Zašto smo trenutno pogođeni Kovidom-19 i kako da se pripremimo za sledeću epidemiju

Gde je nastao novi virus korona, kako se tako brzo proširio, i šta je sledeće? Deleći zapažanja o epidemiji, ekspertkinja za globalno zdravlje i članica programa TED Fellows, Alana Šeik, prati širenje Kovida-19, raspravlja zašto putne restrikcije nisu delotvorne i ističe promene u zdravstvu do kojih mora da dođe širom sveta kako bismo se pripremili za sledeću pandemiju. „Moramo da se postaramo da svaka država na svetu ima kapacitete da identifikuje nove bolesti i da ih leči”, kaže ona.

Želim da otpočnem iznoseći
neke od mojih kvalifikacija

kako bih vam govorila o ovome

jer, pravo da vam kažem,

zaista, zaista ne bi trebalo
da slušate bilo koga s mišljenjem

o Kovidu-19.

(Smeh)

Dakle, radim u oblasti
globalnog zdravlja oko 20 godina,

a moja naročita tehnička specijalnost
su zdravstveni sistemi

i šta se desi kad zdravstveni sistemi
pretrpe ozbiljan šok.

Takođe sam radila
kao novinarka za globalno zdravlje;

pisala sam o globalnom zdravlju
i biološkoj bezbednosti

za novine i internet portale

i objavila sam pre nekoliko godina knjigu

o većim pretnjama po globalno zdravlje
s kojima smo suočeni kao planeta.

Pružala sam podršku i predvodila
epidemiološke napore

koji sežu od procene
bolničkih centara za ebolu

do posmatranja prenosa tuberkuloze
u zdravstvenim ustanovama

i bavila sam se pripremom za ptičji grip.

Imam master diplomu
iz oblasti međunarodnog zdravlja.

Nisam lekarka. Nisam medicinska sestra.

Moja specijalnost nije nega pacijenata
ili briga o pojedincima.

Moja specijalnost je posmatranje
populacija i zdravstvenih sistema,

šta se desi kada se bolesti
kreću na većem nivou.

Ukoliko bismo rangirali izvore
iz oblasti ekspertize za globalno zdravlje

na skali od jedan do 10,

pri čemu je jedan nasumična osoba
koja besedi na Fejsbuku,

a 10 je Svetska zdravstvena organizacija,

rekla bih da možete da me smestite
otprilike na broj sedam ili osam.

Zato, imajte to na umu dok vam se obraćam.

Započeću sa osnovnim stvarima
jer mislim da se to izgubilo

u medijskoj buci oko Kovida-19.

Dakle, Kovid-19 je virus korona.

Virusi korona su naročit podskup virusa

i oni imaju neke jedinstvene
karakteristike kao virusi.

Koriste RNK, umesto DNK,
kao svoj genetski materijal

i prekriveni su bodljama
na površini virusa.

Koriste ove bodlje da napadnu ćelije.

Te bodlje su kruna u virusu korona.

Kovid-19 je poznat kao novi virus korona

jer smo sve do decembra
bili čuli za šest virusa korona.

Kovid-19 je sedmi.

Novi je za nas.

Tek smo mu sekvencirali genom,

tek je dobio ime.

Zato je nov.

Ako se sećate SARS-a,
teškog akutnog respiratornog sindroma,

ili MERS-a,

bliskoistočnog akutnog
respiratornog sindroma,

to su bili virusi korona.

I oba su nazvana respiratornim sindromima

jer to virusi korona rade -

napadaju vam pluća.

Zbog njih ne povraćate,
ne krvarite iz očiju,

nemate krvarenja.

Ustreme vam se na pluća.

Kovid-19 nije drugačiji.

Uzrokuje niz respiratornih simptoma

koji sežu od suvog kašlja i groznice,

sve do smrtne virusne upale pluća.

A taj raspon simptoma je jedan od razloga

zašto je bilo tako teško
pratiti ovu epidemiju.

Mnogi ljudi dobiju
toliko blagi oblik Kovida-19,

njihovi simptomi su toliko blagi
da čak ni ne idu kod lekara.

Nisu registrovani u sistemu.

Naročito deca lako preleže Kovid-19,

a za to bi svi trebalo da smo zahvalni.

Virusi korona su zoonoze,

a to znači da se prenose
sa životinja na ljude.

Neki virusi korona, poput Kovida-19,
takođe se prenose sa osobe na osobu.

