Kako trauma u detinjstvu utiče na zdravlje tokom celog života

Trauma iz detinjstva nije nešto što prosto prevaziđete dok odrastate. Pedijatar Nadin Berk Haris objašnjava kako ponavljajući stres zlostavljanja, zanemarivanja i roditelja koji se bore sa problemima mentalnog zdravlja ili bolestima zavisnosti ima stvarne, opipljive efekte na razvoj mozga. Ovo se odvija tokom celog života, do te mere da oni koji su doživeli visok nivo traume imaju trostruki rizik za bolesti srca i rak pluća. Ovo je strastveni apel za pedijatrijsku medicinu da se direktno suoči sa prevencijom i lečenjem traume.

Sredinom devedesetih,

Centar za kontrolu bolesti (CKB)
i "Kaizer Permanente"

su otkrili izlaganje
koje drastično povećava rizik

za sedam od deset vodećih uzroka smrti
u Sjedinjenim Državama.

U velikim dozama,
utiče na razvoj mozga,

imuni sistem, hormonalne sisteme,

čak i na način na koji se DNK
čita i preslikava.

Ljudi koji su izloženi u velikim dozama

imaju trostruki rizik da obole
od bolesti srca i raka pluća

i razliku od 20 godina
očekivane dužine života.

A ipak, doktori danas nisu obučeni
za rutinsku proveru ili tretman.

Izloženost o kojoj govorim
nije pesticid ili hemikalija.

To je trauma u detinjstvu.

Okej. O kakvoj traumi govorim?

Ne pričam o padanju na ispitu
niti izgubljenoj utakmici košarke.

Govorim o opasnostima
koje su toliko ozbiljne ili prožimajuće

da nam se bukvalno uvuku pod kožu
i menjaju našu fiziologiju,

kao što su zlostavljanje i zanemarivanje,

ili odrastanje sa roditeljem
koji se bori sa mentalnom bolešću

ili bolešću zavisnosti.

Dugo sam ove stvari sagledavala

onako kako sam bila obučena
da ih sagledavam,

ili kao društveni problem -
koji se tiče socijalnih službi -

ili kao problem mentalnog zdravlja -
upućuje se na službe za mentalno zdravlje.

A onda se dogodilo nešto
zbog čega sam preispitala svoj pristup.

Kada sam završila specijalizaciju,

želela sam da odem negde gde
sam osećala da sam zaista potrebna,

negde gde mogu da ostvarim promenu.

Tako sam počela da radim
za medicinski centar Kalifornija Pacifik

jednu od najboljih privatnih bolnica
u severnoj Kaliforniji,

i zajedno smo otvorili kliniku
u Bejvju-Hanters Pointu,

jednom od najsiromašnijih krajeva
u San Francisku.

Pre toga, postojao je
samo jedan pedijatar u celome Bejvjuu

koji je lečio više od 10 000 dece,

pa smo mi započeli ovaj posao
i mogli smo da pružimo vrhunsku negu

bez obzira na nečiju mogućnost da plati.

Bilo je baš kul. Bili smo usmereni
na tipične zdravstvene nejednakosti:

pristup nezi, stope vakcinisanosti,
stope hospitalizacije zbog astme,

i postigli smo sve naše ciljeve.

Bili smo vrlo ponosni na sebe.

Ali zatim sam počela da primećujem
uznemirujuću tendenciju.

Mnogo dece mi je bilo upućeno
zbog ADHD-a,

poremećaja pažnje sa hiperaktivnošću,

ali kada sam pregledala njihove kartone
i obavila pregled,

otkrila sam da većini mojih pacijenata

nisam mogla da dijagnostikujem ADHD.

Većina dece koju sam primila
doživela je tako ozbiljnu traumu,

da se sticao utisak
da se tu nešto drugo zbiva.

Nekako mi je promicalo nešto važno.

Pre specijalizacije, stekla sam diplomu
mastera javnog zdravlja

i jedna od stvari kojima uče
u školi za javno zdravlje

je da, ako ste doktor

i vidite da stotinu dece
pije sa istog bunara,

i 98 dobije proliv,

možete da im prepišete antibiotike

jednu dozu za drugom,

ili možete da priđete i pitate:
"Šta je to u ovom bunaru?"

Tako sam počela da čitam
sve čega sam dokopala

o tome kako izloženost
nepovoljnim uslovima

utiče na mozak u razvoju i tela dece.

Onda jednog dana,
kolega je ušao u moju kancelariju,

i rekao je: "Doktorka Burk,
jeste li videli ovo?"

U ruci je imao kopiju istraživanja

nazvanog Studija nepovoljnih iskustava
u detinjstvu.

Taj dan je promenio moju kliničku praksu
i naposletku i moju karijeru.

Studija nepovoljnih iskustava u detinjstvu

je nešto što svi treba da znaju.

Obavili su je Dr Vins Feliti na Kajzeru
i Dr Bob Anda u CKB-u

i zajednički su pitali 17 500 odraslih
za njihovu istoriju izloženosti

onome što su nazvali "nepovoljna iskustva
u detinjstvu" ili NID.

