Šta dolazi posle tragedije? Oproštaj

Jedne grozne noći 1995. godine, četrnaestogodišnji unuk Plesa Feliksa ubio je sina Azima Kamise u inicijaciji bande uz podsticaj droga, alkohola i lažnog osećanja pripadnosti. Ovaj smrtonosni susret je poslao Kamisu i Feliksa na put duboke meditacije, da bi oprostili i da bi im bilo oprošteno, i u činu hrabrosti i pomirenja, njih dvojica su se sreli i formirali trajnu povezanost. Zajedno su upotrebili svoju priču kao okvir za bolje, milosrdnije društvo, u kome žrtve tragedije mogu da se razvijaju i zaleče rane. Pripremite se da vas dotakne njihova nezamisliva priča. „Mir je moguć“, kaže Kamisa. „Kako to znam? Zato što sam ja u miru.“

Azim Kamisa: Mi, ljudi, u životu imamo
mnogo trenutaka koji nas definišu.

Ponekad su ti trenuci radosni,

a ponekad uznemiruju,

tragični su.

Ali u ovim definišućim momentima,
ako smo u stanju da donesemo pravu odluku,

bukvalno manifestujemo čudo

u sebi i drugima.

Moj sin jedinac Tarik, student,

prijatan, darežljiv,
dobar pisac, dobar fotograf,

imao je ambicije da radi
za Nacionalnu geografiju,

bio je veren sa prelepom damom,

radio je kao dostavljač pice
petkom i subotom.

Namamila ga je na lažnu adresu
omladinska banda.

U okviru inicijacije bande,

četrnaestogodišnjak je pucao i ubio ga.

Iznenadna, besmislena smrt

nevinog, nenaoružanog ljudskog bića;

ogromna tuga porodice;

potpuna konfuzija dok pokušavate
da apsorbujete novu, groznu stvarnost.

Da ne pominjem da je to skrhalo moj život.

Jedna od najtežih stvari
koje sam morao da uradim

je da pozovem njegovu majku
koja je živela u drugom gradu.

Kako reći majci da nikada više
neće videti svog sina,

čuti ga kako se smeje,

zagrliti ga?

Upražnjavam veru kao musliman sufista.

Meditiram dva sata dnevno.

Ponekad,

u trenucima duboke traume i tragedije,

javi se iskra jasnoće.

Ono što sam izvukao kroz svoju meditaciju

je da su žrtve postojale
sa obe strane pištolja.

Lako je videti da je moj sin
bio žrtva tog četrnaestogodišnjaka,

a malo je komplikovanije videti
da je on žrtva američkog društva.

A to povlači sa sobom pitanje:
pa, ko predstavlja američko društvo?

Pa, to smo vi i ja,

jer ne mislim da je društvo
prosto stvar slučaja.

Mislim da smo svi mi odgovorni
za društvo koje smo stvorili.

A deca koja ubijaju decu
nisu znak građanskog društva.

Devet meseci nakon što je Tarik umro

osnovao sam fondaciju Tarik Kamisa,

i naša je obaveza u fondaciji Tarik Kamisa

da sprečimo da deca ubijaju decu

tako što prekidamo ciklus
nasilja među mladima.

U suštini imamo tri misije.

Prva i najvažnija
je da spasimo živote dece.

Važno je da to uradimo.
Toliko njih izgubimo svakoga dana.

Naša druga misija

je da učvrstimo prave odluke
tako da kod dece ne dođe do propusta

i da odaberu život bandi,
kriminala, droga, alkohola i oružja.

A naša treća misija je da podučavamo
principima nenasilja,

empatije, saosećanja, oproštaja.

Počeo sam vrlo jednostavnom premisom

da je nasilje naučeno ponašanje.

Nijedno dete nije rođeno nasilno.

Ako prihvatite to kao nešto
što se podrazumeva,

nenasilje takođe može biti
naučeno ponašanje,

ali morate podučavati tome,

jer deca to neće naučiti

kroz izloženost.

Ubrzo potom sam se obratio
svom bratu ovde,

kroz poziciju zajedničkog gubitka sina.

Moj sin je umro.

On je izgubio svog unuka
kroz zatvorski sistem za odrasle.

Pitao sam ga da mi se pridruži.

Kao što vidite, 22 godine kasnije,
još smo ovde zajedno,

jer ja ne mogu da vratim Tarika iz mrtvih,

ti ne možeš da izvučeš Tonija iz zatvora,

ali ono što možemo je da se postaramo

da nijedna druga mlada osoba
iz naše zajednice

ne završi mrtva ili u zatvoru.

