Kako su mobilni telefoni pomogli u rešavanju dva ubistva

Dva ubistva su čekala neobjašnjena i nerešena, dok reporter Pol Luis nije počeo da razgovara sa posmatračima koji su imali dokaze na svojim mobilnim telefonima. Korak po korak, Luis je sastavio njihove dokaze i priče kako bi pružio pravdu žrtvama. To je budućnost istraživačkog novinarstva, uz pomoć javnosti.

Ovde sam da vam pričam o novom načinu
bavljenja novinarstvom.

Neki ga zovu „građansko novinarstvo“,

drugi „saradničko novinarstvo“.

Ali zapravo znači ovo:
za novinare kao što sam ja,

to je prihvatanje činjenice
da je nemoguće znati sve,

i omogućavanje drugima da,
uz pomoć tehnologije,

budu vaše oči i uši.

A za ljude kao što ste vi,
za druge članove javnosti,

to može značiti da niste samo
pasivni korisnici vesti,

već da ih i stvarate.

Verujem da ovo može biti
vrlo stimulišući proces.

Može omogućiti običnim ljudima da pozovu
moćne organizacije na odgovornost.

Objasniću vam ovo danas
na primeru dva slučaja,

dve priče koje sam istraživao.

A obe uključuju kontroverzne smrti.

U oba slučaja, vlasti su objavile
zvaničnu verziju događaja,

koja je bila pomalo obmanjujuća.

Mi smo ispričali drugu verziju
koristeći novu tehnologiju,

društvene mreže, posebno Tviter.

U osnovi, ovde govorim
o građanskom novinarstvu.

Da pođemo od prvog slučaja:

ovo je Ijan Tomlinson,
čovek u prvom planu.

Bio je prodavac novina iz Londona,

i poginuo je 1. aprila 2009. godine
na protestima G20 u Londonu.

On nije bio protestant,

pokušavao je da stigne kući sa posla

kroz demonstracije.

Ali nije stigao kući.

Susreo se sa čovekom iza njega,

a kao što vidite, čovek iza njega
je pokrio lice fantomkom.

Zapravo, on nije pokazao broj značke.

Sada vam mogu reći
da je to bio policajac Sajmon Harvud,

policajac iz londonske
metropolitanske policije.

U stvari, on je bio pripadnik
elitne teritorijalne grupe za podršku.

Nekoliko trenutaka nakon ovog snimka,
Harvud je palicom udario Tomlinsona,

gurnuo ga na zemlju,

i Tomlinson je umro par trenutaka kasnije.

Ali to nije bila priča koju je policija
htela da ispričamo.

Prvo su, putem zvaničnih izjava
i nezvaničnih konferencija,

rekli da je Ijan Tomlinson
umro prirodnom smrću.

Rekli su da nije bilo
kontakta sa policijom,

da nije bilo tragova na njegovom telu.

Zapravo, rekli su da je policija
pokušala da ga oživi,

ali su policijski lekari bili sprečeni

jer su protestanti bacali projektile,
verovatno flaše, na policiju.

Rezultat toga bile su priče
kao što je ova.

Pokazujem vam ovaj slajd,

jer su to bile novine
koje je Ijan Tomlinson prodavao

20 godina svog života.

I ako je ijedna novinska
organizacija imala obavezu

da propisno forenzički analizira
šta se događalo,

to je trebalo da bude Evening Standard.

Ali i oni, kao i svi ostali -
uključujući i moju novinsku organizaciju -

su bili obmanuti zvaničnom verzijom
događaja koju je objavila policija.

Ovde možete videti da su se boce
koje su navodno bacane na policiju

pretvorile u cigle

do momenta kada su stigle
do ovog izdanja novina.

Bili smo sumnjičavi,

pa smo hteli da vidimo
da li tu ima još nešto.

Morali smo da nađemo protestante
koje vidite na slici,

ali, naravno, oni su nestali
dok smo počeli da istražujemo.

Kako pronaći svedoke?

Tu je, za mene, postalo baš zanimljivo.

Otišli smo na internet.

Ovo je Tviter, dosta ste čuli
o njemu danas.

Zapravo, za mene, kada sam počeo
da istražujem ovaj slučaj,

to je bilo potpuno novo;
registrovao sam se dva dana pre.

Otkrio sam da je Tviter
mikroblogerska stranica.

Omogućila mi je da šaljem
kratke poruke od 140 karaktera.

Takođe je sjajan uređaj za pretraživanje.

To je društvena arena
gde su se ljudi okupljali

sa zajedničkim motivom.

