Tri lekcije za započinjanje pokreta od promotera samoodbrane

Sa 16 godina, Rana Abdelhamid je počela da podučava samoodbrani žene i devojke u svom komšiluku. Skoro 10 godina kasnije, ovi časovi u zajednici su prerasli u Maliku, globalnu mrežu koja stvara sigurnost, moć i solidarnost za sve žene. Kako je to uradila? Abdelhamid priča o tri stvari neophodne za izgradnju pokreta od samog početka.

Moja priča počinje 4. jula 1992. godine,

dana kada je moja majka
pratila svoju ljubav sa fakulteta

iz Egipta do Njujorka.

Dok je vatromet eksplodirao
iznad horizonta,

moj otac je u šali
pogledao moju majku i rekao:

„Vidi, draga,

Amerikanci slave tvoj dolazak.“

(Smeh)

Nažalost, nije izgledalo baš kao proslava

kada bismo, dok sam odrastala,
moja majka i ja krenule da iz Kvinsa

tumaramo ulicama Njujorka,

a moja majka sa hidžabom
i dugim haljinama

bi stegla svoju ruku oko mojih prstića

dok bi se suprotstavljala
oštrim komentarima poput:

„Vrati se odakle si došla,“

„Nauči engleski,“

„Glupi imigrant.“

Ove reči su imale za cilj
da se osećamo nebezbedno, nesigurno

u svom komšiluku, u sopstvenoj koži.

Ali zbog tih istih ulica

sam se zaljubila u Njujork.

Kvins je jedno od mesta
sa najviše različitosti na svetu,

gde roditelji imigranti
imaju priče koje uvek počinju

iznosom između tri i 15 dolara u džepu,

putovanjem preko ogromnog mora

i plaćanjem u kešu za sumnjive smeštaje

koji su skrivali porodice
u pretrpanim, oštećenim stanovima.

Upravo te porodice
su toliko naporno radile

da bi se postarale da imamo
bezbedne mikrozajednice -

mi, kao deca imigranata,

da se osećamo podržano i voljeno
u svojim identitetima.

Ali to su uglavnom bile žene.

Te žene su razlog zašto je moja majka,

uprkos izjavama sa kojima se suočavala,

ostala nepokolebljiva.

Te žene su među najsnažnijim ženama

koje sam ikada srela u životu.

Mislim, imale su mreže za sve.

Imale su sistem smenjivanja
za to ko će čuvati čiju decu i kada,

za štednju novca,

za priređivanje zabava sa trbušnim plesom,

učenje Kurana napamet
i učenje engleskog jezika.

Sakupljale bi male zlatne žetone

da bi prikupile sredstva
za lokalnu džamiju.

Upravo su ove žene,

kada sam rešila da nosim hidžab,

bile te koje su me u tome podržale.

Kada su me maltretirali
jer sam muslimanka,

uvek sam se osećala kao da imam vojsku
nepokolebljivih severnoafričkih tetki

koje su mi čuvale leđa.

I tako bih se svakog jutra u 15. godini
probudila, stala pred ogledalo

i obmotala divnu jarku svilu oko glave

kao što to radi moja majka,
i kao što je to činila moja baka.

Jednoga dana, tog leta 2009. godine,

izašla sam na ulice Njujorka

i bila sam na putu da volontiram
u organizaciji protiv nasilja u porodici

koju je osnovala jedna žena
u mom komšiluku.

Sećam se da sam u tom trenutku
osetila trzaj na potiljku.

Onda me je neko povukao i zgrabio,

pokušavajući da mi skine hidžab sa glave.

Okrenula sam se ka visokom muškarcu
sa širokim ramenima,

sa čistom mržnjom u očima.

Borila sam se, uzvratila,

i na kraju sam uspela da pobegnem,

sakrila se u kupatilu
te organizacije i plakala.

Neprestano sam razmišljala:

„Zašto me mrzi?

Ni ne poznaje me.“

Zločini iz mržnje nad muslimanima u SAD

povećali su se za 1 600 procenata
nakon napada 11. septembra,

i jedna na svake četiri žene u SAD

doživi neku vrstu rodnog nasilja.