Uz božju pomoć,

Fondacija Tarika Kamise bila je uspešna.

Imamo model bezbedne škole

koji ima četiri različita programa.

Prvi je sastanak uživo
sa Plesom i sa mnom.

Predstave nas -

unuk ovog čoveka ubio je sina ovog čoveka

i ovde su zajedno.

Imamo nastavni program u okviru učionice.

Imamo mentorski program posle škole
i pravimo klub mira.

Sa zadovoljstvom ću vam reći

da smo pored podučavanja
ovim principima nenasilja

uspeli da smanjimo
privremena isključivanja

i izbacivanja iz škole za 70 posto,

što je velika stvar.

(Aplauz)

Što je velika stvar.

Pet godina nakon što je Tarik umro,

da bih završio svoje putovanje oproštaja,

otišao sam da vidim mladića
koji je ubio mog sina.

Imao je 19 godina.

Sećam se tog susreta jer smo -

on ima 37 godina, još je u zatvoru -

ali pri tom prvom susretu
gledali smo se netremice.

Gledam ga u oči, gleda on mene u oči,

i gledam u njegove oči pokušavajući
da nađem ubicu, ali nisam.

Uspeo sam da prodrem kroz njegove oči

i doprem do njegove ljudskosti
koju sam spoznao,

da se iskra u njemu
ne razlikuje od iskre u meni

niti u bilo kome drugom ovde.

To nisam očekivao. Kajao se.

Bio je rečit. Bio je učtiv.

Video sam da ga je promenila
moja ruka oproštaja.

Molim vas da poželite
dobrodošlicu mom bratu Plesu.

(Aplauz)

Ples Feliks: Toni je prvo
i jedino dete moje ćerke.

Tonija je rodila moja ćerka

koja je tada imala 15 godina.

Majčinstvo je najteži posao na svetu.

Nema težeg posla na svetu
od podizanja drugog ljudskog bića

i staranja o tome da je sigurno, bezbedno

i u dobroj situaciji
da bude uspešno u životu.

Toni je doživeo mnogo nasilja
u svom životu kada je bio mali.

Video je kako su ubili
jednog od njegovih omiljenih rođaka

paljbom iz automatskog oružja

u kojoj je bila umešana
banda u Los Anđelesu.

Bio je veoma traumiran
na toliko različitih načina.

Toni je došao da živi sa mnom.

Hteo sam da se postaram
da ima sve što je detetu potrebno

da bi bilo uspešno.

Ali, te konkretne večeri,

nakon godina koje je proveo sa mnom
i silne borbe da bude uspešan

i da ispuni moja očekivanja
da bude uspešna osoba,

tog konkretnog dana,
Toni je uveče pobegao od kuće.

Otišao je da bude sa ljudima
za koje je mislio da su mu drugovi,

dali su mu drogu i alkohol

i on je prihvatio

jer je mislio da će od njih
biti bezbrižan.

Ali od toga se samo povećala
njegova anksioznost

i kod njega je nastalo još...

još kobnije razmišljanje.

Pozvali su ga u pljačku,

dali mu pištolj od 9 mm.

I u prisustvu mladića od 18 godina
koji mu je naređivao

i dvojice dečaka od 14 godina
za koje je mislio da su mu drugovi,

pucao je u Tarika Kamisu i ubio ga,

sina ovog čoveka.

Nema reči, ne postoje reči

koje mogu da opišu gubitak deteta.

Kada sam shvatio da je moj unuk odgovoran

za ubistvo ovog ljudskog bića,

otišao sam u odaju za molitve,
kao što su me učili moji stari,

i počeo da se molim i meditiram.

Ono što gospodin Kamisa
i ja imamo zajedničko,

a to nismo znali,
osim što smo sjajna ljudska bića,

je to da obojica meditiramo.

(Smeh)

To mi je bilo jako korisno

jer mi je dalo mogućnost
da nađem smernice i jasnost

u pogledu toga kako hoću da budem podrška
u gubitku ovom čoveku u njegovoj porodici.

I zasigurno, moje molitve su uslišene,

jer sam pozvan na okupljanje
u kući ovog čoveka,

upoznao njegovu majku, oca,

ženu, brata, upoznao njihovu porodicu

i imao priliku da budem u prisustvu ljudi
božjeg duha koje predvodi ovaj čovek,

a koji mi je u duhu oproštaja

otvorio put, pružio mogućnost

da budem od koristi,
da podelim sa njime i sa decom

značaj shvatanja potrebe
da budu uz odgovornu odraslu osobu,

da se fokusiraju na svoj bes
na zdrav način,

da nauče da meditiraju.

