Moj identitet je supermoć - ne prepreka

Holivud mora da prestane da se opire tome kako svet zapravo izgleda, kaže glumica, režiserka i aktivistkinja Amerika Ferera. Prateći obrise svoje karijere, ona poziva na autentičnije predstavljanje različitih kultura u medijima - i promenu u načinu na koji pričamo priče. „Prisutnost stvara mogućnosti,“ kaže ona. „Oni koji uspevaju u svetu uče nas kako da vidimo sami sebe, kako da razmišljamo o sopstvenoj vrednosti, kako da sanjamo o svojoj budućnosti.“

Na crvenim pločicama
u našoj porodičnoj sobici

bih plesala i pevala uz
televizijski film „Ciganka“

sa Bet Midler.

(Peva) „Imala sam san.

Divan san, tata.“

Pevala bih to sa upornošću
i gorućom željom devetogodišnjakinje

koja jeste, u stvari, imala san.

Moj san bio je da postanem glumica.

Istina je da nikada nisam videla
nekog ko izgleda kao ja

na televiziji ili na filmu,

i naravno, moja porodica i prijatelji
i nastavnici su me stalno upozoravali

da ljudi kao ja ne uspevaju u Holivudu.

Ali ja sam Amerikanka.

Učili su me da verujem da svi
mogu da postignu ono što žele,

bez obzira na boju kože,

činjenicu da su moji roditelji
imigrirali iz Hondurasa,

činjenicu da nisam imala novca.

Nije trebalo da moj san bude lak,

već da bude ostvariv.

A kada sam imala 15 godina,

dobila sam prvu profesionalnu audiciju.

Bila je to reklama za kablovsku pretplatu

ili kauciju, stvarno se ne sećam.

(Smeh)

Ono čega se sećam jeste
da me je direktorka kastinga pitala:

„Možeš li to ponovo da uradiš,
samo ovog puta da zvučiš više kao Latina.“

„Hm, ok.

Znači hoćete da ponovim
na španskom?“, pitala sam.

„Ne, ne, ponovi na engleskom,
samo zvuči kao Latinoamerikanka.“

„Pa, ja jesam Latinoamerikanka,
zar one ne zvuče ovako?“

Nastupila je dugačka i neprijatna tišina,

a onda konačno:

„Ok, dušo, nema veze,
hvala što si došla, zdravo!“

Skoro celu vožnju kući mi je trebalo
da shvatim da je pod „zvuči kao Latina“

mislila da treba da govorim
na lošem engleskom.

Nije mi bilo jasno zašto

to što sam prava, autentična
Latinoamerikanka u realnom životu

nije bilo toliko važno.

U svakom slučaju, nisam dobila posao.

Nisam dobila mnogo poslova
za koje sam išla na audicije:

devojka člana bande,

zavodljiva kradljivica,

trudna čola broj dva.

(Smeh)

To su bile uloge koje su postojale
za nekog kao što sam ja.

Nekoga koga su videli
kao previše tamnoputu, debelu,

previše siromašnu ili nesofisticiranu.

Ove uloge su bile stereotipi

i nisu mogle biti dalje od moje realnosti

ili od uloga koje sam sanjala da igram.

Želela sam da igram ljude
koji su kompleksni i multidimenzionalni,

koji su postojali u središtu
sopstvenih života.

A ne kartonske likove koji stoje
u pozadini tuđih života.

Ali, kada sam se usudila
to da kažem svom menadžeru -

osobi koju plaćam za pomoć
u pronalaženju prilika -

njegov odgovor je bio:

„Neko mora da kaže toj devojčici
da ima nerealna očekivanja.“

Nije grešio.

Mislim, otpustila sam ga, ali nije grešio.

(Smeh)

(Aplauz)

Jer kad god bih pokušala da dobijem ulogu
koja nije loše napisan stereotip,

čula bih:

„Ne želimo da prikažemo raznolikost
kroz ovu ulogu.“

Ili: „Sviđa nam se, ali je previše
specifično etnička.“

Ili: „Nažalost, već imamo jednu
Latinoamerikanca u ovom filmu."

