Isceljujuća moć čitanja

Čitanje i pisanje mogu da budu odvažni postupci koji nas zbližavaju sa drugima i sa nama samima. Spisateljica Mišel Kuo deli sa nama kako joj je podučavanje njenih đaka iz Delte Misisipija veštinama čitanja otkrilo zbližavajuću snagu pisane reči - kao i granice njene moći.

Danas želim da govorim o tome
kako čitanje može da nam promeni život,

kao i o granicama te promene.

Želim da vam govorim o tome kako čitanje
može da nam podari zajednički svet

snažne ljudske povezanosti.

Međutim, i o tome
kako je ta veza uvek delimična.

Kako je čitanje, naposletku,
usamljen, individualan poduhvat.

Pisac koji mi je promenio život

je veliki afričkoamerički
romanopisac Džejms Boldvin.

Dok sam odrastala
u zapadnom Mičigenu tokom 1980-ih,

nije bilo mnogo azijskoameričkih pisaca
zainteresovanih za društvene promene.

Zato mislim da sam se okrenula
Džejmsu Boldvinu

kako bih ispunila prazninu,
kako bih bila rasno osvešćena.

Međutim, možda zato što sam znala
da nisam Afroamerikanka,

njegove reči su me izazivale i osuđivale.

Naročito ove reči:

„Postoje liberali
sa potpuno ispravnim stavovima,

ali bez stvarnih ubeđenja.

Kada karte padnu na sto
i nekako se ponadate se da će da deluju,

oni se nekako izgube.“

Nekako se izgube.

Ove sam reči shvatila krajnje bukvalno.

Gde da se smestim?

Otišla sam u Deltu Misisipija,

jednu od najsiromašnijih oblasti
u Sjedinjenim Državama.

To su mesto oblikovale jake sile istorije.

Tokom 1960-ih, Afroamerikanci
su rizikovali živote

da bi se izborili za obrazovanje,

da bi se izborili za pravo glasa.

Želela sam da budem deo te promene,

da pomognem tinejdžerima
da maturiraju i da se upišu na fakultet.

Kada sam stigla u Deltu Misisipija,

mesto je i dalje bilo siromašno,

i dalje rasno podeljeno,

i dalje je čeznulo za promenom.

Moja škola, u koju sam smeštena,

nije imala biblioteku,
nije imala pedagoga,

ali je imala policajca.

Polovina nastavnika su bili zamene,

a kada bi se đaci potukli,

škola ih je slala
u lokalni okružni pritvor.

Ovo je škola u kojoj sam upoznala Patrika.

Imao je 15 godina i dva puta je ponavljao,
pohađao je osmi razred.

Bio je tih, introspektivan,

kao da je uvek duboko zamišljen.

I mrzeo je da gleda
druge ljude kako se svađaju.

Videla sam ga jednom kako upada
između dve devojke koje su se potukle,

i oboren je na zemlju zbog toga.

Patrik je imao samo jedan problem.

Nije dolazio u školu.

Rekao je da ga škola
ponekad prosto suviše deprimira

jer se ljudi stalno tuku,
a nastavnici daju otkaz.

A i njegova majka je radila dva posla

i prosto je bila suviše umorna
da ga natera da dođe.

Pa je to postala moja obaveza
da ga navedem da dođe u školu.

Kako sam bila luda 22-godišnjakinja
i žarki optimista,

strategija mi je bila
samo da se pojavim kod njega kući

i kažem: „Hej, zašto ne bi došao u školu?“

A ova strategija je zapravo delovala,

počeo je svakodnevno da dolazi u školu.

I počeo je da blista na mom času.

Pisao je poeziju, čitao knjige.

Dolazio je u školu svakodnevno.

Otprilike u isto vreme

kad sam shvatila
kako da se povežem s Patrikom,

primljena sam na pravo na Harvardu.

Još jednom sam se suočila s pitanjem
na koje mesto da se stavim,

na koje mesto da stavim svoje telo?

I pomislila sam u sebi

kako je Delta Misisipija mesto
na kom ljudi sa novcem,

ljudi koji imaju šanse,

da ti ljudi odlaze.