Oni uključuju fizičko, emocionalno
i seksualno zlostavljanje;

fizičko i emocionalno zanemarivanje;

roditeljsku mentalnu bolest,
bolest zavisnosti, smeštanje u zatvor;

razdvojenost roditelja ili razvod;

ili nasilje u porodici.

Za svako da se dobija poen na NID skali.

A zatim su korelirali te NID rezultate
sa zdravstvenim posledicama.

Ono što su otkrili je zapanjujuće.

Dve stvari:

Prvo, NID su neverovatno česta.

67 posto populacije
je imalo bar jedno NID,

i 12,6 posto, jedan od osam,
imalo je četiri ili više NID.

Druga stvar koju su otkrili

je da postoji odnos doze i reakcije

između NID i zdravstvenih posledica:

što je viši vaš NID rezultat,
gore su vam zdravstvene posledice.

Za osobu sa NID rezultatom
od četiri ili više,

rizik od hronične opstruktivne
plućne bolesti

je dva i po puta veći u odnosu na nekog
sa NID rezultatom od nula.

Za hepatitis, rizik je takođe
dva i po puta veći.

Za depresiju, četiri i po puta.

Za sklonost samoubistvu, 12 puta.

Osoba sa NID rezultatom od sedam ili više

ima trostruku šansu da dobije rak pluća

i tri i po puta veći rizik
od ishemijske bolesti srca,

ubice broj jedan u Sjedinjenim Državama.

Naravno da ovo ima smisla.

Neki ljudi su pogledali ove podatke
i rekli: "Ma dajte.

Kad imate teško detinjstvo,
verovatnije je da ćete da pijete i pušite

i radite sve te stvari
koje će vam uništiti zdravlje.

To nije nauka. To je samo loše ponašanje."

Ispostavilo se da upravo tu
nauka dolazi do izražaja.

Sada razumemo bolje nego ikada pre

kako izloženost ranim nedaćama

utiče na mozak u razvoju i tela dece.

Deluje na oblasti
kao što je nukleus akumbens,

centar mozga
za zadovoljstvo i nagrađivanje

koji je uključen kod bolesti zavisnosti.

On inhibira prefrontalni korteks,

koji je neophodan za kontrolu impulsa
i izvršnu funkciju,

ključna oblast za učenje.

I na MRI skeniranju

vidimo merljive razlike u amigdali,

centru mozga za reakciju straha.

Dakle postoje stvarni neurološki razlozi

zašto su ljudi izloženi
brojnim nepovoljnim okolnostima

skloniji visoko rizičnom ponašanju,

i to je važno znati.

Ali ispostavilo se da čak i ako
ne ispoljavate visoko rizično ponašanje,

još uvek imate veću šansu
za nastanak bolesti srca ili rak.

Razlog tome ima veze sa
hipotalamičko-hipofizno-adrenalnom osom,

moždanim i telesnim sistemom
za reagovanje na stres

koji upravlja našim odgovorom
"bori se ili beži".

Kako to funkcioniše?

Zamislite da šetate šumom
i vidite medveda.

Istog trenutka, vaš hipotalamus
šalje signal hipofizi,

koja šalje signal
nadbubrežnoj žlezdi koja kaže:

"Otpustite hormone stresa!
Adrenalin! Kortizol!"

Tako vaše srce počinje da lupa,

vaše zenice se šire,
disajni putevi se otvaraju,

i spremni ste da se borite sa medvedom
ili da bežite od njega.

I to je sjajno

kada ste u šumi i tu je medved.

(Smeh)

Ali problem je šta se desi
kada medved dolazi kući svake noći,

i ovaj sistem se aktivira
iznova i iznova i iznova,

i pretvara se od adaptivnog
ili spasonosnog

u maladaptivni ili štetan po zdravlje.

Deca su naročito osetljiva
na tu ponavljanu aktivaciju stresa,

jer se njihov mozak i telo tek razvijaju.

Mnogo nepovoljnih okolnosti ne samo
da utiče na strukturu i funkciju mozga,

utiču na imuni sistem u razvoju,

hormonalne sisteme u razvoju,

čak i na način na koji se DNK
čita i preslikava.

Za mene je ovaj podatak
odbacio moju staru obuku,

jer kada razumemo mehanizam bolesti,

kada znamo ne samo koji putevi
su prekinuti, već i kako,

onda je nama kao doktorima zadatak
da koristimo nauku

radi prevencije i tretmana.

To je ono što mi radimo.

U San Francisku smo osnovali
Centar za dobrobit mladih

da bismo predupredili, pregledali
i zalečili uticaje NID i toksičnog stresa.

Počeli smo prosto rutinskim pregledom
svakog našeg deteta

na njihovom redovnom sistematskom,

jer znam da ako moj pacijent
ima NID rezultat od 4,

ima dva i po puta veću šansu
da dobije hepatitis ili HOPB,

četiri i po puta veću šansu
da postane depresivan,

i 12 puta veću šansu da pokuša
da oduzme sebi život

u odnosu na pacijenta sa nula NID.