Uporno sam dobijala
istu poruku iznova i iznova.

Da je moj identitet prepreka
koju moram da savladam.

I tako sam mislila:

„Hajde ako smeš, prepreko.

Ja sam Amerikanka. Zovem se Amerika.

Ceo život sam se obučavala za ovo,
samo ću pratiti priručnik,

više ću se truditi.“

I jesam, trudila sam se jako

da prevaziđem sve stvari
za koje su ljudi rekli da ne valjaju.

Klonila sam se sunca kako mi koža
ne bi previše potamnela,

pokorno sam ispravljala kovrdže.

Uporno sam pokušavala da smršam,

kupila sam moderniju i skuplju garderobu.

Sve to da ljudi, kada me pogledaju,

ne vide previše debelu, tamnoputu,
previše siromašnu Latinoamerikanku.

Već ono za šta sam sposobna.

Kako bi mi možda pružili šansu.

Ironičnom igrom slučaja,

kada sam konačno dobila ulogu
koja bi mi ostvarila sve snove,

to je bila uloga koja je zahtevala
da budem baš to što jesam.

Ana u „Prave žene imaju obline“

je bila tamnoputa, siromašna,
debela Latinoamerikanka.

Nikada nisam videla nikog
kao što je ona, kao što sam ja,

da postoji u centru svoje životne priče.

Putovala sam kroz SAD

i mnogobrojne zemlje sa ovim filmom

gde su se ljudi, bez obzira na godine,
nacionalnost, tip tela,

prepoznali u Ani.

Sedamnaestogodišnjoj bucmastoj
meksičko-američkoj devojčici

koja se bori protiv kulturnih normi
kako bi ostvarila svoj neizvesni san.

Uprkos onome što su mi govorili
celog mog života,

iz prve ruke sam videla da su ljudi ipak
želeli da vide priče o ovakvim ljudima.

I da su moja nerealistična očekivanja

da ću biti autentično
kulturno predstavljena

bila i očekivanja drugih ljudi.

„Prave žene imaju obline“

je postigao kritički, kulturni
i finansijski uspeh.

„Super,“ pomislila sam, „Uspeli smo!“

Dokazali smo da naše priče vrede.

Stvari će se sada promeniti.“

Ali, malo toga se desilo.

Nije bilo prekretnice.

Niko u toj industriji nije hitao
da ispriča još priča

o publici koja je bila gladna
i voljna da plati kako bi ih gledala.

Četiri godine kasnije,
kada sam dobila ulogu Ružne Beti,

isti fenomen se odigrao.

„Ružna Beti“ je imala premijeru
u SAD-u pred 16 miliona gledalaca

i bila je nominovana za 11 Emija
u toku prve godine.

(Aplauz)

Ali, uprkos uspehu „Ružne Beti“,

neće biti druge televizijske serije

sa Latinoamerikankom
u glavnoj ženskoj ulozi

na američkoj televiziji
u narednih osam godina.

Prošlo je 12 godina

otkako sam postala prva i jedina
Latinoamerikanka

koja je ikada osvojila Emi
za glavnu ulogu.

To nije za ponos.

Već povod za duboku frustraciju.

Ne zato što nagrade
pokazuju našu vrednost,

nego zato što oni koji uspevaju u svetu

uče nas kako da vidimo sami sebe,

kako da razmišljamo
o sopstvenoj vrednosti,

kako da sanjamo o svojoj budućnosti.

I kad god počnem da sumnjam u to,

setim se jedne male devojčice,
koja je živela u dolini Svat u Pakistanu.

Nekako, dočepala se nekih DVD-ja

američke televizijske serije

u kojoj je videla odraz sopstvenog sna
da postane spisateljica.

U svojoj autobiografiji,
Malala je napisala:

„Zainteresovala sam se za novinarstvo

kada sam videla kako moje reči
mogu promeniti stvari

ali i kada sam gledala
„Ružnu Beti“ na DVD-ju

o životu u američkom magazinu.“

(Aplauz)

Za 17 godina karijere,

svedočila sam kako naši glasovi imaju moć

kada su prisutni u kulturi.