Programi koje imamo
u Fondaciji Tarika Kamise

pružaju toliko sredstava
koja deca mogu imati na raspolaganju

tako da ih nose sa sobom
tokom celog života.

Važno je da naša deca razumeju
da je brižnim odraslima punim ljubavi

stalo do njih i da ih podržavaju,

ali je takođe važno da naša deca
nauče da meditiraju,

da nauče da budu staložena,

da budu uravnotežena

i da komuniciraju sa drugom decom

na ljubazan, empatičan način

i sa puno ljubavi.

Potrebno nam je više ljubavi u društvu

i zato smo ovde
da podelimo ljubav sa decom,

jer naša deca će nas voditi,

jer svi zavisimo od naše dece.

Kada mi ostarimo i penzionišemo se,
oni će preuzeti svet umesto nas,

tako da će nam vratiti onoliko ljubavi
koliko ih mi naučimo.

Šaljem vam blagoslov. Hvala.

(Aplauz)

AK: Rođen sam u Keniji,
školovao sam se u Engleskoj,

a moj brat ovde je baptista.

Ponašam se kao musliman sufija.

On je Afroamerikanac,

ali uvek mu kažem da sam ja
Afroamerikanac u ekipi.

Rođen sam u Africi. Ti nisi.

(Smeh)

I prihvatio sam državljanstvo.

Iz prve sam generacije državljana.

I smatrao sam da,
kao američki državljanin,

moram preuzeti svoj deo odgovornosti

za ubistvo svog sina.

Zašto? Zato što je pucalo američko dete.

Možete zauzeti poziciju da ga,
pošto je ubio mog sina jedinca,

treba obesiti sa najvišeg stuba.

Kako to poboljšava društvo?

Znam da se verovatno pitate
šta se desilo sa tim mladićem.

Još uvek je u zatvoru.

Upravo je napunio 37 godina
22. septembra, ali imam dobre vesti.

Dvanaest godina pokušavamo
da ga izvučemo napolje.

Konačno će nam se pridružiti
za godinu dana.

(Aplauz)

Vrlo sam uzbuđen što će nam se pridružiti,

jer znam da smo ga spasili,

ali spasićemo desetine hiljada učenika

kada on iznese svoj iskaz

u školama u kojima smo stalno prisutni.

Kada kaže deci: „Kada sam imao 11 godina,
priključio sam se bandi.

Sa 14 godina, ubio sam sina
gospodina Kamise.

Proveo sam poslednjih
mnogo godina u zatvoru.

Ovde sam da vam kažem
da nije vredno toga“,

mislite li da će deca poslušati taj glas?

Da, jer će intonacije tog glasa

proisteći iz osobe koja je povukla okidač.

A znam da on želi da vrati vreme unazad.

Naravno, to nije moguće.

Voleo bih da jeste. Ponovo bih imao sina.

Mom bratu bi se vratio unuk.

Mislim da to demonstrira moć oproštaja.

Šta je glavna poenta u ovome?

Hteo bih da završim
našu sesiju ovim citatom

koji je osnova za moju četvrtu knjigu,

a za koju je, uzgred,

predgovor napisao Toni.

Ide ovako: kontinuirana dobra volja
stvara prijateljstvo.

Ne stičete prijatelje
tako što ih bombardujete, zar ne?

Stičete prijatelje
tako što ukazujete dobru volju.

To mora da je jasno.

Tako, kontinuirana dobra volja
stvara prijateljstvo,

kontinuirano prijateljstvo
stvara poverenje,

kontinuirano poverenje stvara empatiju,

kontinuirana empatija stvara saosećanje,

a kontinuirano saosećanje stvara mir.

Ovo nazivam svojom formulom za mir.

Počinje uz dobru volju, prijateljstvo,
poverenje, empatiju, saosećanje i mir.

Ali ljudi me pitaju
kako ukazati dobru volju

osobi koja vam je ubila dete.

Kažem im da se to radi kroz opraštanje.

Kao što je očigledno, uspelo je kod mene.

Uspelo je u mojoj porodici.

Čudesno je to što je delovalo
i kod Tonija, kod njegove porodice,

a može da deluje i kod vas,
u vašoj porodici,

u slučaju Izraela i Palestine,
Severne i Južne Koreje,

Iraka, Avganistana, Irana i Sirije.

Može delovati i u SAD-u.

Zaključiću ovim, moje sestre

i nekolicino braće -

(Smeh)

da je mir moguć.

Kako to znam?

Jer sam ja u miru.

Mnogo vam hvala. Namaste.

(Aplauz)