To znam kada se nalazi
u mojoj sobi za preglede.

Za naše pacijente koji se pokažu
kao pozitivni na pregledu,

imamo multidisciplinarni tim za tretman
koji radi na smanjenju nepovoljnosti

i leči simptome koristeći
najbolju praksu, uključujući kućne posete,

koordinaciju nege,
negu mentalnog zdravlja, ishranu,

holističke intervencije, i da,
primenu lekova kada je to neophodno.

Ali takođe edukujemo roditelje
o uticaju NID i toksičnog stresa

na isti način na koji bismo to činili

kada se radi o pokrivanju utičnica
ili trovanju olovom

i oblikujemo negu
za naše astmatičare i dijabetičare

na način koji prepoznaje da im je možda
potreban agresivniji tretman,

uzevši u obzir njihov
hormonalni i imuni sistem.

Druga stvar koja se desi
kada razumete ovu nauku

jeste to da želite da je razglasite
na sva zvona,

jer to nije samo problem dece u Bejvjuu.

Pretpostavila sam da onog trenutka
kada svi ostali čuju za ovo,

to će biti rutinski pregled,
timsko multidisciplinarno lečenje,

da će se takmičiti ko će imati
najefikasnije kliničke protokole lečenja.

Kako da ne. To se nije dogodilo.

To je bila velika stvar koju sam naučila.

Ono što sam smatrala jednostavno
najboljom kliničkom praksom

sada shvatam da je pokret.

Rečima Dr. Roberta Bloka,

bivšeg predsednika
Američke akademije pedijatara:

"Nepovoljna iskustva u detinjstvu

su najveća nerazmotrena opasnost
po javno zdravlje

sa kojom se naša zemlja danas suočava."

Za mnoge, ovo su užasavajući izgledi.

Obim i razmere problema deluju
tako veliko da se čini nesavladivo

razmišljati o tome kako da mu pristupimo.

Ali za mene, upravo tu leži nada,

jer kada imamo pravi okvir,

kada prepoznamo da je ovo
kriza u javnom zdravlju,

tada možemo početi da koristimo
pravi alat da dođemo do rešenja.

Od duvana i trovanja olovom do side,

Sjedinjene Države zapravo imaju
prilično jake rezultate

u rešavanju problema javnog zdravlja,

ali za ponavljanje tih uspeha
sa NID i toksičnim stresom

biće potrebna odlučnost i posvećenost,

i kada pogledam na to kakav je odgovor
naše zemlje bio do sada,

pitam se,

zašto ovo nismo uzeli ozbiljnije?

Znate, prvo sam pomislila
da smo marginalizovali ovaj problem

jer se ne odnosi na nas.

To je problem one tamo dece
u onim tamo krajevima.

Što je čudno, jer podaci to ne pokazuju.

Izvorno NID istraživanje
je obavljeno u populaciji

koja je bila 70 posto bele rase.

70 posto fakultetski obrazovanih.

Ali onda, što sam više pričala sa ljudima,

počela sam da pomišljam
da sam možda sve naopako shvatila.

Kada bih pitala
koliko je ljudi u ovoj prostoriji

odraslo sa članom porodice
koji je patio od mentalne bolesti,

kladim se da bi se nekoliko ruku podiglo.

A ako bih pitala koliko je vas
imalo roditelja koji je možda previše pio,

ili koji je zaista verovao
da je batina iz raja izašla,

kladim se da bi se još nekoliko
ruku podiglo.

Čak i u ovoj prostoriji, to je pitanje
koje se tiče mnogih od nas,

pa počinjem da verujem
da marginalizujemo problem

jer se odnosi na nas.

Možda ga je lakše videti sa udaljenosti

jer ne želimo da ga sagledamo.

Radije bismo bolovali.

Srećom, napredak nauke i,
iskreno govoreći, ekonomska stvarnost

svakim danom čine tu opciju
manje održivom.

Nauka je jasna:

rane nepovoljne okolnosti drastično utiču
na zdravlje tokom života.

Danas počinjemo da razumemo
kako da prekinemo širenje niza

od ranih nepogodnosti
do bolesti i preuranjene smrti,

i za 30 godina,

dete koje ima visok NID rezultat

i čiji simptomi u ponašanju
nisu prepoznati,

čija kontrola astme je nepovezana,

i koje razvije visok krvni pritisak

i rano srčano oboljenje ili rak

biće podjednako neuobičajeno
kao šestomesečna smrtnost od side.

Ljudi će videti tu situaciju i reći:
"Šta se, dođavola, ovde dogodilo?"

Ovo je moguće lečiti.

Ovo je moguće pobediti.

Najvažnija stvar
koja nam je potrebna danas

jeste hrabrost da gledamo
ovom problemu u lice

i kažemo, ovo je stvarno i ovo smo svi mi.

Ja verujem da smo mi pokret.

Hvala.

(Aplauz)