Možda ne deluje tako,

ali islamofobija i nasilje
usmereno protiv muslimana

su vrsta rodnog nasilja,

imajući u vidu vidljivost
muslimanki sa našim hidžabima.

Nisam bila sama

i to me je užasavalo.

To je podstaklo želju da nešto uradim.

Nateralo me je da istupim
i da se pobrinem da niko koga volim,

da nijedna žena ne mora
da se oseća ovako nesigurno u svojoj koži.

Počela sam da razmišljam
o tome kako su žene u mom komšiluku

uspele da izgrade zajednicu za sebe,

i kako su umele da iskoriste
vrlo malo resursa koje su imale

kako bi nešto ponudile.

Počela sam da razmišljam
o tome šta mogu da ponudim

da bih ženama izgradila
bezbednost i snagu.

Kroz ovo putovanje

sam naučila par stvari,

i to bih želela da podelim
sa vama danas, neke od tih lekcija.

Lekcija broj jedan:

počnite sa onim što znate.

U to vreme sam se bavila šotokan karateom

otkad sam znala za sebe,

i imala sam crni pojas.

Da. Pa sam pomislila - iznenađenje.

(Smeh)

Pomislila sam da bi možda trebalo
da krenem po komšiluku

i učim devojke samoodbrani.

I zaista sam krenula i kucala na vrata,

razgovarala sa vođama zajednice,
sa roditeljima, sa devojkama,

i konačno sam uspela da obezbedim
besplatan podrum mesne zajednice

i da ubedim dovoljno devojaka
da dođu na moj čas.

I zapravo je uspelo,

jer kada sam predložila ideju,

većina odgovora je bila u fazonu:

„U redu, simpatično,

devojka od 155cm sa hidžabom
koja zna karate.

Baš lepo.“

Ali zapravo sam postala kvinska,
njujorška verzija gospodina Mijagija

sa 16 godina,

i počela sam 13 devojaka,
u tom podrumu mesne zajednice

da učim samoodbrani.

Sa svakim potezom samoobrane,

kroz osam susreta za vreme tog leta,

počele smo da shvatamo moć svojih tela,

i počele smo da delimo iskustva

o svojim identitetima.

Ponekad je bilo šokantnih saznanja,

nekad je bilo suza,

ali uglavnom smeha.

Završila sam to leto
sa tim neverovatnim sestrinstvom,

i počela sam da se osećam
mnogo bezbednije u svojoj koži.

I upravo zbog tih žena
smo nastavile da podučavamo.

Nikada nisam mislila da ću nastaviti,
ali nastavile smo da podučavamo.

Danas, posle devet godina, 17 gradova,

12 zemalja, 760 kurseva

i hiljade žena i devojčica,

još uvek podučavam.

Ono što je počelo kao kurs samoodbrane

u podrumu mesne zajednice

sada je međunarodna organizacija

usmerena na stvaranje bezbednosti
i snage žena širom sveta:

Malika.

(Aplauz)

Lekcija broj dva:

počnite od onih koje znate.

Često može biti veoma uzbudljivo,

naročito ako ste stručnjak u nečemu

i želite da ostvarite uticaj,

da upadnete u zajednicu
i mislite da imate čarobni recept.

Ali vrlo rano sam naučila,

kao što je cenjeni filozof
Kendrik Lamar jednom rekao,

da je vrlo važno biti skroman
i spustiti se na zemlju.

U suštini, u 15. godini,

jedina zajednica
sa kojom sam mogla da radim

bile su devojčice od 14 godina
u mom komšiluku,

i to zato što sam im bila drugarica.

Osim toga, nisam znala šta znači biti dete

bengalskih imigranata u Bruklinu,

niti Senegalac u Bronksu.

Ali znala sam devojke koje su bile
povezane sa tim zajednicama,

i bilo je neverovatno kako su već imale

slojeve poverenja, svesti
i odnosa sa svojim zajednicama.

Kao moja majka i žene u njenom komšiluku,

imale su jako snažne društvene mreže,

i radilo se o obezbeđivanju sposobnosti

i verovanja u definiciju
sigurnosti drugih žena.

Iako sam bila instruktorka samoodbrane,

nisam mogla da uđem u neku zajednicu

i definišem sigurnost za neku drugu ženu

koja nije deo moje zajednice.

