Žalost i ljubav u životinjskom carstvu

Od ožalošćenih orka do uznemirenih slonova, biološka antropološkinja Barbara Dž. King bila je svedok žalosti i ljubavi širom životinjskog carstva. U ovom prosvetljujućem govoru, ona objašnjava dokaze koji podržavaju njeno uverenje da mnoge životinje doživljavaju složene emocije, i predlaže načine na koje svi mi možemo da se moralnije ophodimo prema njima, uključujući svaki put kada jedemo. „Životinje ne tuguju isto kao mi, ali to ne znači da njihova tuga nije stvarna,“ kaže ona. „Stvarna je i boli, i možemo je videti ako tako odlučimo.“

Htela bih da vam danas pričam
o orki po imenu Talekva.

Talekva je naučnicima
takođe poznata kao J35,

jer pliva zajedno sa jatom J
u Sališkom moru.

To su vode koje se protežu kroz
Britansku Kolumbiju i državu Vašington.

Prošle godine, u julu 2018,

već je bila u poodmakloj fazi
17-mesečne trudnoće

i naučnici su bili vrlo uzbuđeni

jer nijedna beba nije preživela
u ovom jatu tri duge godine.

Orke su takođe poznate i kao kitovi ubice.

Oni su izuzetno društvena
i inteligentna bića.

Naučnici su veoma zainteresovani
za njihovo ponašanje

jer u okviru svojih društvenih mreža
razmenjuju navike, informacije,

pa čak i privrženost.

Oni stvaraju istinske kulture okeana.

Ali ovo jato je bilo u nevolji.

Količina kraljevskog lososa, kojeg
orke vole, znatno je opala u regionu,

a zagađenost se povećala.

No, 24. jula je Talekva rodila ćerku

i naučnici su se mnogo radovali
takvom razvoju događaja.

Nažalost, istog dana -
zapravo, ubrzo nakon porođaja -

mladunče je uginulo.

Sledeće što se dogodilo
naelektrisalo je ljubitelje životinja

širom sveta,

jer je Talekva odbila da dopusti
da njena beba sklizne u vodu.

Držala ju je na svom telu
i plivala sa njom.

Ako bi joj ispala,
zaronila bi i spasila je,

a borila se protiv jakih struja pri tome.

Nastavila je da se tako ponaša

17 dana,

i za to vreme je preplivala
više od 1 600 kilometara.

U tom trenutku je pustila bebu
da sklizne u vodu.

Danas Talekva i dalje pliva sa jatom J,

ali njena žalost me još uvek pogađa.

I zaista verujem da je „žalost“
prava reč koju treba koristiti.

Verujem da je žalost prava reč
koju treba koristiti

za brojne životinje koje oplakuju mrtve.

One mogu biti prijatelji,
partneri ili srodnici.

Jer ti vidljivi znaci,
te naznake u ponašanju,

govore nam nešto
o emocionalnom stanju životinje.

Proteklih sedam godina

radim na beleženju primera
žalosti kod životinja -

kod ptica, sisara,

kod pripitomljenih i divljih životinja -

i verujem da je njihova žalost stvarna.

Kažem to tako

jer moram unapred da vam priznam

da se ne slažu svi naučnici sa mnom.

Deo razloga je, rekla bih,

nešto što ja zovem „reč na a“.

Reč na a je antropomorfizam,

i to je oduvek
u velikoj meri bila prepreka

za prepoznavanje emocija kod životinja.

Dakle, antropomorfizam
je kada na druge životinje projektujemo

naše sposobnosti ili naše emocije.

Verovatno se svi možemo
setiti primera ovoga.

Recimo da imamo prijatelja koji nam kaže:

„Moja mačka razume sve što kažem.“

Ili: „Moj pas je tako sladak.

Jutros je trčao po dvorištu
prema veverici,

i znam da samo hoće da se igra.“

Pa, možda.

Ili možda ne.

Skeptična sam u vezi sa takvim tvrdnjama.

Ali žalost je kod životinja drugačija,

jer ne pokušavamo
da čitamo misli životinja.

Gledamo vidljive znakove ponašanja

i pokušavamo da ih protumačimo
dajući im neki smisao.

Istina, naučnici
mi često protivreče i kažu:

„Vidi, životinja je možda pod stresom,

ili je možda samo zbunjena

jer joj je poremećena rutina.“

Ali mislim da ova preterana briga
zbog antropomorfizma

previđa suštinsku stvar.

A to je da životinje mogu
izuzetno brinuti jedna za drugu,

možda se čak i voleti.

A kada je to slučaj,

smrt može probosti srce preživelog.

Priznajmo:

ako poričemo evolutivni kontinuitet,

propuštamo da prihvatimo deo samih sebe.

Dakle, da, verujem da je žalost
kod životinja stvarna

i takođe mislim da, ako je prepoznamo,

možemo učiniti svet
boljim mestom za životinje,

prijatnijim prema životinjama.

Da vam kažem nešto više
o žalosti kod životinja.

Počeću u Keniji.

Vidite ovde slonicu po imenu Elenor

koja se jednog dana pojavila
sa modricama po nogama

i srušila se.