Oni koji se prenose među ljudima
putuju brže i dalje,

baš poput Kovida-19.

Zaista je teško rešiti se zoonoza

jer imaju životinjski rezervoar.

Jedan od primera je ptičji grip,

koji možemo da uništimo
kod domaćih životinja, kod ćurki, patki,

ali on se stalno vraća svake godine
jer nam ga donose divlje ptice.

Ne slušate mnogo o tome

jer se ptičji grip ne prenosi
sa osobe na osobu,

ali svake godine širom sveta
imamo epidemije na farmama živine.

Kovid-19 je najverovatnije
prešao sa životinja na ljude

na pijaci za divlje životinje
u Vuhanu u Kini.

A sad nešto manje osnovne stvari.

Ovo nije poslednja veća epidemija
koju ćemo da vidimo.

Biće još više izbijanja
i biće još više epidemija.

Ne govorimo o možda. Govorimo o datosti.

A to je rezultat toga
kako mi kao ljudska bića

interagujemo sa našom planetom.

Ljudski izbori nas guraju ka situaciji

u kojoj ćemo da imamo više epidemija.

Delimičan razlog su klimatske promene

i način na koji sve toplija klima
čini svet pogodnijim mestom

za viruse i bakterije.

Međutim, i način na koji se probijamo do
poslednjih divljih mesta na našoj planeti.

Kada palimo i oremo kišne šume Amazonije

kako bismo imali jeftinu zemlju za imanja,

kada se i poslednji afrički žbun
pretvori u farmu,

kada divlje životinje u Kini
budu istrebljene zbog lova,

ljudska bića dolaze u dodir
sa populacijom divljači

sa kojom nikad pre nisu bili u dodiru,

a te populacije imaju nove tipove bolesti:

bakterije, viruse,
stvari za koje nismo spremni.

Naročito šišmiši

imaju reputaciju da su domaćini
za bolesti koje mogu da zaraze ljude,

ali nisu jedina životinja
kod koje je tako.

Dakle, dokle god udaljena mesta
pretvaramo u manje udaljena,

imaćemo iznova i iznova epidemije.

Ne možemo da zaustavimo epidemije
karantinima ili putnim restrikcijama.

To je prvo na šta svi pomisle:

„Zaustavimo ljudsko kretanje.
Zaustavimo epidemiju.”

Međutim, činjenica je da je zaista teško
uspostaviti dobar karantin.

Zaista je teško uspostaviti
putne restrikcije.

Čak i države koje su napravile
ozbiljna ulaganja u javno zdravstvo,

poput SAD-a i Južne Koreje,

ne mogu da uspostave
taj vid zabrane dovoljno brzo

da zapravo momentalno zaustave epidemiju.

Postoje logistički
i medicinski razlozi za to.

Ako se trenutno osvrnete na Kovid-19,

čini se da možete da imate period
kada ste zaraženi i nemate simptome

i da bude tako čak 24 dana.

Pa ljudi hodaju okolo sa virusom
ne pokazujući znake.

Njih neće zatvoriti u karantin.
Niko ne zna da im je potreban karantin.

Takođe, karantin i putne restrikcije
imaju stvarnu cenu.

Ljudi su društvene životinje,

i opiru se kada pokušate
da ih držite na jednom mestu

i kada pokušavate da ih razdvojite.

Videli smo kod izbijanja ebole
da čim uspostavite karantin,

ljudi počinju da ga izbegavaju.

Pojedinačni pacijenti, ako znaju
da postoji strogi protokol za karantin,

možda neće tražiti medicinsku pomoć

jer ih medicinski sistem plaši
ili ne mogu da priušte negu

i ne žele da budu razdvojeni
od svoje porodice i prijatelja.

Političari, vladini zvaničnici,

kada znaju da će da ih smeste u karantin,

ako govore o epidemijama i slučajevima,

mogu da prikriju stvarne informacije

iz straha da će pokrenuti
protokol o krantinu.

I, naravno, ovi vidovi
tajenja i neiskrenosti

su upravo ono zbog čega je tako teško
pratiti izbijanje bolesti.

Možemo da imamo sve bolje karantine
i putne zabrane, i trebalo bi da imamo,

ali to nam nisu jedine opcije,
i to nam nisu ni najbolje opcije

da se nosimo sa ovim situacijama.