Videla sam to.

Doživela sam to, svi smo to videli.

U industriji zabave, politici,

biznisu, u društvenim promenama.

Ne možemo to da poreknemo -
prisustvo stvara mogućnosti.

Ali, u poslednjih 17 godina,

čula sam iste izgovore

zašto neki od nas mogu
biti prisutni u kulturi

a neki od nas ne mogu.

Naše priče nemaju publiku,

naša iskustva neće imati odjeka
u vodećim tokovima,

naši glasovi su veliki finansijski rizik.

Pre samo nekoliko godina, agent me je zvao

da mi objasni zašto nisam
dobila ulogu u filmu.

Rekao je: „Svidela si im se

i stvarno, stvarno žele raznolike uloge,

ali film se ne finansira sve dok
prvo ne izaberu belačku ulogu.“

Saopštio mi je poruku slomljenog srca

i tonom koji je je značio:
„Razumem koliko je ovo zapetljano.“

Ipak, kao i stotinu puta pre,

osetila sam suze kako mi
se kotrljaju niz lice.

I bol odbijanja kako raste u meni,

a onda i glas srama kako me grdi:

„Ti si odrasla žena,
prestani da plačeš zbog posla.“

Prolazila sam kroz ovaj proces godinama
prihvatajući neuspeh kao svoj,

a onda osećajući veliku sramotu
što nisam mogla da prevaziđem prepreke.

Ali ovog puta, čula sam novi glas.

Glas koji je rekao „Umorna sam.

Dosta mi je.“

Glas koji je razumeo

da suze i bol nisu zbog gubitka posla.

Već zbog onoga šta je to o meni govorilo.

Što su o meni celog života govorili

direktori i producenti

i režiseri i scenaristi,
agenti i menadžeri,

nastavnici, prijatelji i porodica.

Da sam osoba koja manje vredi.

Mislila sam da će krema za sunčanje
i aparati za ispravljanje kose

doneti promenu u ovom
duboko ukorenjenom sistemu vrednosti.

Ono što sam shvatila u tom trenutku

je da u stvari nikada nisam tražila
da se sistem promeni.

već da me prihvati, a to nisu iste stvari.

Nisam mogla da promenim
ono što sistem misli o meni,

dok sam verovala u to
što sistem misli o meni.

A jesam.

Ja sam, kao i svi oko mene,

verovala da nije moguće da postojim
u svom snu takva kakva sam.

I nastavila sam sa pokušajima
da učinim sebe nevidljivom.

Ono što sam shvatila iz ovoga
je da je moguće

biti osoba koja iskreno želi
da vidi promenu

i u isto vreme osoba čija dela
održavaju stvari kakve jesu.

To me je dovelo do toga da verujem
da promena neće doći

ako otkrijemo dobre i loše ljude.

Taj razgovor nas sve oslobađa krivice.

Jer većina nas nije ni jedno od toga.

Promena će doći

kada svako od nas bude imao hrabrosti

da preispita sopstvene osnovne
vrednosti i verovanja.

I onda se pobrine da naša dela
vode ka našim najboljim namerama.

Ja sam samo jedna od milion ljudi

kojima su rekli da ako želi
da ispuni svoje snove,

da doprinese svetu svojim talentima

mora da se odupre istini o tome ko je.

Prvo, spremna sam
da prestanem da se opirem

i da počnem da postojim kao
potpuno autentična i svoja.

Kada bih mogla da vratim vreme
i kažem bilo šta

toj devetogodišnjoj devojčici,
koja pleše, sanja svoje snove,

rekla bih:

moj identitet nije moja prepreka.

Moj identitet je moja supermoć.

Jer istina je

da sam ja ono što je svet.

Vi ste ono što je svet.

Svi zajedno, mi smo ono
što je svet zapravo.

A kako bi se to ogledalo u našem sistemu,

ne moraju stvoriti novu realnost.

Već samo treba da prestanu da poriču
ovu u kojoj već živimo.

Hvala vam.

(Aplauz)