U ovom slučaju, nezavisno od novinara,

ljudi su sami ispitivali
šta se tačno desilo Tomlinsonu

poslednjih 30 minuta njegovog života.

Ljudi kao što su ova dvojica.

Oni su priskočili u pomoć Tomlinsonu
nakon što se srušio.

Oni su zvali hitnu pomoć.

Nisu videli nikakve boce, ni cigle.

Bili su zabrinuti da priče
i nisu bile baš tačne

kao što je policija tvrdila.

Preko društvenih mreža
počeli smo da pronalazimo

osobe sa materijalom kao ovaj:
fotografije, dokazi.

Ova ne pokazuje napad na Tomlinsona,

ali izgleda kao da je u nekakvoj nevolji.

Da li je bio pijan? Da li je pao?

Da li ovo ima neke veze
sa policajcima pored njega?

Izgleda da ovde razgovara sa njima.

Nama je ovo bilo dovoljno
da istražujemo još, da kopamo dublje.

Kao rezultat, sami smo sastavili priču.

Jedna od najboljih stvari kod interneta je

što su informacije
koje ljudi objave dostupne svima,

kao što znamo.

To ne važi samo za građane novinare,

ili za ljude koji objavljuju
na Fejsbuku ili Tviteru.

To važi i za same novinare kao što sam ja.

Dok god je vaša vest besplatna,

svako može da joj pristupi.

Priče kao što je ova,

koja preispituje
zvaničnu verziju događaja,

koja je skeptična,

omogućila je ljudima da shvate
da smo i sami imali pitanja.

One su bile onlajn magneti.

Osobe sa materijalom koji bi mogao
da nam pomogne privučene su nama

nekom vrstom gravitacijske sile.

Nakon šest dana, uspeli smo
da pronađemo oko 20 svedoka.

Označio sam ih ovde na mapi.

Ovo je mesto Tomlinsonove smrti,

Banka Engleske u Londonu.

I kod svakog od ovih svedoka
koje smo označili na mapi,

možete kliknuti na ove kružiće,

i možete da čujete šta su imali da kažu,

da vidite njihove fotografije

i ponegde, da vidite i video-zapise.

Ali ipak, u ovoj fazi,

kada su svedoci govorili da su videli
policiju kako napada Tomlinsona

pre njegove smrti,

policija je odbijala to da prihvati.

Nije bilo zvanične istrage njegove smrti.

A onda se nešto promenilo.

Dobio sam mejl od direktora
investicionog fonda u Njujorku.

Na dan Tomlinsonove smrti,
on je bio poslovno u Londonu,

izvadio je svoju kameru,

i usnimio ovo.

(Video) Narator: Ovo je gužva
na protestu G20

1. aprila, oko 19:20.

Bili su u Kornhilu, blizu Banke Engleske.

Ovaj snimak će postati
temelj policijske istrage

smrti ovog čoveka.

Ijan Tmlinson je išao ovuda

pokušavajući da stigne kući s posla.

(Ljudi viču)

Usporili smo snimak da pokažemo
kako postavlja ozbiljna pitanja

o policijskom ponašanju.

Tomlinson je okrenuo leđa
obezbeđenju i policiji sa psima

i udaljavao se od njih.

Držao je ruke u džepovima.

Ovde izgleda da član obezbeđenja
udara palicom Tomlinsona u predelu noge.

Zatim se baca na Tomlinsona otpozadi.

Tomlinson je gurnut unapred i pada na pod.

(Ljudi viču)

Pol Luis: Okej. Ovo je šokantno.

Taj snimak nije bio najbolji,

ali sećam se, kada sam prvi put
sam odgledao video,

bio sam u kontaktu sa tim
direktorom investicionog fonda u Njujorku,

i postao sam opsednut ovom pričom.

Pričao sam sa toliko ljudi
koji su rekli da su videli ovo,

a čovek sa druge strane
slušalice je govorio:

„Evo, video to pokazuje.“

Nisam hteo da mu verujem
dok nisam i sam video.

Bilo je dva sata noću, bio sam
sa stručnjakom za IT - snimak nije stizao.

Konačno je stigao i kliknuo sam.

Shvatio sam: ovo je stvarno
nešto jako značajno.

U roku od 15 sati, stavili smo
snimak na našu stranicu.

Prvo što je policija uradila
je da je došla u našu kancelariju -

viši policajci su došli
i tražili nam da sklonimo video.

Odbili smo.

Svakako bi bilo prekasno,

jer je već bio obišao svet.

