Nije sve u izgledu. Verujte mi, ja sam manekenka.

Kameron Rasel priznaje da je dobila na "genetskoj lutriji": visoka je, lepa i manekenka za donji veš. Ali ne sudite o njoj prema izgledu. U ovom neustrašivom govoru, ona daje uvrnut pogled na zanimanje koje je veoma zavodljivo kad imaš samo 16 godina. (Snimljeno na TEDxMidAtlantic.)

Zdravo. Zovem se Kameron Rasel

i u poslednje vreme

se bavim manekenstvom.

Zapravo, već 10 godina.

Trenutno u prostoriji osećam

neprijatnu napetost

jer nije trebalo da obučem ovu haljinu.
(Smeh)

Srećom sam ponela
nešto da se presvučem.

Ovo je prvo presvlačenje na TED pozornici,

tako da mislim da imate sreće
što ste prisutni.

Ako su neke od žena bile zgrožene
kada sam izašla,

ne morate mi reći to sada,
saznaću kasnije na Tviteru.

(Smeh)

Primetila bih da sam prilično povlašćena

jer mogu da promenim vaše mišljenje o meni

za samo 10 sekundi.

To ne može svako.

Ove štikle su veoma neudobne,

sreća pa nisam nameravala da ih nosim.

Najgori deo je navlačenje ovog
džempera preko glave

jer ćete mi se svi tu smejati,

pa nemojte raditi ništa
dok mi je preko glave.

U redu.

Zašto sam to uradila?

To je bilo čudno.

Pa,

nadam se ne čudno kao ova slika.

Izgled je moćan,

ali takođe i površan.

Upravo sam totalno promenila
vaše mišljenje o meni u 6 sekundi.

A na ovoj slici,

zapravo nikada nisam
imala dečka u stvarnosti.

Bilo mi je jako neprijatno, a fotograf

mi je govorio da savijem leđa
i stavim ruku

tom čoveku u kosu.

I naravno, osim operacije

ili tamnog tena koji sam nabacila
pre dva dana zbog posla,

veoma je malo toga što možemo
uraditi da promenimo izgled,

a naš izgled,
iako je površan i nepromenljiv,

ima velik uticaj na naše živote.

Za mene danas neustrašivost
znači iskrenost.

Na ovoj sceni sam zato što sam manekenka.

Na ovoj sceni sam jer sam lepa, bela žena,

a u mom poslu to zovemo seksi devojkom.

Odgovoriću na pitanja
koja mi često postavljaju,

ali sa iskrenošću.

Prvo pitanje je,
kako se postaje manekenka?

Uvek prvo kažem: "Ah, primetili su me",
ali to ne znači ništa.

Zapravo sam postala manekenka

tako što sam dobila na genetskoj lutriji
i primalac sam zaveštanja.

Možda se pitate šta je to zaveštanje.

Poslednjih nekoliko vekova

lepotu smo definisali ne samo
kao zdravlje i mladost

i simetriju, koje smo biološki
programirani da obožavamo,

nego kao i visoke, vitke figure

i ženstvenost i svetlu put.

Ovo zaveštanje je stvoreno za mene

i to je zaveštanje koje unovčavam.

Znam da trenutno u publici ima ljudi

koji su sada skeptični

i možda ima nekih ljubitelja mode
koji u sebi kažu:

"Čekaj. Naomi. Tajra.
Džoan Smols. Lu Ven."

Prvo moram da pohvalim vaše
znanje manekenstva. Impresivno.

(Smeh)

Ali nažalost moram
da vas obavestim da je 2007.,

veoma nadahnut doktorant
njuroškog univerziteta izbrojao

sve manekenke na pisti,
svaku koja je zaposlena

i od 677 zaposlenih manekenki,

samo 27 ili manje od 4%,
nisu bile belkinje.

Sledeće što me uvek pitaju je:

"Mogu li da postanem
manekenka kad porastem?"

Prvi odgovor je:
"Ne znam, nisam zadužena za to."

Drugi odgovor i ono što zaista želim
da kažem ovim devojkama je: "Zašto?

Znaš? Možeš da budeš bilo šta.

Možeš biti predsednica SAD-a,

izumitelj novog interneta

ili nindža kardio-grudni hirurg
pesnikinja,

što bi bilo super
jer bi bila prva u tome."

(Smeh)

Ako i nakon ovog sjajnog spiska
još uvek kažu:

"Ne, ne, Kameron,
želim da se bavim manekenstvom",

onda im kažem: "Budi moj šef."

Jer ja nisam zadužena ni za šta

i možeš biti glavna urednica
američkog Voga

ili direktor H&M-a
ili sledeći Stiven Majzel.

Reći da želiš da budeš
manekenka kad porasteš

slično je kao da kažeš da želiš
da pobediš na lutriji kad porasteš.

Nije u tvojim rukama i sjajno je

i nije karijera.

Sada ću vam demostrirati 10 godina
prikupljenog znanja iz manekenstva,

jer za razliku od kardio-grudnih hirurga,

sve se može svesti na - ovaj trenutak.

Ako je fotograf tamo

i rasveta je tamo, neki fini reflektori

i klijent kaže:
"Kameron, hoćemo snimak kada hodaš",

onda prvo ide ova noga, fina i duga,
ova ruka ide nazad, ova ruka napred,

glava je na tri četvrtine
i samo se krećeš napred i nazad,

samo to radiš i onda gledaš
u svoje zamišljene prijatelje,

300, 400, 500 puta.
(Smeh)

Izgledaće otprilike ovako.
(Smeh)

Nadajmo se manje čudno
od ove srednje slike.