A ljudi koji ostaju

su ljudi koji nemaju šansu da odu.

Nisam želela da budem
osoba koja je otišla.

Želela sam da budem osoba koja je ostala.

S druge strane, bila sam
usamljena i umorna.

Pa sam ubedila samu sebe
da mogu da donesem veće promene,

većeg obima ako steknem
prestižnu pravnu diplomu.

Pa sam otišla.

Tri godine kasnije,

kada je trebalo da diplomiram pravo,

nazvao me je prijatelj

i rekao mi je da se Patrik
potukao s nekim i da je ubio nekoga.

Bila sam razorena.

Deo mene nije verovao u to,

ali deo mene je takođe znao
da je to istina.

Odletela sam da vidim Patrika.

Posetila sam ga u zatvoru.

I rekao mi je da to jeste istina.

Da je ubio nekoga.

I nije želeo više da govori o tome.

Upitala sam ga šta se desilo sa školom,

a on je odgovorio da se ispisao
godinu dana nakon što sam otišla.

A potom je želeo da mi kaže još nešto.

Pogledao je u pod i rekao da ima kćerkicu

koja se tek rodila.

I da oseća kako ju je izneverio.

To je bilo to, naš razgovor
je bio zbrzan i nezgrapan.

Kada sam zakoračila iz zatvora,
glas u meni je govorio:

„Vrati se,

ako se sad ne vratiš,
nikad se više nećeš vratiti.“

Pa sam diplomirala pravo i vratila se.

Otišla sam da posetim Patrika,

vratila sam se da vidim da li mogu
da mu pomognem u pravnom smislu.

A ovaj put, kad sam ga videla drugi put,

pomislila sam kako imam
sjajnu ideju, rekla sam:

„Hej, Patriče, zašto ne napišeš
pismo svojoj kćerci

kako bi ti bila na pameti?“

I dodala sam mu olovku i parče papira,

a on je počeo da piše.

Međutim, kad sam ugledala papir
koji mi je vratio,

bila sam zapanjena.

Nisam prepoznala njegov rukopis,

pravio je proste pravopisne greške.

I pomislila sam u sebi kao nastavnik,

znala sam da đak može
drastično da napreduje

za veoma kratko vreme,

ali nikad mi nije palo na pamet
da đak može drastično da nazaduje.

A dodatno me je zabolelo

ono što je napisao kćerci.

Napisao je:

„Žao mi je zbog mojih grešaka,
žao mi je što ne mogu da budem uz tebe.“

A ovo je sve što je smatrao
da ima da joj kaže.

I zapitala sam se kako da ga ubedim
da ima više da kaže,

o delovima sebe zbog kojih
ne mora da se izvinjava.

Želela sam da oseti

da ima nešto vredno deljenja
sa svojom kćerkom.

Svakog dana narednih sedam meseci,

posećivala sam ga i donosila knjige.

Moj ceger je postao malena biblioteka.

Donosila sam mu Džejmsa Boldvina,

donosila sam Volta Vitmana, K. S. Luisa.

Donosila sam vodiče za drveće, ptice

i knjigu koja će mu
postati omiljena, rečnik.

Nekih dana,

sedeli bismo satima u tišini,
oboje čitajući.

Drugih dana bismo čitali zajedno,
čitali bismo poeziju.

Započeli smo čitajući haikue,
na stotine haikua,

varljivo prosta remek-dela.

I zatražila bih: „Podeli sa mnom
omiljene haikue.“

A neki od njih su prilično smešni.

Ovaj je od Ise:

„Ne brinite se, pauci,
održavam kuću nemarno.“

I ovaj: „Dremao sam pola dana,
niko me nije kaznio!“

I ovaj prelepi, koji je o prvom snegu:

„Jeleni ližu prvi mraz
jedan drugom s krzna.“

Ima nešto tajanstveno i očaravajuće

u samom izgledu poezije.

Prazan prostor je jednako važan
kao i same reči.

Čitali smo ovu pesmu od V. S. Mervina,

koju je napisao nakon što je ugledao
suprugu kako radi u bašti

i kada je shvatio da će da provedu
ostatak života zajedno.

