Kako radim na promenama unutar moje crkve

Kako da uvažimo nečija verska ubeđenja, a da pri tom religiju smatramo odgovornom za štetu koju takva ubeđenja mogu prouzrokovati? Čelzi Šilds ima jasan odgovor na ovo pitanje. Vaspitana je u ortodoksnoj mormonskoj tradiciji, i deo svog života je provela gledajući kako su žene isključivane sa važnih pozicija u okviru crkve LDS. Sada, ova antropološkinja, aktivistkinja i članica TED Fellows programa, radi na reformisanju institucionalizovane rodne nejednakosti u svojoj crkvi. "Religije mogu osloboditi ili potčiniti, one mogu osnažiti ili iskoristiti, one mogu utešiti ili uništiti", kaže ona. "Ono čemu nas uče na veronauci preliva se u našu politiku, našu zdravstvenu politiku, nasilje širom sveta."

Religija je više od uverenja.

Ona je moć, ona je uticaj.

A taj uticaj se proteže na sve nas,

svakog dana, bez obzira
na naša sopstvena uverenja.

Uprkos ogromnom uticaju religija
na današnji svet,

na njih primenjujemo
drugačije standarde nadzora i odgovornosti

u odnosu na bilo koji
drugi segment naseg društva.

Na primer, kad bi danas
postojala multinacionalna organizacija,

vlada ili korporacija

koja bi rekla da ni jedna žena
ne može biti u upravnom odboru,

da ni jedna žena ne može
imati autoritet da donosi odluke,

da ni jedna žena ne može
da se bavi finansijiskim poslovima,

javnost bi bila šokirana.

Usledile bi sankcije.

Ipak, ovo je danas uobičajena praksa
u skoro svakoj religiji na svetu.

Prihvatamo stvari
u svojim verskim životima

koje ne prihvatamo
u svojim svetovnim životima,

a ovo znam jer to radim već tri decenije.

U mladosti sam bila devojka koja se borila
protiv svake vrste rodne diskriminacije.

Igrala sam basket sa dečacima,
umetnula sam se.

Govorila sam da ću biti
prva žena predsednik SAD-a.

Borim se za Amandman o jednakim pravima,

koji je u zapećku vec 40 godina.

Ja sam prva žena u porodici,
i sa očeve, i sa majčine strane

koja radi van kuće
i koja ima visoko obrazovanje.

Nikada nisam prihvatala da
budem isključena samo zato što sam žena,

osim u svojoj crkvi.

Sve ovo vreme,

pripadala sam veoma patrijarhalnoj
ortodoksnoj mormonskoj veri.

Odrasla sam
u izuzetno tradicionalnoj porodici.

Imam osmoro braće i sestara,
majku domaćicu.

Moj otac je zapravo verski vođa
u našoj zajednici.

Odrasla sam u okruženju u kom se verovalo
da moju vrednost i moj ugled

određuju pravila
koja poznajem čitavog svog života.

Udaj se kao devica,
nikada ne pij alkohol,

ne puši,
uvek budi na usluzi,

budi dobro dete.

Neka od ovih pravila su bila veoma stroga,

ali smo ih poštovali
jer smo voleli te ljude

i voleli smo tu veru
i verovali smo.

Mormonizam je određivao šta ćemo obući,

s kim zabavljati,
za koga se udati.

Određivao je kakav donji veš
treba da nosimo.

Pripadala sam religiji
u kojoj bi svako koga znam

donirao crkvi 10 procenata
od svih svojih prihoda,

uključujući i mene.

Od raznošenja novina i čuvanja dece,
donirala sam 10 procenata.

Pripadala sam religiji
u kojoj bi roditelji govorili deci,

kada polaze u svoju
dvogodišnju prozelitsku misiju,

da bi bilo bolje da su mrtvi

nego da se vrate kući obešćašćeni,
ukaljani grehom.

Pripadala sam religiji

u kojoj su deca svake godine
izvršavala samoubistvo

jer su bila previše uplašena
da pred svima otkriju da su homoseksualci.

Ali sam takođe pripadala religiji

u kojoj nije bilo važno
u kom delu sveta živim,

imala sam prijatelje,
uzajamnu pomoć u svakom trenutku.

Tada sam se osećala bezbednom.
To se zove izvesnost i jasnoća života.

Imala sam pomoć
oko vaspitavanja svoje ćerke.

I zato sam bespogovorno prihvatala
da jedino muškarci mogu biti vođe,

i bespogovorno sam prihvatala

da žene ne mogu imati na zemlji
duhovni autoritet dat od boga,

koji nazivamo svešteništvom.

I pristajala sam na nejednakost između
muškaraca i žena pri vođenju budžeta,

disciplinskih komisija,
prilikom donošenja odluka,

i gledala sam svojoj religiji kroz prste

jer sam je volela.