Najbolji način na duže staze
da učinimo epidemije manje ozbiljnim

je da izgradimo
globalni zdravstveni sistem

koji bi pružao podršku ključnim funkcijama
zdravstva u svakoj državi sveta

kako bi sve države, čak i siromašne

bile u stanju da brzo identifikuju i leče
nove zarazne bolesti koje se pojave.

Kina je mnogo kritikovana
zbog njenog odgovora na Kovid-19.

Međutim, činjenica je:
šta da je Kovid-19 izbio u Čadu

koji ima tri i po doktora
na sto hiljada ljudi?

Šta da je izbio
u Demokratskoj republici Kongo,

koja je upravo otpustila s nege
poslednjeg pacijenta od ebole?

Istina je da slične države nemaju sredstva

da odgovore na zarazne bolesti -

ne mogu da leče ljude,
niti mogu dovoljno brzo da prijave

kako bi pomogle ostatku sveta.

Predvodila sam procenu
centara za lečenje ebole u Sijera Leoneu

i činjenica je da su lokalni doktori
iz Sijera Leonea

veoma brzo identifikovali krizu ebole,

pvo kao opasan, zarazan hemoragični virus,

a potom kao ebolu.

Međutim, kada su je identifikovali,
nisu imali resurse da odgovore.

Nisu imali dovoljno doktora,
nisu imali dovoljno mesta u bolnicama

i nisu imali dovoljno informacija
o tome kako da leče ebolu

ili kako da primene kontrolu infekcije.

Jedanaest doktora je umrlo
od ebole u Sijera Leoneu.

Država ih je imala svega 120
kada je kriza počela.

Poređenja radi,

Medicinski centar Dalas Bejlor
ima preko hiljadu zaposlenih lekara.

Ovi vidovi nejednakosti ubijaju ljude.

Prvo ubijaju siromašne ljude
kada epidemija počne,

a potom ubijaju ljude širom sveta

kada se epidemija proširi.

Ako zaista želimo
da usporimo ove epidemije

i da umanjimo njihov uticaj,

moramo da se postaramo
da svaka država u svetu

ima kapacitete
da identifikuje nove bolesti,

da ih leči

i da izveštava o njima
kako bi delili informacije.

Kovid-19 će da bude ogromno breme
za zdravstvene sisteme.

Kovid-19 je takođe razotkrio
neke stvarne slabosti

naših globalnih zdravstvenih
lanaca snabdevanja.

Poručivanje po potrebi i izbegavanje
otpada je sjajno kad sve ide kako treba,

ali u vreme krize, to znači
da nemamo nikakve rezerve.

Ukoliko bolnici - ili državi -

ponestane maski za lice
ili lične zaštitne opreme,

ne postoji veliko skladište puno kutija
u koje možemo da pođemo i uzmemo zalihe.

Zalihe morate da poručite od dobavljača,

morate da sačekate da se proizvedu
i morate da sačekate da ih isporuče,

uglavnom iz Kine.

A radi se o vremenskom odlaganju
onda kada je najvažnije hitro delati.

Da smo bili savršeno spremni za Kovid-19,

Kina bi brže identifikovala epidemiju.

Bili bi spremni da pruže negu
zaraženim ljudima

i ne bi morali da grade nove zgrade.

Delili bi iskrene informacije građanima,

pa ne bismo gledali
sulude glasine kako se šire

društvenim mrežama u Kini.

I delili bi informacije
sa globalnim zdravstvenim autoritetima

kako bi mogli da izveštavaju
nacionalnim zdravstvenim sistemima

i da se pripreme za širenje virusa.

Nacionalni zdravstveni sistemi
bi time bili u stanju da uskladište

zaštitnu opremu koja im je potrebna

i da obuče zdravstvene radnike
u vezi sa lečenjem i kontrolom zaraze.

Imali bismo naučno zasnovane protokole
šta da radimo kada dođe do situacija

poput kruzera sa zaraženim pacijentima.

I imali bismo stvarne informacije
koje se pružaju ljudima svuda,

pa ne bismo gledali nepristojne,
sramotne izlive ksenofobije,

poput napada na Azijate
na ulicama Filadelfije.

Međutim, čak i sa svim tim,

i dalje bismo imali epidemije.

Zbog izbora koje pravimo
po pitanju nastanjivanja planete,

to je neizbežno.

Što se tiče konsenzusa stručnjaka
o Kovidu-19, on glasi:

ovde u SAD-u i globalno

biće gore pre nego što bude bolje.

Gledamo slučajeve međuljuduskog prenosa
koji nemaju veze sa putovanjima,

a koji se dešavaju u zajednicama.