„Dozvoli da zamislim da ćemo opet biti tu

kad poželimo i da biće proleće.

Nećemo da budemo stariji
nego što smo ikad bili.

Izlizani bol će da popusti
poput ranog oblaka

kroz kojeg jutro polako dolazi sebi."

Upitala sam Patrika koji mu je
omiljeni stih, a on je rekao:

„Nećemo da budemo stariji
nego što smo ikad bili.“

Rekao je kako ga podseća na mesto
na kom vreme prosto stoji,

na kom vreme više nije važno.

I upitala sam ga da li on ima
neko slično mesto

na kom vreme traje zauvek.

A on je rekao: „Moja majka.“

Kada čitate pesmu s nekim drugim,

pesma promeni smisao.

Jer postaje lična za tu osobu,
postaje lična za vas.

Potom smo čitali knjige,
pročitali smo toliko knjiga,

pročitali smo memoare Frederika Daglasa,

američkog roba koji je samog sebe
naučio da čita i piše

i koji se domogao slobode
zahvaljujući svojoj pismenosti.

Odrastala sam smatrajući
Frederika Daglasa herojem

i ovu priču sam shvatala
kao optimističnu i punu nade.

Međutim, njegova knjiga
je uspaničila Patrika.

Opterećivala ga je priča koju je Daglas
ispričao o tome kako su za vreme Božića

gospodari davali robovima džin

kako bi im dokazali
da ne mogu da podnesu slobodu.

Jer bi se robovi teturali po poljima.

Patrik je rekao kako se pronalazi u tome.

Rekao je kako postoje ljudi u zatvoru
koji, poput robova,

ne žele da razmišljaju o svom usudu

jer je suviše bolan.

Suviše je bolno misliti na prošlost,

suviše je bolno misliti
o tome koliko još vremena preostaje.

Omiljena rečenica mu je bila sledeća:

„Bilo šta, šta god,
samo da se otarasim razmišljanja!

Trajno razmišljanje
o mom usudu me je mučilo.“

Patrik je rekao kako je Daglas bio hrabar
jer je pisao i nastavio da razmišlja.

Međutim, Patrik nikada neće saznati
koliko me je podsećao na Daglasa.

Jer je nastavio da čita,
iako je zbog toga bio uspaničen.

Pročitao je knjigu pre mene,

čitajući je na betonskom
stepeništu bez svetla.

A onda smo pročitali
jednu od mojih omiljenih knjiga,

„Galad“ od Merilin Robinson,

koji je prošireno pismo oca sinu.

Svidela mu se ova rečenica:

„Pišem delimično da ti kažem

da, ako se ikad zapitaš
šta si postigao u životu [...]

za mene si bio božja milost,

čudo, nešto više od čuda.“

Nešto u vezi s ovim jezikom,
ljubav, čežnja, njegov glas,

probudili su u Patriku želju da piše.

I ispisivao je svesku za sveskom

pismima za svoju kćerku.

U ovim prelepim, detaljnim pismima,

zamišljao je sebe i kćerku
kako u kanuima plove niz reku Misisipi.

Zamišljao je kako pronalaze
planinski potok

sa savršeno bistrom vodom.

Dok sam posmatrala Patrika kako piše,

pomislila sam u sebi,

a sada pitam sve vas

koliko vas je napisalo pismo nekome
za koga ste osećali da ste ga izneverili?

Prosto je mnogo lakše
otarasiti se svih tih ljudi iz glave.

Međutim, Patrik je svakodnevno
bio prisutan, suočavajući se sa kćerkom,

pozivajući se na odgovornost pred njom,

reč po reč, intenzivnom usredsređenošću.

I sama sam želela u svom životu

da rizikujem na taj način.

Jer taj rizik otkriva snagu nečijeg srca.

Dozvolite za trenutak da odstupim
i samo da vam postavim neprijatno pitanje.

Ko sam ja da pričam ovu priču,
u smislu Patrikove priče?

Patrik je taj koji je živeo s ovim bolom,

a ja u životu ni dana nisam gladovala.