Vidite na levoj strani

da joj je odmah prišla
druga ženka po imenu Grejs

i poduprla je pomoću svoje surle,

u pokušaju da je podigne na noge.

I uspela je,

ali se Elenor onda ponovo srušila.

U ovom trenutku je Grejs
postala vidno uznemirena,

gurala je telo i proizvodila zvuke.

Elenor se ponovo srušila,

i nažalost, uginula je.

Ono što vidite na desnoj strani je ženka
iz druge porodice po imenu Maui

koja je došla nakon što je uginula
i ostala je uz telo.

Tu je držala bdenje,
a čak se i ljuljala od bola

nad telom.

Naučnici koji su posmatrali slonove

pomno su gledali Elenorino telo

sedam dana.

Tokom tih sedam dana,

došla je parada slonova

iz pet različitih porodica.

Neki su samo bili radoznali,

ali drugi su ispoljavali ponašanja

za koje zaista smatram
da se mogu svrstati kao žalost.

Kako žalost izgleda?

To može biti ljuljanje,
kao što rekoh, od tuge.

Može biti i društveno povlačenje,

kada se životinja
samo udalji od prijatelja

i ostane nasamo,

ili ne može da jede i spava kako treba,

a ponekad i depresivno držanje
ili oglašavanje.

Za nas koji izučavamo ovo
može biti veoma korisno

da uporedimo ponašanje preživelog

pre smrti i nakon smrti,

jer to poboljšava tačnost naših tumačenja.

To vam mogu objasniti

kroz priču o dvema patkama
po imenu Harper i Kol.

Dakle, sad smo prešli na ptice.

Harper i Kol su uzgajani
u uzgajivačnici za "foa gra"

i prema njima je okrutno postupano.

"Foa gra" podrazumeva
prisilno hranjenje ptica.

Tako da je to škodilo njihovom telu,
a ni njihov duh nije bio u dobrom stanju.

Ali, na sreću, spašeni su
na farmerskom utočištu u Njujorku.

Tokom četiri godine su se stabilizovali
i brzo sklopili prijateljstvo.

Često su odlazili
do malog jezera na imanju.

Zatim je Kol počeo da dobija
vrlo uporne bolove u nogama

i utočištu je postalo jasno da nad njim
mora biti izvršena humana eutanazija,

i to su i uradili.

Ali onda su radnici u utočištu
učinili sjajnu stvar,

jer su doveli Harpera da vidi telo.

Harper je u početku
gurao telo svog prijatelja,

ali onda je legao preko njega

i ostao tu sa svojim drugom
više od jednog sata.

U nedeljama koje su usledile,

bilo mu je teško.

Vratio bi se na to isto jezero
gde je odlazio sa Kolom

i nije želeo druge prijatelje.

U roku od dva meseca je i on uginuo.

Sa zadovoljstvom mogu reći

da nemaju sve ožalošćene životinje
ovako tužan kraj.

Prošlog leta sam letela u Boston
da bih posetila svoju odraslu ćerku Saru.

Bila sam sa svojim suprugom Čarlijem.

Zaista mi je bio potreban odmor od posla.

Ali sam podlegla
i proverila poslovni imejl.

Znate kako to ide.

I tu je bila prepiska
o potištenom magarcu.

Za mene, kao antropologa,
to nije bilo ono što sam očekivala,

ali tu se našlo, i drago mi je
da sam to pročitala.

Zato što je magarica po imenu Lina
otišla u drugo farmersko utočište

u Alberti u Kanadi,

kao jedini magarac tamo,

i zbog toga je imala problema
da nađe prijatelje.

Ali na kraju se sprijateljila
sa starijim konjem po imenu Džejk

i tri godine su bili nerazdvojni.

Povod za imejl je nastao
kada se konj Džejk, star 32 godine,

ozbiljno razboleo
i morali su da ga uspavaju,

pa se ovo dogodilo.

Ovo je Lina koja stoji na Džejkovom grobu.

Nije htela da uđe unutra noću.
Nije htela da dođe po hranu.

Nije htela da dođe po vodu.

Kopala je po grobu, njakala u bolu,

i tako je tu stajala.

Tako smo razgovarali i iznosili ideje.

Kako pomoći ovakvoj životinji?

Pričali smo o ulozi vremena,

dodatne ljubavi i dobrote ljudi,

kao i o podsticanju
da nađe novog prijatelja.

Tu se njena putanja
razlikuje od patka Harpera,

jer ona jeste našla novog druga

i radnici iz utočišta su nam pisali
i rekli da se sve dobro završilo.

Ponekad naučnici dopunjuju posmatranje

hormonskom analizom.

Postoji primer grupe naučnika u Bocvani

koji su uzimali fekalne uzorke pavijana
i upoređivali dve različite grupe.

Prva grupa su bile ženke
koje su prisustvovale napadu predatora

i koje su izgubile nekoga u tom napadu,

a druga grupa su bile ženke
koje su prisustvovale napadu,

ali nisu nikoga izgubile.

Hormoni stresa su bili
značajno povišeni u prvoj grupi.