I gledamo ljude zaražene Kovidom-19

kada čak ni ne znamo
odakle je stigla infekcija.

To su znaci epidemije koja se pogoršava,

a ne epidemije koja je pod kontrolom.

Depresivno je, ali nije iznenađujuće.

Globalni zdravstveni eksperti,
kada govore o scenariju za nove viruse,

ovo je jedan od scenarija koji razmatraju.

Svi smo se nadali da ćemo se lako izvući,

ali kada stručnjaci
raspravljaju o planiranju za viruse,

ovo je tip situacije i način
na koji očekuju da će virusi da se kreću.

Želim ovde da završim
uz neke lične savete.

Perite ruke.

Perite ruke mnogo.

Znam da već perete ruke mnogo
jer niste odvratni,

ali perite ruke još više.

Podesite rituale i rutine u svom životu
da se navedete da perete ruke.

Perite ruke svaki put
kada uđete i izađete iz zgrade.

Perite ruke pre ulaska na sastanak
i nakon izlaska sa sastanka.

Uspostavite rituale
koji su zasnovani oko pranja ruku.

Dezinfikujte telefon.

Stalno dirate telefon prljavim,
neopranim rukama.

Znam da ga nosite u kupatilo sa sobom.

(Smeh)

Dakle, dezinfikujte telefon i razmislite
da ga ne koristite toliko često napolju.

Možda bi Tiktok i Instagram
trebalo da budu samo za kuću.

Ne dodirujte lice.

Ne trljajte oči.

Ne grickajte nokte.

Ne brišite nos šakom.

Mislim, ne radite to svakako
jer je ljigavo.

(Smeh)

Ne nosite maske za lice.

Maske za lice su za bolesnike
i zdravstvene radnike.

Ako ste bolesni, vaša maska
zadržava sve vaše kašljanje i kijanje

i štiti ljude oko vas.

A ako ste zdravstveni radnik,

vaša maska je jedno u nizu oruđa

koja se nazivaju ličnom zaštitnom opremom

koju ste obučeni da koristite
kako biste pružili negu pacijentu,

a da se sami ne zarazite.

Ako ste obična, zdrava osoba
koja nosi masku za lice,

od nje vam se samo znoji lice.

(Smeh)

Ostavite maske za lice u radnjama

za doktore, medicinske sestre
i bolesne ljude.

Ako mislite da imate simptome Kovida-19,

ostanite kod kuće
i nazovite doktora za savet.

Ako vam je dijagnostikovan Kovid-19,
zapamtite da je uopšteno veoma blag.

A ako ste pušač,

baš sad je najbolje moguće vreme
da ostavite pušenje.

Mislim, ako ste pušač,

baš sad je uvek najbolje moguće
vreme da ostavite pušenje,

ali ako ste pušač
i zabrinuti ste zbog Kovida-19,

garantujem vam da je ostavljanje cigareta
nešto najbolje što ćete da uradite

da se zaštitite
od najgoreg uticaja Kovida-19.

Kovid-19 je nešto zastrašujuće

u vremenu kada su otprilike
sve naše vesti zastrašujuće.

I postoji mnogo loših, ali primamljivih
opcija da se nosite s tim:

panika, ksenofobija,
agorafobija, autoritarnost,

prepojednostavljene laži zbog kojih
mislimo da su mržnja, bes i samoća

rešenja za epidemije.

Međutim, nisu.

Zbog njih smo samo manje spremni.

Postoji niz dosadnih, ali korisnih opcija

koje možemo da koristimo
kao odgovor na epidemije,

stvari poput unapređenja
zdravstva, ovde i svuda;

ulaganje u zdravstvenu infrastrukturu
i nadgledanje bolesti

kako bismo znali
kada se pojavi nova bolest;

izgradnja zdravstvenih
sistema širom sveta;

napori da ojačamo naše lance nabavki
kako bi bili spremni u slučaju nužde;

i bolja obaveštenost,

kako bismo mogli da govorimo
o izbijanju bolesti i matematici rizika

umesto slepe panike.

Ovde moramo da budemo vođeni jednakošću

jer u ovoj situaciji,
kao i u mnogim drugim,

jednakost je zapravo
u našem ličnom interesu.

Dakle, mnogo vam hvala
što ste me saslušali danas

i mogu li da budem prva
koja će da vam kaže:

operite ruke kada napustite salu.

(Aplauz)