A policajac na snimku će se,
u roku od dva dana,

pojaviti pred istražnom porotom u Londonu,

a oni imaju moć da odluče
da li je Tomlinson nezakonito ubijen.

To je prvi slučaj; obećao sam dva danas.

Drugi slučaj je slučaj ovog čoveka.

Kao i Ijan Tomlinson,
bio je otac i živeo je u Londonu.

Ali je bio politička izbeglica iz Angole.

Pre šest meseci,
britanska vlada je odlučila

da želi da ga vrati u Angolu;

nije uspeo da dobije azil.

Rezervisali su mu mesto u avionu,
na letu sa aerodroma Hitrou.

Zvanična verzija događaja,
zvanično objašnjenje

smrti Džimija Mubenge

je bila da se razboleo.

Nije se osećao dobro na letu,
avion se vratio na Hitrou,

a onda je prebačen u bolnicu
i proglašen mrtvim.

Ono što se stvarno desilo
sa Džimijem Mubengom,

priča koju smo mi ispričali,
moj kolega Metju Tejlor i ja,

je da su, u stvari, tri člana obezbeđenja
pokušala da ga obuzdaju

na njegovom sedištu;

dok se on opirao deportaciji,
oni su ga obuzdavali na sedištu.

Stavili su ga u opasan položaj.

Na taj način se zarobljenik utiša,
a ovaj je pravio previše buke.

Ali to može dovesti
i do pozicijske asfiksije,

jednog oblika gušenja.

Morate to da zamislite:
bilo je drugih putnika u avionu,

i mogli su ga čuti kako govori:

„Ne mogu da dišem!
Ne mogu da dišem! Ubiće me!“

A onda je prestao da diše.

Kako smo pronašli ove putnike?

U slučaju Ijana Tomlinsona,
svedoci su i dalje bili u Londonu.

Ali ovi putnici, mnogi od njih,
su se vratili u Angolu.

Kako da ih nađemo?

I ovaj put, koristili smo internet.

Pisali smo, kao što sam rekao, priče -
a one su onlajn magneti.

Profesori novinarstva možda ne bi odobrili
ton nekih od ovih priča

jer je bio skeptičan;

postavljale su pitanja, možda spekulisale,

što je verovatno nešto
što novinari ne treba da rade.

Ali morali smo to da uradimo,
a i da koristimo Tviter.

Ovde sam napisao
da je Angolac umro na letu.

To bi mogla biti velika priča;
izvesno nagađanje.

Sledeći tvit kaže: „Molim vas, RT.“

Što bi značilo „molim, retvitujte“ -
prenesite poruku dalje.

Jedna od fascinantnih stvari na Tviteru

je da je šablon protoka informacija

kao nigde pre.

Mi to u stvari ne razumemo,

ali kada jednom pošaljete informaciju,

ona putuje kao vetar.

Ne možete utvrditi gde će završiti.

Ali iz nekog čudnog razloga,

tvitovi imaju neverovatnu sposobnost
da dođu do nameravane destinacije.

A u ovom slučaju, to je bio ovaj čovek.

Rekao je: „I ja sam bio u BA77“ -
to je broj leta -

„Čovek je preklinjao za pomoć,

i sada osećam krivicu
što ništa nisam uradio.“

Ovo je Majkl.

Bio ja na naftnom polju u Angoli
kada mi je poslao ovaj tvit.

Ja sam bio u kancelariji u Londonu.

Bio je zabrinut zbog onoga
što se desilo na letu.

Uzeo je svoj laptop i ukucao broj leta.

Našao je taj tvit i naše priče.

Shvatio je da smo hteli da ispričamo
drugačiju verziju događaja;

bili smo skeptični.

Kontaktirao je sa mnom.

Evo šta mi je Majkl rekao.

(Audio) Majkl: Prilično sam siguran
da će se ispostaviti da je gušenje.

Poslednje što smo čuli da čovek govori
je bilo da ne može da diše.

A tu su bila i tri člana obezbeđenja,

od kojih je svaki izgledao
kao da ima više od 100 kg,

koji su ga gurali, držali ga -
kako sam ja mogao da vidim,

ispod sedišta.

Video sam da tri muškarca pokušavaju
da ga povuku ispod sedišta.

A sve što sam mogao da vidim
je njegova glava kako viri iznad sedišta,

i vikao je „Upomoć!“

Uporno je ponavljao: „Upomoć! Upomoć!“

A onda je nestao ispod sedišta.

I mogli ste da vidite tri čuvara
kako sede na njemu.

Do kraja mog života

to će mi biti u podsvesti.

Da li sam mogao da uradim nešto?