Sve dok nisam prestala,

i shvatila da sam dopuštala
da se prema meni ophode

kao da sam pomoćno osoblje muškarcima
u njihovim pravim poslovima.

Suočila sam se u sebi
sa ovom protivurečnošću,

i pridružila se drugim
aktivistima u svojoj zajednici.

Više od jedne decenije,
veoma, veoma, veoma vredno radimo.

Prvo što smo uradile
jeste podizanje svesti.

Ne možete promeniti ono što ne vidite.

Počele smo da kreiramo podkastove,
pišemo blogove i članke.

Sastavila sam liste o stotine načina

po kojima se mučkarci i žene
u našoj zajednici razlikuju.

Sledeća stvar je bila
oformljavanje zastupničkih organizacija.

Pokušale smo da uradimo stvari
koje nisu mogle proći nezapažene,

kao što je nošenje pantalona u crkvi
i pokušaji učešća na sastancima muškaraca.

Ove stvari deluju jednostavno,

ali za nas, organizatorke,
cena je bila ogromna.

Izgubile smo prijatelje.
Izgubile smo radna mesta.

Svakodnevno smo dobijale preteće poruke.

Napadali su nas na društvenim mrežama
i u nacionalnoj štampi.

Dobijale smo pretnje smrću.

Izgubile smo ugled u svojoj zajednici.
Neke od nas su izopštili.

Većinu nas su izveli
pred disciplinsku komisiju,

i bile smo odbačene
od strane zajednice koju smo volele

zato što smo želele da ih učinimo boljim,
jer smo verovale da oni to mogu biti.

Mogla sam da očekujem ovakvu reakciju
od strane mojih ljudi.

Znam kako je to
kada neko pokušava da te promeni

ili kritikuje.

Ali ono što me je potpuno zaprepastilo
jeste to što sam za sve vreme ovog rada,

primala jednake količine uvreda
od strane sekularne levice,

jednake žestine kao one
od strane religijske desnice.

Moji sekularni prijatelji nisu shvatali
da ovo versko neprijateljstvo,

ove fraze:
"O, svi vernici su ludi ili glupi."

"Ne obraćaj pažnju na religiju."

"Oni će biti homofobni ili seksistički."

Oni nisu shvatali

da takva vrsta neprijateljstva ne pomaže
u borbi protiv verskog ekstremizma,

ono ga podstiče.

Ti argumenti ne vrede,
a to znam jer se sećam

da mi je neko rekao da sam glupa
što sam mormonka.

A to me je podstaklo
da branim sebe i svoje ljude

i sve ono u šta verujemo,
jer nismo glupi.

Kritikovanje i neprijateljstvo ne deluju,
i nisam slušala te argumente.

I sad se naježim
kada čujem ovakve argumente,

jer imam porodicu i prijatelje.

To su moji ljudi,
i prva stajem u njihovu odbranu,

ali, borba je stvarna.

Kako da uvažimo nečija verska ubeđenja,

a da ih istovremeno smatramo
odgovornim za štetu i nepravdu

koje ta ubeđenja mogu naneti drugima?

To je teško pitanje.
Još uvek nemam pravi odgovor.

Deset godina, moji roditelji i ja
hodamo po toj tankoj liniji.

Oni su inteligentni ljudi.
Oni su divni ljudi.

Dozvolite mi da vam pomognem
da razumete stvari iz njihove perspektive.

U mormonstvu, mi verujemo
da se nakon smrti,

ukoliko se držite svih pravila
i ako sledite sve običaje,

možete se ponovo ujediniti
sa svojom porodicom.

A po mojim roditeljima,
nešto veoma obično

kao što je moje nošenje
haljine bez rukava, otkrivanje ramena,

to me čini nedostojnom.

Neću biti sa svojom porodicom u večnosti.

Šta više, moj brat je poginuo
sa 15 godina u tragičnoj nesreći,

i nešto tako obično kao što je ovo
znači da nećemo biti zajedno kao porodica.

I moji roditelji ne mogu da shvate

zašto bi me nešto tako obično
kao što su moda ili ženska prava,

sprečilo da ponovo vidim svog brata.

I to je način razmišljanja
sa kojim imamo posla,

a kritika to ne može promeniti.

I tako moji roditelji i ja
hodamo po toj tankoj liniji,

objašnjavajući svoje stavove,
uvažavajući jedni druge,

a zapravo uzajamno potiremo
svoja najosnovnija uverenja

načinom na koji živimo svoje živote,
a to ne ide lako.

Ovo nam uspeva tako

što rušimo svoje odbrambene zidove

i istinski sagledavamo
osetljivi sadržaj neverovanja i verovanja

i pokušavamo da uvažimo jedni druge,
istovremeno postavljajući jasne granice.

