Arhitektonske tajne drevnih svetskih čuda

Kako su drevne civilizacije premeštale masivno kamenje da bi izgradile Stounhendž, piramide i statue Uskršnjeg ostrva? U ovom brzom, divnom govoru, član programa TED Fellows Brandon Kliford otkriva arhitektonske tajne prošlosti i pokazuje kako možemo koristiti ove genijalne tehnike da bismo gradili za budućnost. „U doba u kome projektujemo građevine tako da traju 30, možda 60 godina,“ kaže on, „voleo bih da naučim kako da stvorim nešto što bi moglo večno da budi interesovanje.“

Da li mislite da će se stvari
koje danas gradimo

smatrati čudima u budućnosti?

Pomislite na Stounhendž,

piramide,

Maču Pikču i Uskršnje ostrvo.

Svi se oni prilično razlikuju
od onoga što radimo danas,

sa tim ogromnim kamenjem,

poređanim na složene
ali naizgled nelogične načine,

i svi tragovi njihove izgradnje

su izbrisani,

obavijajući ih misterijom.

Izgleda kao da ljudi nikako nisu mogli
da izgrade ove stvari,

jer ljudi i nisu.

Pažljivo ih je napravili
iskonska rasa džinova

zvani kiklopi.

(Smeh)

I ja sam sarađivao sa tim čudovištima

da bih naučio njihove tajne
premeštanja tog ogromnog kamenja.

Kako se ispostavilo,
kiklopi nisu toliko jaki.

Samo vrlo pametno
navode materijal da radi za njih.

Snimci velikih, kamenih,
klimavih stvorenja koje vidite iza mene

su rezultat ove saradnje.

Dobro, kiklopi možda jesu
mitska stvorenja,

ali ta čuda su ipak stvarna.

Ljudi su ih stvorili.

Ali su takođe stvorili mitove
koji ih okružuju,

i kada se radi o čudima,
postoji čvrsto vezivno tkivo

između mitologije i stvarnosti.

Uzmite Uskršnje ostrvo, na primer.

Kada su holandski istraživači
prvi put naišli na ostrvo,

pitali su narod Rapa Nui

kako su njihovi preci uopšte uspeli
da prenesu te ogromne statue.

Rapa Nui su na to rekli:

„Naši preci nisu prenosili statue,

jer su statue same hodale.“

To je vekovima bilo odbačeno,
ali je u stvari istinito.

Statue, poznate kao moai,
prenošene su u stojećem položaju,

naginjući se sa strane na stranu.

Okej?

Koliko god da su moai spektakularni
za današnje posetioce,

morate da zamislite da ste tada bili tamo

dok su kolosalni moai marširali ostrvom.

Jer pravi spomenik
nisu bili sami predmeti,

već je to bio kulturalni ritual
oživljavanja kamena.

Tako da sam, kao arhitekta, jurio taj san.

Kako da promenimo svoju ideju o izgradnji
da bi se prilagodila toj mitskoj strani?

Ja sam sebi postavio izazov

da priredim niz performansa

drevnog, ali prilično jasnog zadatka

pomeranja i uspravljanja
velikih teških predmeta

kao što je ovaj megalit od pet metara
napravljen tako da hoda po zemlji

i stoji vertikalno,

ili ovaj grmalj od 1 800 kg
koji samog sebe oživljava

da bi igrao na pozornici.

Otkrio sam da razmišljajući o arhitekturi

ne kao o krajnjem proizvodu,
već kao o performansu,

od začeća do završetka,

na kraju iznova otkrivamo
neke vrlo pametne načine

da gradimo stvari danas.

Znate, dobar deo diskusije
o našoj budućnosti

usmeren je na tehnologiju,
efikasnost i brzinu.

Ali ako sam išta naučio od kiklopa,

to je da čuda mogu biti
pametna, spektakularna

i održiva -

zbog svoje mase i misterije.

I dok ljudi i dalje žele da znaju
kako su izgrađena ta drevna čuda,

pitao sam kiklope
kako da stvorim misteriju

koja tera ljude da postave baš to pitanje.

Jer u doba u kome projektujemo građevine

da traju 30, možda 60 godina,

voleo bih da naučim
kako da stvorim nešto

što bi moglo večno da budi interesovanje.

Hvala.

(Aplauz)