Ali evo u čemu je stvar:

naučnici ih nisu nazvali
samo „pavijanima pod stresom“,

već „ožalošćenim pavijanima“,

što je delimično zbog njihovih zapažanja.

Na primer, ova majka i ćerka
bile su vrlo bliske,

i zatim je lav ubio ćerku.

Majka se odvojila
od svih svojih prijatelja,

od mreže sa kojom je čistila krzno,
ostala je sama sa sobom nedeljama -

ožalošćenost -

i potom se polako oporavila.

Dakle, imamo ožalošćene pavijane.

Da li će nam nauka jednog dana
govoriti o ožalošćenim pčelama?

Hoćemo li čuti za žabe koje oplakuju?

Ne bih rekla, a mislim da je razlog tome
to što je životinjama zaista potreban

vrlo blizak odnos, „jedan na jedan“,
da bi se to dogodilo.

Takođe znam da su okolnosti
važne, kao i ličnost.

Dokumentovala sam mačke i pse koji tuguju,

naše kućne ljubimce,

ali sam takođe komunicirala sa ženom
kojoj je izuzetno smetalo

što njen pas nije tugovao.

Rekla mi je: „Prvi pas u kući je uginuo.

Druga životinja, drugi pas,
deluje kao da ga se to ne tiče.

Šta nije u redu sa njim?“

(Smeh)

Dok sam je slušala,

shvatila sam da je taj pas
sada jedina životinja u kući,

i što se njega tiče,
to je bila prilično dobra stvar.

Dakle, okolnosti su bitne.

U svakom slučaju, životinje neće tugovati

isto kao i mi.

Mi imamo ljudsku kreativnost.

Slikamo svoju tugu, plešemo je,

ispisujemo je.

Takođe možemo žaliti zbog ljudi
koje nikada nismo upoznali,

kroz prostor i vreme.

To sam snažno osetila
kada sam otišla u Berlin

i stajala u Memorijalu žrtvama Holokausta.

Životinje ne tuguju isto kao mi,

ali to ne znači
da njihova tuga nije stvarna.

Stvarna je i boli,

i možemo je videti ako tako odlučimo.

Ja sam izgubila oba roditelja.

U mladosti sam izgubila
veoma dragog prijatelja zbog side.

Verujem da je verovatno
većina vas ovde izgubila nekoga.

Pronašla sam istinsku utehu,

ohrabrenje, u saznanju da nismo
jedina bića na planeti

koja osećaju ljubav i žalost.

Mislim da je to važno.

Takođe mislim da možemo
da odemo korak dalje

i da možemo shvatiti
da nam postojanje žalosti životinja

može pomoći da budemo bolji
i bolje se ophodimo prema njima.

To se već dešava u slučaju Talekve

jer su Sjedinjene Države i Kanada
sa većom hitnošću obnovile razgovore

o tome kako da pomognu orkama,

kako da obnove zalihe kraljevskog lososa

i kako da pomognu sa zagađenjem vode.

Takođe možemo uvideti da,
ako je žalost stvarna,

ogromna je verovatnoća

da životinje osećaju čitav niz stvari.

Možemo videti radost, tugu, pa čak i nadu.

Ako to uradimo,

evo kako možemo početi
da razmišljamo o svetu.

Možemo pogledati orke i reći

da znamo da tuguju,
znamo da osećaju svoj život,

i možemo odbiti da ih ograničimo
na male akvarijume u tematskim parkovima

i da ih teramo da nastupaju
radi naše zabave.

(Aplauz)

Hvala.

Možemo pogledati slonove,
uvažiti da oni tuguju,

i možemo obnoviti svoje napore u borbi
protiv međunarodnog trofejnog lova

i protiv krivolova.

(Aplauz)

Hvala.

I možemo pogledati svoje najbliže rođake,
majmune i čovekolike majmune,

i znati da oni tuguju,
da osećaju svoj život,

tako da ne zaslužuju da budu zarobljeni

u vrlo invazivnim
biomedicinskim eksperimentima

iz godine u godinu.

I, znate -

(Aplauz)

patke Harper i Kol
nam takođe govore o nečemu.

Pomažu nam da povežemo stvari
i shvatimo da ono što jedemo

utiče na to kako životinje žive.

Ne radi se samo o jelu "foa gra",
i nije reč samo o patkama.

Možemo da razmislimo o svinjama, pilićima
i kravama u industrijskim farmama,

i možemo o tome saznati.

Mogu vam reći da postoji stvarna nauka
o osećanjima i tih životinja.

Zato svaki put kada odaberemo
obrok od biljaka,

doprinosimo smanjenju patnje životinja.

(Aplauz)

Dakle, da, verujem da je žalost
kod životinja stvarna.

Verujem u postojanje ljubavi kod životinja

i smatram da je vreme da mi ljudi

prepoznamo da to nije naša svojina.

Kada to uvidimo,

imamo priliku da učinimo svet
mnogo boljim za životinje,

prijatnijim, nežnijim,

a usput bismo mogli spasiti i sami sebe.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Hvala. Hvala.

(Aplauz)