

nekada pre nekoliko dana ili nedelja,
godinama ili čak i decenijama pre.

I ti ljudi koje intervjuišem

nisu se učaurili u tom gubitku

i učinili ga centrom života.

Živeli su, njihov svet
je nastavio da se okreće.

Ali oni pričaju sa mnom,
potpunim strancem,

o nekom voljenom ko je preminuo,

jer su to iskustva

koja nas obeleže i deo su nas
jednako kao i ona radosna.

I jednako su trajna.

Dugo nakon što dobijete
poslednji izraz saučešća

ili kuvano jelo.

Mi ne tražimo ljude oko nas

koji prolaze kroz radosti i čuda
i govorimo im da nastave dalje, zar ne?

Ne šaljemo čestitke tipa
„Čestitamo na predivnoj bebi,“

a onda nakon pet godina pomislimo:
„Još jedan rođendan? Prevaziđite to.“

(Smeh)

Da, shvatili smo, napunio je pet godina.

(Smeh)

Super.

(Smeh)

Ali tuga je jedna od onih stvari koju,

kao zaljubiljivanje ili dobijanje deteta
ili gledanje serije „Doušnici“ na HBO,

ne shvatite dok ne shvatite,
dok ne prođete kroz to.

I tek kad prođete kroz to,
tek kad je u pitanju vaša ljubav ili beba,

vaša tuga, prvi red na sahrani,

shvatite.

Razumevanje onog što vam se dešava
nije trenutak u vremenu,

nije kost koja će se ponovo namestiti,

nego ste dotaknuti nečim dugotrajnim.

Nečim neizlečivim.

Nije fatalno, ali ponekad se čini
da bi tuga to mogla biti.

A ako je ne možemo preduprediti
jedni u drugima,

šta možemo uraditi?

Šta drugo možemo osim da probamo
da podsetimo jedni druge

da se neke stvari ne mogu popraviti

i da ne mogu sve rane da se zaleče?

Potrebni smo jedni drugima da se setimo,

da pomognemo jedni drugima da se setimo,

da je tuga skup emocija.

Da možete i da ćete biti tužni, i srećni;
tugovaćete, i moći ćete da volite

u istoj godini ili nedelji, u istom dahu.

Moramo zapamtiti da će onaj koji tuguje
ponovo da se smeje i osmehuje.

Ako ima sreće, ponovo će naći ljubav.

Ali da, apsolutno, nastaviće dalje
sa svojim životom.

Ali to ne znači
da su ostavili tugu iza sebe.

Hvala.

(Aplauz)