To će me proganjati svaki put
kada legnem da spavam.

Uf; nisam se umešao

jer sam se uplašio da bi mogli
da me izbace sa leta i da izgubim posao.

Ako je potrebno tri čoveka da drže jednog,

da ga ubace u avion,

gde ima i drugih putnika,

to je preterano.

Okej?

Ako čovek umre,

baš to je preterano.

PL: To je bilo njegovo tumačenje
onog što se desilo na letu.

Majkl je, u stvari,
bio jedan od pet svedoka

koje smo uspeli da pronađemo,
većinu, kao što sam rekao,

preko interneta i društvenih mreža.

Uspeli smo i da ih smestimo u avion,

pa možete videti gde su tačno sedeli.

U ovoj fazi, trebalo bi reći

da ima jedna jako važna strana ovoga

za novinare koji koriste društvene mreže

i građansko novinarstvo,

a to je da budemo sigurni
da su naše činjenice tačne.

Proveravanje je apsolutno neophodno.

U slučaju Tomlinsonovih svedoka,

naveo sam ih da se vrate na mesto ubistva

da me tuda fizički sprovedu

i kažu mi tačno šta su videli.

To je bilo apsolutno neophodno.

U Mubenginom slučaju to nismo mogli,

ali mogli su da nam pošalju
svoje karte za ukrcavanje.

Pa smo mogli da proverimo ono što su rekli

i budemo sigurni da se poklapa
sa onim što su drugi putnici rekli.

Opasnost u svemu ovome
za novinare - za sve nas -

je da smo žrtve prevare,

ili da su dezinformacije
namerno puštene u javnost.

Zato moramo biti pažljivi.

Ali niko ne može da ospori moć
građanskog novinarstva.

Kada se avion srušio
u Hadson pre dve godine,

a svet za to saznao zato što je čovek
sa obližnjeg trajekta

uzeo svoj ajfon i fotografisao avion,

pa to poslao širom sveta -

tako je većina ljudi uopšte i saznala,

u prvim minutima i satima
o avionu u reci Hadson.

Setite se dve najveće priče godine.

Imali smo japanski zemljotres i cunami.

Pomislite na slike koje ste videli

na svojim televizijskim ekranima.

Čamci ostavljeni 8 km od obale.

Kuće koje su se pomerale,

kao da su u moru.

Voda koja navire u dnevne sobe ljudi,
supermarketi koji podrhtavaju -

to su slike koje su zabeležili
novinari građani

i odmah podelili na internetu.

Druga velika priča godine:
politička kriza,

politički zemljotres na Srednjem istoku.

Nebitno je da li se radi
o Egiptu ili Libiji, Siriji ili Jemenu.

Pojedinci su uspeli da prevaziđu
represivna ograničenja

u tim režimima

snimajući svoju okolinu

i pričajući svoje priče na internetu.

Naravno, to je vrlo teško proveriti,

ali potencijalno, sa velikom odgovornošću.

Ova slika - a mogao sam vam pokazati
bilo koju; Jutjub je ih je pun -

ovo je slika naizgled nenaoružanog
protestanta u Bahreinu.

Ustrelile su ga bezbednosne snage.

Nije važno da li nekoga maltretiraju,

ili možda ubiju,

u Bahreinu ili Londonu.

Ali građansko novinarstvo
i ova tehnologija su usadili

novi sloj odgovornosti u naš svet,

i mislim da je to dobro.

Da zaključim: tema konferencije,
„Zašto da ne?“ -

što se tiče novinara, prilično je prosto.

Zašto ne bismo koristili tehnologiju

koja uveliko proširuje granice mogućeg,

prihvatiti da su mnoge stvari
koje se dešavaju sada zabeležene,

i da informaciju možemo dobiti

preko društvenih mreža?

To je novo za novinare.

Mislim da priče koje sam vam pokazao
ne bismo mogli da istražimo

pre 10, ili čak pet godina.

Vrlo je čvrst argument
da u slučaju te dve smrti,

smrti Ijana Tomlinsona i Džimija Mubenge,

ne bismo znali šta se tačno desilo.

I „Zašto da ne?“ za ljude kao što ste vi?

Pa, mislim da je i to vrlo prosto.

Ako naiđete na nešto
što vam deluje problematično,

što vas je uznemirilo, zabrinulo,
nekakva vrsta nepravde,

nešto što vam se ne čini kako treba,

zašto ne biste bili svedok,
zabeležili to i podelili?

Taj proces svedočenja, beleženja
i deljenja je novinarstvo.

I svi to možemo. Hvala vam.