Ne znam šta se tu desilo.

Nažalost nakon što završite školu

i imate rezime i uradili ste par poslova,

više ne možete reći ništa

i ako kažete da želite
da postanete predsednica SAD-a,

ali u rezimeu vam piše:
"Manekenka za donji veš: 10 godina",

ljudi će vas gledati čudno.

Sledeće što me pitaju je:
"Da li retuširaju sve slike?"

I da, u principu sve slike se retuširaju,

ali to je samo mali deo
onoga što se dešava.

Ovo je moja prva slika u životu

i prvi put da sam nosila bikini,

a čak nisam ni dobila prvu menstruaciju.

Znam da ulazimo u intimu,

ali bila sam mlada.

Ovako sam izgledala sa svojom bakom
samo par meseci ranije.

Ovo sam ja istog dana na tom snimanju.

Moja drugarica je pošla sa mnom.

Ovde sam na pidžama žurci samo par dana
pre snimanja za francuski Vog.

Ovde sam u fudbalskom timu i u V magazinu.

A ovde sam ja danas.

Nadam se da vidite

da ove slike nisu slike mene.

To su konstrukcije,

koje je načinila grupa profesionalaca,

frizera i šminkera i fotografa i stilista

i svih njihovih asistenata
i pre-produkcije i post-produkcije

i oni prave ovo.
To nisam ja.

Sledeće pitanje
koje mi stalno postavljaju je:

"Da li dobijaš stvari besplatno?"

Zaista imam previše štikli od 20cm
koje nikad ne nosim,

osim ranije,

ali besplatne stvari koje dobijam

su iste one koje bih ionako dobila
i ne volimo da pričamo o tome.

Odrasla sam u Kembridžu

i jednom sam otišla u prodavnicu
i zaboravila novac

i dali su mi haljinu besplatno.

Kada sam bila tinejdžerka,
vozila sam se s drugaricom

koja je bila očajan vozač
i prošla kroz crveno

i naravno da su nas zaustavili

i trebalo je samo reći:
"Izvinite pozorniče",

i nastavile smo dalje.

Dobila sam ove besplatne stvari
zbog svog izgleda,

ne zbog toga ko sam
i postoje ljudi koji plaćaju cenu

zbog svog izgleda, a ne zbog toga ko su.

Živim u Njujorku i prošle godine,

od 140 hiljada tinejdžera
koji su zaustavljeni i pretresani,

86% su bili crnci i latinoamerikanci

i većina njih su bili mladi muškarci.

U Njujorku ima samo 177 hiljada
mladih crnaca i latinoamerikanaca,

tako da za njih to nije pitanje:
"Da li će me zaustaviti?",

nego: "Koliko puta će me zaustaviti?
Kada će me zaustaviti?"

Kada sam istraživala za ovaj govor,

otkrila sam da od svih
američkih trinaestogodišnjakinja,

53% nije zadovoljno svojim telom

i taj broj skače do 78%
do sedamnaeste godine.

Poslednje što me ljudi pitaju je:

"Kako je to biti manekenka?"

Mislim da je odgovor koji traže:

"Ako si malo mršavija i imaš sjajniju kosu

bićeš tako srećna i zanosna."

Kada smo iza scene, damo im odgovor

koji možda izgleda tako.

Kažemo: "Zaista je sjajno putovati

i sjajno je raditi sa kreativnim,
inspirisanim, strastvenim ljudima."

Te stvari su istinite,
ali čine samo pola priče

jer ono što nikad ne kažemo
pred kamerom,

što ja nikad nisam rekla pred kamerom,

je: "Ja sam nesigurna."

Nesigurna sam jer svakog dana
moram da razmišljam

o tome kako izgledam.

Ako se ikada pitate:

"Da imam tanje butine i sjajniju kosu,
da li bih bila srećnija?"

samo treba da upoznate nekoliko manekenki

jer one imaju najtanje butine
i najsjaniju kosu i najlepšu odeću,

a pripadaju fizički najnesigurnijim
ženama na svetu.

Kada sam pisala ovaj govor
bilo mi je teško

da napravim iskrenu ravnotežu,
jer u jednu ruku,

bilo mi je teško da izađem ovde i kažem:

"Vidite, dobila sam sve ove pogodnosti
jer su mi karte bile naklonjene",

i takođe je bilo teško
sve to nastaviti sa,

"i to me ne čini srećnom."

Ali uglavnom je bilo teško
odmotati zaveštanje

rodnog i rasnog ugnjetavanja

kada sam jedna od najvećih uživalaca.

Ali takođe sam srećna
i počastvovana što sam ovde

i mislim da je sjajno što sam došla

pre nego što je prošlo 10, 20
ili 30 godina

i više agencija kroz moju karijeru

jer onda možda ne bih pričala
kako sam dobila prvi posao

i ne bih pričala
kako sam platila fakultet,

što se sada čini veoma bitnim.

Ako postoji pouka ovog govora,
nadam se da ona glasi

da nam je svima lakše da priznamo

moć izgleda u našim opaženim uspesima

i našim opaženim porazima.

Hvala vam.
(Aplauz)