Druga stvar koju sekularna levica
i ateisti i pravoverni

i religijska desnica,
oni zaista ne shvataju

zašto je uopšte bitan
verski aktivizam?

Stotine ljudi mi je reklo:

"Ako ti se ne dopada relgija,
jednostavno izađi."

"Zašto bi pokušavala da je promeniš?"

Zato što se ono čemu nas uče na veronauci

preliva u našu politiku,
zdravstvenu politiku,

nasilje širom sveta.

Preliva se u obrazovanje,
vojsku, odlučivanje o budžetu.

Ovi zakoni postaju
deo pravnog i kulturnog sistema.

U stvari, moja sopstvena vera
je imala ogroman uticaj na ovu naciju.

Na primer, za vreme Predloga 8 moja crkva
je sakupila preko 22 miliona dolara

za borbu
protiv istopolnih brakova u Kaliforniji.

Pre četrdeset godina,
istoričari politike će potvrditi,

da nije bilo mormonskog protivljenja
Amandmanu o jednakim pravima,

u današnjem Ustavu bismo imali
Amandman o jednakim pravima.

Na koliko je to života uticalo?

Možemo trošiti vreme na borbu
protiv svakog pojediančnog

ovakvog zakona i pravila,

ili se možemo zapitati

zašto je neravnopravnost polova
standard širom sveta?

Odakle ova pretpostavka?

Zato što religija ne oblikuje
samo temelje moralnosti

već oblikuje i naše shvatanje normalnosti.

Religije mogu osloboditi ili potčiniti,

mogu osnažiti ili iskoristiti,
mogu utešiti ili uništiti,

ali ljudi koji pomeraju tas na vagi
u korist etičnog i moralnog,

često nisu na odgovornim položajima.

Ne možemo odbaciti
ili ignorisati religije.

Moramo ih ozbiljno shvatiti.

Ali nije jednostavno uticati na religiju,
kako smo upravo rekli.

Ali reći ću vam šta su moji ljudi uradili.

Moje grupe su male, ima nas na stotine

ali smo imale ogroman uticaj.

Upravo sada, slike žena stoje
u salama pored slika muškaraca

po prvi put.

Ženama je sada dopušteno
da se mole na crkvenim saborima.

a nikada ranije to nisu mogle
na generalnim konferencijama.

Prošle nedelje
povučen je istorijski potez,

tri žene su pozvane u tri izvršna odbora

koji nadgledaju čitavu crkvu.

Primetne su i promene u shvatanju
u mormonskoj zajednici

koje dopuštaju razgovor
o rodnoj nejednakosti.

Otvorile smo prostor,
bez obzira što smo prezrene,

konzervativnijim ženama
da pristupe i načine stvarne promene,

a reči "žene" i "sveštenstvo"
se sad mogu izgovoriti u istoj rečenici.

Ja to nikada nisam imala.

Moja ćerka i moje nećake
naslediće veru koju ja nikada nisam imala,

koja je ravnopravnija -
ostvarile smo uticaj.

Nije nam bilo lako stajati u onim redovima

i pokušavati da uđemo
na one sastanke muškaraca.

Bilo nas je na stotine,

i jedna po jedna,
kad bismo došle do vrata,

rekli bi nam: "Žao mi je,
ovaj sastanak je samo za muškarce",

i morale bismo da se povučemo i
posmatramo muškarce kako ulaze na sastanak

čak i dvanaestogodišnjake

koje su uz pratnju provodili pored nas
dok smo stajale u redu.

Ali ni jedna žena u tom redu
neće zaboraviti taj dan,

i ni jedan dečak koje je prošao pored nas
neće zaboraviti taj dan.

Da smo multinacionalna korporacija
ili vlada, i da se to desilo,

javnost bi bila šokirana,

ali mi smo samo religija.

Svi smo mi samo deo različitih religija.

Ne možemo i dalje
posmatrati religiju na taj način

jer ona ne utiče samo na mene,
utiče i na moju ćerku

i na sve vaše ćerke,
i na prilike koje im se pružaju,

šta da obuku, koga da vole
za koga da se udaju,

da li im je dostupna
zaštita reproduktivnog zdravlja.

Treba da uspostavimo
moral u sekularnom kontekstu

koji će uspostaviti
etični nadzor i odgovornost

svih religija širom sveta,

ali to treba da uradimo na učtiv način

koji podstiče saradnju, a ne ekstremizam.

Možemo to uraditi kroz činove hrabrosti
koje nije moguće ignorisati,

ustajući u odbranu rodne ravnopravnosti.

Vreme je da polovina svetske populacije

dobije svoj glas i jednakost
unutar naših svetskih religija,

crkvi, sinagoga, džamija
i svetilišta širom sveta.

Ja radim na mojim ljudima.
Šta vi radite za svoje?

(Aplauz)