To je bilo zato što sam,
kako se naša mreža širila,

shvatila da samoodbrana nije samo fizička.

To je zapravo vrlo emotivan posao.

Mislim, imale bismo čas
samoodbrane od 60 minuta,

a zatim bi nam 30 minuta bilo rezervisano
samo za pričanje i isceljivanje.

Tokom tih 30 minuta,

žene bi iznele šta ih je uopšte
dovelo na časove,

ali i druga iskustva sa nasiljem.

Na primer, na jednom od časova,

jedna žena je počela da govori

o tome kako je preko 30 godina bila u vezi
u kojoj je bilo porodičnog nasilja,

i to je bio prvi put
kada je to mogla da izgovori

jer smo joj uspostavili siguran prostor.

To je moćan posao,

ali dešava se samo kada verujemo
u sposobnost žena da same definišu

šta sigurnost i snaga znači za njih.

U redu, što se tiče lekcije broj tri -

a ovo je za mene bilo najteže -

najbitnija stvar u vezi sa ovim
je da počnete sa radošću.

Kada sam počela da se bavim ovim,
reagovala sam na napad zasnovan na mržnji,

pa sam se osećala nesigurno,
nervozno i preplavljeno.

Bila sam jako uplašena.

To ima smisla, jer,
ako se vratite korak unazad,

a pretpostavljam da se mnogo žena
u ovoj prostoriji

verovatno može poistovetiti sa time,

taj preplavljujući osećaj nesigurnosti

je često neprestano uz nas.

Mislim, zamislite ovo:

vraćate se kući kasno noću,
čujete korake iza sebe.

Pitate se da li da hodate brže
ili da usporite.

Držite ključeve u ruci
za slučaj da morate da ih upotrebite.

Kažete: „Pošalji mi poruku
kad dođeš kući, da znam da si bezbedna.“

A to i mislimo.

Bojimo se da spustimo piće.

Bojimo se da govorimo previše
ili premalo na sastanku.

A zamislite da ste žena i crne rase
i transrodna i kvir i Latinoamerikanka

i bez dokumenata
i siromašna i imigrantkinja,

i tek onda možete da zamislite
kako ovaj posao može da preplavi,

naročito u kontekstu lične bezbednosti.

Međutim, kada sam se vratila
unazad da razmislim

o tome šta me je najpre navelo
da se bavim ovim,

počela sam da shvatam
da je to zapravo bila moja ljubav

prema ženama u mojoj zajednici.

Način na koji sam videla da se okupljaju,

njihova sposobnost da stvaraju
jedna za druge,

je ono što me je inspirisalo
da nastavim da ovo radim

iz dana u dan.

Bilo da sam se nalazila
u izbegličkom kampu u Jordanu,

u mesnoj zajednici u Dalasu u Teksasu

ili u kancelariji kompanije
u Silicijumskoj dolini,

žene su se okupljale
na predivno čaroban način,

zajedno su stvarale
i podržavale jedna drugu

na način koji je menjao kulturu

ka osnaživanju žena
i stvaranju sigurnosti za njih.

Tako promena nastaje.

Kroz te veze koje stvaramo zajedno.

Zato ne samo da podučavamo samoodbranu,

već i priređujemo igranke
i okupljanja sa domaćom hranom,

i pišemo ljubavne poruke jedna drugoj

i zajedno pevamo pesme.

Zapravo se radi o prijateljstvu

i toliko je zabavno.

Poslednja stvar kojom bih da zaključim

je da je ključna stvar za mene
u nastavi samoodbrane svih ovih godina

da ja u stvari ne želim da žene,
koliko god da su pokreti samoodbrane kul,

krenu da koriste te tehnike samoodbrane.

Ne želim da nijedna žena mora da smiruje
nekakvu nasilnu situaciju.

Ali da bi se to dogodilo,

nasilje ne bi trebalo da se događa,

a da se nasilje ne bi događalo,

treba da se zaustave sistemi i kulture
koji omogućavaju da dođe do nasilja.

A da bi se to desilo,
treba nam da se udružimo.

Dakle, dala sam vam moj tajni recept,

i sada je na vama.

Da počnete sa onim što znate,
počnete od onih koje znate

i da počnete sa radošću.

Ali samo počnite.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)