Антихероји у нама

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/an-anti-hero-of-one-s-own-tim-adams

Шта нас антихерој може научити о херојским - и понекад нехеројским - особинама које обликују причу једног протагонисте? Од љубоморе до сумње у себе, Тим Адамс нас изазива да размислимо како антихероји одражавају слабости смртника које сви ми поседујемо.

Лекција: Тим Адамс; анимација: Вуд Гоблин Студиос.

Књижевни критичар Нортроп Фрај
једном је приметио

да су књижевни хероји из наших
примитивних дана били скоро као богови,

а како је цивилизација напредовала, сишли
су са планине богова, да тако кажемо,

и постали сличнији људима,
са више мана и мање моћи.

Од божанствених хероја попут Херкула,

спуштајући се до чудесних,
али смртних хероја попут Беовулфа,

до великих вођа попут краља Артура

и великих, али мањкавих хероја
попут Магбета или Отела.

Чак и ниже од оних неочекиваних хероја
попут Харија Потера,

Лука Скајвокера или Хикапа,

док не достигнемо дно
и не упознамо антихероја.

Насупрот предрасуди, антихерој
није зликовац, нити антагониста.

Антихерој је заправо главни лик
у неком савременом књижевном делу.

Гај Монтаг из „Фаренхајта 451”,
Винстон Смит из „1984”,

који нехотице изазива оне на власти -

тј. оне који злоупотребљавају своју моћ
да би испирали мозак људима

и натерали их да верују
да је сва кварност друштва елиминисана.

Они који се суптротстављају власти
треба да буду мудри, самоуверени, храбри,

физички снажни, са врстом харизме
која инспирише пратиоце.

Међутим, антихерој у најбољем случају
приказује недовољно развијене особине,

а у најгорем је скроз неспособан.

Прича антихероја углавном тече овако:

Антихерој се првобитно прилагођава,
слепо прихватајући конвенције;

он је типични, беспоговорни,
лоботомизирани члан друштва.

Антихерој се мучи око прилагођавања,
а у међувремену почиње да приговара,

можда и проналази друге маргиналце
са којима ће постављати питања

и, наивно, непромишљено
дели та питања са неким на власти.

Антихерој отворено изазива друштво

и покушава да се бори против лажи
и тактика којима се тлачи народ.

Овај корак за антихероја, ретко је ствар
храброг, мудрог и херојског противљења.

Можда се антихерој бори и успе
да уништи тиранску власт,

са доста немогуће среће.

Можда он или она побегне
и бори се неког другог дана.

Али се ипак често деси да антихерој
бива убијен или лоботомиран

како би се вратио прилагођавању са масом.

Нема херојског тријумфа, ни супротстављања
појединца безличним модерним институцијама

и подстицања других на борбу

или сналажљивог надмудривања
и надјачавања војске зле империје.

Наши приповедајући преци
смирили су наш страх од немоћи

дајући нам Херкула и друге хероје
довољно јаке да победе демоне и чудовишта

за које смо сматрали да вребају у мраку
изван наших логорских ватри.

Међутим, на крају, схватили смо
да чудовишта не леже тамо,

него унутар нас.

Беовулфов највећи непријатељ
била је смртност.

Отелов, љубомора.

Хикaпов, сумња у себе.

А у причама о науспешним антихеројима,
у причама о Гају Монтагу и Винстону Смиту,

савремени приповедачи нас упозоравају,
поигравајући се примитивним страховима

да нисмо довољно јаки
да победимо чудовишта.

Али овога пута, не чудовишта
која беже од логорских ватри,

већ чудовишта која су упалила
ту логорску ватру.