Mnogo sam razmišljala o ovom pitanju,

ali želim da kažem da ova priča
nije samo o Patriku.

Ova priča je o nama,

o nejednakosti među nama.

Svet izobilja

iz kog su Patrik, njegovi roditelji
i njegovi baka i deka

bili isključeni.

U ovoj priči, ja predstavljam
taj svet izobilja.

A pripovedajući je,
nisam želela da se skrivam.

Da skrivam moć koju imam.

Pričajući ovu priču,
želela sam da razotkrijem tu moć

i da onda pitam

kako da umanjimo razdaljine među nama.

Čitanje je jedan od načina
da se premosti ta razdaljina.

Pruža nam tihi svemir
koji možemo da delimo zajedno,

koji možemo da delimo jednako.

Verovatno se sad pitate
šta se desilo sa Patrikom.

Da li mu je čitanje spasilo život?

I jeste i nije.

Kada je Patrik izašao iz zatvora,

njegov put je bio iscrpljujući.

Poslodavci su ga odbijali
zbog njegovog dosijea,

njegov najbolji prijatelj, njegova majka,
umrla je sa 43 godine

od srčane bolesti i dijabetesa.

Bio je beskućnik, bio je gladan.

Dakle, ljudi govore razne stvari o čitanju
koje se meni čine preteranim.

Pismenost nije sprečila
da ga diskriminišu.

Nije sprečila smrt njegove majke.

Dakle, šta čitanjem postižemo?

Imam nekoliko odgovora
kojima ću danas da završim.

Čitanje je obogatilo
njegov unutrašnji život

tajanstvenošću, maštom,

lepotom.

Čitanje mu je podarilo slike
koje su ga veselile:

planine, okeane, jelene, mraz.

Reči koje imaju ukus
slobode prirodnog sveta.

Čitanje mu je podarilo jezik
za ono što je izgubio.

Koliko su dragoceni ovi stihovi
od pesnika Dereka Volkota?

Patrik je napamet naučio ovu pesmu.

„Dani koje sam grlio,

dani koje sam izgubio,

dani koji su prerasli, poput kćerki,

moje brižne ruke.“

Čitanje ga je podučilo ličnoj hrabrosti.

Setite se da je nastavio da čita
Frederika Dagalsa,

iako je bilo bolno.

Nastavio je da bude svestan,
iako svesnost boli.

Čitanje je oblik razmišljanja,

zato je teško čitati
jer moramo da razmišljamo.

A Patrik je odabrao da misli,
a ne da ne misli.

I, konačno, čitanje mu je podarilo jezik
da razgovara sa svojom kćerkom.

Čitanje ga je inspirisalo da piše.

Veza između čitanja i pisanja
je toliko moćna.

Kada počnemo da čitamo,

počinjemo da nalazimo reči.

A on je pronašao reči
da zamisli njih dvoje zajedno.

Pronašao je reči

da joj kaže koliko je voli.

Čitanje je takođe izmenilo naš odnos.

Pružilo nam je priliku za prisnost,

da vidimo izvan naših tačaka gledišta.

I čitanje je ukinulo nejednakost

i pružilo nam trenutnu jednakost.

Kada upoznate nekog kao čitaoca,

upoznajete ga prvi put,

na nov, svež način.

Ne postoji način da znate
koja će da mu bude omiljena rečenica.

Kakva sećanja i lični bol nosi.

I suočavate se sa krajnjom privatnošću
njegovog unutrašnjeg života.

A onda počinjete da se pitate: „Pa,
od čega je sačinjen moj unutrašnji život?

Šta ja to posedujem što je vredno
deljenja s drugima?“

Želim da završim

nekim od meni omiljenih rečenica
iz Patrikovih pisama njegovoj kćerci.

„Reka je senovita na nekim mestima,

ali svetlost prosijava
kroz pukotine drveća [...]

Sa nekih grana visi obilje dudinja.

Ispružiš skroz ruke da zgrabiš neke.“

I ovo ljupko pismo u kom piše:

„Zatvori oči i oslušni zvuk reči.

Ovu pesmu znam napamet

i želeo bih da je znaš i ti.“

Hvala vam svima.

(Aplauz)